Za većinu savremenih društva može se reći da u njima postoje i međusobno se prepliću i sukobljavaju dva osnovna tipa porodice: patrijarhalna, koja je u postepenom nestajanju i savremena koja je u nastajanju. Opšta obeležja patrijarhalne porodice proističu iz njene unutrašnje strukture i spoljne društvene pozicije. U patrijarhalnoj porodici se dominacija muškarca nad ženom i starijih nad mlađima smatraju potpuno prirodno. Brak se ne zasniva slobodnim izborom i na osnovu emotivne vezanosti budućih supružnika, već putem dogovora starešina porodice, pri čemu veliku ulogu igraju imovinsko – materijalni interesi porodice. Pošto je osnovni cilj braka kontinuitet porodične loze, ova porodica se odlikuje velikom plodnošću žene i neograničenim kontinuiranim rađanjem tokom celog fertilnog perioda, ali i velikom smrtnošću dece. Pojedinac praktično ne može ostati izvan porodice, ovde su veoma izrazene i njene ekonomske funkcije, jednako kao i porodična i srodnička solidarnost.
Problem porodice se može celovitije razmatrati samo u okviru produbljenijeg promišljenja osnovnih pretpostavki sasvremenih društava. Poznato je da industrijsko društvo teži da razbije porodicu, jer hoće individualnog radnika, disciplinovanog mišljenja, ponašanja i delanja, koji je odvojen od porodice kao proizvođačko – potrošačke i solidaristički orjentisane zajednice. U industrijskom tipu društva smanjuje se ne samo veličina nego i značaj porodice kao što se menjaju i njene funkcije. Opada značaj srodstva i srodničkih grupa, a raste uloga drugih oblika povezivanja ljudi – po osnovu zajedničke delatnosti i profesionalne pripadnosti, u skladu sa zajedničkim interesima i slicnim interesovanjima na temelju težnje za zadovoljavanjem istovrsnih potreba i slicno. Sve ovo ostavlja veliki uticaj na porodicu. U ovom tipu društva i porodice pol i starost gube na važnosti, mada i dalje ostaju ne zaobilazni činioci distribucije društvenih i porodičnih uloga, kao i izvor društvene moći i porodičnog autoriteta.
U savremenim industrijskim društvima opšta razmena i potrošnja, kao i princip reciprociteta, tako jasno izražen u institutu ugovora, sve više čini od porodice jednu dogovornu grupu, vrlo osetljive ravnoteze i stabilnosti, ali i dalje zadrzava njen prisilni i autoritarni karakter. Za porodicu je zapravo karakteristično da se ravnoteža između onog što ona daje i što traži i uzima stalno narušava i menja, prateći ne samo istorijske i strukturne promene globalnog društva, nego i sledeći svoju vlastitu dinamiku i logiku postojanja.
Literatura: Mučibabić M. (2006.): Porodica – kontroverze i izazovi, Beograd
Ovi problemi koji se javljaju u porodici u najvećoj meri dolaze od samog čoveka, njegovog života i ponašanja. Od kako postoje ljudi uvek je bilo onih koji su se odavali alkoholu, drogi i drugim vrstama zavisnosti. Bolesti zavisnosti veoma teško padaju svakoj vrsti porodice, a posebno za decu. Istraživanja koja su vršena pokazala su da takve porodice prelaze u izolaciju, povlače se iz društva, poremećena je normalna socijalizacija. Bolest zavisnosti u porodici je veoma diga i teška. Kada se jedan član u porodici izleči, posledice trpe ostali, a te posledice teško mogu da se uklone. Ostaju traume i ttagovi koji se nose kroz ceo život. Alkoholizam, je jedan od ozbiljnih i slozenih uzroka koji dovodi do poremećaja u zivotu cele porodice.
Na osnovu istraživanja dokazano je da je u takvim porodicama prisutna nemoć u obavljanju osnovnih vaspitnih funkcija, prisutna je mržnja i sažaljenje među supružnicima, poremećen je seksualni život, dakle, ovakva porodica je socijalno izolovana grupa.
