CITATI I IZREKE

„Kad bi nas moglo odgajati neko više biće, onda bi se tek videlo šta može da bude od čoveka.“

Immanuel Kant

 

„Vaspitanje zahteva najveću marljivost koja će doneti najveću korist.“

Seneka

 

„Obrazovanje se ne sastoji od toga koliko ste zapamtili ili koliko znate. Sastoji se od toga da razlikujete koliko znate, a koliko ne.“

Anatole France

 

„Ako si učitelj dece, ili možda otac, budi im učitelj svojim vladanjem i životom.“

Latinska izreka

 

„Lepe stvari se stiču napornim učenjem, a ružne se stiču bez ikakvog napora same po sebi.“

Demokrit


„Svaki čovek treba da se vaspitava zbog sebe.Samo tako će se naučiti veštini življenja.“

Ž.Ž.Ruso

Citati pedagoga

„Lična sreća nije moguća izvan društva, kao što nije moguć život biljke koja je istrgnuta iz zemlje i bačena na besplodni pijesak.“

Tolstoj

„U šahu, kao i u životu primjećujemo svoje greške tek onda kada se drugi njima koriste.“

Tolstoj

„Više vredi vojska magaraca koju predvodi lav, nego vojska lavova koju predvodi magarac.“

Napoleon

„Kad svi misle isto, znači da niko ne misli dovoljno.“

Lippmann

„Nisu loša vremena, nego čovek.“

Darvin

„Obrazovanje se ne sastoji od toga koliko ste zapamtili ili koliko znate. Sastoji se od toga da razlikujete koliko znate, a koliko ne.“

Anatole France

„Želite li znati što Bog misli o novcu, pogledajte ljude kojima ga je dao.“

Dorothy Parker

CITATI

„Način učenja treba učiniti takvim da ne bude nasilan… zato što slobodan čovek ne sme ni jednu nauku da izučava ropski, jer se u duši ne zadržava nikakvo nametnuto znanje“ .

Platon

 „Ako me neko pita koja su najbolja sredstva za pojačavanje pamćenja, ja cu mu odgovoriti: vežbanje i rad. Mnogo učiti, o mnogome razmišljati i, ako je moguće, svakoga dana – to je najmoćnije sredstvo.“

M.F.Kvintilijan

Možda če ponekad biti dobro da produbimo radoznalost kod dece ako stavimo pred njih nove i neobične stvari sa željom da izazovemo njihova pitanja i da im damo mogućnost da se o njima sama obaveste.“

Dž. Lok

„Daj te nam valjane majke, pa ćemo dati valjane građane.“

J.A.Komenski

 „Rad i život naših majki ne treba da se rukovodi slepom ljubavlju, već velikim osećanjem koje je usmereno ka budućnosti. I takve majke daće nam divne, srećne ljude i same će biti srečne do kraja života.“

A.S.Makarenko

„Ako je osoba sa kojom dete identifikuje odgovarajuce (po merilima sredine u kojoj porodica živi), onda kod deteta raste osećanje adekvatnosti i samokontrole. Ako model ne predstavlja odgovarajuči uzor, kod deteta dolazi do problema u razvoju jer nema odgovarajuće obrasce kojima bi oblikovalo vlastito ponašanje.“

Sulejman Hrnjica

Podsticanje darovitosti

 

Za objašnjavanje darovitosti, francuski psiholog Moris Dabes, je upotrebio veoma zanimljiv pojam i termin „buđenje“. Podsticanje darovitosti se i sastoji u brižljivom i sistematskom buđenju radoznalosti, aktivnosti, ekspresije, kritičkog mišljenja… Što je uzrast niži, ovo „buđenje“ je značajnije.

Za decu predškolskog uzrasta, veoma su važni stimulativni programi koji se obavljaju u okviru igre, zato što je igra prirodni i najbolji način ispoljavanja detetove aktivnosti i njegove ličnosti. U radu sa predškolskom decom treba polaziti od onoga što dete ume, može i hoće, a vaspitači bi podsticali ispoljavanje dečjih razvojnih potencijala.

