Postoji još nekoliko iskušenja i problema u porodici, porodičnim odnosima i odnosima porodice i njenog okruženja u današnje vreme. Oni sve ubedljivije ukazuju da je klasična porodica u stanju duboke krize, da se odvija proces njene transformacije i promene mesta, uloge i značaja u savremenom društvu. Ovde ću ukazati na nekoliko elemenata i pojava u savremenom svetu koji “atakuju” na klasičnu, posebno patrijarhalnu porodicu sa namerom da je “demistifikuju” i postepeno (nesvesno ili namerno) potiskuju.
Prethodno je bilo reči o nesrazmeri u broju članova i bogastvu i ukupnom stanju i položaju porodica koje postoji između razvijenog i nerazvijenog dela sveta. Porodice u ekonomski razvijenim sredinama imaju visok standard i sve uslove za normalan razvoj, ali je to praćeno sve karćim vremenom i manjom brigom koju roditelji mnogu da posvete deci zbog stalne trke za poslom i zaradom. U ekonomski nerazvijenim sredinama porodice su brojne, standard nizak, uslovi loši, siromaštvo preti. Prethodnih godina uočava se pojava kontinuiranog dodira, posredne povezanosti i pomoći koju ove porodice pružaju jedne drugima. Razvija se neka vrsta “transnacionalizacije” savremene porodice, ili “globalizacije porodične brige i emocija” (Erli Rasel Hohšild, 2003.). Naime, majke iz azijskih porodica ostavljaju privremeno svoju porodicu i decu i odlaze da rade u porodicama u SAD, Kanadi i Evropi. One se tamo brinu o deci u tim porodicama i obavljaju sve poslove domaćice, dobijaju za to platu koju šalju svojim porodicama za izdržavanje, čak za taj novac mogu da plate i sluškinju koja će paziti njihovu decu i pomagati u domaćinstvu. Tako se formira trostepeni “lanac brige” i upućenosti porodica jednih na druge. Kao što se odvija ekonomska i tehnološka globalizacija, tako se odvija i globalizacija porodice i porodičnih odnosa kao specifična vrsta njene transformacije. Ova pojava može se nazvati nekom vrstom kompenzacije, transformacije i transnacionalizacije majčinske ljubavi. Istina, i ovde su porodice iz razvijenih zemalja u izvesnoj prednosti: koriste pažnju, brigu i emocije majki iz nerazvijenih sredina da bi oslobodili vreme ptrebno za uvećanje svog bogastva i održanje porodice.
Prethodna pojava može se nazvati nekom vrstom globalizacije porodice i uzajamnom uslovljenosti i pomoći medu porodicama različitog ekonomskog i kulturnog nivoa. Međutim, postoje i pojave koje su sve izraženije u savremenom trenutku a koje predstavljaju značajan elemenat u procesu negacije, kako klasične porodice, tako i porodice uopšte. Jedna od njih je i pojava brakova istog pola (homoseksualnih i lezbejskih brakova). Ovaj problem postaje izražen još više sa zahtevom tih parova da legalno usvajaju decu i tako formiraju “prave” porodice. Biće veoma značajno za psihologe i sociologe istraživanje života takvih porodica, ponašanje dece u okruženju, njihove potrebe, senzibilnoet, sklinosti, odnos sredine prema njima. Ovom problemu treba dodoati i buduće probleme koji bi mogli nastati kloniranjem kao instrumentom “reprodukcije” porodice (bilo klasične ili “monoseksulne”).
Savremena porodica se susreće i sa sve izraženijim problemom mešovitih brakova (rasno, kulturno) koji zahtevaju duži period prilagođavanja, posebno u sredinama koje inkliniraju rasnoj ili kulturnoj “čistoti”. Na kraju, može se pomenuti i problem kohabitacije(život u zajednici bez formalnog sklapanja braka) za koju neki teoretičari smatrju da predstavlja “budućnost” bračnih zajednica i modalitet porodičnih odnosa, ima slobodu kretanja partnera (odlaska, ostajanja, povratka), nije formalno-pravno ograničena, zasniva se na emotivnoj bliskosti ili nekom interesu dužeg ili kraćeg trajanja, može da prerasta iz emotivno-ljubavnih, bračnih u prijateljske, poslovne, saradničke odnose i obrnuto, iz pomenutih odnosa u “prave” bračne odnose. Ovde će se postaviti pitanje budućeg neophodnog prilagođavanja društvenih institucija za takav vid funkcionisanja porodica i brakova.