U današnje vreme, pored alkoholizma sve je više obolelih od narkomanije. Interesantno je to da je pojava narkomanije više prisutna među ekonomski obezbeđenim slojevima nego međi siromašnim. Narkomanija je prisutna i kod ljudi koji nisu spremni da se suoče sa svojim problemima u stvarnosti i misle da će ih društvo odbaciti i kao takvi nalaze utehu u drogi.
U današnje vreme narkomanija predstavlja sve veći društveni, a pre svega zdrastveni problem. Ni pojedinac, ni roditelji, a ni škola ne mogu da budu uspešni u teškoj i neizvesnoj borbi protiv bolesti zavisnosti. Potrebna je podrška, pomoć drugih u ovoj dugoj borbi. Danas niko ne postavlja pitanje gde je granica ličnih sloboda i neodgovornosti i samovolje i da li se ta granica uopšte, u principu priznaje, bez obzira koliko je teško da se utvrdi.
Današnje društvo ovu vrstu ljudi odbacuje i smatra lošim po samom društvu, dakle, ne želi ga blizu sebe. Umesto da se takvim ljudima pomogne, priđe sa željom da se oni izleče oni se odbacuju. Smatram da bolest zavisnosti treba saseći u samom početku, čak i pre pojave zavisnosti jer je kasnije veoma teško, kada bolest uzme maha.
Porodica treba podržati, dati utehu obolelom članu. Podržati ga na putu ka izlečenju, jer taj put nije nimalo lak. Više o tome u dole navedenoj literaturi.
Literatura: Grandić R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad
Položaj žene u porodici se istorijski menjao u zavisnosti od tipa društvenog sistema i načina na koji je u određenoj kulturi definisan odnos između polova i njihovo mesto u široj zajednici. Kapitalističko društvo je najkontradiktornije klasno društvo, jer zadržava bitne principe klasne strukture, ali istovremeno proizvodi i neke posledice koje u sebi sadrže zahtev za prevazilaženjem tih principa. Pokret za emancipaciju žene je pojava povezana sa postojanjem kapitalističkog društva – potrebi za radnom snagom, što dovodi do zapošljavanja velikog broja žena u industriji, potrebama koje nameće tercijalni sektor ostvarujući prostor za zapošljavanje žena. Kapitalističko društvo je bilo prinuđeno da inicira neke promene u položaju žene i u definisanju njene uloge u porodici i društvu. Promene dovode do pojave izlaska žene iz kuće u kojoj je vekovima bila zatvorena kao robinja svoga muža i gospodara i tretirana kao biće ravno robovima i odna kada je ropstvo već davno bilo ukinuto. Motivaciju žena za zapošljavanjem, za razvoj jeste obrazovanje što je tradicionalno bila privilegija muškaraca. Kada je u pitanju opšte elementarno obrazovanje, može se konstatovati da se u svim industrijskim zemljama školuje sve više devojaka i da je njihov broj sve veći i približniji broju muške dece.
Sociološka istraživanja potvrđuju da se sama činjenica što je majka zaposlena ne javlja kao negativan faktor. Ma, kao da je uspela u svom pozivu ženi će se pripisati ćivotni neuspeh ako se nije udala.
Literatura: Grandić R. (2007.): Prolozi porodične pedagogije, Novi Sad
Navike su načini vršenja određenih radnji, koje su se ponavljanjem ili vežbanjem učvrstile tako da pri njihovom obavljanju nije potrebno razmišljati kako ih treba izvršiti. Proces stvaranja navika odvija se po fazama. Za decu je veoma bitno da navike steknu još od ranog detinjstva, a takve navike su kulturno – higijenske, radne navike i navike ponašanja. Za decu starije osobe su idoli (mama, tata, bart, vaspitač), na koje se i ugledaju. Često deca imitiraju starije. Iz tog razloga je veoma važno da roditelj, vaspitač i svi stariji budu dobar primer deci u pravilnom obavljanju pozitivnih navika. Sve to ima velikog udela i u razvijanju dečije samostalnosti. Veoma je važno da se deci organizuje pravilan režim dana jer je to veoma bitno za detetov uspeh u školi, u životu uopšte, bitno je za formiranje radnih navika. U stvaranju navika kod dece veoma veliku ulogu ima disciplinovano ponašanje. „Savremeno pedagoško shvatanje pojma discipline: kompleksna, moralno – etička kategorija, kojom se definiše određeni karakter postupaka, delovanja i ponašanja pojedinca u skladu neke uže ili šire društvene grupe, tj. kolektiva“.