Z. Krnjajić, iznosi zahteve za podsticanje dece koji se mogu smatrati principima uspešnog podsticanja to su:

1. obezbeđivanje stimulativnih uslova za svu decu u kojima će se sposobnosti i darovi prepoznavati, ispoljavati, razvijati i negovati;

2. pružanje stimulativnih programa kojima bi bila obuhvaćena sva deca (ona koja su uključena u predškolske institucije);

3. na mlađim uzrastima je primerenije bavljenje procesima i obezbeđivanje povoljne klime i stimulativne atmosfere;

4. značaj faktora razvoja: stimulativnih uslova i podrške za razvoj sposobnosti i ispoljavanja darova kao i uloga roditelja, vaspitača i socijalno-kulturne sredine;

5. značaj ranog izlaganja i uvođenje dece u određene domene od strane odraslih i putem specijalizovanih instrukcija;

6. značaj nekognitivnih aspekata razvoja, kao i specifičnih domena u kome se ispoljava darovitost;

7. značaj ranih iskustava, stimulativne sredine i interakcije dece sa odraslima;

8. značaj praćenja sposobnosti, interesovanja i potreba svakog deteta;

9. odlučujuća uloga koja u ranom detinjstvu imaju roditelji, naročito majka, a kasnije ovu ulogu sve više preuzimaju značajni odrasli, kao što su vaspitači, učitelji i drugi.

U svetu postoji puno podsticajnih programa; ali mi ćemo se osvrnuti na jedan koji se u našim uslovima pokazao kao veoma uspešan. Iznećemo njegove najbitnije osobenosti koje su značajne za uspešan razvoj dece, posebno darovite. To je program Branke Pavlović koji je prikazan na Okruglom stolu Više škole za obrazovanje vaspitača u Vršcu 1995. godine.

Ovaj program nosi naslov „Školica-pametnica“, i njime se unapređuje kognitivno-emocionalno iskustvo i stimulišu kreativna ispoljavanja dece na uzrastu od 4-7 g.

 

U ovom programu su primenjeni:

1. Grupni oblici rada (sa istim i diferenciranim zadacima)

2. Rad u parovima (dva deteta, dete i odrasli)

 

Primenjene su sledeće metode:

1. Metod razgovora

2. Metod grafičkih radova (uz primenu kombinovanih tehnika)

3. Metod demonstracije

 

Edukativni sadržaji su obuhvatali različite testove i forme igara:

1. igre perciptivnih detalja i odnosa deo-celina;

2. grafomotorne igre;

3. logičke igre;

4. receptivne igre;

5. igre verbalne fluentnosti, razumevanja i igre pamćenja;

6. igre izražavanja emocija i samopoštovanja u grupi;

7. kooperativne igre;

8. igre mašte i

9. stvaralačke igre.

 

U radu su korišćene:

– grafičke olovke

– drvene bojice

– flomasteri

 

A povremeno i:

– akvarel papir;

– akvarel boje;

– hamer-papir (za zajedničko crtanje).

 

Grupe su bile sastavljene od dvadesetoro dece, a rad se obavljao dva puta nedeljno po jedan i po sat.

Poznati pedagog, E. Kamenov je izložio postupke podsticanja i razvoja dečjeg stvaralaštva (1995). I on podvlači značaj stvaranja povoljnih uslova za raznovrsne, prvenstveno kreativne, aktivnosti svakog deteta u kojima najvažnije mesto pripada različitim vrstama igara. Pri tome je neophodno maksimalno uvažavanje individualnih interesovanja dece, njihovih sklonosti, mogućnosti i potreba.

 

 

Literatura:

1. Bosiljka, Đ., (2005), Darovitost i kreativnost dece i mladih, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac.

2. Kamenov, E., (1995), Program za razvoj kreativnosti, Zbornik Više škole za obrazovanje vaspitača 1, Vršac.

3. Krnjaić, Z., (1996), Stimulativni programi i procesna dijagnostika, Zbornik Više škole za obrazovanje vaspitača 2, Vršac.

4. Pavlović, B., (1995), „Školica-pametnica“ – program podsticanja kreativnih ispoljavanja kod dece predškolskog uzrasta, Zbornik Više škole za obrazovanje vaspitača 1, Vršac.