Izvor: Opšta pedagogija-Grandić
Deca u najranijem uzrastu u vrtiću imaju organizovanu fizičku aktivnost. Aktivnosti se planiraju prema starosnoj grupi i prema vremenskim prilikama. Fizičke aktivnosti se odvijaju pretežno kroz igru a imaju i saznajnu funkciju. Negovanjem fizičkih aktivnosti podstiče se takmičarski duh i afinitet prema sportskim disciplinama kod dece. Predviđene su i fizičke aktivnosti van grada, kao rekreativna nastava dva puta godišnje. Fizičke aktivnosti u predškolskom uzrastu su priprema za nastavu fizičkog vaspitanja u školi, a preduslov su dobre kondicije i zdravlja školskog deteta.
Fizička aktivnost je jedan od najbitnijih faktora zdravlja kod dece a počinje neposredno posle rođenja u vidu vežbi stimulacije. Posledice rizičnih porođaja mogu biti razne povrede mekih i koštanih tkiva kod novorođenčeta (pareza pl. brachialisa, fraktura klavikule, tortikolis, poremećaj tonusa celokupne muskulature ili samo njenog dela i sl). Zahvaljujući velikoj plastičnosti CNS-a vežbe stimulacije u prvim mesecima života mogu korigovati patološke obrasce kretanja, smanjen ili povećan tonus muskulature, prevenirati kontrakture kod nekih kongenitalnih deformiteta ili posledice preloma ekstremiteta. Vežbe stimulacije izvodi fizioterapeut koji obučava majku da i ona vežba sa detetom da bi što pre došlo do korekcije ili ako je potrebno duže izvoditi vežbe. U zavisnosti od patologije, kod nekog deteta se pomaci vide posle prvih vežbi, dok je kod neke dece potrebno višemesečno vežbanje, nekad višegodišnje a ponekad i doživotno kao kod cerebralne paralize. U savetovališu pri dečijem dispanzeru roditeljima se nude saveti o pravilnoj ishrani i nezi odojčeta kao jedan od bitnih faktora zdravlja kod ovog kritičnog uzrasta. U prvim mesecima a najkasnije u šestom mesecu života kontroliše se krvna slika odojčeta kao prevencija anemije. Loša i nekvalitetna ishrana trudnice dovodi do anemije trudnice koja će najverovatnije roditi anemično novorođenče. Hipotrofično, anamično odojče u većem je riziku da češće oboljeva od akutnih respiratornih infekcija. Merenjem telesne težine, telesne dužine, obima glave, obima grudnog koša, debljina kožnih nabora prati se da li ima odstupanja u rastu i razvoju odojčeta. Urednim psihomotornim razvojem u prvoj godini života uspravljanjem uz oslonac, prohodavanjem počinju prve fizičke aktivnosti malog deteta. Kako dete sve sigurnije prohodava intenzivnije su i fizičke aktiovnosti malog deteta, kao što su šetnje i prve igre vezane za pokret, igre loptom, igračkama sa poveskom, igre skrivalice. Kod neke dece prohodavanjem se uočavaju diskretni problemi koji se koriguju vežbama, ulošcima, korektivnim cipelama…
Izvor-Igra mi je hrana
Za većinu savremenih društva može se reći da u njima postoje i međusobno se prepliću i sukobljavaju dva osnovna tipa porodice: patrijarhalna, koja je u postepenom nestajanju i savremena koja je u nastajanju. Opšta obeležja patrijarhalne porodice proističu iz njene unutrašnje strukture i spoljne društvene pozicije. U patrijarhalnoj porodici se dominacija muškarca nad ženom i starijih nad mlađima smatraju potpuno prirodno. Brak se ne zasniva slobodnim izborom i na osnovu emotivne vezanosti budućih supružnika, već putem dogovora starešina porodice, pri čemu veliku ulogu igraju imovinsko – materijalni interesi porodice. Pošto je osnovni cilj braka kontinuitet porodične loze, ova porodica se odlikuje velikom plodnošću žene i neograničenim kontinuiranim rađanjem tokom celog fertilnog perioda, ali i velikom smrtnošću dece. Pojedinac praktično ne može ostati izvan porodice, ovde su veoma izrazene i njene ekonomske funkcije, jednako kao i porodična i srodnička solidarnost.
