Najslobodniji, najspontaniji i najkomunikativniji način izražavanja kod dece predstavlja crtež. Zastupljen je na svakom mestu, u svako vreme, i predstavlja lepotu, zadovoljstvo, igru i radost detetovog izražavanja. Sa crtežom ono napreduje u rastu i razvoju, spoznaje i saznaje svet oko sebe, razvija svest o sebi, svom postojanju i svom neposrednom okruženju.
U analizi i interpretaciji dečjeg crteža dolazi se do mnogih saznanja o razvoju deteta, počev od toga da li njegov crtež odgovara uzrastu vršnjaka; ako ima odstupanja, na kom planu se najviše manifestuje. Od posebnog značaja su crteži ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu crteža ljudske figure može se izračunati detetov koeficijent inteligencije (IQ), može se dobiti i odgovor kako ono doživljava sebe u vremenu, prostoru i prema drugim ljudima. Kako je usvojilo telesnu šemu, što je osnov za razvoj logičkog mišljenja, pisanja, govora i jezika, kao i svih ostalih važnih faktora za njegov razvoj.
Osnova – kuća, drvo i figura
Crtež drveta otkriva mnoge aspekte ličnosti deteta, posebno njegovo emocionalno stanje. Otkriva početne karakterne osobine kao i mnoštvo problema koji su ga zadesili.
Kuća uvek predstavlja «porodicu» i njenu dinamiku, odnose među članovima porodice. Ona je detetovo najveće uporište i ono ima potrebu da oko «bate ili seke» smešta i ostale članove porodice. Na osnovu toga gde dete smešta sebe na crtežu ili eventualno izostavlja, «crtež porodice» služi za bolje sagledavanje međusobnih odnosa između njenih članova.
Pritisak roditelja
Crtež otkriva sve aspekte detetovog razvoja, od trenutka kada ono počinje da hvata olovku i da pravi prve crte, žvrljotine, krugove. Otkriva se kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni rast i razvoj deteta. Roditelji najčešće čuvaju crteže svoje dece iz godine u godinu, i sa ponosom pokazuju familiji i prijateljima kako su njihova napredovala u crtanju.
Na žalost, ima i onih mama i tata koji kriju crteže njihove dece ili jedva imaju po koji, jer mališani odbijaju da crtaju, teško drže olovku, ili ne umeju skoro ništa da nacrtaju. Neki roditelji su skloni da veruju da će to vremenom «proći» a neki su već krenuli da rešavaju postojeće probleme.
Neki roditelji vrše pritisak na dete kako treba da crta . Postoji nekoliko «tipova» roditelja u svojstvu «savetodavaca». Jedni stavljaju detetu olovku u ruku i pokušavaju da njihovom šakom, vodeći detetovu, izvedu oblike na hartiji, uporno objašnjavajući kako neki predmeti treba da izgledaju. Drugi objašnjavaju kako treba da se izvedu određeni oblici u okviru sadržaja crteža, brišu detetu nacrtano i zahtevaju da ih sluša i da napravi onako kako oni pričaju. Treći tip roditelja, sklanja dete sa stolice, seda na njegovo mesto i crta umesto njega. Uz put im često prigovaraju kako nikada neće naučiti da crtaju kako treba. Takvi roditelji crtaju deci i kasnije, u školi, pa čak i na fakultetu.
Deca koja često trpe takve zahteve, izgrađuju negativene stavove o sebi i vrlo često podbacuju u učenju u školi. U predškolskom periodu može da se stvori agresivan stav prema drugovima i drugaricama
Razgovor o crtežu kao terapijski postupak
Pored utiska koji se, na osnovu njegovog crteža, stiče o ličnosti deteta, kao i serije dijagnostičkih hipoteza do kojih se dolazi sistematskom analizom, postoji još jedan koristan način njegove upotrebe. Sa detetom se, naime, kasnije razgovara o crtežu i to predstavlja dopunski analitički postupak. »Sadržaj“ asocijacija (ono što za njega predstavlja nacrtano) može da pruži važne informacije o značaju pojedinih aspekata nacrtanih figura. Pored toga, razgovor se može voditi mnogo slobodnije. U takvim slučajevima figura može da posluži samo kao zaklon koji štiti dete od suviše „opasnog“ neposrednog eksponiranja ali mu istovremeno omogućava i da se rastereti imajući spremnu odstupnicu odnosno izgovor da nije „dobar crtač“. U mnogim slučajevima analiza dečjeg crteža sapliće se oko pitanja da li je crtež odraz detetovog JA, idealnog JA, aspekta ličnosti koji je neprihvaćen od JA, i razne druge mogućnosti. Jedan broj dece, vrlo brzo otkriva da crtež prikazuje njih ili neki stav koji ona cene, dok je drugima potrebno vreme za otkrivanje te veze.
Izvor:
http://www.mojpedijatar.co.rs/sr/article/decji-razvoj-kroz-crtez/54
Diskalkulija je teškoća koja se manifestuje u otežanom savladavanju izvođenja računskih radnji.
Manje su greške prilikom sabiranja dva manja broja nego pri njihovom oduzimanju, množenju, a posebno deljenju. Ukoliko dete treba da sabere duži niz brojeva to kod njega uvek izaziva zabunu, pa često i neuspešnost u izvođenju same radnje. Zadati zadaci rečima, a posebno oni koji su zadati u okviru slike, shvataju se i rešavaju sa teškoćama ili se uopšte ne mogu shvatiti.
Razvojna diskalkulija se obično javlja samostalno, nezavisno od kvaliteta ovladanosti leksičkim i jezičkim sposobnostima, koje se ne odnose na teškoće matematičkih operacija.
Dete sa diskalkulijom ponekad izgleda kao dete koje ne razume šta mu se govori iako sasvim dobro razume naloge, tekstove priča i te iste tekstove može samostalno prepričati.
Dete s diskalkulijom vrlo često:
*znatno kasnije se počinje služiti brojem
*sa teškoćom razume razdvajanje celine na delove
*pokazuje poteškoće u građenju novih celina
*često je prisutna dislateralizovanost
*zna napisati brojeve u nizu, ali im često zamenjuje mesta (npr.43-34, 21-12 …)
*teško shvata izgovoreni ili zadati pojam broja
Prilikom ispitivanja računskih sposobnosti i otkrivanja razvojne diskalkulije proverava se sledeće:
*percepcija broja
*matematičke operacije
*matematički znaci
*automatizovane računske radnje vezane uz govor
*redosled brojeva
*shvatanje mesta brojeva (jedinice, desetice..)
*prostorna orijentacija (na papiru i u prostoru)
Rad s decom koja imaju teškoće sa diskalkulijom obuhvata:
*vežbe koordinacije pokreta i orijentacije u prostoru
*vežbe lateralizacije
*vežbe percepcije i auditivne diskriminacije
*usavršavanje simbolizacije pojmova i pojava
Ciljanim vežbama već u najranijem uzrastu možemo uticati na razvoj pojma broja. Slaganje i građenje kockicama , sklapanje predmeta, zbrajanje prstićima najranije su aktivnosti vezane uz razvoj pojma broja .