O vaspitanju

Vaspitanje je neizbežno i osobeno sredstvo podsticanja i razvijanja individualnih sposobnosti i oblikovanja celovite ličnosti svakog čoveka. Nema čoveka kome vaspitanje kao pomoć i sredstvo individualnog razvijanja i samorazvijanja, samovaspitanja, nije potrbno na svakom razvojnom nivou njegovog ljudskog bića – telesnom i duhovnom.

Vaspitanje je proces podsticanja i omogućavanja individualnog razvoja koje traje, kod svakog čoveka, od rođenja do kraja čovekovog života.

Vaspitanje je moćno kada izvire iz čovekova života i kada je u funkciji takvog ćivota od rođenja do smrti.

Vaspitanje je moćno kada polazi od polazi od čovekove prirode, kada je utaknotu u tu prirodu, kada doprinosi individualnom razvijanju prirode svakog čoveka.

Pravo na individualnost , na osobenost i različitost svakog od drugih ljudskih bića, na svoju sopstvenu ličnost i njeno nesputano razvijanje i oblikovanje – temelji su istinskog i pravog vaspitanja.

Svaki pojedinac, kao osobena individualnost, sa svim svojim nasleđenim i stečenim potencijalima, predstavlja pravi temelj i ishodište istinskog vaspitanja čoveka kao ljudskog bića, njegovog oblikovanja kao ličnosti. Drugi temelji polazište proizilazi iz čovekove neizbežne pripadnosti ljudskoj grupi, zajednici, društvu. Čovek je neodvojiv od grupe, od života u grupi da drugim ljudskim bićima. Van ljudske grupe čovek prestaje da bude čovek. Van grupe prestaje vaspitanje čoveka. Samo u grupi čovek može da se samorealizuje kao istinski čovek.

Vaspitanje je međuljudski odnos. Ono  je to samo kada se u tim odnosima uvažava i poštuje sloboda i individualna različitost svakog čoveka obuhvaćenog tim odnosima. To je i jedino ograničenje koje ne narušava prirodu pravog vaspitanja. Sloboda jednog čoveka u životu, pa i u vaspitanju, može biti ograničena samo isto takvom slobodom drugog čoveka, člana iste ljudske grupe.

Vaspitanje je uspešno kada je utkano u komunikaciju pojedinca sa grupom, grupe sa pojedincem, grupe sa grupom.

Vaspitanje kao međuljudski odnosi komunokacija slobodnih pojedinaca i grupa veoma je bogato i raznovrsno po sadržajima, metodama, sredstvima, simbolima, po oblicima ispoljava i ostvarivanja takve komunikacije i odnosa u toj komunikaciji.

Vaspitanje je uzajamno delovanje i uticanje, davanje i prihvatanje, samodavanje i samouticanje.

Literatura:

Nikola Potkonjak, „XX vek: Ni »vek deteta« ni vek pedagogije. Ima nade… XXI vek“, Novi Sad, 2003.

Misli i izreke poznatih pedagoga

(Žan Žak Ruso)

„Biljke se oblikuju kultiviranjem a ljudi edukacijom… Rođeni smo slabi, potrebna nam je snaga; rođeni smo potpuno neopremljeni, pa trebamo pomoć; rođeni smo glupi, treba nam znanje prosuđivanja. Svaka stvar koju nemamo pri rođenju a koja će nam trebati kada odrastemo, daje nam se edukacijom. „

 

(Mišel de Montenj)

„…  budući je bila istina da nas studiranje, čak i onda kad se pravilno čini, može naučiti  od čega se sastoji mudrost, te ispravno delovanje i determiniranost, hteli su omogučiti svojoj deci ravni dodir sa stvarnim slučajevima, učeći ih ne prenosenim informacijama, već aktivnim iskušavanjem, njihovim , odlučnim oblikovanjem i stvaranjem, ne samo rečju i instrukcijama, već uglavnom delima i primerima, čime mudrost ne bi bila nešto što duša zna, već sam centar duše i temperament, ne nešto stečeno već prirodna sposobnost .“

 

(Anton Makarenko)

„Naša djeca to je naša starost. Pravilan odgoj, to je naša sretna starost; loš odgoj, to je naša buduća nesreća, naše suze, naša krivnja pred drugim ljudima, pred čitavom zemljom.“

 

(Platon)