Problem porodice se može celovitije razmatrati samo u okviru produbljenijeg promišljenja osnovnih pretpostavki sasvremenih društava. Poznato je da industrijsko društvo teži da razbije porodicu, jer hoće individualnog radnika, disciplinovanog mišljenja, ponašanja i delanja, koji je odvojen od porodice kao proizvođačko – potrošačke i solidaristički orjentisane zajednice. U industrijskom tipu društva smanjuje se ne samo veličina nego i značaj porodice kao što se menjaju i njene funkcije. Opada značaj srodstva i srodničkih grupa, a raste uloga drugih oblika povezivanja ljudi – po osnovu zajedničke delatnosti i profesionalne pripadnosti, u skladu sa zajedničkim interesima i slicnim interesovanjima na temelju težnje za zadovoljavanjem istovrsnih potreba i slicno. Sve ovo ostavlja veliki uticaj na porodicu. U ovom tipu društva i porodice pol i starost gube na važnosti, mada i dalje ostaju ne zaobilazni činioci distribucije društvenih i porodičnih uloga, kao i izvor društvene moći i porodičnog autoriteta.
U savremenim industrijskim društvima opšta razmena i potrošnja, kao i princip reciprociteta, tako jasno izražen u institutu ugovora, sve više čini od porodice jednu dogovornu grupu, vrlo osetljive ravnoteze i stabilnosti, ali i dalje zadrzava njen prisilni i autoritarni karakter. Za porodicu je zapravo karakteristično da se ravnoteža između onog što ona daje i što traži i uzima stalno narušava i menja, prateći ne samo istorijske i strukturne promene globalnog društva, nego i sledeći svoju vlastitu dinamiku i logiku postojanja.
Literatura: Mučibabić M. (2006.): Porodica – kontroverze i izazovi, Beograd
Ovi problemi koji se javljaju u porodici u najvećoj meri dolaze od samog čoveka, njegovog života i ponašanja. Od kako postoje ljudi uvek je bilo onih koji su se odavali alkoholu, drogi i drugim vrstama zavisnosti. Bolesti zavisnosti veoma teško padaju svakoj vrsti porodice, a posebno za decu. Istraživanja koja su vršena pokazala su da takve porodice prelaze u izolaciju, povlače se iz društva, poremećena je normalna socijalizacija. Bolest zavisnosti u porodici je veoma diga i teška. Kada se jedan član u porodici izleči, posledice trpe ostali, a te posledice teško mogu da se uklone. Ostaju traume i ttagovi koji se nose kroz ceo život. Alkoholizam, je jedan od ozbiljnih i slozenih uzroka koji dovodi do poremećaja u zivotu cele porodice.
Na osnovu istraživanja dokazano je da je u takvim porodicama prisutna nemoć u obavljanju osnovnih vaspitnih funkcija, prisutna je mržnja i sažaljenje među supružnicima, poremećen je seksualni život, dakle, ovakva porodica je socijalno izolovana grupa.
U današnje vreme, pored alkoholizma sve je više obolelih od narkomanije. Interesantno je to da je pojava narkomanije više prisutna među ekonomski obezbeđenim slojevima nego međi siromašnim. Narkomanija je prisutna i kod ljudi koji nisu spremni da se suoče sa svojim problemima u stvarnosti i misle da će ih društvo odbaciti i kao takvi nalaze utehu u drogi.
U današnje vreme narkomanija predstavlja sve veći društveni, a pre svega zdrastveni problem. Ni pojedinac, ni roditelji, a ni škola ne mogu da budu uspešni u teškoj i neizvesnoj borbi protiv bolesti zavisnosti. Potrebna je podrška, pomoć drugih u ovoj dugoj borbi. Danas niko ne postavlja pitanje gde je granica ličnih sloboda i neodgovornosti i samovolje i da li se ta granica uopšte, u principu priznaje, bez obzira koliko je teško da se utvrdi.
Današnje društvo ovu vrstu ljudi odbacuje i smatra lošim po samom društvu, dakle, ne želi ga blizu sebe. Umesto da se takvim ljudima pomogne, priđe sa željom da se oni izleče oni se odbacuju. Smatram da bolest zavisnosti treba saseći u samom početku, čak i pre pojave zavisnosti jer je kasnije veoma teško, kada bolest uzme maha.
