Pojam: ponašanje kojom se nanosi šteta drugoj osobi (posledica). Ponašanje koje se manifestuje u napadu na druge osobe, a sa namerom da se drugoj osobi nanaese šteta (namera). Treba razlikovati agresivnost kao način reagovanja od agresivnog motiva. Urođena i prirodna reakcija na ugroženost ili frustraciju (sprečavanje zadovoljenja potrebe) ponašanje koje ima jasan i svestan cilj da nekoga povredi ili mu nanese štetu (prava agresivnost). Ovo razlikovanje nije uvek jasno.
Shvatanja o poreklu agresivnog ponašanja
Osnovni urođeni pokretač ljudskog ponašanja. Postoje urođene komponente, ali se ističe i značaj sredinskih uslova (učenja). Agresivno ponašanje isključivo ili prvenstveno stečeno i naučeno.
Instiktivistička shvatanja
S. Frojd: instikti života i instinkti smrti
Instikt smrti (Tanatos): nesvestan motiv (samo) destruktivnosti; psihološki izraz principa konstantnosti koji vlada u celoj prirodi – živi procesi pokazuju tendenciju ka stabilnosti koja postoji u neorganskom svetu – ka stanju mirovanja. Agresivni nagon izraz instinkta smrti (težnja ka autodestrukciji, sopstvenoj smrti, projektovana na druga bića).
Hidraulički model agresivnosti
Ana Frojd, H. Hartman
U organizmu se stvara i akumulira kako libidinozna, tako i agresivna energija; ako se ne oslobodi putem socijalno prihvatljive akcije, pojaviće se kao rušilačka i destruktivna snaga, napad na druge osobe. Agresivno ponašanje izaziva zadovoljstvo jer znači oslobađanje od tenzije.
K. Lorenc: moćan urođeni instikt agresivnosti važan za održanje vrste
Kod ljudi je agresivnost cilj za sebe, a ne sredstvo za ostvarenje drugih ciljeva kao kod životinja. Ljudi se međusobno ne bore zato što su podeljeni u tabore, već su podeljeni zato što postoji potreba za agresivnim ponašanjem. Kod životinja su se razvile inhibicije agresivnosti prema pripadnicima iste vrste, ali ne i među ljudima
Motivacija za rad
Motivacija za rad je veoma složen i kompleksan pojam kojim se ljudi bave gotovo od prvobitnih zajednica. Međutim, naučni pristup motivaciji kao fenomenu započinje sa industrijskom revolucijom krajem 18. veka, a doživljava kulminaciju krajem 20. veka.
U moderno vreme se ovom fenomenu pridaje veliki značaj zbog poboljšanja efikasnosti, efektivnosti, kreativnosti i uopšte kvaliteta rada, kao i humanizovanja uslova rada. Zbog svega toga, deo menadžmenta je i iznalaženje načina za motivaciju radnika.
Različite oblasti različito definišu motivaciju za rad. Psihologija je definiše kao unutrašnje faktore koji pokreću, organizuju, usmeravaju i određuju intenzitet i trajanje radne aktivnosti. Sociologija pod ovim pojmom podrazumeva sistem postupaka pojedinaca, odnosno grupe kojim se podstiču određena ponašanja radi ostvarivanja povoljnih radnih efekata. Menadžment teži da obezbedi da se ljudi ponašaju na poželjan način kojim se postižu ciljevi organizacije i zadovoljavaju potrebe zaposlenih.
Motivi koji pokreću na rad su praktično neograničeni i mogu se razvrstati prema brojnim kriterijumima. Nikola Rot ih, između ostalog, deli na biološke i socijalne. Frederik Herzberg deli potrebe na one nižeg nivoa i one višeg nivoa. On predlaže, npr. da gde god je to moguće, radnik obavlja ceo posao, a ne samo pojedine operacije. Na taj način, posao će postati izazov, pa će sam rad biti dovoljna motivacija. U praksi su mnoge kompanije primenjivale njegove ideje i konstatovale povećanje produktivnosti, a istovremeno smanjenje broja odsustva. I pored uspeha koji je ova teorija postigla postoje i izvesne sumnje zbog različitih reakcija među samim radnicima, a i zbog nedostatka dokaza da su zadovoljni radnici bolji proizvođači od nezadovoljnih.
