Kreativnost, kao i inteligencija, jedno je od najviše cenjenih ljudskih svojstava. Međutim, dosadašnja istraživanja bila su daleko više usmerena na proučavanje inteligencije, a neuporedivo manje na proučavanje stvaralaštva.
Za ovakvo stanje značajna je i činjenica što je kreativnost kao fenomen vrlo složen za istraživanje. Kreativnost predstavlja nešto što je novo, drugačije, neuobičajeno, raznovrsno i što se, u različitim stepenima, razlikuje od postojećeg, od očekivanog. Upravo to predstavlja glavnu teškoću u procenjivanju kreativnosti i izmiče normiranju (normama) koje se primenjuju u proceni intelektualnih sposobnosti. Iz tih razloga, rezultati koji su se dobijali u najvećem broju istraživanja su heterogeni, pa čak i protivrečni.
Ovaj članak će se pre svega baviti odnosom između intelektualnih sposobnosti (inteligencije) i kreativnosti.
 Od prvih pokušaja da se pronađe i ustanovi neka „čvrsta” mera inteligencije nalik konstantama u drugim naukama, postoji trend u psihološkoj nauci da se intelektualna nadarenost povezuje sa visokim IQ-om ostvarenim na testovima. Temelje ovakvog shvatanja postavio je Terman dajući prvu statističku definiciju nadarenosti. Tako se početak sistematskog bavljenja nadarenima vezuje za Termanovu longitudinalnu studiju započetu 20-tih godina XX veka, koja još uvek traje.
Prvi rezultati (na uzorku od 1528 ispitanika kalifornijske dece, prosečnog uzrasta od 11 godina, i prosečnog postignuća 151) pokazali su superiornost ove grupe nadarene dece u odnosu na različite grupe sa kojima su poređeni i to prema svim registrovanim karakteristikama. Visoko inteligentna deca superiorna su i u pogledu fizičkog zdravlja i konstitucije, emocionalne stabilnosti i socijalne zrelost, imaju šira i raznovrsnija interesovanja, a po školskom znanju su bar 2-3 godine ispred svojih vršnjaka. S malim brojem izuzetaka, pokazalo se da odrastaju u izuzetno inteligentne i uspešne osobe. Naime, studija je ukazala na postojanost inteligencije (merene testovima) i pokazala je vezu između izuzetno visoke inteligencije u detinjstvu, s jedne strane, i visoke inteligencije i uspešnosti u odraslom dobu (izražene školskim/akademskim uspehom, profesionalnim uspehom, adaptiranošću, poseduju veću emocionalnu samokontrolu, imaju veće samopuzdanje, istrajniji su i usmereniji ka cilju, imaju solidno fizičko zdravlje itd.)
Ova studija je otvorila mnoga značajna pitanja koja se tiču: odnosa visoke inteligencije i stvaralaštva, kao i na značaj nekognitivnih faktora za razvijanje i ispoljavanje (visokih) sposobnosti, pre svega motivacije odnosno motiva postignuća i self-koncepta. Takođe, podstakla je i mnoga druga istraživanja o značaju nekognitivnih faktora za uspešnost i visoka postignuća.
Gilford i njegovi saradnici su smatrali da treba ići dalje od granice IQ ako se želi proučavati oblast kreativnosti. On je dao dokaze koji su u stanju da procene druga svojstva u kojima se budi kreativna inteligencija. Gilford je utvrdio dva bitna faktora kreativnosti, a to su fluentnost i fleksibilnost, od kojih svaka sadrži više aspekata. (Fluentnost je sposobnost da se daju različita rešenja na ponuđene zadatke; fleksibilnost je lakoća u nalaženju različitih odgovora, rešenja i razlikuje se od pojedinca do pojedinca). Daljim istraživanjem, on je zaključio da postoje dva oblika mišljenja, konvergentno i divergentno. Konvergentno mišljenje je ono koje mudro napreduje i koje se orijentiše ka očekivanim odgovorima i predstalvja inteligenciju logičkog tipa. Nasuprot ovom, divergentno mišljenje ide u više pravaca u traženju novih rešenja nalazeći neočekivane odgovore, ponekad i rizike, a to je ono što karakteriše kreativnost. Prema shvatanju Gilfordove grupe, kreativne mogućnosti su sastavljene od mnogih komponenata a njihova kompozicija zavisi od toga gde se one nalaze. Takođe, on je polazio od pretpostavke da je odnos između inteligencije i kreativnosti nizak, i to kreativnosti koja je predstavljena merom divergentnog mišljenja.
Značajna istraživanja u oblasti kreativnosti obavili su Gecels i Džekson. Za grupu koja je ispitana, IQ je bio 132 sa standardnom devijacijom 15. Svi učenici (292 dečaka i 241 devojčica) bili su ispitani jednim od tri testa inteligencije. Testovi kreativnosti su sadržali mogućnosti da se upotrebe verbalni i numerički sistemi simbola, kao i odnosi predmeta u prostoru: 1. asocijacije reči; 2. upotreba stvari; 3. skrivalice (sposobnost da se pronađu skrivene geometrijske figure u okviru kompleksnih oblika); 4. četiri priče u kojima nedostaju zadnji redovi i subjekt treba da sastavi tri različita završetka za svaku priču; a) moralistički; b) šaljiv; c) žalostan; 5. sastavljanje problema. Učenici su bili grupisani u sledeće dve grupe: 1. visoko kreativna grupa (srednja IQ 150) i 2. visoko inteligentna grupa (srednji IQ 150).
Ova ispitivanja su pokazala da su svih pet testova kreativnosti značajno povezani sa IQ dečaka i četiri od pet testova kreativnosti značajno povezani sa IQ devojčica. Pored toga, na osnovu brojnih podataka autori su zaključili da učenici visokih sposobnosti pokazuju tendenciju u korist „konvergentnog“ načina mišljenja, a visoko kreativni, u korist „divergentnog“ načina mišljenja.
Rezultati nekih studija ukazuju na to da su inteligencija i kreativnost tesno povezani, tj. da su visoko inteligentni učenici, najčešće i visoko kreativni.
Razvoj dečjeg stvaralaštva proučavala je Sandra Marjanović (1965) na uzorku od 258 učenika V-VIII razreda osnovne škole (10-14 godina). Ona je utvrdila da je procenat zajedničkih činilaca u rešavanju zadataka na testu opštih sposobnosti i testovima kreativnosti 15,21%. Ona je utvrdila da samo mali broj sposobnosti učestvuje i u stvaralačkim sposobnostima. Njen zaključak glasi: inteligencija i stvaralaštvo su dve relativno nezavisne dimenzije, koje su malo ili umereno međusobno povezane.