Savet: igrajte se s detetom, brojite igračke, pišite brojeve, slažite puzzle (posebno one gde treba spojiti određeni broj sa brojem predmeta na slici)…
Izvor:
http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php?PHPSESSID=ae1ea671355798f51d348ea762c8a185&topic=783.msg11848#msg11848
Šta je kriza?
Možda najadekvatnija definicija krize jeste ona koju je dao Kaplan, a koja glasi da je kriza kratka psihička pometnja koja se s vremena na vreme događa osobama koje se bore sa životnim problemima koji u tom trenutku prevazilaze njihove kapacitete. Kriza je stanje nesklada između pritiska koje stvaraju spoljašnji ili unutrašnji zahtevi i trenutne mogućnosti osobe da na te zahteve adekvatno odgovori. U stanju krize dotadašnji načini za prevazilaženje i suočavanja sa određenim životnim situacijama prestaju da budu dovoljno uspešni, pa je zato potrebno tragati za novim mehanizmima prilagođavanja koji bi bili adekvatniji datoj situaciji. Kriza je stanje nesklada između pritiska koje stvaraju spoljašnji ili unutrašnji zahtevi i trenutne mogućnosti osobe da na te zahteve adekvatno odgovori.
Pojam krize podrazumeva naglasak na subjektivnoj interpretaciji događaja, značenju koje se daje životnom događaju. Do krize dovode samo one promene koje sama jedinka procenjuje kao preteće i ugrožavajuće. Na kognitivnom planu, kriza se ispoljava kroz poremećaj ego funkcija, intelektualnu neefikasnost, poremećaje koncentracije i rasuđivanja. Na emotivnom planu se javlja primarni strah od napuštenosti i bespomoćnosti koji delom može da naruši osećaj samopoštovanja i vere u sebe, kao i separacioni, strah od odvajanja i gubitka realnosti. Na planu ponašanja čovek ispoljava stanje krize kroz motoriku, govor, poremećaje spavanja i seksualnog nagona kao i apetita. Kriza se kao opšti poremećaj načina funkcionisanja pojavljuje na kognitivnom,emotivnom planu i na planu ponašanja.
Mogu se razlikovati četiri stepena u razvoju krize:
– Osoba prvo pokušava da razreši kriznu situaciju koristeći ranije naučene načine ovladavanja problemima.
– Ako ovo ne dovede do uspeha javlja se anksioznost, osećaj bespomoćnosti, dolazi do poremećaja intelektualnih funkcija i opsednutosti problemom.
– U sledećoj fazi javlja se pokušaj novog načina prilaženja problemu. Modifikuju se načini rešavanja problema ili se sam problem redefiniše, ali s obzirom da u dotadašnjem iskustvu jedinke ne postoje već korišćeni, adekvatni mehanizmi prevladavanja, ponekad se pribegava i rešavanju putem pokušaja i pogrešaka. Traganje za ovim mehanizmima i testiranje njihove efikasnosti, prema uobičajenom shvatanju krize, ne bi trebalo da traje duže od 6 nedelja, nakon kojih bi trebalo da je unutrašnja ravnoteža ponovo uspostavljena
– Ukoliko ova faza ne dovede do zadovoljavajućih rezultata , dolazi do porasta tenzije do tačke sloma. U tom smislu, svaka životna kriza je prekretnica između zdravlja i bolesti, razvoja i regresije u razvoju.
Ponovno uspostavljena ravnoteža može imati tri vida:
– Ona može da se završi begom u bolest, tj. da se manifestuje kroz neurotično ili psihotično stanje pojedinca, pa se tada govori o patološkom načinu prevladavanja.
– Druga mogućnost je povratak na raniji nivo funkcionisanja, dakle upotreba regresivnih mehanizama prevladavanja.
– Uspostavljena ravnoteža takođe može da predstavlja bolju integrisanost i veću zrelost onda kad se dogodi kreativni skok.
Svaka životna kriza je prekretnica između zdravlja i bolesti, razvoja i regresije u razvoju.
Način prevladavanja krize je pokazatelj opšteg psihičkog stanja pojedinca, ali zavisi od nekoliko bitnih faktora:
U prevladavanju kriza lakše se snalaze oni pojedinci koji su fizički zdravi, energični, imaju pozitivna uverenja i optimizam.
Takođe, sociokulturni faktori imaju važnu ulogu, pa tako, komunikativni, društveni ljudi, oni koji imaju podršku bliskih osoba, odgovarajuće materijalne mogućnosti i znanja o suštini procesa kriznog prevladavanja, imaju veće šanse da se uspešno izbore sa krizom.
Od bitnog je značaja i postojanje adekvatne preventivno terapijske pomoći u krizi koja obuhvata pravovremeno detektovanje krize, ublažavanje dramatičnih simptoma medikamentima, ali samo ako je tako nešto neophodno, zatim, pružanje kratkotrajne, intenzivne psihoterapijske intervencije koja se fokusira na proces razrešavanja krize.
Kriza i srodni pojmovi
Pojam traume je u Frojdovoj teoriji prvobitno igrala središnju ulogu u razvoju neuroza, pa i kada je napušteno shvatanje o njenom presudnom značaju, trauma je ostala jedan od bitnih faktora u razvoju neurotskih struktura. U ovom kontekstu trauma predstavlja doživljaj koji dovodi do gubitka ravnoteže ega, usled nemogućnosti ega da u datom trenutku obradi pristiglu količinu spoljašnjih draži.
Trauma je doživljaj koji dovodi do gubitka ravnoteže ega
Svaki traumatski doživljaj je potencijalna pretnja za ozbiljno, nekada i trajno narušavanje mentalnog stanja osobe. Da li će se neki događaj doživeti kao traumatski, zavisi od objektivnih okolnosti kao što su intenzitet i trajanje traumatskog događaja, ali ono što je od presudnog značaja su zapravo lične karakteristike osobe. Otpornost na traumu je u mnogome konstitucionalna, zavisi od subjektivne procene događaja, treutnih psihičkih kapaciteta osobe i ranijeg iskustva.
Stres je pojam koji je teško definisati jednoznačno i precizno. Reč stres se koristi za opisivanje događaja koji deluju stresogeno na osobu, ali i za doživljaj koji osoba ima usled dejstva određenih stresora. Pod stresom se podrazumeva narušavanje ravnoteže organizma koje je ugrožavajuće i preteće po jedinku, ali i ono koje jedinka opaža kao prijatnu promenu. Najuopštenija definicija stresa jeste da je to bilo koja promena u sredini ili unutar osobe, koja remeti dotadašnju homeostazu, tj. ravnotežu osobe i koja od nje zahteva menjanje uigranih, automatizovanih načina reagovanja i adaptaciju na novonastalu situaciju. Stres je bilo koja promena u sredini ili unutar osobe, koja remeti dotadašnju homeostazu
Pojmovi krize, traume i stresa su slični po tome što predstavljaju neke granične situacije, kada zahtevi sredine u datom trenutku prevazilaze mogućnosti individue da na njih adekvatno odgovori starim obrascima reagovanja. Trauma i stres imaju pretežno negativno značenje-ugrožavanje jedinke, rizik i opasnost.
