Dečja igra

 

Igra je aktivnost kroz koju se najpotpunije ostvaruje psihofizički razvoj deteta. Po svojim karakteristikama razlikuje se od svih drugih aktivnosti. Ona proizilazi iz unutrašnje potrebe deteta – odlikuje je spontana, slobodna i originalna aktivnost deteta.

Dete u igri može da ,,abreaguje” svoje strepnje i agresiju, pa je igra i terapeutsko sredstvo ako je, opet, usmeravaju stručnjaci.

„Igra predstavlja zonu narednog razvitka deteta. U igri je dete uvek više od svog prosečnog uzrasta, za glavu više od samog sebe. Igra u kondezovanom vidu sadrži u sebi, kao u fokusu lupe, sve tendencije razvoja“ (Vigotski, 1996).“

Razvojna psihologija posvećuje veću pažnju igri tek od tridesetih godina ovoga veka. Igra je privukla pažnju ne samo zato što je ona dominantna aktivnost deteta, već zato što je povezana sa fizičkim razvojem, razvojem intelekta, motiva, procenjivanjem vrednosti, emocionalnim razvojem i razvojem ličnih osobina.

U igri dete ,,imitira” odrasle, ali na svoj sopstveni način u kome standardne obrasce ponašanja ,,igra” na način koji proizilazi iz njegovog bića, i kako mu obično nije dopušteno u odnosima sa odraslima. Tako otkrivamo i značaj igre za dečiji stvaralački odnos prema životnoj sredini.

Prema Pijažeovom shvatanju ,,suština igre je asimilacija ili primat asimilacije nad akomodacijom”. Pijaže smatra da je detetu za njegovu afektivnu i intelektualnu ravnotežu neophodno da ,,raspolaže delom aktivnosti čija se motivacija ne sastoji u prilagođavanju stvarnosti, već naprotiv, u asimilovanju te stvarnosti u sebe, bez prinuda i kazni”. Pijaže, dakle, igru izučava kao razvojni fenomen.

Oblici igre

Sa uzrastom se menjaju razvojni oblici igre. U prvoj godini, u funkcionalnoj igri , preovlađuju aktivnosti dečjih funkcija a ne karakteristike materijala ili izražajnost igračaka.

Oblici dečje igre su:

  • do 6 meseci pokreti tela;
  • od 6 meseci do kraja prve godine funkcionalna igra rukama;
  • na početku druge godine, posebno kad prohoda dete „istražuje“ okolinu, vežba hvatanje i bacanje predmeta;
  • u periodu 1,6 godina do 2 godine dete pokazuje interesovanje za igračke i drugu decu; javlja se recepcijska igra i igra mašte i dramatizacije;
  • igre uloga (3,0 g);
  • oko 4. godine počinje stvaralačka igra i igra u grupi od 2-3 dece;
  • u 5. godini dete privlači građenje i oblikovanje i igra van kuće;
  • u periodu 6. do 8. godine preovlađuju stvaralačke igre i igre s pravilima, sportske igre, receptivne i izvođačke igre.

Sa uzrastom se smanjuje broj igara i ukupno vreme provedeno u igri.

Dečje igračke

Osnovu dečje igre čine dečije igračke, koje igri daju sadržinu i ideju. One trebaju da budu prilagođene razvojnom stepenu dece.

  • Prva godina: sopstveno telo, igračke živih boja koje proizvode zvuk, plivaju … ;
  • Druga godina: kolica, zvučne igračke, kocke, pesak i pribor, jednostavne slikovnice…;
  • Treća godina: automobili, tricikl, konj za ljuljanje, materijal za oblikovanje, igračke od gume, delovi odeće za igre uloga, pribor za crtanje, slikovnice … ;
  • Od 4. – 7. godine: bicikl, mehanizovane igračke, plastelin, materijal za građenje, crtanje, lutke, pribor za igre uloga, sanke, skije …;
  • školsko doba:lopte, muzički instrumenti, komponente za konstruisanje, aparati, računar, tv…

 

IZVORI:

http://www.scribd.com/doc/52587506/Razvojna-psihologija-knjiga

Dana: 29.04.11 u kategoriji: dr T.Nedimović, Mentalno zdravlje, Neka pitanja mentalnog zdravlja, Predmeti, Profesori, Studenti, T.Lalović, Teme

Značaj dečijih crteža

Crteži porodice

Vrlo korisna je vežba tražiti od dece da nacrtaju svoju porodicu, kao simbole ili životinje.