Savremena shvatanja discipline o usmeravanju i rukovođenju ponašanja deteta zasniva se na potrebi da mu se pomogne da nauči da zadovoljava svoje osnovne potrebe pomoći poželjnog i socijalno prihvatljivog načina ponašanja, uključujući se u organizovane oblike života i rada u porodici i školi, koji će mu pružiti mogućnosti za učenje i vežbanje u ispoljavanju socijalnog prihvatljivog načina ponašanja kao i u ispoljavanju i razvijanju njegove samostalnosti.
Evo i nekih navika koje deca treba da poseduju:
Dete treba da ima svoju sobu. Ta soba mora biti dovoljno osvetljena i dnevnim svetlom, ali i veštačkim. Kod deteta treba razviti naviku da se igra i čita na dnevnom svetlu, a da koristi dovoljno jako veštačko svetlo samo po potrebi.
Dečja prostorija mora biti redovno provetravana. Vremenom dete mora stvoriti naviku da samo provetrava svoju prostoriju kad god je potrebno, a obavezno bar jednom dnevno, ujutro posle ustajanja.
Mora se stvoriti navika kod dece da redovno, svakoga dana pospremaju svoju sobu. Ovo se odnosi na pospremanje kreveta, pospremanje igračaka i kasnije školskog pribora. Redovno usisavanje i brisanje prašine sa nameštaja je takođe neizostavno.
Neophodno je i redovno održavanje lične higijene. Deca moraju da se umiju ujutro čim ustanu i operu zube. Pranje nogu je neophodno bar uvek pred spavanje, kao i pranje zuba. Navika pranja ruku pre i posle jela je neophodna radi preventive od zaraznih bolesti. Ovde spada i navika za redovnim tuširanjem i svakodnevnim menjanjem rublja. Dete mora navići na čistu odeću i da se stara o čistoći svoje obuće.
Navika pravilnog držanja tela je takođe neophodna naročito u sedećem položaju jer je to preduslov razvijanja zdravog deteta.
Deca treba da pomažu i oko pripremanja hrane. Tako stiču navike o potrebi raznovrsne ishrane i o načinima pripremanja određenih namirnica. Ovo su neke od navika koje deca treba da poseduju, nešto više na sajtu EKOLOŠKE NAVIKE
Proces formiranja navoka kod dece je veoma složen i dugotrajan, ali u isto vreme i neophodan uslov za uspešan razvoj svakog deteta, uključujući i samostalnost. Porodica igra veoma važnu ulogu u formiranju tih navika. Više o temi možete naći u navedenoj literaturi.
Literatura: Grandić R. (2006): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad
Porodice sa poremećenom strukturom poznate su pod nazivom nepotpune porodice. Pod nepotpunim porodicama podrazumevamo takve porodice u kojima nedostaje jedan od članova male nuklearne porodice – jedan ili oba roditelja ili dete. Kao nepotpune porodice mogu se označiti:
a) porodice jednog roditelja sa detetom, odnosno decom;
b) porodice koje sačinjavaju deca bez oba roditelja;
c) bračni parovi bez dece.
Najtipičniji oblik nepotpune porodice jesu one porodice koje sačinjavaju jedan roditelj sa detetom odnosno decom, tj. porodice kojima nedostaje jedan roditelj (otac ili majka). Porodicama koje žive u gradovima često nedostaje otac a u selima ima dosta slučajeva gde otac živi sa decom. Naravno, postoje i porodice bez oba roditelja, ali one su dosta retke (roditelji su umrli, nastradali ili roditelji koji su otišli da rade u inostranstvo). Postoje i potpune i nepotpine porodice.
Nepotpune porodice od samog nastanka su vanbračne poroddice ( vanbračne samohrane majke sa decom, deca bez roditelja ako nikada nisu živela sa roditeljima). Više o nepotpunim poodicama na navedenom sajtu.