Porodica treba podržati, dati utehu obolelom članu. Podržati ga na putu ka izlečenju, jer taj put nije nimalo lak. Više o tome u dole navedenoj literaturi.
Literatura: Grandić R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad
Položaj žene u porodici se istorijski menjao u zavisnosti od tipa društvenog sistema i načina na koji je u određenoj kulturi definisan odnos između polova i njihovo mesto u široj zajednici. Kapitalističko društvo je najkontradiktornije klasno društvo, jer zadržava bitne principe klasne strukture, ali istovremeno proizvodi i neke posledice koje u sebi sadrže zahtev za prevazilaženjem tih principa. Pokret za emancipaciju žene je pojava povezana sa postojanjem kapitalističkog društva – potrebi za radnom snagom, što dovodi do zapošljavanja velikog broja žena u industriji, potrebama koje nameće tercijalni sektor ostvarujući prostor za zapošljavanje žena. Kapitalističko društvo je bilo prinuđeno da inicira neke promene u položaju žene i u definisanju njene uloge u porodici i društvu. Promene dovode do pojave izlaska žene iz kuće u kojoj je vekovima bila zatvorena kao robinja svoga muža i gospodara i tretirana kao biće ravno robovima i odna kada je ropstvo već davno bilo ukinuto. Motivaciju žena za zapošljavanjem, za razvoj jeste obrazovanje što je tradicionalno bila privilegija muškaraca. Kada je u pitanju opšte elementarno obrazovanje, može se konstatovati da se u svim industrijskim zemljama školuje sve više devojaka i da je njihov broj sve veći i približniji broju muške dece.
Sociološka istraživanja potvrđuju da se sama činjenica što je majka zaposlena ne javlja kao negativan faktor. Ma, kao da je uspela u svom pozivu ženi će se pripisati ćivotni neuspeh ako se nije udala.
Literatura: Grandić R. (2007.): Prolozi porodične pedagogije, Novi Sad
Navike su načini vršenja određenih radnji, koje su se ponavljanjem ili vežbanjem učvrstile tako da pri njihovom obavljanju nije potrebno razmišljati kako ih treba izvršiti. Proces stvaranja navika odvija se po fazama. Za decu je veoma bitno da navike steknu još od ranog detinjstva, a takve navike su kulturno – higijenske, radne navike i navike ponašanja. Za decu starije osobe su idoli (mama, tata, bart, vaspitač), na koje se i ugledaju. Često deca imitiraju starije. Iz tog razloga je veoma važno da roditelj, vaspitač i svi stariji budu dobar primer deci u pravilnom obavljanju pozitivnih navika. Sve to ima velikog udela i u razvijanju dečije samostalnosti. Veoma je važno da se deci organizuje pravilan režim dana jer je to veoma bitno za detetov uspeh u školi, u životu uopšte, bitno je za formiranje radnih navika. U stvaranju navika kod dece veoma veliku ulogu ima disciplinovano ponašanje. „Savremeno pedagoško shvatanje pojma discipline: kompleksna, moralno – etička kategorija, kojom se definiše određeni karakter postupaka, delovanja i ponašanja pojedinca u skladu neke uže ili šire društvene grupe, tj. kolektiva“.
Savremena shvatanja discipline o usmeravanju i rukovođenju ponašanja deteta zasniva se na potrebi da mu se pomogne da nauči da zadovoljava svoje osnovne potrebe pomoći poželjnog i socijalno prihvatljivog načina ponašanja, uključujući se u organizovane oblike života i rada u porodici i školi, koji će mu pružiti mogućnosti za učenje i vežbanje u ispoljavanju socijalnog prihvatljivog načina ponašanja kao i u ispoljavanju i razvijanju njegove samostalnosti.
Evo i nekih navika koje deca treba da poseduju:
Dete treba da ima svoju sobu. Ta soba mora biti dovoljno osvetljena i dnevnim svetlom, ali i veštačkim. Kod deteta treba razviti naviku da se igra i čita na dnevnom svetlu, a da koristi dovoljno jako veštačko svetlo samo po potrebi.
Dečja prostorija mora biti redovno provetravana. Vremenom dete mora stvoriti naviku da samo provetrava svoju prostoriju kad god je potrebno, a obavezno bar jednom dnevno, ujutro posle ustajanja.