Kriza kao šansa
Kod krize akcenat je na stvaralačkom potencijalu, na šansi za rast i pozitivnu razvojnu promenu. Stres shvaćen u najširem smislu, je ono što svaka kriza nosi sa sobom ali ne samo to. Sres je širi pojam koji obuhvata svako odstupanje od rutine koje dovodi do povremenog nesklada i koje je povezano sa svakodnevnim problemima. Kriza se ne odnosi na takva povremena stanja i takozvane dnevne probleme koji se najčešće rešavaju u hodu. Kriza se odnosi na one prekretne trenutke u kojima se celokupno dotadašnje funkcionisanje osobe dovodi u pitanje i zahteva sveobuhvatnu promenu.
Trauma i stres imaju pretežno negativno značenje – ugrožavanje jedinke, rizik i opasnost. Kod krize akcenat je na stvaralačkom potencijalu, na šansi za rast i pozitivnu razvojnu promenu.
Izvor:
http://www.akademijauspeha.com/clanci_svi/Zivotne%20krize%201.html
1. Koliko ceniš sam sebe, toliko će te ceniti i drugi. Moraš biti samopouzdan, ako želiš da uspeš. Gde nema samopouzdanja tu nema ni uspeha. Nemoj se nikada nadati u druge, uvek se moraš osloniti samo na sebe, budi čvrstog uverenja da si stvoren da upravljaš prilikama, da ćeš uspeti i pobediti. U mislima je snaga. Ako čvrsto odlučiš da moraš uspeti, tada ćeš za kratko vreme osetiti da te okružuje moć uspeha, time postaješ privlačna sila za uspeh. Uvek i moraš govoriti -,,ja hoću, ja mogu,,- to je osnov snage koja prolazi okvire prosečnosti, to je prva stepenica ka uspehu.
2. Napredak stvaraju ideali. Ostvarenje ideala je izvor oduševljenja i snaga za nova stremljenja. Najveći deo onoga što životu daje vrednost, što ostvaruje snove, što maštu pretvara u stvarnost je oduševljenje. Najbolji lek je verovanje i samopouzdanje, a najveća ljudska snaga je stvaralačka mašta. Maštaj i bori se za ostvarenje svoje mašte, jer će te to podići na visinu i dovesti do cilja ka kojem težiš.
3. Usavrši svoje znanje. Tvoje znanje niie završeno školovaniem. Znanje ima onaj čovek koji i dalje uči, koii iz svakog izvora i u svakoj prilici crpi znanje. Svet je veliko učionica. Sve zavisi od samog čoveka. Čovek koji zna da gleda, sluša i razume ono što je video i čuo, taj čovek je sigurno obrazovan i sposoban, takav čovek može svoju maštu dovesti do ostvarenja. Dakle, sam moraš da budeš svestan svoga neznanja, da doneseš odluku za oslobađanje tog tereta. Donošenjem odluke da se i po svaku cenu oslobodiš neznanja, prvi je korak saznanju – obrazovanju, tada si na još jednoj od stepenica ka uspehu.
4. Rad oplemenjuje čoveka. Ne postoji manje vredan rad. Sve što radite je potrebno, važno i vredno. Siromaštvo nije sramota – tako kaže narodna poslovica. Verovatno je to istina, ali je siromaštvo sramota ako se prepuštamo tom siromaštvu i ne preduzimamo nista. Tvoj rad mora imati jasno određen cilj za koji se boriš svim svojim snagama. Ko se nije nikada borio taj nikada neće biti jak, pošto je život neprekidna borba. Nijedan čovek ne zna koliko je snažan dok ne dođe u situaciju da se mora boriti. U svakom čoveku su prikrivene izvanredne sposobnosti koje se u uslovima velike nužde ili opasnosti aktiviraju, tako da smo začuđeni i iznenađeni što nismo bili svesni toga dok se nije pojavila potreba. Vrednost čoveka meri se prema raspoloženju sa kojim obavlja svoj posao. Ako sami nešto radite to je vaš rad i vaša vrednost.
5. Deluj u društvu, budi okružen ljudima koji te razumeju, veruju ti, pomažu i ohrabruju te. Tako ćeš postići uspeh u onome što si zamislio. Budi sa onima koji teže ka plemenitim ciljevima. Izbegavajte ljude koji gledaju na sve pesimistički, takvi ljudi nemaju uspeha, a ni vi u druženju sa takvim osobama nećete imati uspeha. Pesimizam može biti “prelazan“, to je nesreća kako za onoga ko tako posmatra stvari tako i za onoga ko se sa takvim čovekom druži. Dakle, budite uvek sa onima koji teže ka plemenitim ciljevima. Uvek se družite sa ljudima koji imaju isti cilj i pravac kao vi sami. Svi ljudi koji su postigli značajne uspehe u društvu, okružili su se saradnicima koji su nadopunjavali njihovu snagu, sposobnost i znanje. Tako okruženi predstavljali su jednu celinu ogromnog stvaralačkog, radnog i umnog potencijala, koji je morao dati velike rezultate.
6. Poštenje. Budi pošteni! Dosad još ništa na svetu nije moglo nadoknaditi poštenje. Ono je najveća vrednost na svetu, i ne može se kupiti nikakvim novcem. Čovek koji ne poznaje ništa vrednije od novca, ne zaslužuje da se naziva čovekom. Svako od nas nosi u sebi svetlost koja nam i u najvećoj tami života otkriva pravi put. To je njegova svetlost, koja nam kazuje da je jedini put ka sreći poštenje, pošten koristan i radan život. To je onaj ideal života koji daje snagu i krila da se savladaju i najviše stepenice na putu ka uspehu.
Izvor:
http://www.misterije.fr.gd/Zanimljivosti.htm.