Za one koji se bave vaspitanjem dece i mladih (vaspitače, učitelje i dr.), značajan je nalaz Smita. U ovom istraživanju su proučavani sredinski faktori koji su povezani kreativnom produkcijom dece različitih socio-ekonomskih nivoa. Uzorak su činili 395 crne i 244 bele dece, učenika V razreda. U istraživanju su bili upotrebljeni različiti instrumenti. Nalazi Smita ukazuju na značajne razlike u kreativnom mišljenju a koje su povezane sa socio-ekonomskim uslovima učenika. Smit je tvrdio da su učenici višeg nivoa pokazali bolje rezultate u verbalnoj oblasti, a učenici nižeg socio-ekonomskog nivoa u neverbalnoj. Ovi nalazi očigledno upućuju na opreznost kada se razmatra i procenjuje kreativnost dece iz različitih socio-ekonomskih uslova (sredina).
Izneseni i brojni drugi nalazi i podaci o odnosu inteligencije i kreativnosti su različiti i heterogeni. Ipak, mišljenje koje preovladava jeste da postoji pozitivna, ali niska korelacija među njima. Ispitivanja su, takođe, pokazala da su za utvrđivanje odnosa inteligencije i kreativnosti od značaja vrste zadataka i njihova struktura.
Za one koji rade s decom nije glavno pitanje da li je i koliko kreativnost povezana sa inteligencijom, već kako prepoznati kreativne pojedince, kako podržati i dalje razvijati ovo dragoceno čovekovo svojstvo. Pri tome se mora imati u vidu da se kreativnost manifestuje u vrlo različitim oblastima: verbalnoj, likovnoj, muzičkoj, telesno-kinestetičkoj, tehničkoj, socijalnim spretnostima i vođstvu itd. Stoga je važno da se obezbedi klima, atmosfera u kojoj se kod dece neguje i podržava spontanost, radoznalost, sloboda manifestovanja različitih kreativnih potencijala, podrška u traganju za drugačijim putevima i različitim novim prilazima u traženju rešenja. To podrazumeva pravo da se u tim traganjima i manifestovanju ideja bude različit u odnosu na druge. Sve to može da doprinese da kreativni pojedinci budu uvereni da su prihvaćeni i cenjeni od svoje okoline (vršnjaka, nastavnika, roditelja i drugih). To je onaj put koji će dovesti do bogatstva raznovrsnosti za koje su sposobni ljudi i ljudska priroda.
Izvori:
1. Bosiljka, Đ., (2005), Darovitost i kreativnost dece i mladih, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac.
2. http://www.psihologijaonline.com/psihologija-stvaralastva/98-kreativnost-nadarenost-i-inteligencija
Psihoterapija
Psihoterapija može da bude korisna ako pacijentu (ili njegovim roditeljima/starateljima) ukaže na eventualne greške i propuste, ukoliko su relevantni za psihičko stanje i ako ovaj na njih ima uticaj. Takođe, psihoterapeut može da pomogne pacijentu pružanjem razumevanja, podrške i nade, jer se bolesnik najčešće oseća bespomoćno, neshvaćeno i ugroženo.
Psihoterapija, odnosno tretman koji uključuje razgovor s psihijatrom ili psihologom deluje kod značajnog broja pacijenata. Sam kontakt s terapeutom ima pozitivan učinak na pacijenta, s obzirom da mnogi pacijenti nemaju s kim drugim da razgovaraju o svojim problemima. Od tehnika psihoterapije najčešće se koriste kognitivno–bihejvioralna, gestalt, interpersonalna i psihoanalitička terapija. Bez obzira na tehniku kojom se služi, terapeut treba da pacijentu pruži društvo, pažnju, razumevanje, utehu i nadu, naročito u razdoblju pre nego što počnu da deluju lekovi. Kad se pacijentu „razbistri“ stanje i kad postane spremniji na aktivno učestvovanje u terapiji, moći će od terapeuta da nauči neke praktične „protivanksiozne“ veštine.
Kvalitetan psihoterapeut može da posavetuje pacijenta kako da lakše izbegne neku stresnu situaciju, ako ona postoji i ako je relevantna za pacijentovo stanje; može da mu ukaže na neki izvor stresa koji pacijent nije sam uočio; može da mu predloži neku aktivnost (hobi, sport i sl.) koja bi donela olakšanje i razvedravanje; može da ga nauči da kaže „ne“ kad je to poželjno i uputi ga u spretnije ophođenje s ljudima. Na primer, može da ga nauči kako da prikrije svoju stidljivost i osetljivost , kao i kako da ne pokazuje da je povređen, jer niko ne voli da se druži sa osobama prema kojima mora da se ophodi „noseći rukavice“.
Najzastupljenija psihoterapijska tehnika, kognitivno-bihejvioralna (spoznajno-ponašajna) terapija temelji se na pretpostavci da su psihičke smetnje posledica duboko ukorenjenih pogrešnih i negativnih predstava pacijenta o samom sebi i o svojim okolnostima. Terapeut pokušava da pomogne pacijentu da zameni „pogrešne pretpostavke“ ispravnim, da odbaci štetne postupke ili ponašanja kao i da počne sa bavljenjem prijatnijim aktivnostima i zdravijim obrascima ponašanja. Međutim, niti svaki pacijent ima pogrešne negativne predstave o sebi, niti uvek ima uticaj na spoljašnje okolnosti, niti se uvek može izmenom ponašanja ili životnih stavova izlečiti. Kod takvih su slučajeva lekovi nezamenjivi
Samopomoć
Stručnjaci preporučuju neke protiv-anksiozne postupke, koje možete samostalno da sprovodite.
Telesna aktivnost i rekreacija. Povećano kretanje može da popravi poremećene hemijske procese u mozgu i telu – one iste procese koji uzrokuju poremećaje. Na primer, umereni do pojačani telesni napori podstiču lučenje „hormona zadovoljstva“ poput endorfina i enkefalina, a ujedno neutralizuju delovanje stresnih hormona. Kad kažemo telesno vežbanje, ne mislimo da to mora da bude maraton ili Tour de France – sasvim je dovoljno po 30-45 minuta džoginga tri puta sedmično, ili triput po sat vremena vožnje bicikle (može i na sobnom biciklu), ili plivanje, aerobik, planinarenje, pa i obično hodanje, najbolje ubrzano! Pojava znoja znači da se nalazite pravom putu što se stepena napora tiče. Pre jače telesne aktivnosti dobro je posavetovati se s lekarom.
