Proces bio – psiho – socijalnog prilagođavanja fizički ili mentalno hendikepirane osobe da se reintegriše u društveni život i rad naziva se rehabilitacija.
Neophodni su zajednički strukturisani i koordinirani napori, široki preventivni rad u svim domenima života i rada jer je rehabilitacija složen proces, koja jedino timskim radom garantuje uspeh. Članovi tima za rehabilitaciju obično su: neuropsihijatar, psiholog, socijalni radnik, medicinska sestra, radni terapeut, itd.
Postoje tri vrste rehabilitacije:
• Medicinska rehabilitacija: prave se napori da bi se postigao isti nivo zdravlja koje je bilo pre bolesti, ili bar da se dovede na najveći mogući stepen.
• Profesionalna rehabilitacija: prave se napori da bi se pacijent osposobio za rad na svom ranijem radnom mestu, ili, ako to nije moguće, onda da se osposobi za rad na drugom radnom mestu.
• Socijalna rehabilitacija: prave se napori da bi se rešili socijalni problemi koji se javljaju kod ove bolesti, a uključuju pacijenta i okolinu, u prvom redu porodicu.
http://www.zcvaljevo.rs/web/index.php?option=com_content&view=article&id=192:plenum-zajednice-klubova-leenih-alkoholiara-srbije&catid=34:vesti&Itemid=214
Da bi rehabilitacija alkoholičara bila sprovedena u delo osnovni je zahtev uspostavljanje i održavanje apstinencije. Na koje se nadovezuju ostali zahtevi, a to su preuzimanje osnovnih bioloških i socijalnih uloga u porodici, prihvatanje i održavanje socijalnih uloga u radnoj sredini, postizanje profesionalne rehabilitacije, itd.
Pored apstinencije, rehabilitacija podrazumeva i „ozdravljenje“ i napredovanje na svim životnim planovima.
Izvor: alkoholizam.com
Alkoholizam je bolest koja se može lečiti i zalečiti. Lečenje alkoholizma, gledano delom i sa pravne strane, može biti „dobrovoljno“ ili prisilno.
Prisilno lečenje
Prisilno lečenje je vid lečenja alkoholizma u onim zemljama u kojim postoje zakonske osnove i zakoni o alkoholizmu. Najčešći razlog za podvrgavanje prisilnom lečenju jeste „razaranje porodice“. Ovim zakonom tretiraju se ljudi oboleli od alkoholizma, koji time ugrožavaju i sebe i svoju porodicu pa i čitavo društvo, i imaju status isto kao i društveno opasni duševni bolesnici, te da se podvrgnu zakonski zasnovanom prisilnom lečenju.
„Dobrovoljno“ lečenje
Dobrovoljno lečenje je vid lečenja alkoholizma na koji se sam alkoholičar opredeljuje.
Razlozi zbog kojih se najčešće podvrgava lečenju su:
- Oseća da mu zdravlje popušta – telesne i nervne odnosno duševne komplikacije i bolesti čine da se alkoholičar počinje plašiti za svoje zdravlje i za svoju budućnost. Razume se da se to događa samo ako je razum i kritičnost barem donekle sačuvana i ako pacijent uspeva da te svoje tegobe poveže sa preteranim uzimanjem alkohola i tome ih i pripiše.
- Opadanje radne sposobnosti i loš kvalitet rada, pa čak i pravljenje štete na radnom mestu – prekomerna upotreba alkohola dovodi do slabljenja svih funkcija koje čovek obavlja, pa tako opada i njegova radna sposobnost koja se odrađava na ostatak kolektiva u ustanovi i iziskuje njiegovo nezadovoljstvo i izaziva konflikte.
- Izostajanje sa posla usled pijanstva ili mamurluka ili čak i pijenje na samom poslu – ukoliko radnik ne izvršava radne dužnosti zbog pijanstva ili mamurluka, preti opasnost da će mu kolektiv postaviti ultimatum koji će se odnositi na lečenje u suprotnom ostaće bez radnog mesta. Međutim, postoje i ustavnove koje tolerišu pijenje na radnom mestu i za vreme radnog odnosa.