Motivacija i novac
Novac kao faktor motivacije dugo vremena nije uzet u ozbiljnije razmatranje jer je dominiralo stanovište da su drugi faktori motivacije efikasniji, poput participacije i postizanja zadatih ciljeva. Prema Rotu novac nije motiv, već podsticaj na ponašanje kojim se može obezbediti zadovoljenje velikog broja motiva. U istraživanjima Loka i saradnika se pokazalo da je uticaj novčanog nagrađivanja na produktivnost pokazao najveći prosečan rast od 30% u odnosu na sve druge faktore motivacije. Istraživanje upućuje da novac nije jedini motiv, ali je svakako ispred ostalih. Takođe, pokazalo se da bi sistem nagrađivanja bio uspešan, mora da bude direktno u vezi sa traženim ponašanjem, da bude sproveden odmah, a ne kasnije i da samo nagrađivanje bude dosledno.
Мотив за стицањем и алтруистички мотив
Као о важном социјалном мотиву често се говори о мотиву за стицањем. Посгоје веровања по којима и овај мотив треба сматрати урођеним. Позива се на то да већ код деце постоји тежња за сакупљањем различитих предмета и да је та тежња израз урођеног мотива за стицањем. Урођеношћу овога мотива покушава се понекад да се образложи нужност и природност капиталистичког система. Са обзиром да је мотив за сгицањем урођен и у складу са људском природом, наводи се, онда је и такав друштвени систем који покреће пре свега тежња за стицањем природан и нужан друштвени систем. Међутим, резултати многих испитивања показују да су различити разлози и жеље за сакупљањем различитих врста предмета код деце и тежња за сгицањем имовине. Антрополошка истраживања показују да и данас постоје племена у којима се уопште не тежи за стицањем имовине. У психологији преовлађује данас мишљење да мотив за сгицањем није урођен иако у одређеним условима представља веома често врло снажан мотив.
Код људи срећемо не само мотиве којима је циљ да се постигне нека лична корисг или обезбеди неки лични интерес, него код њих, макар у ограниченој мери, као покретачка снага делује и жеља да се помогне другима. Таква тежња да се саосећа са другима и буде им од помоћи назива се понекад алтриустичким мотивом. Иако се не манифестује доследно и обично се не јавља за све људе постоје и одређене наслеђем дате основе за јављање и развијање овог мотива. Људи показују нежност и симпатију за малу децу, суров поступак према слабима и немоћнима изазива њихово негодовање.
Мотив страха и напор за савлађивање препрека као мотив
Мотив страха представља један такав инстиктивни мотив, једну прешну невољу у којој је јединка угрожена, али није довољно припремељена за активност.
Из обичног живота знамо да и одраспи доживљавају јако узбуђење страха изазваним изненадним звуком нпр. гром ненајављен муњом, изненадни лавеж пса иза плота, кад идемо ноћу кући итд.
За школску психологију је важно да се све остале многобројне врсте сграха сгичу, значи да се могу лако предупредити.
Пошто је изазван тежином ситуације, препрекама као ометањем активности, као такав мотив напора и савлађивања препрека био би урођен. Међутим овај мотив би у извесним случајевима могао бити изведен или стечен мотив.
Многи експерименти на одраслима су показали да се ометањем пажње, расејавањем помоћу разних врста узнемиравања за време рада, подстиче улагање већег напора, што доводи и до већег усресређивања пажње. Али само код лица која нису нервозна ометање и расејавање пажње, тј. доводи до све веће усресређености на оно што се ради.
Дакле постоји и напор као нешто природно, спонтано, урођено кад год се појави. To природно савлађивање препрека може постати мотив за себе. Тако, од средстава да се постигне нешто постаје циљ. У овм случају, напор и савлађивање се врши ради напора и савлађивања. На овај начин постају неки изведени и стечени мотиви.
Мотив борбености
Мотив борбености је мотив изазван ситуацијом. Овде ситуација представља извесно спутавање, или то може бити извесно ометање слободне активности или ометање неке друге тежње. Гнев је емоционално узбуђење које прожима борбу која треба да доводи до слободе као циља.
Сасвим мало дете још ускоро по рођењу, доживљује гнев и показује борбеност ако притиснемо руке уз тело и држимо их тако дуже време. Оно је гневно и отима се кад му се неспретно и грубо навлачи узани рукави горњег дела одеће. Оно може бити бесно кад му колица која вуче канапом запну о какав предмет. Свако ометање слободне активности, свако ометање тежње може довести до агресивности.