Vežbe disanja. Napad panike je često praćen brzim i plitkim disanjem, ubrzanjem pulsa, rastom krvnog pritiska, znojenjem itd. Duboko i lagano disanje „iz stomaka“ može da ublaži simptome, pa čak i trajno da učini čoveka otpornijim na stresne situacije.Opuštajuće disanje izvodi se tako da prvo dopustite vazduhu da ispuni vaš stomak (prostor ispod prsnog koša). Zatim ispunjavajte vazduhom donji, pa napokon toga i gornji deo pluća. Izdisanje treba da se odvija istim redosledom – vazduh prvo treba da napušta donje šupljine, a na kraju vrh pluća. Nakon izdisanja pričekajte 2-4 sekunde, pa ponovo udišite, opet prvo stomakom!
Vežbe opuštanja. Najpoznatije tehnike opuštanja su autogeni trening (AT) i transcendentalna meditacija (TM), ali za opuštanje služe i joga, tai-chi, neke borilačke veštine i mnogo drugih tehnika. Opustiti se možete i jednostavno tako što ćete sda e usredsredite na neku nepokretnu tačku (npr. prekidač na zidu, knjigu ili grm) i polako i duboko dišete 10-15 minuta. Takođe, još dublje delovanje ima autogeni trening. Prvi od dva stepena AT-a možete da naučite iz knjiga ili iz uputstava koja se mogu pronaći i na Internetu. AT-om se usmerava pažnja na telesne osećaje poput težine u rukama i nogama, topline u želucu, svežine u čelu, disanja i kucanja srca. Jedna cela seansa traje oko deset minuta i ima značajno antistresno dejstvo.
Poboljšajte spavanje. Ako loše spavate, evo nekoliko korisnih saveta:
– Trudite se da ležete i budite se u približno isto vreme. Nemojte puno da odstupate od tih termina čak ni za vreme vikenda.
– Pre spavanja ne uzimajte kafu ili crni čaj; preporučuje se čaj od mente, gospine trave, kamilice ili mlečna pića. Ne uzimajte alkohol mada vas uspavljuje, jer biste zbog njega mogli da se budite tokom noći. Ne večerajte kasno.
– Veći telesni napori unutar dva sata pre planiranog spavanja nisu preporučljivi. Telesne vežbe ranije tokom dana mogu da budu korisne za bolji san.
– Neka vam soba ne bude ni pretpla ni prehladna, a krevet ni pretvrd ni premekan.
– Ako ne možete dugo da zaspite, bolje je da ustanete i radite nešto po kući nego da se vrtite po krevetu. Nakon „pauze“, bićete umorniji i pospaniji.
Odmorite mozak. Nemojte da se prepuštate analizama svojih sadašnjih životnih problema, ranijih propusta niti mogućih negativnih posledica i ishoda neke neizvesne situacije. Što dublje ulazite u analize i predviđanja, to ćete se lošije osećati, a moguća rešenja biće vam sve dalja.
Planirajte aktivnosti. Napravite raspored dnevnih obaveza. Sastavite rang listu prioriteta i počnite s najbitnijim. Izbacite ili odložite ono što nije posebno bitno. Dok bolujete od anksioznog poremećaja, nije preporučljivo da radite puno stvari, pogotovo ne odjednom. Pričekajte s presudnim životnim odlukama i velikim promenama. Ne postavljajte sebi previsoke ciljeve. Podelite brige i probleme s partnerom, prijateljem ili rođakom.
IZVORI:
http://www.zdravduh.bloger.hr/post/tretman-tjeskobnih-poremecaja/486169.aspx
ANKSIOZNOST
Anksioznost se najopštije definiše kao odgovor ljudskog organizma na opasnost ili pretnju u budućnosti. Prema teorijama kognitivno-bihejvioralnih terapija, anskioznost, kao emocionalni poremećaj nastaje kada osoba stalno procenjuje opasnost situacije i/ili podcenjuje svoju sposobnost da se izbori sa zahtevima ugrožavajuće situacije. Specifičnije se može definisati kao osećanje zebnje koji se javlja kao odgovor na znak pretnje nekoj vrednosti koju osoba smatra od suštinskog značaja za svoju egzistenciju. Pretnja može biti u odnosu na fizičku egzistenciju, psihološku egzistenciju ili specifične vrednosti osobe. Reč anksioznost potiče od latinske reči anxietas, što znači – nespokojstvo, briga, zebnja, strepnja.
Anksioznost može izazvati fizičke i emocionalne simptome. Specifična situacija straha može dovesti do nekih ili svih ovih simptoma za kratko vreme. Kada se situacija smiri, simptomi obično nestanu.
Fizički simptomi anksioznosti su:
– Drhtavica i grčenje;
– Osećaj punoće u grlu ili grudima;
– Ostanak bez daha ili ubrzano lupanje srca;
– Osećanje vrtoglavice;
– Znojenje ili osećaj hladnoće, hladno-vlažne ruke;
– Prenaglašeni refleksi;
– Napetost u mišićima, bol ili mučnina (mialgija);
– Zamor;
– Problemi sa spavanjem, kao sto je nemogućnost da se zaspi ili da se ostane budan, rano buđenje ili nemiran, nezadovoljavajući san.
Emocionalni simptomi anksioznosti:
– Nemir, razdražljivost ili osećanje kao da ste „na ivici“ ili uzbuđeni;
– Preterana zabrinutost;
– Strah od toga da će se dogoditi nešto loše, osećaj predstojeće propasti;
– Nemogućnost koncentracije;
– Konstantno osećanje tuge.
Uloga/svrha anksioznosti je kod većine autora objašnjena evolucionom teorijom (Warren & Zgourides, 1991; Beck & Emery, 1995). Smatra se da je anskioznost proizvod evolucije ljudske vrste. Tokom evolucije ljudske vrste anksioznost je normalno služila da pripremi organizam za borbu ili bežanje u potencijalno pretećim situacijama. Svrha normalne anksioznosti je da u takvoj situaciji obezbedi zaštitu osobe ili organizma.