Mora se stvoriti navika kod dece da redovno, svakoga dana pospremaju svoju sobu. Ovo se odnosi na pospremanje kreveta, pospremanje igračaka i kasnije školskog pribora. Redovno usisavanje i brisanje prašine sa nameštaja je takođe neizostavno.
Neophodno je i redovno održavanje lične higijene. Deca moraju da se umiju ujutro čim ustanu i operu zube. Pranje nogu je neophodno bar uvek pred spavanje, kao i pranje zuba. Navika pranja ruku pre i posle jela je neophodna radi preventive od zaraznih bolesti. Ovde spada i navika za redovnim tuširanjem i svakodnevnim menjanjem rublja. Dete mora navići na čistu odeću i da se stara o čistoći svoje obuće.
Navika pravilnog držanja tela je takođe neophodna naročito u sedećem položaju jer je to preduslov razvijanja zdravog deteta.
Deca treba da pomažu i oko pripremanja hrane. Tako stiču navike o potrebi raznovrsne ishrane i o načinima pripremanja određenih namirnica. Ovo su neke od navika koje deca treba da poseduju, nešto više na sajtu EKOLOŠKE NAVIKE
Proces formiranja navoka kod dece je veoma složen i dugotrajan, ali u isto vreme i neophodan uslov za uspešan razvoj svakog deteta, uključujući i samostalnost. Porodica igra veoma važnu ulogu u formiranju tih navika. Više o temi možete naći u navedenoj literaturi.
Literatura: Grandić R. (2006): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad
Porodice sa poremećenom strukturom poznate su pod nazivom nepotpune porodice. Pod nepotpunim porodicama podrazumevamo takve porodice u kojima nedostaje jedan od članova male nuklearne porodice – jedan ili oba roditelja ili dete. Kao nepotpune porodice mogu se označiti:
a) porodice jednog roditelja sa detetom, odnosno decom;
b) porodice koje sačinjavaju deca bez oba roditelja;
c) bračni parovi bez dece.
Najtipičniji oblik nepotpune porodice jesu one porodice koje sačinjavaju jedan roditelj sa detetom odnosno decom, tj. porodice kojima nedostaje jedan roditelj (otac ili majka). Porodicama koje žive u gradovima često nedostaje otac a u selima ima dosta slučajeva gde otac živi sa decom. Naravno, postoje i porodice bez oba roditelja, ali one su dosta retke (roditelji su umrli, nastradali ili roditelji koji su otišli da rade u inostranstvo). Postoje i potpune i nepotpine porodice.
Nepotpune porodice od samog nastanka su vanbračne poroddice ( vanbračne samohrane majke sa decom, deca bez roditelja ako nikada nisu živela sa roditeljima). Više o nepotpunim poodicama na navedenom sajtu.
Kada se kaže ili čuje pojam mas – mediji obično se misli na novine, radio i televiziju. Mas – mediji su masovni javni komunikatori, za čiji se auditorijum može reći da se sastoji od jednog miliona ljudi do celog čovečanstva. Zahvaljujući mas- medijima, posebno televiziji – kao najizrazitijem mas – mediju koji u sebi sintetiše svojstva svih ostalih medija, danas je proces demokratizacije vaspitanja i obrazovanja do te mere intezivan da može obuhvatiti sve ljude (bez obzira na njihov socio – ekonomski status, dob, pol i druge razlike).
Prvi eksperimenti sa prenosom slike počeli su krajem 19. veka i prvi takav uređaj izradio Manfred Von Ardene. Od tada pa na dalje televizija se tehnički usavršavala i širila svetom. Skoro svaki građanin je imao pristupa televiziji, i njena ekspanzija zauzima takve razmere da danas ima vrlo malo područja na zemlji do kojih ne dopiru elektromagnetni talasi koji nose poruke u slici i reči. Danas u našem svetu nijedan važniji događaj ne može proći, a da ga televizija nije ispratila. Mreže televizijskih korporacija mogu svojim dometom pokriti ceo svet, a dodamo li tome da se u skorije vreme i satelit stavlja u službu televizije, jasno nam je zašto događaji u svetu bivaju odmah identifikovani i snimljeni i poslati u taj isti svet kao nova informacija. Danas na televiziji možemo videti razna sportska takmičenja, festivale, možemo videti udaljene krajeve sveta, blagostanja i sve to i još mnogo toga iz naše sobe.