Uloga iskustva u opažanju
Percepcija počiva na čulnim podacima, ali se na njih ne može svesti. Percepciju zapravo imamo kada čulnim podacima pridodamo neko značenje koje oni mogu imati za nas. Sneg za nas i sneg za Eskima nisu iste pojave. Oni u snegu vide mnogo više nijansi nego što smo mi to u stanju. Očigledno je da u percepciji iskustvo igra značajnu ulogu. Postoji mnoštvo uzrečica tipa “bla, bla,bla koliko Eskimi imaju reči za sneg!” Pa jeste li se ikada zapitali koje to reči Eskimi imaju za isti? Evo „mali“ spisak. I upotrebite ih mudro. Npr. recite svojoj ljubavi da je vaša”Astrila”…
- tlacringit – sneg koji ima koru na površini
- naklin – sneg koji ćemo zaboraviti
- tlamo – sneg koji pada u velikim mokrim pahuljama
- tlatim – sneg koji pada u malim pahuljama
- tlaslo – sneg koji pada polako
- tlapinti – sneg koji pada brzo
- kripya – sneg koji se rastopio i nakon toga zamrznuo
- tliyel – sneg koji je označen od vukova
- tliyelin – sneg koji je označen od Eskima
- blotla – sneg koji jeduvan vetrom
- pactla – sneg koji se otkotrljao
- hiryla – sneg koji visi iznad prepreke
- tlayinq – sneg pomešan sa blatom
- quinaya – sneg pomešan sa psećim izmetom
- quinyaya – sneg pomešan sa izmetom vodećeg psa iz zaprege
- slimtla – sneg koji ima tvrdu, razbijenu površinu a ispod je mekan
- kriplyana – sneg koji je plavkast u rano jutro
- puntla – puna usta snega jer si lagao
- gristla – jako prženi sneg
- jatla – sneg između tvojih prstiju
- dinliltla – male snežne loptice na psećem krznu
- tidtla – sneg koji se koristi za čišćenje
- ertla – sneg koji koriste eskimski tinejdžeri za erotske rituale
- hahatla – mali paketići snega koji se poklanjaju
- semtla – delimiično otopljeni sneg
- ontla – sneg na predmetima
- intla – sneg koji je ušao u prostoriju
- warintla – sneg koji se koristi u piću
- mextla – sneg koji se koristi u Margaritama (verovali ili ne)
- mortla – sneg na mrtvom telu
- nylaipin – sneg prošlih godina (“neiges d’antan”)
- nootlin – sneg koji se ne hvata
- rotlana – sneg koji se brzo hvata
- skriniya – sneg koji nikada ne dotakne tlo
- bluwid – sneg koji je vetar skinuo sa nekog objekta
- tlanid – sneg koji je skinut sa nekog objekta, vetrom i pomešan sa snegom koji pada
- ever-tla – rakija koja se meša sa snegom, popularna među muškom Eskimo populacijom
- priyakli – sneg koji izgleda kao da pada vodoravno
- chiup – sneg koji nas pozdravlja
- blontla – sneg koji smo stresli sa odeće pre ulaska u prostoriju
- tlalman – sneg prodan Nemačkim turistima
- tlalam – sneg prodan Američkim turistima
- tlanip – sneg prodan Japanskim turistima
- protla – sneg koji se nalazi oko mesa Karibua
- attla – sneg koji dok pada pravi lepe slike u vazduhu
- sotla – sneg koji svetluca na suncu
- tlun – sneg koji svetluca na mesečini
- astrila – sneg koji svetluca na svetlu zvezda
- clim – sneg koji svetluca na svetlu svetiljke
- krikaya – sneg pomešan sa ljudskim dahom
- ashtla – oklada o budućem snegu (visina,veličina pahulja)
- huantla – specijalni sneg, nešto kao trava 😉
- tla-na-na – sneg pomešan sa muzikom
- depptla – mala snežna grudva
- trinkyi – prvi sneg u godini
- tronkyin – zadnji sneg u godini
- tlinro – snežna isparavanja
- nyik – sneg koji ima različite veličine pahulja
- ragnitla – dva različita snega odjednom, rade uzorke
- akitla – sneg koji pada na vodu
- privtla – sneg koji se topi na proletnoj kiši
- chahatlin – sneg koji pravi zvuk dok pada na vodu
- hootlin – sneg koji šišti dok pada
- striktla – sneg koji nije dobar za gradnju
- erolinyat – sneg koji ima otiske napravljene od ljubavnika
- chachat – snežna oluja koja te izluđuje
- krotla – sneg koji te zaslepljuje
- tlarin – sneg koji možemo pretvoriti u skulpture
- maxtla – sneg koji je zatrpao celo selo
- tlayopi – snežni zapusi u koje možete pasti i umreti
- tlapripta – sneg koji peče kada pada
- carpitla – sneg “glaziran” ledom
Izvor:
http://pustolovine.net/sto-eskimskih naziva za snijeg/
Gotovo svakodnevno čujemo da ljudi upotrebljavaju reč stres, tako da nam se čini da gotovo svi znaju šta je to, kako se može prepoznati, kako se mogu sprečiti ili ublažiti njegove štetne posledice. Pri tom se on neretko doživljava kao neman, koja nas u današnje „stresno“ vreme vreba na svakom ćošku. Često ljudi govore da su pod stresom, pri čemu pod pojmom stres podrazumevaju neke spoljašnje činioce, na koje ne mogu nikako da utiču. Žale se na stres na poslu, školi, kod kuće, na šalterima, u prodavnici, banci, u saobraćajnim gužvama, a u isto se vreme osećaju nemoćnim da bilo šta preduzmu.
Međutim, bitno je da znamo da je stres nešto što je u nama. On je subjektivno reagovanje koje osoba doživljava u skladu sa svojim iskustvom i sopstvenom procenom situacije u kojoj se nalazi. To je sklop emocionalnih, fizičkih, fizioloških reakcija i ponašanja koje se javljaju kada osoba za neki događaj proceni da je opasan ili uznemiravajući i prevazilazi njene kapacitete nošenja sa postojećom situacijom.
Naravno, ne treba zaboraviti da je stres u svojoj suštini veoma pozitivan deo čovekove prirode. Ovakva reakcija prvenstveno ima zaštitnu ulogu u opasnim situacijama, kada organizam treba da bude spreman da bi se spasao. Takođe znamo i u narodu prihvaćeno mišljenje da „ono što nas ne ubije, osnaži nas“. Kad se uspešno i na pravi način, izborimo sa poteškoćama, velika je verovatnoća da ćemo iz te borbe izaći jači, iskusniji, mudriji… U skladu sa svim ovom možemo govoriti o stresu i kao izazovu, nečemu što motiviše i podstiče na razvoj.
Ipak, kada je stanje stresa dugo, kad je opterećenje veliko i naše uobičajene strategije u borbi sa problemima ne daju rezultate, to ima negativne posledice kako na psihičko, tako i na fizičko zdravlje, sposobnost, produktivnost, zadovoljstvo i kvalitet čovekovog života uopšte.
Postoji mnogo izvora stresa. Ljudi svakodnevno doživljavaju stres u svim oblastima svog života, u svojoj porodici, u kontaktu sa prijateljima, poznanicima, na javnim mestima, školi, fakultetu, radnom mestu…
Izvori stresa mogu biti sve ono u nama ili našoj okolini na šta reagujemo stresom. Zato možemo da ih podelimo u dve grupe.
U unutrašnje izvore spadaju oni koji zavise od same osobe.
Može se reći da su pod većim rizikom ambiciozni ljudi koji sebi postavljaju vrlo visoke ciljeve i imaju nerealna očekivanja i od sebe, svog rada, okoline. Onda ne uspevaju da se prilagode okolnostima u kojima su, tj. stvarnosti. Rizik je najveći kod onih koji su skloni perfekcionizmu, ali i onih koji su skloni povlađivanju autoritetu, pa ne umeju da postave svoje granice.
Ukoliko čoveku njegova uloga, u bilo kojoj oblasti života, nije u potpunosti jasna, nije mu jasno šta drugi od njega očekuju, on može imati utisak da mora mnogo više da radi kako bi razrešio tu situaciju. Tada problem nezadovoljstva postignućem postaje sve veći i veći.
Problem se produbljuje ukoliko osoba ne ume da postavi prioritete, ukoliko joj je sve podjednako važno, pa vreme neracionalno troši na nebitne stvari. Pritisak se povećava i ako neko ne ume da napravi balans između različitih oblasti života. Na primer, posao mu postane jedini smisao života. U isto vreme je sve nezadovoljniji, umorniji, a oseća se neuspešnije.