Манифестује се у склоности да се циљеви чијем се осгварењу тежи обезбеде без обзира на друге и присиљавањем других, ако треба и насилним средствима.
Антрополошка исграживања, међутим показују да људи нису увек водили ратове и да нису сва људска племена борбена и агресивна. Борбеност представља (наводи се у психолошкој литератури) више начин, техничко задовољење мотива него самостални мотив. Други начин задовољења мотива, супротан овом начину, јесте задовољење мотива путем сарадње и кооперације са другима.
У класним друштвеним сисгемима, а посебно у капиталистичком друштвеном систему, тежња за постизањем успеха по сваку цену, борбеност и агресивност прихватају се као нормалне особине, па се чак и гаје. Од детињства се деца уче томе да, ако желе да успеју у друштву треба да буду борбена и безобзирна. Борбеност и агресивност се јављају пре свега као реакција на спречавање задовољења различитих мотива. Могу се, међутим, развити у трајне карактеристике појединаца и постати за појединца карактеристична особина.
Мотив сигурности
Мотив сигурносги манифестује се у тежњи да се одрже непромењена ситуација која ће обезбедити егзистенцију и задовољење за појединца битних мотива.
Функција ове потребе је организовање понашања и ангажовање спосо-бносги организма. Цео организам се посматра као механизам усмерен на тра-жење сигурности.
Ова група потреба посебно се очигледно испољава на дечјем узрасту. Одрастао човек, и кад је несигуран, покушава да ту своју несигурност прикрије од осталих. Родитељска љубав и пријатна породична атмосфера нужни су услови за задовољење ове потребе. Губитак родитељске љубави и одбацивање од стране родитеља има, као последицу, губитак осећања сигурности.
Истиче се да од задовољења овог мотива зависи какве ће се особине формирати у будућег човека него од фиксације на различитим сгупњевима развитка. Многи психолози сматрају да ће деца код које је задовољен мотив сигурности бити редовно социјална и бољи сарадници у различитим односима међу људима.
Са обзиром да је у свакој друштвеној организацији егзистенција појединца зависна од општих друштвено-економских услова, овај мотив има нарочито велику улогу у оним друштвеним системима где је економска ситуација несигурна, где се јављају економске кризе и где прети опасност њиховог јављања.
Други социјални мотив који се често спомиње у литератури јесте мотив за личном афирмацијом или за самопотврђивањем. Овај мотив се манифестује у тежњи појединца да буде признат и прихваћен од околине, да има одређен положај у друштву.
Супротност социјалног мотива и мотива самопотврђивања јесте супротност две врсте стечених мотива, социјалног и личног, друштвеног и индивидуалног мотива. Али пошто се личносг може развијати само у друштву, пошто је развој личности у ствари њена социјализација, оба мотива се могу сматрати социјалним. Насупрот биолошким мотивима, ово су психолошки мотиви, јер су настали психичким развојем личности у друштву и у односу на друштво.
Као што се говори о органским, физиолошким потребама као покретачима, тако се може говорити о социјалним и личним потребама као покретачима.
Човекове основне потребе као мотиви, а то су и његове личне потребе, јесу: да припада једној друштвеној заједници, да буде примљен и признат од ње, да буде цењен, да се о њему има добро мишљење, да друштво одобрава његово друштво и понашање, да се његово активно учешће у друштвеним стварима прима, па чак и тражи. Ово су социјални и лични мотиви уједно.
Потребе за стабилном, чврсто заснованом, позитивном сликом о себи, затим потребе за самопоштовањем и уважавањем од стране других спадају у важну групу потврда сваке нормалне људске јединке. Прву чине: успех на послу, самосталност и слобода, а другу: репутација, престиж и друштвени статус.
Мотиви задовољења сујете, амбиције, мотиви самопотврђивања, самопоштовање, самоцењења, тежња за популарношћу, тежња да се врши утицај на друге, жеља да се задобије дивљење других и сличне потребе, наглашавају више личну страну, али и те потребе су условљене друштвеном заједницом, и те потребе су производ друштва.
Мотивима који су сродни мотиви за самопотврђивање могу се сматрати и мотив за самопостигнућем, мотив за самосталношћу и мотив за самоактуализацијом.
1.Мотив за самопостигнућем манифестује се у тежњи да се сопственим напором успе у нечему и истакне пред осталима. Управо је овај мотив највише систематски истраживан у новијој психологији. Истраживања показују да је више развијен код припадника неких друштва него код припадника других.