Kada se kaže ili čuje pojam mas – mediji obično se misli na novine, radio i televiziju. Mas – mediji su masovni javni komunikatori, za čiji se auditorijum može reći da se sastoji od jednog miliona ljudi do celog čovečanstva. Zahvaljujući mas- medijima, posebno televiziji – kao najizrazitijem mas – mediju koji u sebi sintetiše svojstva svih ostalih medija, danas je proces demokratizacije vaspitanja i obrazovanja do te mere intezivan da može obuhvatiti sve ljude (bez obzira na njihov socio – ekonomski status, dob, pol i druge razlike).
Prvi eksperimenti sa prenosom slike počeli su krajem 19. veka i prvi takav uređaj izradio Manfred Von Ardene. Od tada pa na dalje televizija se tehnički usavršavala i širila svetom. Skoro svaki građanin je imao pristupa televiziji, i njena ekspanzija zauzima takve razmere da danas ima vrlo malo područja na zemlji do kojih ne dopiru elektromagnetni talasi koji nose poruke u slici i reči. Danas u našem svetu nijedan važniji događaj ne može proći, a da ga televizija nije ispratila. Mreže televizijskih korporacija mogu svojim dometom pokriti ceo svet, a dodamo li tome da se u skorije vreme i satelit stavlja u službu televizije, jasno nam je zašto događaji u svetu bivaju odmah identifikovani i snimljeni i poslati u taj isti svet kao nova informacija. Danas na televiziji možemo videti razna sportska takmičenja, festivale, možemo videti udaljene krajeve sveta, blagostanja i sve to i još mnogo toga iz naše sobe.
Jedna od bitnih karakteristika televizije ogleda se u mogućnosti uklanjanja i prevazilaženja granica i proširivanja relativno uske životne sredine. U određenim uslovima mas – mediji, posebno tv, mogu da budi i mogu da znače čudesna otkrića čovekovog uma koji je pobedio daljine, vreme, fizičke prepreke i čoveku približio ceo svet. I ne samo to, već su „doneli“ taj svet u naš dom, učinili ga delom naših saznanja, i to na zanimljiv, jednostavan i privlačan način. Zato savremenim masovnim medijima treba razmišljati kao o sredstvima koja unapređuju čovekov život.
Mladi prilično lako usvajaju moralne vrednosti koje im televizija putem svojih emitovanja programa svesrdno pruža. Kada se razmatre delovanja mas – medija, nije dovoljno da se govori samo o emisijama, časopisima i listovima koji su namenjeni porodici i porodičnom životu, podizanju i vaspitavanju dece, već se mora govoriti i o drugim emisijama i vrstama štampe. Treba biti realan u proceni delovanja mas – medija, a porodicu i porodične odnose: sredstva mas – medija zaslužuju pohvalu u onim delovima, segmentima, koji su direktno namenjeni porodici, ali se ti uticaji značajno smanjuju zbog opšte klime u koju porodica živi i deluje.
Literatura: Grandić R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad
UVODNE REČI
Porodica danas u svetskim razmerama doživljava stalne promene koje su koliko do juče bile naprosto nezamislive. Pred nasim očima se u porodici razvezuju mnoge veze i odnosi.Gotovo da nema porodičnog odnosa, uloge, norme i aktivnostikoje pred izazovima slobode i demokratije ( što omogućava samoizbor ) nisu stavljene pod lupu prevrednovanja.
Preko noći nastaju nove moralne kategorije, stilovi ponašanja i nove institucije. Zapravo, jednom rečju, dovode se u pitanje vekovne relacije i uloge između roditelja i dece.
Takve radikalne promene, nastale sedamdesetih godina prošlog veka, svaku gradju o porodici i razmišljanja o njoj danas, dovode pred upitnost o prevaziđenosti istih.
Na stranicama koje slede biće prikazan izbor tekstova koji porodicu stavljaju u istorijsku procesualnost imajući stalno na umu da je ona onaj deo društvenosti pojedinca i svake organizacijske
strukture društva koji je zajednički svim ljudima, bez obzira na njihovu klasnu pripadnost i društvenu moć i ugled.