Prema kategorijalnom modelu sistematizacije poremećaja anksioznosti postoji više različitih homogenih grupa u okviru ove široke kategorije (generalizovani poremećaj anksioznosti, panični poremećaj, agorafobija, specifična fobija, socijalna fobija, opsesivno-kompulzivni poremećaj, postraumatski stresni poremećaj, akutni stresni poremećaj). Prema savremenijem, dimenzionalnom modelu poremećaja anksioznosti, individualna simptologija značajno odstupa od simptoma u gore navedenim kategorijama. Tako, neki od psiholoških simptoma su manje-više prisutni kod bilo kog gore spomenutog anksioznog poremećaja. To su strah od straha, strah od toga da će nas naša okolina u bilo kom smislu negativno proceniti ili neprihvatiti, hipohondrični strah, panični napad, briga, izbegavanje određenih životnih situacija, opsesivno ponavljanje određenih misli ili prisilno izvođenje nekih radnji, sumnja u sebe i stalno negativno razmišljanje o određenim situacijama (ruminiranje).
* Panični poremećaj
Panični poremećaj je poremećaj u ponašanju koji se karakteriše periodičnim i iznenadnim paničnim napadima. Da bi se moglo govoriti o paničnom poremećaju potrebno je prisustvo najmanje jednog paničnog napada u jednom mesecu, a napadi moraju biti prisutni više meseci uzastopno. Neki istraživači smatraju da jedan panični napad ne predstavlja prisustvo oboljenja, nego je tek pojava dva panična napada dovoljno za postavljanje dijagnoze. Panični poremećaj se karakteriše stalnim nemirom oko pojave novog napada, zatim nemira zbog mogućih posledica usled napada ili promenama koje dovode do uobičajenog ponašanja (izbegavanje radnih ili školskih obaveza). Uz to, panični napadi ne bi trebalo da se javljaju zbog zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, lekova ili zbog neke poznate organske bolesti (hipertiroidizam, vestibularna disfunkcija). Takođe, ovi napadi se ne mogu objasniti drugim mentalnim poremećajima (kao što je socijalna fobija za napade koji se javljaju samo u socijalnim situacijama).
* Fobije
Fobija je izražen i uporan strah od specifičnog objekta ili situacije (insekti, životinje, visine, ubod igle i ranjavanje, otvoreni ili zatvoreni prostor, ljudi, mrak, letenje, itd.) koji je praćen izbegavanjem tih objekata ili situacija.
Agorafobija je vrsta fobije koja za razliku od specifične fobije nije strah od specifičnih stvari i situacija, nego se osoba napadima panike plaši samog napada panike i/ili anksioznosti u toj situaciji, ali se ne plaši same situacije. Struktura straha kod specifične fobije obično sadrži katastrofiziranje, ne samo oko potencijalne opasnosti koja dolazi od objekta, već i katastrofiziranje oko opasnosti koja dolazi od sopstvene rakcije.
Izbegavajuće ponašanje ima za svrhu da ublaži ili eleminiše potencijalnu opasnost koja dolazi od samog objekta straha ili da se kontroliše anksioznost ili panični strah od zastrašujućeg objekta ili situacije.
Izvor straha kod specigfičnih fobija su preuveličavanje opasnosti, preuveličavanje verovatnoće dešavanja opasnosti, potcenjivanje sopstvenih sposobnosti za izlazak na kraj sa pretpostavljenom opasnošću, potcenjivanje pomoći sa strane.
IZVORI:
Za nas kao buduće vaspitače veoma je značajno da naučimo da prepoznajemo znake i povrede koji ukazuju na zlostavljanje dece. Bilo da se radi o zlostavljanju od strane porodice, jednog ili oba roditelja, ili druge dece. Shodno tome, osnovni oblici zlostavljanja su sledeći:
- Fizičko;
- Emocionalno (psihičko);
- Seksualno zlostavljanje;
- Zanemarivanje.
* Fizičko zlostavljanje
To je namerno nanošenje povreda i nesprečavanje istih. Ova vrsta zlostavljanja rezultira postojanjem povreda i znakova koji su posledica povreda, a nalaze se na raznim delovima tela. To su modrice od udaraca, bacanja i štipanja; opekotine od upaljene cigarete ili zagrejanih tela, te lomovi udova. Tu spadaju još i izgladnjivanje ili davanje pokvarene ili otrovne hrane (ili bilo kakve materije), zatvaranje u podrum i slične prostorije. Povrede mogu biti namerno izazvane, a moguće je i da nastanu jer roditelji nisu dovoljno zaštitili svoje dete.
* Emocionalno zlostavljanje
Emocionalno zlostavljanje može se odrediti kao hroničan stav ili obrazac ponašanja roditelja, odnosno drugih srodnika, koji poručuje deci da su bezvredna, nevoljena, neželjena, da vrede jedino kao sredstvo zadovoljenja tuđih potreba ili da su ozbiljno ugrožena fizičkim ili psihičkm nasiljem. Ovi postupci štete emocionalnom razvoju dece.
Uključuje:
- Odbijanje i ponižavanje;
- Terorisanje i pretnja nasiljem;
- Izolovanje i ograničavanje slobode;
- Iskorištavanje i narušavanje ličnih granica;
- Ignorisanje, emocionalna nedostupnost;
- Zanemarivanje obrazovanja, mentalnih i zdravstvenih potreba deteta.
Deca mogu biti svedoci nasilja između roditelja. Takva deca žive u strahu i troše svoje snage na brigu kako o sebi, tako i o svojim roditeljima. Ona često moraju da preuzmu odgovornost u situacijama kojima još nisu dorasla.
Posebnu grupu čine deca zavisnika. U takvoj situaciji ona su u dodiru s odraslima koji su toliko zaokupljeni svojim svetom da ne primećuju njih i njihove potrebe. Deca su izložena strahovima i nepredvidivim situacijama koje ne razumeju.
* Seksualno zlostavljanje
Pod seksualnim zlostavljanjem podrazumeva se svaki seksualni kontakt deteta i odrasle osobe (ili adolescenta starijeg 5 ili više godina od žrtve), pri čemu odrasla osoba koristi dete kako bi zadovoljila sopstvene seksualne potrebe.
Seksualno zlostavljanje obuhvata široki spektar aktivnosti: od zajedničkog gledanja pornografskih časopisa i filmova, do posmatranja odraslog pri masturbiranju ili seksualno obojene igre, dodirivanja, masturbacije, kao i oralnog, analnog i genitalnog snošaja.