„Neka lekcije vaše dece budu u formi igre…Naučićete više o njihovim prirodnim sposobnostima na taj način.“

 

 

(Imanuel Kant)

„Bolje je znati malo ali temeljno, nego mnogo i površno.“

„Iskustvo bez teorije je slepa, ali teorija bez iskustva je samo intelektualna igra.“

 

(Elena Kej)

„Samo blagim postupanjem i nežnošću stiče se poverenje deteta. Poredak, mir, red, dobrota i pažnja i u kući i u porodici najbolji su vaspitači. Tome treba dodati rad – obaveze deteta koje ono treba da ispunjava i u porodici, i u školi. “

„Porodica je prirodna sredina,i za učenje čitanja i pisanja, za učenje obavezama, pre svega radnim, za učenje socijalnim dužnostima i sl. Posebno u porodici treba kod dece razvijati posmatranje, zdravu fantaziju koja ima estetički i etički značaj. Znati dobro videti – u svetovima prirode,čoveka i umetnosti – i znati dobro čitati, to su dve velike mete, kojima treba da teži vaspitanje u kući, kao i u školi. Kad dete to ume, skoro sve drugo može samo da nauči.“

Citati pedagoga

Jan Amos Komenski

„Evo mi dospeli, koji samo sebe smatramo za ljude, vas decu za male majmune, samo sebe za pametne, vas za nerazumne, samo sebe za rečite, vas  za nemušte smo otkazani za vaše škole! Vi ste nam dani za učitelje vaše čini našim za ideal i uzor“ .

„Dajte nama valjane majke, pa ćemo dati valjane građane“.

 

 

 

Elena Kej

„Škola ima samo jedan veliki  cilj: da sama sebe učini izlišnom, da dopusti da zavlada život i sreća – to će među ostalim reći samoradnja –   namjesto  sistema i šema“.

„Jedino sredstvo, da se ozbiljna i sve obimnija surovost – a time i klsna razlika – ukloni, jeste da deca jedne zemlje do 15. godine uživaju istu školsku  nastavu. Ali, ova škola morala bi da se oslobodi crkvenog uticaja i obaveznosti polaganja ispita.

 

 

Makarenko

„Svaka porodica se odlikuje svojstvenim životom i životnim uslovima, svaka porodica je dužna da samostalno rešava pedagoške zadatke.“

„Sudbina deteta koje je lišeno očeve ili materine ljubavi nije samo njegova lična tragedija. Dete osakaćeno time što je odbačeno, napušteno, često  je u budućnosti čovek nepotpune vrednosti. Prema tome, očevi i majke koji napuštaju svoju decu vrše akt podlosti prema društvu.“

 

 Literatura:

  1. Nikola M. Potkonjak ( 2003): XX vek: Ni vek deteta ni vek pedagogije ima nade… XXI vek Novi Sad, savez pedagoških društava Vojvodine.
  2. Radovan Grandić (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, savez pedagoških društava Vojvodine, Novi Sad.
  3. Radovan Grandić (2007): Prilozi uvodu u pedagogiju, savez pedagoških disciplina Vojvodine, Novi Sad.

Empirijski pristup konstituisanju posebnih pedagoških teorija

Ciklična stručna razmatranja ovoga odnosa (teorije i prakse), uglavnom, su konstatovala da između ove dve strane istog procesa postoji veliki jaz. Diskursi, u krugovima teoretičara, istraživača i sl., nisu još našli adekvatan put da se ovo prevaziđe, tj. da se nauka u željenom stepenu približi praksi. Novi trendovi na metodološkom polju, pre svega, kritički pristupi teorije i praksi obećavaju rešavanje ovoga pitanja, naravno, uz ispunjenost značajnih pretpostavki. Refleksije pedagoga, ne samo u Jugoslaviji, uočavaju potrebu da pedagoška teorija bude osmišljena načinima kojima se može dovesti u vezu s praksom. Ovo, naravno, ne znači da se od nje očekuje da će se pedagoškim postavkama direktno moći da objasne uzroci problema sa kojima se praktičari sreću.