2.Мотив за самосталношћу огледа се у тежњи људи да не буде стално под туђим надзором и притиском, да самостално решавају о стварима и одлучују, да имају самосталност.
3.Мотив за самоактуализацијом и сгваралаштвом многи аутори сматрају најкарактеристичнијим мотивом за човека.
Појам самоактуализације увео је Голдштајн. Маслов га је преузео у нешто ограниченом значењу, подразумевајући под актуализацијом човекову потребу да реализује своје способности и потенцијале.
Ова тенденција изражава се литерарно-филозофски као жеља човека да се више буде оно што јесте и да буде оно што би могао бити. Испољавање ове потребе веома варира од човека до човека. Код једног поприма жеље да буде идеалан родитељ, код другог славан спортиста, код трећег уметник или научник. Бројни су људи код којих ова потреба не поприма неки израженији облик, већ се задовољава преко нижих система потреба.
Наводе се бројни докази да су потребе за сазнањем и разумевањем базична, а не научне потребе. Неке од њих:
1. У понашању виших животињских врста сусрећу се облици реаговања који се могу, највероватније, протумачити као радозналосг.
2. Испитвања нормалних људи показују да у њима посгоји јака жеља за спознајом нових, непознатих и необјашњивих метива.
3. Потреба за сазнањем новог и радозналост јављају се рано, на дечјем узрасгу, у свим културама и у оквиру свих социоекономских испитивања становништва, задовољење потреба из ове групе има за последицу осећање пријатности и доприноси самопотвђивању и учвршћењу осећања сигурности.
Организам, према мишљењу физиолога Кенона, аутоматски тежи да услед недостатка или вишка неке материје у организму, насталу неравнотежу одсграни и да оствари равнотежу. Овакво аутоматско јављање активности организма ради успостављања баланса у организму назива Кенон хомеостазом.
Он је у хомеостатичке процесе саморегулације укључио:
1. Садржај воде у крви,
2. Садржај соли,
3. Садржај шећера,
4. Садржај протеина,
5. Садржај калцијума,
6. Садржај кисеоника,
7. Равнотежу асцидне базе,
8. Константну температуру крви.
Биолошки мотиви се не задовољавају код човека на било који начин и по било коју цену. Под утицајем друштвених норми они се задовољавају само на одређени начин, са одређеним објектима и под одрећеним условима. Закљу-чујемо да су биолошки мотиви код човека социјализовани.
За разумевање понашања појединца од биолошких мотива најважнији су: мотив глади и жеђи, матерински мотив и сексуални мотив.
Мотиви глади и жеђи
Мотиви глади и жеђи почивају на потреби за одређеним хемијским супста-нцама. Јављају се кад у организму наступи недостатак одређених хранљивих материја или воде. Овај недостатак доводи до физиолошких промена и до неравнотеже организма. Ту неравнотежу доживљавамо као напетост организма, као немир и, ако се томе придружи и замишљање објекта којима је могуће отклонити напетост и задовољити потребу, говоримо о мотиву глади, односно о мотиву жеђи.
Матерински мотиви
Матерински мотив, према многим истраживањима састоји се од два мотива:
• Мотив да се имају деца и
• Мотив да се брине о већ рођеној деци.
Сексуални мотив
Специфичну физиолошку основу овога мотива код развијеног појединца представља функционисање ендокриних жлезда, а посебно гонада (полних жлезда) и хипофизе. Секреција хормона андрогена (тестостерона и андростерона код мушкараца, а естрогена код жена непосредно је узрок јављања сексуалне тежње.
Сексуални мотив код човека није мање зависан од различитих психолошких фактора него од физиолошких процеса који чине његову основу. Општа је појава да и само где су органски основи сексуалног мотива нормални често нема јављања тог мотива. To показује појава импотенције код мушкара-ца и фригидитета код жена и у случајевима где је физиолошки механизам овог мотива неоштећен и нормалан. He престаје сексуално интересовање и сексуа-лна активност са климактеријумом и завршетком климактеријума ни код жена ни код мушкараца.
Остале биолошке потребе и мотиви
To су потребе за кисеоником, потреба за одређеном температуром, потре-ба за излучивањем сувишних материјала из организма, за избегавањем бола, за одмором.
Социјални мотиви
Социјалним мотивима називају се они мотиви који се не базирају на органским, већ на психолошким потребама које се могу задовољити само уз директно или индиректно учешће других људи. Обично се истичу две врсге оваквих потреба: потреба за друштвом и потреба за признањем у друштву. На овим двема групама потреба почивају најважнији социјални мотиви.