Dete može biti aktivno ili pasivno. Deca o svemu ćute jer u početku nisu ni svesna šta im se u stvari događa; nasilnik ih podmićuje, a posle i obavezuje čuvanjem tajne, pa i zastrašuje kako ne bi nikome o tome govorila. Znači, zastrašujući i zbunjujući aspekti seksualnog zlostavljanja su tajnovitost i saučesništvo. Uz sve to, deca se osećaju krivom i odgovornom za to što im se događa. Ako se dete direktno pita o tome, ono obično poriče takva iskustva.
Kod mlađe dece se takva iskustva mogu prepoznati u karakterističnim motivima likovnog izraza (preko crteža) i kroz specifičan seksualno obojeni način ponašanja (kroz igru). Drugim osobama dete prilazi kao što to njemu čini nasilnik. Javljaju se i mnoge zdravstvene smetnje i poremećaji ponašanja. Samodestruktivna ponašanja seksualno zlostavljane dece mogu kulminirati samoubistvom u doba adolescencije – kada se samoubistvo vidi kao jedini odgovor na pitanje „Reći nekome ili ne reći“.
* Zanemarivanje
Zanemarivanje je najčešći oblik zlostavljanja dece. Javlja se kad nije primereno zadovoljena neka od detetovih osnovnih životnih potreba, a može izazvati oštećenje zdravlja. U nekim slučajevima zanemarivanje je vrlo vidljivo, a u nekim je pak nevidljivo sve dok ne bude prekasno.
Zanemarivanje može ozbiljno da utiče na telesno i mentalno zdravlje, ali i da dovede do smrti deteta, naročito ako je dugotrajno i ako je počelo u prve tri godine života.
Može biti:
- Emocionalno (nezadovoljavanje emocionalnih potreba) – nedostatak topline, vaspitanja, podrške i stimulacije.
- Fizičko (nezadovoljavanje osnovnih fizičkih/telesnih potreba) uključujući sigurnost, čistoću, hranu, brigu o zdravlju i odeći.
– Medicinsko/zdravstveno (nebriga za fizičko ili mentalno zdravlje)
– Obrazovno (nezadovoljavanje obrazovnih potreba, npr. obaveznog školovanja).
Kako bi se razjasnio pojam zanemarivanje, važno je razlikovati zablude od činjenica:
| ZABLUDA |
|
ČINJENICA |
| Većina siromašnih porodica zanemaruje svoju decu. |
|
Siromaštvo nije zanemarivanje i porodice sa niskim prihodima mogu se primereno brinuti o deci. |
| Deca će prevladati posledice zanemarivanja. |
|
Mogu imati kognitivne i neurološke deficite kao posledice zanemarivanja. |
| Zanemarivanje nije tako ozbiljan problem kao zlostavljanje. |
|
Zanemarivanje je ozbiljan zdravstveni problem. |
| Ako je porodica prijavljena zbog zanemarivanja, deca se automatski oduzimaju. |
|
Deca se oduzimaju samo ako žive u uslovima opasnim za život i sigurnost. |
ZAKLJUČAK: Ukoliko se susretneš i prepoznaš neki od navedenih oblika ponašanja, povreda ili znakova zlostavljanja kod dece, važno je da ne okreneš glavu na drugu stranu. Moraš da znaš da – NIKAD NISI SAM/A! Obrati se za pomoć koleginici ili kolegi u vrtiću, stručnim saradnicima, direktoru. Postoje i nadležne institucije, kao što su centar za socijalni rad koje se bave ovakvim problemima. Ti si možda jedina vrata detetu u takvoj situaciji!
LITERATURA: Pakaški, M. (2009): „Zlostavljanje i zanemarivanje“ u Ćuk, M., Živković, D. & Korać-Mandić, D. (ur). Mentalno zdravlje, Novosadski humanitarni centar, Novi Sad.
Mentalno zdravlje je naučna disciplina koja koristeći doprinose drugih nauka predstavlja skup nastojanja i mera usmerenih na zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja. Rad na zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja naziva se prevencija.
Dejvid Mikenik definiše mentalno oboljenje kao oblik devijantnog ponašanja koje je bizarno, iracionalno ili sadrži natprosečno visok nivo distresa (unutrašnje reakcije na teškoće). Ono se javlja kada misaoni procesi, osećanja ili ponašanja pojedinca odstupaju od uobičajenih očekivanja ili iskustava, a sama osoba ili neko iz njene okoline smatra da je to problem koji zahteva intervenciju.
S laičke tačke gledišta, mentalno oboljenje se obično prepoznaje po vrlo bizarnom ponašanju koje je za posmatrača besmisleno. Takvo ponašanje može da uključi besmislen govor, različite vizije, pojavu da neko vidi i čuje nešto što drugi ne vide ili ne čuju i ponašanje koje je bizarno bez očiglednog razloga. Ljudi ne oklevaju pri razlikovanju ponašanja za koje misle da je „loše“ od ponašanja za koje smatraju da je „bolesno“. Dok god u ponašanju opažaju motive ličnog interesa, skloni su da o njemu misle kao o „lošem“. Nasuprot tome, ponašanje koje izgleda besmisleno skloni su da okarakterišu kao bolesno. Na primer, siromašna osoba koja stalno krade po radnjama biće viđena kao loša, što odražava činjenicu da nemamo teškoća da joj pripišemo motive za to. Naprotiv, zbunjeni smo motivacijom vrlo bogate osobe koja radi isto i skloni smo da to ponašanje razumemo kao bolesno. Profesionalci koji se bave mentalnim zdravljem često procenjuju ponašanje slično kao i laici. Teškoća je baš u tome što ima samo nekoliko jasnih kriterijuma ili objektivnih testova pomoću kojih je moguće povući ovu razliku.
Mentalna bolest je, svakako, daleko složeniji i neuhvatljiviji pojam nego što može da izgleda. Definicija je uslovljena kulturom, ali sva društva ipak prepoznaju osobe sa ozbiljnom mentalnom bolešću kao drugačije i postupaju sa njima na poseban način.
LITERATURA
- Mikenik, D. (2005): Mentalno zdravlje i mentalna bolest: definicije i perspektive u Dimitrijević, A. (ur): Savremena shvatanja mentalnog zdravlja i mentalnog poremećaja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
- Vlajković, J. (1990): Teorija i praksa mentalne higijene, Savez društava psihologa Srbije, Beograd
Oko 450 miliona ljudi u svetu pati od poremećaja mentalnog zdravlja, ili psihosocijalnih problema, prema “Izveštaju o svetskom zdravlju 2001 – Mentalno zdravlje: novo razumevanje, nova nada” koje je objavila SZO/WHO.