Empirijski pristup konstituisanju posebnih pedagoških teorija

Pažnja teorijski usmjerenih pedagoga u drugoj polovini dvadesetog vijeka bila je usredsređena na probleme opšte pedagoške teorije, pri čemu je opšta pedagoška teorija ostala samo kao neodređen i neuređen skup različitih često i suprotstavljenih, teorijskih shvatanja. Ovaj rad posvećen je jednom broju problema posebnih pedagoških teorija nastalih kao rezultat teorijskih proučavanja i empirijskih istraživanja. No, i pored takvih progresivnih tokova, fundamentalni problemi posebnih pedagoških teorija ostali su nerazjašnjeni. To ce posebno odnosi na pojmovno određenje posebnih pedagoških teorija, njihovu funkciju, unutrašnju strukturu, kriterijume klasifikacije, vrste pedagoških teorija, te odnose teorije i empirijskih istraživanja. Primjenom sistemnih proučavanja otkrivene su strukturne komponete posebnih pedagoških teorija:osnove pedagoške teorije (filozofske, logičko-gnoseološke, metodološke, psihološke, sociološke antropološke i druge koncepcije),jezgro pedagoške teorije (postulati postavke, iskazi),model reformulisanja problema, model klasifikovanja činjenica po bitnosti i drugi). Empirijska istraživanja i posebne pedagoške teorije nalaze se u posebnim odnosima. Saznanja prezentovana u ovom radu pokazuju da je pored deduktivnim moguće i metodološki opravdano, pored deduktivnog, primjenjivati i empirijski pristup konstituisanju posebnih pedagoških teorija.

CITATI..

Mnogi imaju neki nesvršen račun sa životom,ali pri tom život je uvijek njihov dužnik. ( Ivo Andrić)
Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo. (Ivo Andrić)
…život je neshvatljivo čudo,jer se neprestano troši i osipa,a ipak traje i stoji čvrsto… (Ivo Andrić)
Zbog toga što ima svoj kraj, život je besmislica. (Abdul Atahija)
Život je kao i ljubav-sav razum je protiv njega i sav zdravi instikt za nj. (Samjuel Batler)
Život je dugi proces umiranja. (Samjuel Batler)
Tragedija života nije toliko u tome što ljudi propate,koliko u tome što promaše. (Karlajl)
I za hiljadu godina čovjek će isto ovako uzdisati:“Ah, teško je živjeti!“ i u isti mah, ovako isto kao i sada bojaće se i neće htjeti da umre. (Čehov)
Mnogi se ljudi tuže da im prodje cjeli vijek tražeći životu njegov smisao, ako uopšte postoji i nije drugdje nego u samom traženju. (Jovan Dučić)
Velika nesreća čovjekova jeste što život počinje mladošću a završava starošću; jer bi život bio neizmjerno savršeniji da, naprotiv, počinje starošću, a svršava mladošću. (Jovan Dučić)

MISLI..

Što možeš sanjati, to možeš i učiniti.-Volt Dizni
Bojati se ljubavi znači bojati se života.-Bertrand Rasel.
U životu možemo ostvariti sve što želimo, ako dovoljnom broju ljudi pomognemo da oni ostvare što žele.-Zig Ziglar
Prepreke nas ne mogu zaustaviti. Svaka se prepreka savladava odvažnošću.-Leonardo de Vinci

Citati pedagoga

J.J.KOMENSKI

“ Vrline se uče ako stalno radimo ono što je časno. Poznavanju se učimo poznavanjem,a radu radom. Kao što, dakle, deca hodanjem uče kako hodati, govoriti govorenjem, pisati pisanjem itd. tako  će se naučiti slušanju slušanjem, uzdržljivosti uzdržavanjem, istini govorenjem istine, postojanosti istrajnošću itd. samo ako bude ljudi koji prednjače rečju i primerom.“

“ Nerazumno dakle, postupaju roditelji, koji vode dete posve nepripremljeno učitelju, kao što se tele vodi kasapinu. „

 

ĐON LOK

„Ništa nema u umu što nije prošlo kroz čula“

„Od svih ljudi koje susrećemo u životu devet desetina od njih postaju ono što jesu –  dobri ili rđavi, korisni ili nekorisni – zahvaljujući svome vaspitanju. Ono i stvara velike razlike među ljudima.“