Али и многе друге такозване психолошке потребе, потребе које не захтевају директно учешће других људи, имају важну улогу у понашању човека. Многе такве психолошке потребе формирају се на основу личног искусгва појединца, па се мотивима које се на њима базирају говори као о личним или персоналним мотивима. Таквих персоналних мотива има веома велики број.
Неки аутори међу ове мотиве убрајају такозване персоналне сгавове и интересе. Многи, међутим, и овим мотивима говоре као о социјалним мотивима, јер и њихово задовољење захтева постојање друштва и известан, иако не директан, контакт са другим особама.
Психолошке потребе, па и социјални мотиви који на њима почивају, могу бити веома интезивни. Поједини социјални мотиви често могу бити толико интезивни да се ради њиховог задовољења одриче задовољење и виталних биолошких мотива, као што то показују, нпр. штрајкови глађу и различита херојска дела у којима се излаже живот највећој опасности или чак намерно свесно жртвује.
Грегарни мотив
Грегарни или афилијативни мотив манифестује се у тежњи да се буде у друштву са другима и тежњи појединца да буде прихваћен као члан заједнице и да сарађује са осталима на заједничким пословима, у избегавању осамљености која се осећа као непријатност и као тешкоћа. Назива се и мотивом за друштвом или друштвеним мотивом.
Са обзиром да је то универзални мотив, тј. мотив који налазимо код свих појединаца, и јер је често веома јак мотив већи број аутора сматра тај мотив урођеним мотивом. Говорећи о теоријама личности споменули смо да тако мисле Идлер и Фроле. Фроле је мишљења да је мотив за друштвом формиран у току развитка људског рода и да га данас појединац наслеђује, а не стиче у току индивидуалног живота. Други аутори заступају мишљење да грегарни мотив није урођен. Иако прихватају универзалност овог мотива, они сматрају да се стиче у току живота и да има свој извор у беспомоћносги детета. Са обзиром да се дете не може одржати ни најкраћи период времена без помоћи и старања других, развија се још у најранијем детињству потреба за ослањањем на друге и за додиром са другима.
Потреба за припадањем и љубављу човека задовољава се налазећи своје место у свету у коме живи. Да би нашао то своје место, мора бити прихваћен од других, мора са другима успостављати хармоничне односе, успети у послу и успети у браку.
Готово сви психолози и психијатри се слажу да је незадовољена потреба за љубављу један од најважнијих и један од најчешћих извора неприлагођености.
Особине које преци стичу животним искуством преносе се као урођене особине или навике наслеђем на потомке. У доба Лемарка мало се знало о културном и социјалном „наспеђу“, о преношењу не наслеђем преко клице већ традицијом разних културних и социјалних тековина са генерације на генерацију. Онда се предпостављало нпр., да постоји религијски инстинкти, који се од предака на-слеђују рођењем, преко клице, иако се код њих првобитно сасгојао само из стечених религијских навика. Сада се зна да се такве навике стичу учењем од родитеља и нарочито установа које се старају о религијском васпитавању.Дете се не рађа религиозно, већ га средина васпитава да буде религиозно или анти-религиозно.
Задовољавање мотива глади различито је у различитим културама и код појединаца.
У неким културама једе се само једном дневно и јасан осећај глади јавља се само једном дневно, док се у нашој култури тај оброк односи на три пута дневно.
Никаквог физиолошког разлога нема да људи не једу месо различитих животиња, али ће човек наше културе изузетно или никад појести нпр. месо мачке, змије или сл.
Мотиви конзумирања хране могу бити међутим сасвим независне од потребе за храном. У том списку жеља за одређеном врстом хране може да подстиче човека на активност и он једе да би уживао у укусу извесних јела. Исто тако тренутне активности могу привремено да инхибирају глад док одго-варајући спољашњи стимуланси могу да је подстакну.
Мотив за јелом може бити израз и у служби више мотива и то знатно сложенијих нпр. потреба за сигурношћу, скретање пажње, изражавање свог незадовољства итд.
Резимирајући сазнања о мотиву глади за даље разматрање процеса храњења код деце, за нас је значајно:
• Да је мотив глади биолошки мотив условљен физиолошким стањем организма.
• Да значајно зависи од психолошких и социјалних фактора, који могу да поремете физиолошку потребу за узимањем хране.