Prema istom izvoru, Svetske zdravstvene organizacije, neuropshijatrijska stanja su prisutna kod 10% odrasle populacije. Brojna istraživanja koja su sprovedena u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju u svetu indiciraju da više od 25% osoba u svetu razvije jedan, ili više poremećaja mentalnog zdravlja, ili poremećaja ponašanja tokom životnog ciklusa.
Kod 24% pacijenta u primarnoj zaštiti prisutni su mentalni poremećaji i poremaćaji ponašanja.
- U 2002 je objavljeno da 154 miliona ljudi u svetu pati od depresije, a 25 miliona od šizofrenije;
- 91 miliona je obolelo od alkoholne zavisnosti, a 15 miliona od zloupotrebe supstanci i lekova koji stvaraju zavisnost; Inekciona primena narkotika je zabeležena u 136 zemalja sveta, od čega je 93 izvestilo o HIV infekciji unutar ove grupe obolelih.
- 50 miliona osoba ima epilepsiju, a 24 miliona pati od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.
- Pored navedenih brojeva, veliki broj ovih i drugih oboljenja prouzrokuje i dodatne patnje i neurološke smetnje i posledice. Projekcije rađene na osnovu SZO/ WHO studija pokazuju da u 2005, 326 miliona osoba u svetu pati od migrene; 61 miliona od cerebrovaskularnih oboljenja; 18 miliona od neuroinfekcija ili neuroloških posledica nekih drugih infekcija.
- Broj osoba s neurološkim sekvelama usled poremećaja ishrane i neuropatija (352 million), a neurološkim posledicama usled povreda (170 million) takođe doprinose usložnjavanju i uvećanju problema.
- Godišnje oko 877,000 umire usled samoubistva.
U Srbiji je u periodu od 1999. do 2002. broj mentalnih poremećaja porastao za 13,5 odsto. Mnogi istaknuti autori smatraju da je to posledica rata, sankcija, bombardovanja i imigracije, sa oko 500.000 izbeglih i raseljenih ljudi, a danas je taj problem potenciran tranzicijom, gubitkom posla i ekonomskom nesigurnošću. Stanovništvo Srbije je, prema statističkim podacima, sve lošije. Stres uzima danak, pa svaki četvrti sugrađanin boluje od depresije, više je samoubistava, a nasilje je u ekstremnom porastu. Izmenom zakonskih rešenja Ministarstvo zdravlja planira veću zaštitu osoba sa mentalnim problemima sveobuhvatnijim lečenjem u ambulantama, edukacijom lekara opšte prakse i kraćim bolničkim lečenjem.
Svaka četvrta osoba u Srbiji tokom života ima bar jedan od mentalnih poremećaja. Da bi se problemi rešavali već na prvom koraku jedan od naših najvažnijih zadataka jeste edukacija lekara opšte prakse uz pomoć njihovih kolega psihijatara. Ovo je jedan od planiranih načina smanjenja broja pacijenata i dužine lečenja u velikim psihijatrijskim bolnicama. U stalnom porastu je i broj obolelih od depresije, povećan je broj samoubistava, veća je zloupotreba psihoaktivnih supstanci, zabeležen je porast psihosomatskih poremećaja. Delinkvencija i nasilje su u ekstremnom porastu, povećan je morbiditet i smrtnost u mlađim godinama, a zabeležen je i čest sindrom izgaranja među lekarima. Brojčani podaci uglavnom nedostaju, pa je jedan od zadataka i uspostavljanje informacionog sistema za mentalno zdravlje, pre svega izrada centralnog registra psihijatrijskih bolesnika.
Izvori:
http://www.zzjzfbih.ba/tag/mentalno-zdravlje/,
http://www.stetoskop.info/Skok-broja-mentalnih-poremecaja-u-Srbiji-2747-s10-news.htm, http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/15663/Ozbiljno-naruseno-mentalno-zdravlje—u-Srbiji
 Svetski dan mentalnog zdravlja se svake godine obeležava 10. oktobra, kako bi se podigla svest javnosti o mentalnim problemima. To je dan čije obeležavanje počinje od 10. oktobra 1992. godine, i od tada je to godišnja aktivnost Svetskog Foruma za mentalno zdravlje (The World Federation for Mental Health).
Na samom početku obeležavanja, nije postajala nijedna posebna tema. Spontano se desilo širenje ideje promovisanja mentalnog zdravlja, zagovaranja i podizanja svesti javnosti o relevantnim temama. U prve tri godine je centralna aktivnost bila dvosatna emisija na elektronskim medijima preko satelita US informacione agencije iz studija Talahasi, na Floridi, gde su članovi uprave Svetskog Foruma za mentalno zdravlje (WFMH) uživo komunicirali sa različitih strana sveta, počevši od Australije, preko Čilea, Engleske i Zambije, takođe i iz Ženeve, Atlante i Meksiko Sitija. Od tada se ideja obeležavanja ovog datuma proširila na čitav svet. Teme Svetskog dana mentalnog zdravlja do sada su bile:
1994 – Poboljšanje kvaliteta zdravstvenih usluga namenjenih zaštiti mentalnog zdravlja u celom svetu;
1995 –
1996 – Žene i mentalno zdravlje;
1997 – Deca i mentalno zdravlje;
1998 – Mentalno zdravlje i ljudska prava;
1999 – Mentalno zdravlje i starost;
2000-2001 – Mentalno zdravlje i posao;
2002 – Efekti traume i nasilja na decu i adolescente;
2003 – Emocionalne teškoće i poremećaji ponašanja kod dece i adolescenata;
2004 – Odnos između fizičkog i mentalnog zdravlja;
2005 – Mentalno zdravlje i fizička aktivnost tokom životnog veka;
2006 – Izgradnja svesti-smanjivanje rizika: mentalno oboleli i samoubistva;
2007 – Mentalno zdravlje u svetu promena: uticaj kulture i različitosti;
2008 – Učinimo mentalno zdravlje globalnim prioritetom;
2009 – Mentalno zdravlje u primarnoj zdravstvenoj zaštiti – unapređuje lečenje i promoviše mentalno zdravlje;
2010 – Mentalno i telesno zdravlje kroz život.