„Ukoliko su deca više dorasla upotrebi razuma i ukoliko to zaslužuju, a očevo čelo postaje vedrije i odstojanje sve manje, to će ranija stega ojačati njihovu ljubav, kada uvide da je ona bila izraz dobrote prema njima i briga da ih naučimo da zasluže ljubav svojih roditelja i poštovanje drugih ljudi.“

„Ne smatram nikakvu kaznu korisnom po dete, ako stid od učinjenog dela  ne bude jači od bola, jer ovakav način kažnjavanja, rađa odvratnost prema svemu onom što je vaspitač dužan da omili deci.“

„Ma kakve im pouke davali i ma kakva im učena predavanja o vaspitanju držali svakoga dana, ono što će najviše uticati na njihovo ponašanje biće društvo u kome se kreću i ponašanje svih onih koji su oko njih.“

 

Ž.Ž.RUSO

„Sve što nedostaje pri našem rođenju, i što nam je potrebno kad odrastemo, daje nam vaspitanje i obrazovanje.“

„Svaki čovek treba da se vaspitava zbog sebe. Samo tako će se naučiti veštini življenja. „

„Ko nije u stanju da ispuni dužnosti oca, nema pravo da postane otac.“

 

IMANUEL KANT

“ Čovek se mora rano navići da se potčini pripisima uma, umstvenosti, pameti, dobroti, a ne bilo kakvim nečijim propisima, bilo ono umni ili bezumni. Nije mali broj roditelja, nastavnika ili državnih organa koji traže od čoveka bezuslovnu disciplinu uma kao vrhovnoj vrednosti čovekovog života. Ako umnost ne bude poštovana kao najveća vrednost i garancija da će vaspitanik postati čovekom, nego ako mu je još u mladosti sve ostavljeno na volju i ako mu se još onda nije nešto zabranjivalo, on zadržava izvestan stepen divljaštva kroz čitav život. „

 

ISIDORA SEKULIĆ

“ Ko nema oca i mater, ostavljeno mu je ono što je oduzeto onima koji imaju oca i mater. Priroda nije tako nepravedna kao što nam izgleda, jer ono što na jednom mestu doba, to na drugom mestu oduzme. Rđavo vaspitanje i naša, po prirodi veća ili manja osetljivost pod tim teretom, postavili su naše razlike, prosubili zavist i pakost i stvorili ono što se zove sudbina. „

 

MAKARENKO

“ Ako ste rodili dete – to znači da ste mu vi za mnogo godina unapred posvetili sav napor vaše misli, svu vašu pažnju i svu vašu volju. Vi morate biti ne samo otac i starešina vaše dece, vi morate biti još i organizator vašeg sopstvenog života, jer van vaseg delanja kao građanina, van vašeg ličnog osećanja, kao čoveka, vi ne možete biti vaspitač. „

 

LITERATURA:

– Grandić R. ( 2007) : Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad : Savez pedagoških društava Vojvodine

– Živković S. D., Petrović R. (2008) : Filozofija vaspitanja i obrazovanja, Vršac : Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača

– Grandić R. (2007) : Prilozi uvodu u pedagogiju, Novi Sad : Savez pedagoških društava Vojvodine

– Đorđević B., Đorđević J. (2007) : Savremeni problemi društveno – moralnog vaspitanja, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine

 

Intelektualne sposobnosti i kreativnost

 

Kreativnost, kao i inteligencija, jedno je od najviše cenjenih ljudskih svojstava. Međutim, dosadašnja istraživanja bila su daleko više usmerena na proučavanje inteligencije, a neuporedivo manje na proučavanje stvaralaštva.

Za ovakvo stanje značajna je i činjenica što je kreativnost kao fenomen vrlo složen za istraživanje. Kreativnost predstavlja nešto što je novo, drugačije, neuobičajeno, raznovrsno i što se, u različitim stepenima, razlikuje od postojećeg, od očekivanog. Upravo to predstavlja glavnu teškoću u procenjivanju kreativnosti i izmiče normiranju (normama) koje se primenjuju u proceni intelektualnih sposobnosti. Iz tih razloga, rezultati koji su se dobijali u najvećem broju istraživanja su heterogeni, pa čak i protivrečni.

Ovaj članak će se pre svega baviti odnosom između intelektualnih sposobnosti (inteligencije) i kreativnosti.