Ovaj problem zauzima još značajnije mesto ukoliko je osoba sklona da sve sama radi, tj. ne deli posao sa svojim kolegama, ukućanima, prijateljima; ukoliko nema poverenja u njih, pa ima utisak da sve mora sama. Tada ima i utisak da je i sva odgovornost njena.
Izvori stresa, koji spadaju u grupu spoljašnjih (iz okoline), mogu biti nepovoljna društvena, materijalna i socijalna situacija.
Sa ovim mogu tesno biti povezani i izvori koji se odnose na nepostojanje adekvatnih uslova za život i rad. U svakom slučaju je verovatnoća da čovek doživi stres veća ukoliko boravi ili radi u neadekvatnoj, nedovoljno zagrejanoj ili prevrućoj, skučenoj prostoriji, ili nema svoj kutak u kojem su ispunjeni uslovi privatnosti.
Takođe je veoma bitna da osoba jasno zna šta je njena uloga, zadatak, šta se od nje očekuje, za šta je ko odgovoran.
I naravno, neophodno je istaći značaj međuljudskih odnosa. Nije svejedno da li su prisutni stalni konflikti, sumnjičavost, podcenjivanje i rivalitet, da li neko trpi šikaniranja ili vlada atmosfera podrške, poverenja i osećaj pripadnosti i međusobnog pomaganja.
Ipak svaki od ovih faktora ne mora nužno da prouzrokuje pojavu stresa. Međutim, što je njihov broj veći i što izloženost njima duže traje to je veća verovatnoća za njegovu pojavu.
Kakve će biti posledice zavisiće i od procene važnosti i opasnosti stresora i od procene da li je moguće nešto uraditi u vezi sa tim. Ovo je, nadalje, u skladu i sa tim kako osoba uobičajeno reaguje u sličnim situacijama i koje su karakteristike njene ličnosti, ali i od toga kakve su karakteristike njene okoline (postojanje socijalne podrške, ograničenje, trajanje događaja).
Znakovi stresa
Prvi pokazatelj da čovekovi uobičajeni načini borbe sa stresom ne daju efekta je pojava preteranog entuzijazma. Osoba se oseća prepunom energije, ima utisak da sve može da uradi, idealizuje i sebe i svoju okolinu. Tada nekritično i nerealno želi da reši sve postojeće probleme. Na ovako nešto okolina uglavnom, ne samo da ne reaguje zabrinutošću, nego to i podržava. To je radnik, supružnik, dete, komšija…”kakvog samo poželeti možete”. Međutim, u isto vreme, ova osoba zanemaruje sopstvene potrebe, jako dugo radi, a preskače odmor i aktivnosti u kojima doživljava sopstveno zadovoljstvo. Logično je pitanje, koliko dugo ovo može da traje?
S obzirom na to da je broj problema veliki, počinje da uočava raskorak između uloženog truda i postignuća, što dovodi do prvih znakova nezadovoljstva. Veoma brzo se prelazi u fazu u kojoj su sve češći razdražljivost, anksioznost, nesanica, neuobičajene aritmije, problemi sa koncentracijom, problemi sa organima za varenje.
Ukoliko osoba ne reaguje tako što nauči kako da pomogne sebi, kako da odredi prioritete i napravi balans u svom životu uz pomoć njoj bliskih osoba, nastupa faza stagnacije. Neophodno je sačuvati energiju kako bi se kompenzovao stres. Počinje da sumnja u svoju sposobnost, kompetentnost, pa se oseća razočarano i isključeno iz sredine. Emocionalno je ranjiva i povlači se da bi izbegla konfliktne situacije. Ovde dolazi i do emocionalne izolacije, pa se osoba udaljava od ljudi, što dalje doprinosi doživljaju besmislenosti da se bilo šta preduzme. Osoba sve ćešće kasni sa izvršavanjem svojih obaveza, odlaže završavanje započetog posla, a odbija da prihvati nove zadatke, produžava lenčarenje i sl. Stanje se komplikuje i pojavom fizičkih simptoma u vidu hroničnog umora, glavobolja, opadanja seksualnih želja… Ovde je već jako mala verovatnoća da će osoba sama da prevaziđe novonastalo stanje.
Ukoliko se ništa ne preduzme kao poslednja faza javlja se apatija i gubitak životnih interesovalja. Lični resursi u ovoj fazi su iscrpljeni. Osoba je depresivna. Ne postoji motivacija da se bilo šta preduzme, kako na poslu tako i u ličnom životu. Osoba je cinična i ravnodušna prema svojoj okolini, želi da pobegne kako sa posla tako i od svoje porodice i prijatelja. Smatra da nema pomoći. Ovo se odražava i na pad imuniteta, pa su sve češće ozbiljne i dugotrajne posledice infekcija, pa i razne povrede (padovi, uganuća, posekotine…). Sada joj je već neophodna veoma ozbiljna stručna pomoć.
Zato je mnogo svrsishodnije blagovremeno reagovati i pomoći ljudima u najranijim fazama ovog sindroma ili aktivno raditi na prevenciji.
Izvori:
http://savetovaliste.nshc.org.rs/stres.htm
Svi ljudi imaju probleme sa spavanjem, sa poremećajima spavanja, pa čak i deca. U prvoj godini detetovog života zahtevi se prilagođavaju njegovom fiziološkom, perceptivnom i motornom funkcionisanju, kao i uspostavljanju primarnih socijalnih odnosa. San je ključni element i indikator tih procesa. U prvim danima i mesecima života odojčeta spavanje je vezano uz osećaj sitosti i gladi. Kod rođenja normalno donešena beba provede 2/3 od 24 sata spavajući. U tom periodu san i budnost se menjaju svakih 3-4 sata. Obično oko 6. meseca najduži period spavanja produžava od 4 na 6 sati, a beba se noću nekoliko puta budi. Periodi budnosti danju postaju duži i prekidaju se povremenim spavanjem. Šestomesečna beba spava oko 50% vremena od 24 sata. Većim delom spava tokom noći i obično 2 puta danju. Do prve godine života kod većine dece ostaje samo jedno dnevno spavanje tokom popodneva. U predškolskom dobu, zavisi od socijalnih očekivanja, većina dece vise ne spava danju i san postaje vezan samo uz noć, iako kod neke dece potreba za popodnevnim spavanjem ostaje ceo život.
Noćno buđenje
Problemi noćnog buđenja su najčešće razvojni i prolaze spontano. Mirna i kratkotrajna buđenja tokom noći su tipična za decu od 18 meseci. Vremenom frekvencija i trajanje budnosti opada. Istraživanja su pokazala da oko 70% tromesečnih beba spava noću od ponoći do 5 satu ujutru, kontinuirano bez buđenja. Oko 83% šestomesečnih beba i 90% devetomesečnih beba spava celu noć. Bebe stare od 9 do 24 meseci često se bude, u proseku 2 puta noću, iako se većina tih beba sama smiri i ponovo zaspi, bez plača ili nekog drugog načina uz pomoć kojeg signaliziraju okolini da su budni, te roditelji takvo buđenje ne primećuju.
Kako treba postupati sa decom koja imaju probleme sa spavanjem?