Jedna od bitnih karakteristika televizije ogleda se u mogućnosti uklanjanja i prevazilaženja granica i proširivanja relativno uske životne sredine. U određenim uslovima mas – mediji, posebno tv, mogu da budi i mogu da znače čudesna otkrića čovekovog uma koji je pobedio daljine, vreme, fizičke prepreke i čoveku približio ceo svet. I ne samo to, već su „doneli“ taj svet u naš dom, učinili ga delom naših saznanja, i to na zanimljiv, jednostavan i privlačan način. Zato savremenim masovnim medijima treba razmišljati kao o sredstvima koja unapređuju čovekov život.
Mladi prilično lako usvajaju moralne vrednosti koje im televizija putem svojih emitovanja programa svesrdno pruža. Kada se razmatre delovanja mas – medija, nije dovoljno da se govori samo o emisijama, časopisima i listovima koji su namenjeni porodici i porodičnom životu, podizanju i vaspitavanju dece, već se mora govoriti i o drugim emisijama i vrstama štampe. Treba biti realan u proceni delovanja mas – medija, a porodicu i porodične odnose: sredstva mas – medija zaslužuju pohvalu u onim delovima, segmentima, koji su direktno namenjeni porodici, ali se ti uticaji značajno smanjuju zbog opšte klime u koju porodica živi i deluje.
Literatura: Grandić R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad
- U vreme kada je do droge veoma lako doći i kada sve više mladih proba psihoaktivne supstance sasvim je opravdan strah svakog roditelja da i njegovo dete ne krene ovom stranputicom.
Kako se ponašati, šta im reći da do toga ne dođe, pitali smo Nenada Stevanovića, koordinatora savetovališta u Centru za prevenciju narkomanije opštine Zvezdara, koji više od deceniju radi s porodicama čija su deca probala droge ili postala zavisnici.
Osnovno je da droga ne sme biti tabu tema u kući. O tome mora otvoreno da se razgovara s decom. Roditelji često smatraju da nema potrebe za tim jer misle da se to neće dogoditi njihovoj deci, već nekoj drugoj. Međutim, niko od droge nije vakcinisan i svakome može da se desi da proba – kaže on.
O štetnosti droge može da se razgovara i s detetom predškolskog uzrasta, ali ozbiljniji razgovori primereni su uzrastu od 10 i 11 godina jer je, kaže naš sagovornik, dete tada dovoljno zrelo da zna o čemu mu se govori. Međutim, primećuje on, i mnogi roditelji i sami o drogama znaju malo najviše zato što misle da se to njihovoj deci neće dogoditi.
– A trebalo bi da znaju i kako droga deluje, i kako izgleda, i kako da po ponašanju deteta primete da je probalo. Uvek mogu da se besplatno jave našem savetovalištu, da dođu i informišu se – kaže Stevanović.
Uz karakteristične spoljne simptome, navodi naš sagovornik, menja se i kompletan stil života jer osoba počinje da laže i izvodi razne manipulacije kako bi prikrila posledice koje uzimanje droge izaziva.
OPASNA DOSADA NA RASPUSTU
Stevanović navodi da roditelji treba da budu posebno oprezni sada, u vreme raspusta, kada deca imaju mnogo slobodnog vremena.
– U dosadi i dokolici veći je rizik da deca posegnu za drogom. Prvo se kreće s alkoholom, a onda prelazi na marihuanu, pa na eksperimentisanje s težim drogama, mada lakih i teških droga nema. Deca obično čuju od nekog drugog da je on probao, pa se i kod njih javi radoznalost da i sami tako prekrate dosadu. Zato je od presudne važnosti osmisliti im slobodno vreme i organizovati sportske i druge aktivnosti kako bi se deca što manje dosađivala.
UPOZNAJTE NJIHOVO DRUŠTVO
Prema njegovim rečima, roditelji moraju da znaju s kim se njihova deca druže, da insistiraju da se upoznaju s tom decom. Po mogućnosti i s njihovim roditeljima, kako bi mogli da razmenjuju informacije.
– Poznavanje drugara je neophodno jer od njih dosta toga može da se sazna. Mi smo u savetovalištu imali slučaj jednog momka čiji je drug rekao njegovom starijem bratu da se on drogira i tako se za slučaj i saznalo – priča Stevanović.