Stranice koje slede posvećene su onome što je nastalo kao „volja dvoje da stvore jedno koje će biti više od onih koji su ga stvorili“ (Niče) činile su nam se nezaobilazne jer ukazuju na značaj, danas i ovde, rađanje deteta i formiranje ličnosti.
Nadam se da će stranice koje slede pomoći shvatanju porodice.
Literatura: Mučibabić M. (2006): Porodica-kontroverze i izazovi, Beograd
Nema sumnje da je porodica kao specifična biosocijalna zajednica ljudi, jedna od najznačajnijih društvenih grupa. Specifičnost porodice iskazana je time što se ona u sociologiji obično svrstava u tzv.primarne društvene grupe. Taj termin je uveo američki sociolog Čarls Kuli, a pod njim je podrazumevao one grupe koje je se odlikuju velikom ličnom prisnošću (tu su odnosi licem u lice), saradnjom i solidarnošću. One su primarne u tom smislu što su univerzalne i što su najvažnije za formiranje društvene prirode i ideala pojedinca.
Kao i sve druge društvene grupe, porodica je posrednik između društva i pojedinca,ali je ona i ovde specifična po tome što zadovoljava veći broj potreba i vrši više funkcija od bilo koje druge društvene grupe. Porodica je, dakle, kompleksna društvena grupa sa čitavim nizom značajnih funkcija, koje su se istorijski menjale i menjaju, kako u odnosu na društvo tako i u odnosu na pojedince.Specifičnost porodice kao bio- socijalne i psihičke zejednice ljudi i njena posebna uloga u društvu i u životu pojedinca iziskuje poseban pristup njenom proučavanju, što se do sada nije u velikoj meri uvažavalo.
Porodica je specifična društvena grupa koja se istorijski razvijala i menjala, u kojoj se prepliću društveno-ekonomski, biološki i psihički činioci. Bioločki karakter porodice je jedan od osnovnih obeležja. Ono obuhvata dve vrste međusobno povezanih ali različitih odnosa u kojima se prožimaju biološki, psihološki i društveni elementi. A to su: zadovoljavanje polnog nagona i emotivnih potreba ljudi, rađanje i podizanje dece. Iako se ove kategorije mogu odvijati i izvan porodice, one se najvećim delom odvijaju u porodici.
Iako nam se čini da o porodici uglavnom dosta toga znamo, njeno naučno proučavanje nije nimalo lako. Tako da u ovoj oblasti postoji niz neraščišćenih pitanja i problema, počev od istorijskog razvoja porodice, preko njene strukture i funkcije, odnosa prema globalnom društvu, unutrašnjih odnosa i dinamke. Složenost porodice kao posebne društvene grupe i teškoće koje se javljaju u njenom proučavanju iziskije saradnju velikog broja nauka, kako prirodnih, tako i društvenih. Više o pojmu porodice.
Literatura: Mučibabić M. (2006) : Porodica-kontroverze i izazovi, Beograd
Od velikog je značaja za dete kao ličnost da živi i odrasta u porodici u kojoj postoje oba roditelja i da ti isti roditelji vole i na pravilan način ,,podižu“ svoje dete.To se ogleda u vaspitanju, ishrani i j0š mnogo toga. Veoma veliki uticaj na kasniji, odnosno budući život deteta ima to da li je dete odrastalo sa samo jednim roditeljem. Dete koje je raslo samo sa jednim roditeljem, često, kada odraste i samo postane roditelj, ne može pružiti svome detetu ljubav koju on nije dobijao od strane svog roditelja. Iz pomenutog razloga veoma je bitno da je porodica na okupu, da sve u porodici funkcioniše kako treba, da u suprotnom ne ostavi negativan uticaj na dete koje tu živi. To dete jednog dana će i samo postati roditelj koje će imati svoje dete koje treba da na najbolji način odraste. I zato je porodica igra veoma važnu ulogu za buduće roditelje, uopšte za buduće civilizacije.