Pre nego sto potraže pomoć stručnjaka, dobro je da roditelji nekoliko dana vode dnevnik spavanja u koji će uneti sve podatke u vezi detetovog spavanja, npr.: kada leže, koliko vremena treba detetu da zaspi, koliko dugo spava do prvog buđenja, da li i koliko dugo plače i sl. Zatim je potrebno uvideti eventualnu povezanost između problema spavanja i odnosa roditelj – dete. Uvažavajući detetovu ličnost najčešće se sprovodi modifikacija ponašanja, kojom se uči dete da spava samo u vlastitom krevetu uz minimalnu intervenciju roditelja.
Potrebno je:
1. Napraviti raspored:
Insistira se da roditelji uvek stave dete u krevet u isto vreme , uz priču, poljubac ali bez nošenja i ljuljanja, jer deca brzo steknu naviku i u tom periodu im je uvek lakše da zaspu. Da bi se stalni raspored napravio, potrebno je da se i svako jutro budi u isto vreme. Produženo spavanje vikendom, koje roditelji deci često dopuštaju, najčešće zbog svojih navika, stvara probleme kod dece, jer im onemogućava usvajanje jednog istog ritma koji je njima potreban za kvalitetan san.
2. Fizička aktivnost:
Fizička aktivnost olakšava ulazak u san, smanjuje tenziju u mišićima, i čini san kvalitetnijim za decu. Verovatno je većina roditelja primetila kako je ponekad, kada je vreme loše, ili kada su deca provela veći deo dana za računarom, umesto da su bila fizički aktivnija u igri sa vršnjacima, teško uspavati uveče dete. Kod dece fizička aktivnost treba da bude upražnjavana minimum tri puta vise, da bi njihov san postigao isti kvalitet.
3. Ležanje u krevet:
Kod dece bi najbolje bilo da svoj krevet doživljavaju samo kao mesto gde se spava, a ne i kao mesto za igru ili kao sredstvo za provođenje slobodnog vremena. Samo leganje u krevet kod njih će stvoritio opuštanje mišića, jer će se njihov organizam automatski pripremiti za spavanje. Ulazak u san biće im lakši i brži, a relaksacija koja je veoma važna pred spavanje biće verovatnija.
4. Ugasiti televizor:
Čak i ako dete ne razume u potpunosti temu i radnju horor filma, na koji povremeno baca pogled, ili ga gleda zajedno sa roditeljima, ono oseća napetost koja je prati, registruje muziku, i trgne se na iznenadne, zastrašujuće scene. Dete, pri tome, nema razvijene kapacitete da obradi informacije i emocije koje to u njemu pobuđuje. Zbog toga, gledanje intenzivno i sa napetošću nabijenih scena za dete predstavlja prejako iskustvo, koje će obrađivati tokom sna. Istraživanja pokazuju da deca koja više gledaju filmove i sadržaje koji su namenjeni odraslima, imaju značajno više problema sa spavanjem.
Parasomnije (mesečarenje, noćne more i noćni strahovi)
Somnabulizam (hodanje u toku spavanja-mesečarenje)
Mesečarenje je uglavnom vezano za period takozvanog dubokog spavanja, i najčešće se javlja kod dece i adolescenata. Karakteriše ga iznenadno delimično razbuđivanje, obično u toku prve trećine spavanja. U toku epizode delimičnog razbuđivanja iz dubokog spavanja, deo osnovnih motoričkih funkcija je više ili manje “razbuđen” , dok su više mentalne funkcije još uvek “uspavane”, što je i jedan od razloga zbog koga se ljudi koji pate od ovog oblika parasomnije ujutru ne sećaju (ili ne sećaju tačno) svojih aktivnosti u toku noći. U kliničkoj praksi je zabeležen širok spektar aktivnosti u toku mesečarenja, od kratkotrajnog uspravljanja u krevetu, do naizgled smislenih aktivnosti koje obuhvataju zahtevne operacije, kao što su vožnja automobila ili korišćenje aparata za domaćinstvo. Poseban oblik mesečarenja su složene aktivnosti koje obuhvataju konzumiranje hrane ili pića, kao i obavljanje seksualnih aktivnosti u toku spavanja.
Osoba koja se razbudi u toku epizode mesečarenja uglavnom neće odreagovati burno i nasilno, što se u stvari dešava u vrlo malom broju slučajeva (ipak, zabeleženi su i slučajevi teškog povređivanja, pa čak i ubistva pri sučeljavanju sa osobom koja je mesečar). Takođe je utvrđeno verovanje da zaustavljanje somnabulističkih aktivnosti moze biti štetno i opasno po pacijenta u toku mesečarenja. Epizode parasomnije mogu trajati od par minuta do pola sata, vrlo retko i duže. Najefikasniji način kontrole mesečarenja je izbegavanje faktora (stres, neispavanost, alkohol) koji podstiču ili provociraju ove aktivnosti. Mesečarenje se ne smatra za bolest kod dece , i ne leči se izuzev kod najtežih oblika gde može doći do (samo)povređivanja. U najvećim slučajevima, deca jednostavno “prerastu” mesečarenje i uklanjanje faktora koji provociraju epizode, te obezbeđivanje prostora oko kreveta su sasvim dovoljni.
Noćne more
Noćne more su snovi koji se javljaju tokom takozvane REM faze spavanja, i za koje su karakteristična osećanja straha i ekstremne ankstoznosti. Ovaj fenomen najčešće se javlja tokom kasnijeg dela noći i često budi spavača, koji će se verovatno sećati sadržaja sna. Većina noćnih mora je normalna reakcija na stres, i mnogi kliničari veruju da one uspešno pomažu osobama da prođu kroz traumatska iskustva. Jednostavno, osoba koja je tokom dana izložena većem broju iskustava koja na nju deluje pobuđujući intenzivne emocije, nema vremena da ih u miru obradi i prihvati, pa zato tokom sna, nakon relaksacije organizma u prvoj polovini spavanja, dolazi do “ponovnog proživljavanja”. Bitna karakteristika ovog poremećaja je ponavljanje zastrašujućih snova koji dovode do buđenja. Sadržaj noćnih mora vezan je za prateće fizičke opasnosti (proganjanje, napad, povreda) ili opasnost može biti manje naglašena, ali je naglašena lična greška (snovi u kojima smo osramoćeni, pad na ispitu, loša ocena u školi). U većini slučajeva noćne more ne ponavljaju stvarne događaje. Može se javiti više noćnih mora tokom jedne noći, obično s ponavljajućom temom. Završavaju se buđenjem i dugotrajnim osećanjem straha, što dovodi do teškoća ponovnog spavanja. Nejčešće počinju između treće i šeste godine života. Većina dece barem povremeno sanjaju takve snove, ali oni uglavnom nakon nekoliko godina povremenog javljanja spontano iščeznu. U uzrastu od tri do pet godina 10-15 odsto dece ima toliko snažne noćne more da se roditelji ozbiljno uznemire. Ako je učestalost visoka (nekoliko nedelja) , snovi mogu da postanu izvor zabrinutosti. Noćne more same po sebi ne ugrožavaju zdravlje, ali su ponekad indikator potencijalnih psiholoških problema, i lečenje je, ukoliko je potrebno, usmereno ka njihovom identifikovanju i otklanjanju. Mnogo ozbiljniji poremećaj vezan za stadijum sanjanja je takozvana REM bihejvoralna parasomnija, koju karakterišu patološki pokreti u snu.