Od prvih pokušaja da se pronađe i ustanovi neka „čvrsta” mera inteligencije nalik konstantama u drugim naukama, postoji trend u psihološkoj nauci da se intelektualna nadarenost povezuje sa visokim IQ-om ostvarenim na testovima. Temelje ovakvog shvatanja postavio je Terman dajući prvu statističku definiciju nadarenosti. Tako se početak sistematskog bavljenja nadarenima vezuje za Termanovu longitudinalnu studiju započetu 20-tih godina XX veka, koja još uvek traje.

Prvi rezultati (na uzorku od 1528 ispitanika kalifornijske dece, prosečnog uzrasta od 11 godina, i prosečnog postignuća 151) pokazali su superiornost ove grupe nadarene dece u odnosu na različite grupe sa kojima su poređeni i to prema svim registrovanim karakteristikama. Visoko inteligentna deca superiorna su i u pogledu fizičkog zdravlja i konstitucije, emocionalne stabilnosti i socijalne zrelost, imaju šira i raznovrsnija interesovanja, a po školskom znanju su bar 2-3 godine ispred svojih vršnjaka. S malim brojem izuzetaka, pokazalo se da odrastaju u izuzetno inteligentne i uspešne osobe. Naime, studija je ukazala na postojanost inteligencije (merene testovima) i pokazala je vezu između izuzetno visoke inteligencije u detinjstvu, s jedne strane, i visoke inteligencije i uspešnosti u odraslom dobu (izražene školskim/akademskim uspehom, profesionalnim uspehom, adaptiranošću, poseduju veću emocionalnu samokontrolu, imaju veće samopuzdanje, istrajniji su i usmereniji ka cilju, imaju solidno fizičko zdravlje itd.)

Ova studija je otvorila mnoga značajna pitanja koja se tiču: odnosa visoke inteligencije i stvaralaštva, kao i na značaj nekognitivnih faktora za razvijanje i ispoljavanje (visokih) sposobnosti, pre svega motivacije odnosno motiva postignuća i self-koncepta. Takođe, podstakla je i mnoga druga istraživanja o značaju nekognitivnih faktora za uspešnost i visoka postignuća.

Gilford i njegovi saradnici su smatrali da treba ići dalje od granice IQ ako se želi proučavati oblast kreativnosti. On je dao dokaze koji su u stanju da procene druga svojstva u kojima se budi kreativna inteligencija. Gilford je utvrdio dva bitna faktora kreativnosti, a to su fluentnost i fleksibilnost, od kojih svaka sadrži više aspekata. (Fluentnost je sposobnost da se daju različita rešenja na ponuđene zadatke; fleksibilnost je lakoća u nalaženju različitih odgovora, rešenja i razlikuje se od pojedinca do pojedinca). Daljim istraživanjem, on je zaključio da postoje dva oblika mišljenja, konvergentno i divergentno. Konvergentno mišljenje je ono koje mudro napreduje i koje se orijentiše ka očekivanim odgovorima i predstalvja inteligenciju logičkog tipa. Nasuprot ovom, divergentno mišljenje ide u više pravaca u traženju novih rešenja nalazeći neočekivane odgovore, ponekad i rizike, a to je ono što karakteriše kreativnost. Prema shvatanju Gilfordove grupe, kreativne mogućnosti su sastavljene od mnogih komponenata a njihova kompozicija zavisi od toga gde se one nalaze. Takođe, on je polazio od pretpostavke da je odnos između inteligencije i kreativnosti nizak, i to kreativnosti koja je predstavljena merom divergentnog mišljenja.

Značajna istraživanja u oblasti kreativnosti obavili su Gecels i Džekson. Za grupu koja je ispitana, IQ je bio 132 sa standardnom devijacijom 15. Svi učenici (292 dečaka i 241 devojčica) bili su ispitani jednim od tri testa inteligencije. Testovi kreativnosti su sadržali mogućnosti da se upotrebe verbalni i numerički sistemi simbola, kao i odnosi predmeta u prostoru: 1. asocijacije reči; 2. upotreba stvari; 3. skrivalice (sposobnost da se pronađu skrivene geometrijske figure u okviru kompleksnih oblika); 4. četiri priče u kojima nedostaju zadnji redovi i subjekt treba da sastavi tri različita završetka za svaku priču; a) moralistički; b) šaljiv; c) žalostan; 5. sastavljanje problema. Učenici su bili grupisani u sledeće dve grupe: 1. visoko kreativna grupa (srednja IQ 150) i 2. visoko inteligentna grupa (srednji IQ 150).