- Porodični konflikti često dovode alkoholičara na lečenje – alkoholizam se odražava na porodicu, unosi tenziju i negativne vibracije koje dovode do konflikata koji porodicu mogu koštati jedinstva i opstanka.
- Materijalni faktor – konstantna upotreba alkohola može dovesti do praznih džepova.
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.75.html:330950-Novi-lek-protiv-alkoholizma
Izvor : alkoholizam.com
Alkoholizam je bolest zavisnosti od koje mogu bolovati osobe i muškog i ženskog pola. U nekim porodicama to može biti samo otac ili samo majka, a u nekim je to slučaj sa oba partnera.
U slučaju majke – alkoholičara javlja se apstinencijski sindrom novorođenčeta, do koga može doći posle nekoliko sati ili dana nakon porođaja. Apstinencijske smetnje su posledica naglog prekida unošenja alkohola koji je dete za vreme nošenja dobijalo iz majčine krvi. Kod ovih slučajeva novorođenčetu se obično daju male doze odgovarajućeg sredstva i lagano se sprovodi odvikavanje.
http://kutak.forumotion.com/t81-alkohol-i-trudnoaa
Neka deca se identifikuju sa svojim roditeljima alkoholičarima te i sama postaju zavisnici alkohola, a ona kojoj roditelji alkoholičari daju da piju alkohol, na neki način ih imitiraju, te i sama kasnije postaju alkoholičari.
http://zdravlje.krstarica.com/l/tegobe/deca-i-alkohol-posledice/
Za decu alkoholičara ništa nije tako bolno kao stalna opredeljivanja: čas za jednog, čas za drugog roditelja, jer se ona doživljavaju kao realna mogućnost za gubitak oba. Od dece roditelji prikrivaju mnoge sukobe, ali samo delimično, pa se time još više produbljuju osećanje nesigurnosti i straha, učvršćena u najranijem detinjstvu.
Najizrazitiji poremećaji navika u predškolskom uzrastu su: noćni strah, enureza, griženje noktiju, problemi sa ishranom, sisanje prstiju, mucanje, hodanje u snu, napadi nekontrolisanog besa, a veoma su rasprostranjene i fobične neurotične reakcije.
Stalna izloženost dece protivrečnim emocionalnim i vaspitnim uticajima roditelja dovodi do hipersenzitivnosti. Mnoga deca alkoholičara se povlače u sebe, maštaju, postaju preosetljiva i zbog toga se kasnije u životu teže prilagođavaju i snalaze. Nesrećno detinjstvo doprinosi njihovoj psihičkoj neuravnoteženosti, nesamostalnosti i nepoverljivosti prema ostalim ljudima.
Redovno školovanje i budućnost dece alkoholičara dovedeni su u pitanje. Oni obično pružaju otpor prema učenju i školi, koji se može interpretirati kao manifestacija generalizovanog odbacivanja autoriteta, mada je znatno češće posledica neadekvatne edukacije i nerazvijenih radnih navika. Postižu slab uspeh u školi, jer su zaplašena, nesigurna u sebe i nemaju osnovnih uslova za rad. Nemogućnost koncentracije, pažnje, gubitak interesovanja za školu i dr. su česti pratioci problema u učenju. Oni ne razvijaju dovoljno ne samo svoje intelektualne potencijale, već ni socijalno prihvatljive norme svoje sredine, posebno pozitivan stav prema društvenim obavezama. Otuda je neuspešno školovanje, buntovno reagovanje, ometanje normalne školske nastave, suprotstavljanje nastavnicima i negativno herojstvo značajan indikator poremećenog ponašanja kod dečaka, dok se devojčice obično povlače u sebe, potištene su, osećaju se kao da nekom smetaju.
Dešava se da deca alkoholičara beže iz roditeljskog doma da bi izbegli mučnu, napetu atmosferu gde su ugrožena, gde nemaju topline, materijalne i psihičke sigurnosti. Traže društvo na ulici. Traže autoritete, jer to njihovi roditelji više nisu. Takvoj deci ulica postaje utočište.