Noćni strahovi
Noćni strahovi su takođe česte parasomnije, uglavnom dečjeg uzrasta. Javljaju se, kao i mesečarenje, uglavnom iz stadijuma dubokog spavanja. Karakteriše ih iznenadno delimično razbuđivanje često praćeno krikom ili vriskom, preznojavanjem, odbrambenim pokretima, i intenzivnim strahom ili plakanjem i traju do deset minuta. Dete izgleda neutešno i teško se budi (jednako često dete može da nastavi spavanje, i da ne dođe do potpunog razbuđivanja). Iako na izgled dramatična, ova parasomnija nema trajne posledice po pacijenta. Pošto po pravilu nema ustajanja iz kreveta ili ekscesnih pokreta, samopovređivanje je izuzetno retko. Ukoliko epizode nisu česte, roditelju ostaje samo da pokuša da umiri dete, više da bi se osetio korisnim nego što to zaista pomaže detetu. Noćni strahovi obično počinju kod dece izneđu četvrte i dvanaeste godine života i spontano prolaze tokom adolescencije. Neka istraživanja govore i o porodičnoj sklonosti.
Literatura:
- Marković S., Čolin T. (2004 ): Deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji, Save the children
- Trajanović,N. (2007) ,,Parasomnija (mesečarenje, noćne more i noćni strahovi)” www.stetoskop.info
Pedesetih godina 20. veka, naučnik Eugene Aserinsky je otkrio da se tokom sna smenjuju dva osnovna oblika spavanja. Jedan oblik je prepoznatljiv po brzim pokretima očnih jabučica ispod kapaka i nazvan je REM fazom. U toku ove faze mozak se odmara i regeneriše, propušta više krvi i troši više kiseonika i glukoze. Takođe, u ovoj fazi spavanja sanjamo. Drugi oblik nazvan je NREM fazom spavanja, i u toku ove faze ne sanjamo.
Tokom godina, ovi nalazi su proveravani u mnogim istraživanjima. Rezultati su produbljivani i razotkrivali su mnoge misterije spavanja.
Danas je poznato da, nakon što zaspimo, prolazimo u snu kroz četiri faze spavanja:
U prvoj fazi spavamo najplićim snom. Mišići se opuštaju a srčani rad se usporava; prema EEG zapisu ovaj stadijum je nalik budnom stanju.
Druga faza predstavlja početak dubljeg spavanja; u ovoj fazi javlja se mesečarenje i govor u snu.
Treća i četvrta faza su veoma slične i karakteriše ih dubok san; za buđenje iz 4. faze potreban je jak stimulus.
Kada dosegnemo fazu najdubljeg sna, razdoblje REM spavanja (4.faza), opet krećemo u 1. pa u 2. i 3. fazu NREM spavanja, a zatim opet u 4. Tokom noći pet ili šest puta prelazimo iz REM u NREM spavanje i obrnuto.
Prva faza REM spavanja obično počinje 90 minuta nakon uspavljivanja. Kako noć prolazi NREM razdoblja su sve kraća, a REM sve duža, što znači da bliže jutru sve više sanjamo. Međusobni odnosi stadijuma i faza spavanja, njihovo trajanje i dužina spavanja se menjaju tokom uzrasta.
U svakoj REM fazi sanjamo, a sećamo se snova samo iz zadnje REM faze. U toku ove faze uglavnom se ne mičemo. Naše telo je imobilisano elektrohemijskim porukama iz mozga, koje istinski parališu naše mišiće. To je mehanizam koji nas sprečava da radimo ono što sanjamo i da se povredimo tokom sna.
Naučnici su utvrdili da SVI SANJAMO, iako postoji mali procenat osoba koje se nikad ne sećaju svojih snova.
Naučnici tvrde da ukoliko konzumiramo alkohol, pića koja sadrže kofein ili energetska pića pre spavanja, obavezno nam se javljaja nedostatak sna u REM fazi (kao i nakon uzimanja tableta za spavanje). A ovo je bitno, jer usled nedostataka sna u REM fazi dolazi do sledećih simptoma: aksioznost, razdražljivost, teškoće sa koncentracijom; takođe, moguć je i poremećaj u ishrani, tačnije povećan apetit.
Nedostatak spavanja u REM fazi znači da većim delom noći spavamo dubljim NREM fazama. Zbog toga je teško prekinuti sa uzimanjem lekova i alkohola jer je bez njih otežano spavanje. Onog trenutka, kada se prestane sa uzimanjem tih supstanci pojavljuje se snažni REM učinak (potreba organizma da nadoknadi REM faze-potreba za snom). Tada se počinjemo bojati spavanja, odnosno plašimo se dubokog spavanja (teško se budimo, previše spavamo) i vraćamo istim supstancama kako bi ponovo sebi uskratili REM faze, i samim tim lakše spavali i lakše se budili. U težim slučajevima – dugotrajnim, dugogodišnjim izostancima sna u REM fazi (npr. kod alkoholičara) usled prestanka uzimanja određenih supstanci može doći do halucinacija, opsesije, psihoze. Dakle, REM efekat u tim slučajevima može biti toliko snažan da deluje čak i u budnom stanju!
LITERATURA:
Hock, R. R., (2004): Četrdeset znavstvenih studija koje su promijenile psihologiju, Naklada Slap, Jastrebarsko
Psihoterapija
Psihoterapija može da bude korisna ako pacijentu (ili njegovim roditeljima/starateljima) ukaže na eventualne greške i propuste, ukoliko su relevantni za psihičko stanje i ako ovaj na njih ima uticaj. Takođe, psihoterapeut može da pomogne pacijentu pružanjem razumevanja, podrške i nade, jer se bolesnik najčešće oseća bespomoćno, neshvaćeno i ugroženo.
Psihoterapija, odnosno tretman koji uključuje razgovor s psihijatrom ili psihologom deluje kod značajnog broja pacijenata. Sam kontakt s terapeutom ima pozitivan učinak na pacijenta, s obzirom da mnogi pacijenti nemaju s kim drugim da razgovaraju o svojim problemima. Od tehnika psihoterapije najčešće se koriste kognitivno–bihejvioralna, gestalt, interpersonalna i psihoanalitička terapija. Bez obzira na tehniku kojom se služi, terapeut treba da pacijentu pruži društvo, pažnju, razumevanje, utehu i nadu, naročito u razdoblju pre nego što počnu da deluju lekovi. Kad se pacijentu „razbistri“ stanje i kad postane spremniji na aktivno učestvovanje u terapiji, moći će od terapeuta da nauči neke praktične „protivanksiozne“ veštine.
Kvalitetan psihoterapeut može da posavetuje pacijenta kako da lakše izbegne neku stresnu situaciju, ako ona postoji i ako je relevantna za pacijentovo stanje; može da mu ukaže na neki izvor stresa koji pacijent nije sam uočio; može da mu predloži neku aktivnost (hobi, sport i sl.) koja bi donela olakšanje i razvedravanje; može da ga nauči da kaže „ne“ kad je to poželjno i uputi ga u spretnije ophođenje s ljudima. Na primer, može da ga nauči kako da prikrije svoju stidljivost i osetljivost , kao i kako da ne pokazuje da je povređen, jer niko ne voli da se druži sa osobama prema kojima mora da se ophodi „noseći rukavice“.