,,Ako bi nacrtao/la na parčetu papira nešto na šta te podseća tvoja porodica, a ne kao realne osobe šta bi to bili? “

*/možes da koristiš grudvice, boje, oblike, životinje, predmete, stvari ili bilo šta što ti padne na pamet/*

Jedan dečak, star 11 godina nacrtao je različite simbole, koji su predstavljali njegovu porodicu. Rekao je: ,,Ja sam u kavezu, uhvaćen, u sredini (to je predstavio kao zelenu morsku zvezdu u nečemu sto liči na kutiju). Moj brat, misli da je glavni (njega je predstavio kao veliki purpurni krug sa brojem 1 u sredini). Moja sestra – misli da je velika – ona pravi budalu od svakoga, samo ne od mene (plavi krug sa crvenim srcem u sredini i kracima svuda okolo). Mama je draga (cvet). Tatu sam napravio kao mozak jer on misli da sve zna. Moja sestra Dona je dobra: ona mi ne govori ružne reči (plavi i roze leptir)”.

Petnestogodišnja devojčica je o svom crtežu rekla: ,,Ja sam bliža svojoj mami (predstavila je kao crveno srce, probodeno strelom), mislim da mene najviše voli, sve mi popušta. Moja sestra je bombona i guma (žvaka), ona suviše jede. Moj otac je svetleća loptica – on je pun ideja. Ja sam talas, jer volim da plivam”.

Trinestogodišnja devojčica nije koristila ništa drugo od krugova, tačaka, zvezdica i trouglova za svoju porodicu. Rekla je: ,,Moj tata je narandžasti trougao. Ja sam mu najbliža iako on ne živi sa nama. Volim da budem sa njim. On je najbolji jer on ne živi sa mamom. Mnogo se svađam sa sestrom i mamom, moja idealna porodica je ovaj cvet ovde. Ja sam narandžasta tačka u sredini.

Mlađa dece ispod 8 godina,obično više vole da crtaju realne ljude kada predstavljaju svoje porodice.

Sedmogodišnja devojčica je, na zahtev da nacrta porodicu, stalno radila ,,pogrešnu stvar”. Nacrtala je majku višu nego oca i to komentarisala kao ,,pogrešno”. ,,O napravila sam grešku, mama je manja nego tata”. Onda je pisala imena iznad nacrtanih figura i počela ,,mama” tamo gde je nacrtala tatu. Precrtala je to i rekla: ,,O, tata”. Najpre je nacrtala tatu sa obe ruke iza leđa, zatim je promenila i nacrtala jednu očevu ruku, tako da ona poseže za majčinom i dodala: ,,Tako bi trebalo da bude”.

Devojčica ovakvim crtežom otkriva da su joj roditelji razvedeni i da se nalazi ,,između dve vatre”.

Zanimljivo je da neka deca crtaju vrlo oskudne crteže i to pokazuje način na koji osećaju sebe i svoj život. Ali sasvim je izvesno da se mnogo može saznati o detetu i njegovom životu, problemima, stavovima na taj način.

Naravno ovaj zadatak postaje mnogo značajniji ako ga koristimo da bismo radili sa detetom.

LITERATURA:

Ouklender, V. (1978) : Prozori u svet naše dece. Neolit, Beograd

Dana: 10.04.11 u kategoriji: dr T.Nedimović, Mentalno zdravlje, Neka pitanja mentalnog zdravlja, Predmeti, Profesori, Studenti, T.Lalović, Teme