Važno je pratiti i na kakvim mestima se deca kreću, a, kako kaže naš sagovornik, više od 90 odsto roditelja koji su dolazili u savetovalište nisu imali pojma gde im deca izlaze. Treba se, kaže on, raspitati kakva su to mesta, šta se na njima dešava, pa i otići tamo. Naravno, sam, a ne s detetom. Ukoliko roditelji procene da je bolje da im dete tamo ne ide, treba to da im i zabrane. Isto kao i druženje s decom za koju znaju da uzimaju psihoaktivne supstance, jer se tako smanjuje mogućnost rizika da dete dođe u kontakt s drogom.
U slučaju da otkriju da dete uzima drogu, savetuje naš sagovornik, roditelji ne treba da gube vreme, već da se što pre obrate stručnjacima u savetovalištima. Što se pre jave, veća je mogućnost da dete izbave iz kandži droge.
– I da se ne nadaju da će dete samo otići na lečenje jer to se zaista retko, retko dešava – kaže Stevanović.
Roditelji su nekad skloni da preturaju po dečjim stvarima kako bi utvrdili da li njihovo dete možda uzima drogu. Preturanje po stvarima, kaže naš sagovornik, nije dobra metoda jer se tako može narušiti poverenje izgrađeno s detetom.
– Uhođenje je prihvatljivo samo kada roditelj već počne da sumnja – kaže Stevanović i navodi da se oni koji su već prešli ne heroin mogu otkriti i po tome što češće nego ranije ili naprasno počinju s drugarima da razmenjuju diskove s muzikom ili filmovima u čijim omotima se zapravo nalaze paketići heroina.
ZNACI UPOZORENJA
Marihuana
– Crvenilo beonjača i staklast pogled
– Bezrazložno smejanje
– Preterana žeđ i glad, naročito glad za slatkišima
– Kada dejstvo droge počne da popušta, javlja se apatija i osoba postaje nezainteresovana
– Odeća i kosa poprimaju karakterističan slatkast miris, sličan onom koji bi se oslobodio paljenjem biljke za čaj
Heroin
– Veoma sužene zenice, koje bukvalno postaju kao tačke. Do toga dolazi zato što je heroin anestetik, pa se pod njegovim dejstvom opuštaju mišići koji inače šire zenice oka
– Dok dejstvo traje dete postaje vredno, želi da pomogne i uradi i ono što ranije ni slučajno nije htelo
– Kada dejstvo prestane, kreće pospanost, zamišljenost, glava klone, takozvano „kljucanje“
Kokain i brze droge
– Osoba ne može da se smiri ni minut na jednom mestu i stalno mora da bude u pokretu
– Nespavanje i po tri četiri dana
– Kada se organizam iscrpi od nespavanja, utone u san koji može da traje i po dva-tri dana
Izvor: Blic žena
http://www.poslovnazena.biz/porodica/naucite-decu-da-kazu-ne-drogama-27-4904
Prilozi uvodu u pedagogiju
UVODNE REČI
Porodica danas u svetskim razmerama doživljava stalne promene koje su koliko do juče bile naprosto nezamislive. Pred nasim očima se u porodici razvezuju mnoge veze i odnosi.Gotovo da nema porodičnog odnosa, uloge, norme i aktivnostikoje pred izazovima slobode i demokratije ( što omogućava samoizbor ) nisu stavljene pod lupu prevrednovanja.
Preko noći nastaju nove moralne kategorije, stilovi ponašanja i nove institucije. Zapravo, jednom rečju, dovode se u pitanje vekovne relacije i uloge između roditelja i dece.
Takve radikalne promene, nastale sedamdesetih godina prošlog veka, svaku gradju o porodici i razmišljanja o njoj danas, dovode pred upitnost o prevaziđenosti istih.
Na stranicama koje slede biće prikazan izbor tekstova koji porodicu stavljaju u istorijsku procesualnost imajući stalno na umu da je ona onaj deo društvenosti pojedinca i svake organizacijske
strukture društva koji je zajednički svim ljudima, bez obzira na njihovu klasnu pripadnost i društvenu moć i ugled.
Stranice koje slede posvećene su onome što je nastalo kao „volja dvoje da stvore jedno koje će biti više od onih koji su ga stvorili“ (Niče) činile su nam se nezaobilazne jer ukazuju na značaj, danas i ovde, rađanje deteta i formiranje ličnosti.
Nadam se da će stranice koje slede pomoći shvatanju porodice.
Literatura: Mučibabić M. (2006): Porodica-kontroverze i izazovi, Beograd
|
|