Šta će od deteta postati, delikvent ili stabilna i pozitivna ličnost, to ne zavisi samo od uticaja alkoholičara i porodice. Mnogo zavisi i od toga koje predispozicije i koju frustracionu toleranciju je dete sa rođenjem donelo sa sobom. Ako su pozitivni uticaji porodične sredine (majka, baba, deda, starija braća i sestre) kao i savesnog pedagoga doraslog ovoj delikatnoj situaciji dovoljno jaki, dete se može razviti u stabilnu i pozitivnu ličnost.
Izvor: alkoholizam.com
Porodični život alkoholičara je propraćen teškim poremećajima koji su nastali usled njegovog prekomernog konzumiranja alkohola. Takve porodice prolaze kroz mnoštvo kriza koje su još veće ukoliko je pored alkoholičara i njegova žena zahvaćena ekscesivnim pijenjem, odnosno alkoholizmom. Kriza izazvana alkoholizmom suštinski se razlikuje od kriza izazvanih bilo kojim drugim stresogenim činiocima, pre svega dubokom konfuzijom porodičnih interakcija i uloga, većom kumulativnošću kriznih događaja i njihovim dužim trajanjem, te intenzivnošću destruktivnih konflikata u porodici. Zbog intenzivne patnje svih članova porodice, a naročito dece, opasnost somatske, mentalne i socijalne dezintegracije nije nigde tako velika kao u porodicama zahvaćenim alkoholizmom.
Dimenzije kriza u alkoholičarskim porodicama, karakterictične za našu zemlju:
1. Razni oblici sociopatskog ponašanja koji se ogledaju kroz: nepredvidljive i nagle izmene afekata i ponašanja alkoholičara, njihovu sklonost fizičkom nasilju prema ženi, isterivanje supruge i dece iz kuće, te relativno česta napuštanja od strane supruga i pokušaja razvoda zbog takvog ponašanja alkoholičara.
2. Izražena bezrazložna ljubomora alkoholičara, te višečasovna alkoholičareva napuštanja porodice.
3. Napuštanje roditeljskih uloga od strane alkoholičara, njegovo prikrivanje ličnog dohotka i padanje celokupnog tereta izdržavanja porodice na ženu. Supruge preuzimaju gotovo sve porodične uloge na sebe, naročito roditeljsku. To neminovno dovodi do intrapsihičkih konflikata (većina se mora zaposliti) i znatnog porasta njihove neurotičnosti.
4. U izvesnom broju porodica javljaju se i akti fizičkog nasilja alkoholičara prema ženi, ali i uzajamnih fizičkih obračuna.
5. U alkoholičarskim porodicama je poremećen seksualni život. Obično je reč o tranzitornim smetnjama potencije, smanjenju ukupne seksualne aktivnosti, seksualnoj apstinenciji žene koja je bila najčešće primenjivana mera kontrole muževljevog alkoholizma, doduše nedosledno.
http://www.stetoskop.info/Seksualno-ponasanje-i-alkoholizam-4547-s9-content.htm
Izvor: alkoholizam.com
Baveći se alkoholizmom kao bolešću zavisnosti istraživanjma se došlo so sledećih podataka:
U SAD-u ima preko 10 miliona alkoholičara što je preko 3% ukupnog stanovništva.
Do 20% adolescenata, starosti 13-17 godina, zloupotrebljava alkohol. U osmom razredu osnovne škole 5% učenika svakodnevno konzumira alkohol.U Sloveniji, 7% ove kategorije pije svakodnevno, a 60% povremeno.
Oko 40% dece proba alkohol pre svoje 13. godine. 75% mladih prvi put proba alkohol u primarnoj porodici.
Alkoholizam kod starih prisutan sa 15%. Od komplikacija alkoholne bolesti umire 13% starih alkoholičara.
Po nekim autorima, oko 15% alkoholičara je među punoletnim muškarcima, a prekomerno pijenje je prisutno u narednih 15%.
Dva od tri muškarca su svakodnevni konzumenti alkohola.
U staroj Jugoslaviji sa 20 miliona stanovnika, bilo je milion alkoholičara (5%).