Sigurno je da svaka ličnost u svom svakodnevnom životu, radu, oblicima ponašanja, vidovima sudelovanja u društvu, načinu provođenja slobodnog vremena, stavovima, interesima itd., nosi obeležja svoje porodice. Uslovi porodičnog života, posebno pravu sliku o braku, porodici, o odnosima – dete dobija u vlastitoj porodici. Među elemente porodičnog života koji su najvažniji za razvoj ličnosti deteta su:
materijalni uslovi života vezani za socio – ekonomski položaj porodice;
profesionalni nivo roditelja;
kulturni nivo porodice;
struktura porodice;
promena životne sredine;
nivo aspiracije roditelja itd.
Za porodicu se može reći da ona daje osećaj pripadanja porodici/roditeljima, ljubav i poštovanje među članovima porodice, sigurnost i stabilnost, što niko drugi to ne može dati detetu. Bez porodice dete ne bi moglo steći oblike ponašanja koji su tipični za čoveka, jer ono rođenjem ne donosi ništa (samo dispozicije), sve stiče u okolini koja ga okružuje i koja na njega deluje, a prva takva je upravo porodica. Porodični uslovi mogu značajno uticati i na socijalnu diferencijaciju i šanse deteta u školskom uspehu. I obrazovanje je takođe važno. Porodice su pozvane da ljubavlju i bliskošću svojim članovima ublaže osećanje anksioznosti i očajanja koji su rezultat neuspeha da se čovek snađe u širem društvu.
Više o tome na sajtu
Kada je reč o istorijskom razvoju porodice, treba reći da postoje dva osnovna gledišta o ovom pitanju: (1) da je monogamna porodica osnovni i univerzalni oblik porodice; i (2) da je porodica istorijski i prostorno promenljiva društvena grupa, koju na nižim stupnjevima društvenog života ne nalazimo u monogamnom obliku.
Prvu tezu zastupali su neki antički filozofi, zatim rimski pravnici i hrišćanski teolozi, a razvili su je Ogist Kont, Frederik Le Plej i Vestermark. Kont je smatrao da patrijahalna porodica u kojoj dominiraju muškarci oduvek postojala, da je nerazrešivost braka opšte obeležje porodice i da je žena bila inferiorniji pol. Sl.tvrde i Frederik, Le Plej i Vestermark. Suprotno njima, Post tvrdi da je monogamni brak proizašao iz čiste zajednice žena, prolazeći kroz etape ograničene zajednice žena, poliandriju i poliginiju.Na nižem stepenu divljaštva ljudi su živeli u hordama. U njima nisu postojali izdiferencirani porodični odnosi, pa je čitavo društvo predstavljalo istovremno i jednu porodicu. Pretpostavlja se da je tada vladao promiskuitet, opšta sloboda polnih odnosa. Svaka žena je pripadala svakom muškarcu, a deca su bila zajednička.Morgan smatra da se iz ovog stanja neregulisanih polnih odnosa vrlo rano izdiferencirala takozvana ,,porodica krvnog srodstva,,. U njoj je vladao princip endogamije – polni odnosi su dozvoljeni samo unutar te grupe, ali ne i izvan nje. I dalje, bračni odnosi su ostvarivani po generacijama – svi dedovi i babe u okviru porodice međusobno su muževi i žene. Takav je slučaj i sa njihovom decom – očevi i majke, koji čine drugi krug supružnika a njihova deca treći krug supružnika. Znači zabrana počinje da važi samo po vertikalnoj liniji – roditelji i deca. Iz ovoga nastaje novi oblik porodice ,,punalua’’. I ona je oblik grupnog braka ali za razliku od prethodnog, koji se zasniva na principu endogamije, ovaj se zasniva na principu egzogamije.Sa razvojem društva i promenama u društvenoj strukturi, koje su izazvane razvojem proizvodnih snaga i produkcionih odnosa, nastajali su i smenjivali se pojedini oblici istorijskog života, od najprimitivnijih do savremenih.
Biološki karakter porodice je jedno od njenih osnovnih obeležja. ono obuhvata dve vrste međusobno povezanih, ali i različitih odnosa u kojima se prožimaju biološki, psihološki i društveni elementi: zadovoljavanje polnog nagona i emotivnih potreba ljudi, pa i rađanje i podizanje dece.
|
|