Živimo u svetu kulturne različitosti i uzajamne povezanosti, gde je svaka 35 osoba internacionalni migrant. Dramatična promena jezika, religije i kulture koje postoje u svakoj zemlji, mogu uticati na veliki broj promena u mentalnom stanju osobe, uključujući i kako će se pojedinac sporazumevati i ispoljiti simptome bolesti i mentalne patnje, kao i na koji način treba iskazati metode prevazilaženja istih, na koji način i hoće li mu pomoć pružiti porodica ili zajednica, ili njihova i njegova potreba i želja za dodatnom i stručnom pomoći.
U zdravstvenoj ustanovi koja brine o stanju mentalnog zdravlja, kulturni uticaj na ljude ima u vidu:
- Nivelacije i ocenjivanja stresa;
- Objašnjava uzroke mentalnih problema;
- Određuje osobe i ustanove za pružanje pomoći
- Koristi i odgovara na zahteve za tretman duševnih problema.
World Mental Health Day kampanja, na inicijativu Svetskog Foruma za mentalno zdravlje, podići će pažnju na trans-kulturalne usluge u zaštiti mentalnog zdravlja i tretmana.
Kao što je na Ministarskoj konferenciji u Helsinkiju (Finska), 12–15 januara 2005. godine, u Akcionom planu za Mentalno zdravlje Evrope navedeno, izazov u narednom 5-10 godišnjem radu trebalo bi da bude pored usvajanja i evaluacija politike zaštite mentalnog zdravlja usaglašene sa zakonodavstvom koje omogućuje pristupačniju zdravstvenu uslugu, uključenost i dobrobit čitave populacije, sprečava mentalne bolesti i omogućava funcionalnost obolelima.
Prioriteti su dati:
- podržavnju svesnosti i značaja mentalnog blagostanja;
- kolektivnoj destigmatizaciji, diskriminaciji i nejednakosti, kao i osnaživanju i podršci osoba koje su duševni bolesnici, ali i njihovim porodicama omogućivši im da budu aktivni učesnici ovih aktivnosti i procesa;
- dizajn i implementacija sveobuhvatnih, integrisanih i efikasnih sistema zaštite mentalnog zdravlja koji pokrivaju promociju, prevenciju, treatman i rehabilitaciju, zaštitu i oporavak;
- podvlače potrebu za odgovarajućom radnom snagom, efikasnom u ovom području rada;
- prepoznaju iskustvo i znanje davaoca usluga i institucija, kao važnu osnovu za planiranje i razvijanje i drugih usluga.
- Mentalno zdravlje je esencijalna komponenta u socijalnoj koheziji, produktivnosti i izgradnji mira i stabilnosti u sredini u kojoj se živi, doprinoseći povećanju socijalnog kapitala i ekonomskom razvoju društva.
MENTALNO ZDRAVLJE NIJE ZARAZNO ALI RAVNODUŠNOST JESTE!!!
Izvori:
http://www.zzjzfbih.ba/tag/mentalno-zdravlje/
Predstavljamo Vam deset jednostavnih i zanimljivih koraka za očuvanje svog mentalnog zdravlja:
- Prihvatite sebe onakvim kakvi ste – Naša uverenja, poreklo, kultura, religija, pol i životno iskustvo čini nas onakvim kakvi smo. Svako ima pravo da bude poštovan, uključujući i Vas.
- Razgovarajte o tome – Većina ljudi se oseća otuđenim i preopterećenim svojim problemima. Ponekad, pomaže ako o tome razgovarate i podelite svoja osećanja sa nekim.
- Družite se sa prijateljima (negujte prijateljstva) – Ne morate uvek da budete jaki i da se sami borite. Prijatelji su važni, posebno u teškim vremenima. Negujte prijateljstvo.
- Uključite se u zajednicu – Upoznavanje novih ljudi i uključivanje u zajednicu može da učini mnogo – i za Vas i za druge.
- Budite aktivni – Redovno vežbanje može da pomogne ako ste depresivni ili nervozni. To Vam takođe daje više energije. Pronađite nešto u čemu uživate: sport, plivanje, šetnja, ples ili vožnja bicikla.
- Umereno uzimajte alkohol – Ukoliko problem rešavate uzimanjem alkohola samo ćete stvari učiniti još gorim. Najbolje je da u alkoholu budete umereni. Ne opijajte se! Ako imate problema sa alkoholom obratite se lekaru.
- Naučite nešto novo – Bilo da je to zadovoljstvo, prijateljstvo ili prilika za promenu posla – povećaće se vaše samopouzdanje.
- Učinite nešto kreativno – Bavljenje kreativnim aktivnostima pomaže ako ste nervozni ili u depresiji. To Vam pomaže da povratite poljuljano samopouzdanje. Muzika, pisanje, čitanje poezije, slikanje/crtanje ili kuvanje – pronađite nešto u čemu uživate.
- Opustite se – Pronađite vreme samo za sebe. Uključite u Vaš dan stvari koje Vas ispunjavaju: čitanje, slušanje muzike, sviranje ili meditacija – sve u čemu uživate i što Vas relaksira.
- Obratite se za pomoć – Znajte da je svakome ponekda potrebna pomoć. Nije sramota tražiti pomoć, čak i ako Vam je neprijatno zbog toga. Obratite se prijateljima, roditeljima, lekaru…
Nastavite da koračate…
LITERATURA: Korišćen je materijal Svetske asocijacije za mentalno zdravlje (Healt Education Authority). Preuzeto iz: Ćuk, M., Živković, D. & Korać-Mandić, D. (ur)., (2009), Mentalno zdravlje, Novosadski humanitarni centar, Novi Sad.
 Velika lubenica
(Il Grande Cocomero, Italija, 1993, 106 min).
Režija: Frančeska Arkibuđi (Franceska Archibugi).
Uloge: Serđo Kastelito (Sergio Castellitto), Ana Galiena (Anna Galiena) i Alesia Fugardi ( Alessia Fugardi)…
Film je inspirisan iskustvom Marka Lombarda Radičea, eksperimentalnog neuropsihijatra za inovativne terapije u lečenju psiholoških smetnji maloletnih osoba. Valentina, dvanaestogodišnjakinja koju zovu Pipi, posle epileptičnog napada biva smeštena na neuropsihijatriju, dečje odeljenje. Arturo, mladi psihijatar, prima devojčicu na lečenje u pokušaju da je vrati u normalno stanje i da je dovede do izlečenja, do otkrića „velike lubenice“ (il grande cocomero), do bolje budućnosti o kojoj je toliko sanjao i protagonista poznatog stripa „Peanuts“. Film je nagrađen prestižnom nagradom David di Donatello za najbolji film, za najboljeg glumca (Serđo Kastelito), kao i za najbolji scenario (Frančeska Arkibuđi).