U odnosu na pol, odnos je 1:3, a nekada je taj odnos bio 1:8 (više je muškaraca alkoholičara).
Jevreji su najčešći konzumenti, ali sa najmanje problema vezanih za alkohol. U Muslimanskim zemljama skoro da i nema alkoholizma zbog uticaja vere.
Izvor: Lilić V., Stevanović Z., Popović V. Komorbiditet karcinoma i alkoholizma, Danilovgrad, 1996.
Po najnovijim istraživanjima alkoholizam se po broju obolelih i umrlih u svetu nalazi na trećem mestu, iza kardiovaskularnih i malignih oboljenja, a 3-5% ukupne svetske populacije je zavisno od alkohola. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je to stvarni broj alkoholičara jer je on najmanje pet puta veći od broja registrovanih upravo iz razloga što mnogi danas negiraju ovaj problem.
Po potrošnji alkoholnih pića Srbija je na četvrtom mestu u Evropi. Po broju stabala šljiva prvi smo u svetu. Od šljive do šljivovice (koja je i naš brend), sve je kraći put i sve je više onih koji za njom posežu.
Mesto gde se alkoholizam prvo manifestuje je porodica. Većina alkoholičara koji se leče su u braku s dvoje dece, manji broj je rastavljen i to najčešće zbog alkoholizma, manji deo je mlađa populacija.
Činjenica je da:
• 1/3 brakova se raspada zbog alkoholizma.
• Alkoholizam dovodi do zanemarivanja porodičnih dužnosti i nebrige za decu, a najgori slučaj je kada su oba roditelja alkoholičari.
• Alkoholizam dovodi do osiromašenja porodice, kako emocionalno, tako i materijalno.
• Alkoholizam dovodi do agresivnosti i nasilja u porodici, gde su često žrtve i deca.
• Alkoholizam dovodi do nastajanja nepotpune porodice, što je rezultat rastave ili prerane smrti alkoholičara.
• Alkoholizam dovodi do psihičkih poremećaja unutar porodice, najviše kod dece.
• Alkoholizam je problem cele porodice i okoline.
Izvor: alkoholizam.com
Čovek je još pre više hiljada godina znao da se vrenjem (fermentacijom) dobijaju alkoholna pića. Pivo je bilo poznato u starom Egiptu, još 5.000 godina pre nove ere. Pre nove ere ljudi su pravili i vino, a prvi opis destilacije potiče iz IX veka. Prvi opisi alkoholom prouzrokovanih poremećaja nađeni su na pisanim dokumentima (spomenicima) iz starog Vavilona, Egipta, Grčke i Rima.
Hipokrat: „Pijanstvo je samovoljno izazivanje ludila“. Još 1000 godina pre n. e. Spartanci su alkoholičarima odsecali noge. Rimljani su ih smatrali bolesnim ljudima.
Prve akcije protiv pijenja alkohola bile su za vreme industrijske revolucije (zbog smanjenja produktivnosti). Akcije su se bazirale na moralističkom pristupu. Stvarale su se prve “trezvenjačke organizacije”. Kod nas se one pojavljuju krajem XIX veka.
Najstariji pisani dokument o alkoholnim pićima kod Srba – pismo kralja Vladislava (vladao između 1233. i 1242. godine). Poraz Srba u Maričkoj bici (1371. god.), bio je zbog opijanja vojske veče pre bitke. Rakiju Srbi počinju da prave tek sa dolaskom Turaka (XIV vek). Od 1891. do 1895. godine, u Srbiji se trošilo 39 litara alkoholnih pića po glavi stanovnika, a u Austrougarskoj 13 litara. U Dušanovom zakoniku, član 166. odnosio se na kažnjavanje alkoholičara koji učine neko prekršajno ili krivično delo.
Prvi stručni medicinski radovi o alkoholnim komplikacijama pojavljuju se krajem XVIII i početkom XIX veka. U SAD-u, 1830. godine napravljen je prvi azil za lečenje i čuvanje alkoholičara. U Jugoslaviji prvi Dispanzer za lečenje alkoholičara otvoren je u Zagrebu neposredno pre II svetskog rata, sa prvim metodama u lečenju (averzivne metode apomorfinom i emetinom).