• Да спречавање задовољења мотива глади има негативне последице по развој организма и личности.
Превасходно физиолошки стимуланс још на најранијем узрасту комбинује се са социјалним и психолошким факторима, јер дете има потребу за узимањем хране, али начин на који ће узети ту храну, оно учи од најранијег узраста.
Кроз прве комуникације детета са мајком и којој храњење у раном детињству, заузима битно место, дете формира свој однос према свету.
Према овоме суштина питања налази се у:
1.Осећању сигурности-несигурности, које породица пружа детету кроз дететово уверење да је вољено, безбедно, да има своје поље истраживања и да има прилику да се искаже као личност.
2.У ставовима родитеља према детету, који одређују и обрасци односа родитељ-дете и могу бити повољни, али и неповољни по развој детета као што су: неприхватање детета, презасићеност , претерано строга дисциплина, недоследни ставови у васпитању, претерано строги морални стандарди и целокупна психолошка ситуација у породици.
Ако се са дететом поступа грубо при јелу, најчешће се тако поступа и у осталим ситуацијама.
У жељи да дете све поједе, праве се ритуали па дете тада једе само због задовољства, које ритуал причињава.
Исто тако, често се задовољство које храна причињава везује не за праву храну, него за погрешну у смислу „Ако поједеш спанаћ ићи ћеш тамо и тамо или добићеш чоколаду“ чиме права храна представља средства за постизање другог циља, а не задовољства.
Одбијање хране се јавља као потешкоћа у исхрани. To представља структуралнији проблем у чијој је основи поремећен однос дете-средина.
Избирљивост у врстама јела, као и потешкоће које се јављају везане за особу која детету даје храну, јављају се у мањем степену и резултирају углавном као последица неадекватних навика у задовољавању мотива глади и поступака везаних непосредно за узимање хране.
Поступци родитеља представљају углавном две крајности. To су поступци, које карактеришу или грубост (присила уз дохрањивање), благ и недоследан однос (повлађивање детету) или се иде ипак линијом мањег отпора (не чини се ништа).
Нико неће порећи да постоји урођена сексуална тежња и код човека, али та тежња, а нарочито њено испољавање и задовољење, се социјализује учењем под притиском социјално-културних захтева чак и код најпримитивнијих племена, а поготово код културних људи. Средина мења испољавање и начин задовољења чак и неких најосновнијих органских потреба као урођених тежњи.
Често се под мотивима подразумева сложен систем који обухвата потребу (недостатак или сувише нечега), затим нагон (тенденцију да се активира организам и да се рагује на одређене врсте дражи да би се отклониo недостатак у организму), циљеве (доживљаје о објектима и ситуацијама којима се потреба може задовољити), као све факторе, сем дражи, који усмеравају понашање човека.
Неки аутори сматрају да се за целокупно људско понашање може објаснити из релативно малог броја органских или филозофских потреба. Други аутори сматрају да поред ових биолошких потреба, које су урођене, постоји одређен број урођених али небиолошких потреба, као нпр. потреба за друштвеним контактом, за борбеношћу, за стицањем и др. Према трећем схватању, а за које по нашем мишњељу говори највише разлога, поред ограниченог броја урођених мотива који не почивају на телесним потребама и који нису урођени, него су се формирали у току индивидуалног живота појединца.
ВАЖНА ПОЈМОВНА ОДРЕЂЕЊА
Мотив је унутрашњи фактор који подстиче, усмерава и интегрише човеково понашање. Мотивациони акт садржи две компоненте:
1. Унутрашње подстицаје на активност;
2. Циљ коме је усмерена та активност.
Најважнији појмови који се срећу о расправама о мотивацији:
1. Мотиви су органски и психолошки чиниоци који покрећу активност, који је усмеравају и њоме управљају ради остварења одређених циљева.
2. Инстикти су урођени облици понашања који су изазвани одређеним стимулусима и који треба да задовоље основне биолошке функције организма.
3. Нагони су подстакнута стања организма, везана за физиолошке потребе, која покрећу организам на активност.
4. Потреба је стање нестабилности или поремећене равнотеже у организму, које се претежно испољава у повећаној или продуженој активности и напетости.
5. Сатисфакција је стање које настаје када је потреба задовољена.
6. Гратификација је субјективна реакција на задовољену потребу.
7. Подстицаји су објекти и ситуације које изазивају јављање мотива, тј. Подстичу да се мотиви актуализују.
|
|