Ova ispitivanja su pokazala da su svih pet testova kreativnosti značajno povezani sa IQ dečaka i četiri od pet testova kreativnosti značajno povezani sa IQ devojčica. Pored toga, na osnovu brojnih podataka autori su zaključili da učenici visokih sposobnosti pokazuju tendenciju u korist „konvergentnog“ načina mišljenja, a visoko kreativni, u korist „divergentnog“ načina mišljenja.

Rezultati nekih studija ukazuju na to da su inteligencija i kreativnost tesno povezani, tj. da su visoko inteligentni učenici, najčešće i visoko kreativni.

Razvoj dečjeg stvaralaštva proučavala je Sandra Marjanović (1965) na uzorku od 258 učenika V-VIII razreda osnovne škole (10-14 godina). Ona je utvrdila da je procenat zajedničkih činilaca u rešavanju zadataka na testu opštih sposobnosti i testovima kreativnosti 15,21%. Ona je utvrdila da samo mali broj sposobnosti učestvuje i u stvaralačkim sposobnostima. Njen zaključak glasi: inteligencija i stvaralaštvo su dve relativno nezavisne dimenzije, koje su malo ili umereno međusobno povezane.

Za one koji se bave vaspitanjem dece i mladih (vaspitače, učitelje i dr.), značajan je nalaz Smita. U ovom istraživanju su proučavani sredinski faktori koji su povezani kreativnom produkcijom dece različitih socio-ekonomskih nivoa. Uzorak su činili 395 crne i 244 bele dece, učenika V razreda. U istraživanju su bili upotrebljeni različiti instrumenti. Nalazi Smita ukazuju na značajne razlike u kreativnom mišljenju a koje su povezane sa socio-ekonomskim uslovima učenika. Smit je tvrdio da su učenici višeg nivoa pokazali bolje rezultate u verbalnoj oblasti, a učenici nižeg socio-ekonomskog nivoa u neverbalnoj. Ovi nalazi očigledno upućuju na opreznost kada se razmatra i procenjuje kreativnost dece iz različitih socio-ekonomskih uslova (sredina).

Izneseni i brojni drugi nalazi i podaci o odnosu inteligencije i kreativnosti su različiti i heterogeni. Ipak, mišljenje koje preovladava jeste da postoji pozitivna, ali niska korelacija među njima. Ispitivanja su, takođe, pokazala da su za utvrđivanje odnosa inteligencije i kreativnosti od značaja vrste zadataka i njihova struktura.

Za one koji rade s decom nije glavno pitanje da li je i koliko kreativnost povezana sa inteligencijom, već kako prepoznati kreativne pojedince, kako podržati i dalje razvijati ovo dragoceno čovekovo svojstvo. Pri tome se mora imati u vidu da se kreativnost manifestuje u vrlo različitim oblastima: verbalnoj, likovnoj, muzičkoj, telesno-kinestetičkoj, tehničkoj, socijalnim spretnostima i vođstvu itd. Stoga je važno da se obezbedi klima, atmosfera u kojoj se kod dece neguje i podržava spontanost, radoznalost, sloboda manifestovanja različitih kreativnih potencijala, podrška u traganju za drugačijim putevima i različitim novim prilazima u traženju rešenja. To podrazumeva pravo da se u tim traganjima i manifestovanju ideja bude različit u odnosu na druge. Sve to može da doprinese da kreativni pojedinci budu uvereni da su prihvaćeni i cenjeni od svoje okoline (vršnjaka, nastavnika, roditelja i drugih). To je onaj put koji će dovesti do bogatstva raznovrsnosti za koje su sposobni ljudi i ljudska priroda.

 

Izvori:

1. Bosiljka, Đ., (2005), Darovitost i kreativnost dece i mladih, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac.

2. http://www.psihologijaonline.com/psihologija-stvaralastva/98-kreativnost-nadarenost-i-inteligencija