U SAD-u bila je prohibicija alkohola od 1919. do 1933. godine. Nije dala očekivane rezultate. Ubrzo se stvara organizacija “AA” („Anonimni alkoholičari“). Osnovana je u SAD-u 1935. godine. Podržava koncept da je alkoholizam bolest. Ovu organizaciju osnovali su Bil (bankar) i Bob (lekar), koji su bili bivši alkoholičari. Organizacija danas broji preko pola miliona članova širom sveta. Odigrala je revolucionarnu ulogu u lečenju alkoholizma. Dokazala je da se apstinencija lakše postiže i održava u grupi. Organizacija AA bila je model za Klubove lečenih alkoholičara (KLA). Prvi klubovi lečenih alkoholičara oformljeni su u Beogradu 1963. godine i Zagrebu 1964. godine. Samo u Zagrebu je 80-tih godina XX veka bilo oko 300 klubova, sada ih ima oko 70. Danas u Srbiji ima oko 20 aktivnih klubova, udruženih u Zajednicu klubova lečenih alkoholičara Srbije.
Do kraja 60-tih godina XX veka, bio je individualni pristup u lečenju, a od tada porodični pristup. U Beogradu, od 1973. godine, u Institutu za mentalno zdravlje, počinje se sa porodičnom terapijom alkoholizma.
Izvor: alkoholizam.com
Profesor Gil Valentin, sa Univerziteta u Lidsu, i njegove kolege, kako bi dobili podatke o tome kako roditelji uče decu o alkoholu, sproveli su nacionalnu anketu na 2.089 roditelja i staratelja. Ispitivali su uticaj porodice – kućni red i navike pojedinih članova, i uticaj spoljnih izvora kao što su mediji, društvene mreže i zakoni, na odnos dece prema alkoholu.
Istraživanje je pokazalo da roditelji žele da njihova deca budu upoznata sa zadovoljstvom i koristima koje alkohol pruža, ali i štetnostima koje nosi njegovo prekomerno konzumiranje.
Studija je takođe pokazala da je ova poruka bila uspešno prihvaćena kod dece, ali da ona nisu bila svesna i zdravstvenih rizika koje alkohol nosi.
Vodeći autor istraživanja, profesor Valentin, izjavio je: „Naše istraživanje pokazuje koliko je važno da se započne iskren dijalog o alkoholu sa decom još od ranog uzrasta.Roditelji već rade dobar posao u vaspitavanju svoje dece o razumnom konzumiranju alkohola, izbegavaju da budu pijani pred svojom decom i pokušavaju da smanje konzumiranje alkohola van kuće. Međutim, roditelji ne pričaju toliko o zdravstvenim rizicima – kao što su rak, ciroze jetre i srčane bolesti – jer ta pitanja nisu u skladu sa sopstvenim iskustvima konzumiranja alkohola.“
Ovo istraživanje je potvrdilo da se sa edukacijom dece o alkoholu mora početi još u detinjstvu, kako u porodici tako i u školama.
Izvor: Lekarinfo.com
Alkoholizam je socijalni problem koji je u našoj sredini prisutan kao rastuća pojava koja permanentno ugrožava osim zdravstvenih i socijalne funkcije porodice.
Alkoholizam nije problem samo pojedinca već svih onih koji su uključeni u život „obolelog“. Obzirom na to da je svaki čovek član neke porodice njegova zavist od alkohola odražava se i na ostale članove . Jasno je da ukoliko je alkoholičar, on nikako ne može biti alkoholičar negde drugde, negde van porodice. Oni zajedno startuju i istovremeno utiču na sve faze razvoja alkoholizma.
Razlozi za veliki broj alkoholičara leže u činjenici da je alkohol lako dostupan. Njegova se magična moć krije u činjenici da brzo i lako menja sliku stvarnosti, pojačava ili oslabljuje određena osećanja, čini drugačijim doživljaje.