 Posebna tišina
(Un Silenzio Particolare, Italija, 2004, 74 min)
Dokumentarni film
Režija: Stefano Ruli (Stefano Rulli).
Uloge: Mateo Ruli (Matteo Rulli), Stefano Ruli (Stefano Rulli) i Klara Sereni (Clara Sereni)…
Priča o Mateu, koji ima psihičkih smetnji, o njegovim roditeljima, Klari i Stefanu, i o njihovoj odluci da otvore agroturizam Grad sunca, grad u kome svako nalazi mesto za sebe, u kome svi imaju prava da borave i žive. Od slika malog Matea sve do otvaranja projekta njegovih roditelja, radnja oslikava teško životno iskustvo, u znaku teških odluka, zadovoljstava i patnje. Nagrade i festivali: David di Donatello 2005. najbolji dokumentarac, Italian National Syndicate of Film Journalists 2006. – posebno priznanje, ancouver International Film Festival, 2005.-najbolji dokumentarni film, Venice Film Festival, 2004. FEDIC Award.
Eho 
(Srbija, 2007, 65 min)
Dokumentarni film
Ideja i scenario: Ivana Lalić
Režija: Marko Popović
Producent: Lazar Lalić
Film prikazuje srpko društvo i državu danas kroz prizmu jedne specifične institucije – psihijatrijske bolnice ,,Dr Laza Lazarević”. Naime, krajem 20. veka, ljudi u Srbiji suočeni su sa velikom društvenom i ekonomskom krizom, raspadom države, ratovima. Sve to ostavilo je dubok trag na psihofizičko zdravlje naroda. Film “Eho” pokušava da pokaže da je u takvom vremenu, u kojem su sve vrednosti dovedene u pitanje, i u kojem za običnog čoveka normalan život staje, veoma teško odgovoriti šta je zdravo, a šta bolesno. Da li su bolesni ljudi koji se nalaze u psihijatrijskoj bolnici, ili kreatori naše društvene i političke stvarnosti? Film prati grupu od nekoliko psihijatrijskih bolesnica i njihovo viđenje sveta, odnosa, emocija, kao i njihovu borbu da se uključe u društveno prihvaćeno poimanje realnosti, koja je u Srbiji 2007. godine nestabilna i poremećena. Paralelno sa ovom dimenzijom, u filmu se vidi i kako pacijentkinje formiraju sopstveni svet unutar same bolnice ,,Dr Laza Lazarević’’ kroz pripremanje jedne pozorišne predstave i njeno izvođenje pred celom bolnicom i gostima.
Ključevi od kuće 
(Le Chiavi Di Casa, Italija, 2004, 105 min)
Režija: Đani Amelio (Gianni Amelio).
Uloge: Kim Rosi Stuart (Kim Rossi Stuart), Šarlot Rempling (Charlotte Rampling), Andrea Rosi (Andrea Rossi), Ala Faerovič (Alla Faerovich) i Pjerfrančesko Favino (Pierfrancesco Favino)…
Đani je izgubio suprugu na porođaju. On odbija svoje dete koje se rodilo s invaliditetom. Sada mu se vraća i vodi ga u Nemačku na pregled kod specijalista.
Put i boravak u Nemačkoj im ostavljaju prostora za bolje upoznavanje i bolje međusobno razumevanje. Đani uviđa koliko je sin Paolo preosetljiv. Jedna od poruka filma ogleda se i u rečima Šarlote Rempling Činilo mi se kao da se stidite svog sina. Nije sramota voleti nekog ko nam ne pruža nikakvu sigurnost. Možda je to suština prave ljubavi. Film je snimljen po knjizi Đuzepea Pontiđea, Dvaput rođeni.
Kasnimo, Ivo
(Ivo Il Tardivo, Italija, 1995, 105 min)
Režija: Alesandro Benvenuti (Alessandro Benvenuti).
Uloge: Alesandro Benvenuti (Alessandro Benvenuti), Frančeska Neri (Francesca Neri), David Bekini (Davide Bechini), Luka Fađoli (Luca Fagioli), Frančesko Kazale (Francesco Casale)…
Pošto je izašao iz duševne bolnice, četrdesetogodišnjak Ivo vraća se sam u napuštenu roditeljsku kuću, zaljubljuje se u Saru, psihijatra, i pravi brdo problema. Uspeva da iskoristi svoj prirodni talenat za slikanje i sastavljanje rebusa, sprijateljuje se s kvaretetom još četvorice ludaka. Izrađuje prelepe murale za školske posete meštana. Psihička bolest viđena kao neka vrsta normalne ekscentričnosti. Ova neobična, zabavna, bolna komedija s bajkovitom dinamikom otvorena je za nova tumačenja.
Osmi dan 
(Le huitième jour, Francuska, 1996, 112 min)
Režija: Jaco van Dormael.
Scenario: Jaco van Dormael.
Uloge: Pascal Duquenne, Daniel Auteuil, Miou-Miou…
Džordž (Pascal Duquenne) ima Daunov sindrom i živi u mentalnoj instituciji. Hari (Daniel Auteuil) je biznismen koji drži predavanja mladim, uspešnim biznismenima. On je prodavac koji radi za veliku korporaciju u kojoj ostvaruje izuzetan uspeh, ali njegov privatni život trpi zbog toga. Supruga mu je frustrirana zbog toga što on zanemaruje porodicu, pa je odlučila da se razvede i sa sobom odvodi njihovo dvoje dece. Ovog vikenda mu deca dolaze u posetu, ali budući da je on jako zauzet poslom, zaboraviće da ih pokupi na železničkoj stanici. Sada više ni žena ni deca ne žele da ga vide, pa on tako besan seda u kola da se provoza. Za dlaku je izbegao da zgazi Džordža, koji je pobegao iz mentalne ustanove jer su svi otišli negde sa svojim porodicama, sem njega koji nije imao sa kim da ode jer mu je majka umrla. Hari pokušava da se otarasi Džordža, ali Džordž ne želi da napusti svog novog prijatelja. Na kraju će se među njima stvoriti jedan poseban odnos, jedno lepo prijateljstvo koje će Harija učiniti boljim čovekom.
Izvori: http://www.creemaginet.com/sajt/neverovatne-price-neprimetnih-zivota-i-pametnik-u-dksg i http://www.caritas.rs/mentalno-zdravlje-7.html,
|
|