Kod alkoholičara najpre se pojavljuju socijalni simptomi koji se manifestuju poremećenim ponašanjem i sukobima unutar porodice, raskidanjem veza među članovima porodice. Alkoholičar ugrožava i svog partnera i svoju decu, zbog čega porodica postaje bolesna i sistem vrednovanja ljudskih kvaliteta, poštovanja ličnosti, pa i samih egzistencijalnih potreba porodice biva poremećen.
Ovakva porodica nije u mogućnosti da odgovori društvenim normama i njeno vršenje bioloških, ekonomskih i psiho-socijalnih funkcija je ispod društvenih kriterijuma. Odlike jedne ovakve porodice su: neusklađenost stavova među njenim članovima, neuravnoteženi odnosi, slaba komunikacija, siromašan socijalni život koji vodi do potpune socijalne izolacije. S psihološkog stanovišta, članovi takvih porodica su često socijalno neizgrađene ličnosti, emocionalno nezrele, intelektualno ograničene ili u najblažem slučaju ličnosti određene čitavim sistemom kompleksa,povećanjem neurotičnosti, te poremećajima navika i ponašanja, problemima u učenju i socijalizaciji i dr. Iz pedagoškog iskustva je poznato da se deca iz takvih porodica najteže vaspitavaju, priklanjaju redu, radu i disciplini. To su nesrećna deca koja obično svoje psihološko stanje manifestuju agresivnošću, nepoštovanjem drugova, a i samih prosvetnih radnika.
Izvor: alkoholizam.com
Od kako postoje ljudi uvek je bilo onih koji su se odavali alkoholu, drogi i drugim vrstama zavisnosti. Ma o kakvoj zavisnosti da je reč, posledice koje one izazivaju uvek su teške za celu porodicu, a posebno za decu. Ispitivanja su pokazala da takve porodice vremenom sebe dovode do društvene izolacije, da je kod dece iz takvih porodica poremećena normalna socijalizacija i da se javlja identifikacija sa roditeljima.
Kao jedan od ozbiljnijih i složenijh uzroka koji dovode do poremećaja u životu cele porodice javlja se alkoholizam.
Psihička zavisnost naziva se još i emocionalna zavisnost i za glavnu karakteristiku ima gubitak kontrole u pijenju, s tim da postoji mogućnost apstinencije. Podrazumeva želju, žudnju za alkoholom.
Fizička zavisnost podrazumeva metaboličku glad za alkoholom, koja je propraćena nemogućnošću apstinencije. Odlikuje je svakodnevno pijenje, odmah izjutra. Ako koncentracija alkohola padne u krvi, javljaju se apstinencijalni simptomi: premor, nemir, razdražljivost, glavobolja, mučnina, povraćanje, depresivna simptomatologija. Obično alkoholičar nema gubitka kontrole u pijenju, ne zapada u teška pijana stanja, ali je stalno pod dejstvom alkohola.
Situaciona zavisnost podrazumeva pijenje isključivo u određenim situacijama, prilikama.
- Tolerancija (podnošljivost) – vremenom je potrebna veća količina alkohola da bi se čovek napio. Javlja se zbog poremećaja prenosa nadražaja u CNS-u. Radi se o adaptacijskim promenama CNS-a, te se može govoriti o celularnoj ili farmakodinamskoj toleranciji. Kod povećanja tolerancije na alkohol, kod nekih ljudi javlja se i porast tolerancije na druge lekove. Može se razviti i kod umerenih konzumenata. Postignuta tolerancija se ne smanjuje bez obzira koliki je period bio između dva pijenja.
Vršena su brojna istraživanja i dokazano je da u porodicama u kojima je zastupljen alkoholizam je prisutna nemoć u obavljanju osnovnih vaspitnih funkcija, među supružnicima su prisutni mržnja i sažaljenje, poremećen je seksualni život, te ovakva porodica važi za socijalno izolovanu grupu.
Alkoholizam se može lečiti, ali i u onim slučajevima kada dođe do izlečenja člana porodice, posledice koje trpe ostali retko kada da mogu u potpunosti da se uklone. Ostaju traume i tragovi koji se nose kroz ceo život.
Literatura: Grandić, R. Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad, 2007
|
|