Najzastupljenija psihoterapijska tehnika, kognitivno-bihejvioralna (spoznajno-ponašajna) terapija temelji se na pretpostavci da su psihičke smetnje posledica duboko ukorenjenih pogrešnih i negativnih predstava pacijenta o samom sebi i o svojim okolnostima. Terapeut pokušava da pomogne pacijentu da zameni „pogrešne pretpostavke“ ispravnim, da odbaci štetne postupke ili ponašanja kao i da počne sa bavljenjem prijatnijim aktivnostima i zdravijim obrascima ponašanja. Međutim, niti svaki pacijent ima pogrešne negativne predstave o sebi, niti uvek ima uticaj na spoljašnje okolnosti, niti se uvek može izmenom ponašanja ili životnih stavova izlečiti. Kod takvih su slučajeva lekovi nezamenjivi
Samopomoć
Stručnjaci preporučuju neke protiv-anksiozne postupke, koje možete samostalno da sprovodite.
Telesna aktivnost i rekreacija. Povećano kretanje može da popravi poremećene hemijske procese u mozgu i telu – one iste procese koji uzrokuju poremećaje. Na primer, umereni do pojačani telesni napori podstiču lučenje „hormona zadovoljstva“ poput endorfina i enkefalina, a ujedno neutralizuju delovanje stresnih hormona. Kad kažemo telesno vežbanje, ne mislimo da to mora da bude maraton ili Tour de France – sasvim je dovoljno po 30-45 minuta džoginga tri puta sedmično, ili triput po sat vremena vožnje bicikle (može i na sobnom biciklu), ili plivanje, aerobik, planinarenje, pa i obično hodanje, najbolje ubrzano! Pojava znoja znači da se nalazite pravom putu što se stepena napora tiče. Pre jače telesne aktivnosti dobro je posavetovati se s lekarom.
Vežbe disanja. Napad panike je često praćen brzim i plitkim disanjem, ubrzanjem pulsa, rastom krvnog pritiska, znojenjem itd. Duboko i lagano disanje „iz stomaka“ može da ublaži simptome, pa čak i trajno da učini čoveka otpornijim na stresne situacije.Opuštajuće disanje izvodi se tako da prvo dopustite vazduhu da ispuni vaš stomak (prostor ispod prsnog koša). Zatim ispunjavajte vazduhom donji, pa napokon toga i gornji deo pluća. Izdisanje treba da se odvija istim redosledom – vazduh prvo treba da napušta donje šupljine, a na kraju vrh pluća. Nakon izdisanja pričekajte 2-4 sekunde, pa ponovo udišite, opet prvo stomakom!
Vežbe opuštanja. Najpoznatije tehnike opuštanja su autogeni trening (AT) i transcendentalna meditacija (TM), ali za opuštanje služe i joga, tai-chi, neke borilačke veštine i mnogo drugih tehnika. Opustiti se možete i jednostavno tako što ćete sda e usredsredite na neku nepokretnu tačku (npr. prekidač na zidu, knjigu ili grm) i polako i duboko dišete 10-15 minuta. Takođe, još dublje delovanje ima autogeni trening. Prvi od dva stepena AT-a možete da naučite iz knjiga ili iz uputstava koja se mogu pronaći i na Internetu. AT-om se usmerava pažnja na telesne osećaje poput težine u rukama i nogama, topline u želucu, svežine u čelu, disanja i kucanja srca. Jedna cela seansa traje oko deset minuta i ima značajno antistresno dejstvo.
Poboljšajte spavanje. Ako loše spavate, evo nekoliko korisnih saveta:
– Trudite se da ležete i budite se u približno isto vreme. Nemojte puno da odstupate od tih termina čak ni za vreme vikenda.
– Pre spavanja ne uzimajte kafu ili crni čaj; preporučuje se čaj od mente, gospine trave, kamilice ili mlečna pića. Ne uzimajte alkohol mada vas uspavljuje, jer biste zbog njega mogli da se budite tokom noći. Ne večerajte kasno.
– Veći telesni napori unutar dva sata pre planiranog spavanja nisu preporučljivi. Telesne vežbe ranije tokom dana mogu da budu korisne za bolji san.
– Neka vam soba ne bude ni pretpla ni prehladna, a krevet ni pretvrd ni premekan.
– Ako ne možete dugo da zaspite, bolje je da ustanete i radite nešto po kući nego da se vrtite po krevetu. Nakon „pauze“, bićete umorniji i pospaniji.
Odmorite mozak. Nemojte da se prepuštate analizama svojih sadašnjih životnih problema, ranijih propusta niti mogućih negativnih posledica i ishoda neke neizvesne situacije. Što dublje ulazite u analize i predviđanja, to ćete se lošije osećati, a moguća rešenja biće vam sve dalja.
Planirajte aktivnosti. Napravite raspored dnevnih obaveza. Sastavite rang listu prioriteta i počnite s najbitnijim. Izbacite ili odložite ono što nije posebno bitno. Dok bolujete od anksioznog poremećaja, nije preporučljivo da radite puno stvari, pogotovo ne odjednom. Pričekajte s presudnim životnim odlukama i velikim promenama. Ne postavljajte sebi previsoke ciljeve. Podelite brige i probleme s partnerom, prijateljem ili rođakom.
IZVORI:
http://www.zdravduh.bloger.hr/post/tretman-tjeskobnih-poremecaja/486169.aspx
Igra je aktivnost kroz koju se najpotpunije ostvaruje psihofizički razvoj deteta. Po svojim karakteristikama razlikuje se od svih drugih aktivnosti. Ona proizilazi iz unutrašnje potrebe deteta – odlikuje je spontana, slobodna i originalna aktivnost deteta.
Dete u igri može da ,,abreaguje” svoje strepnje i agresiju, pa je igra i terapeutsko sredstvo ako je, opet, usmeravaju stručnjaci.
„Igra predstavlja zonu narednog razvitka deteta. U igri je dete uvek više od svog prosečnog uzrasta, za glavu više od samog sebe. Igra u kondezovanom vidu sadrži u sebi, kao u fokusu lupe, sve tendencije razvoja“ (Vigotski, 1996).“
Razvojna psihologija posvećuje veću pažnju igri tek od tridesetih godina ovoga veka. Igra je privukla pažnju ne samo zato što je ona dominantna aktivnost deteta, već zato što je povezana sa fizičkim razvojem, razvojem intelekta, motiva, procenjivanjem vrednosti, emocionalnim razvojem i razvojem ličnih osobina.
U igri dete ,,imitira” odrasle, ali na svoj sopstveni način u kome standardne obrasce ponašanja ,,igra” na način koji proizilazi iz njegovog bića, i kako mu obično nije dopušteno u odnosima sa odraslima. Tako otkrivamo i značaj igre za dečiji stvaralački odnos prema životnoj sredini.
Prema Pijažeovom shvatanju ,,suština igre je asimilacija ili primat asimilacije nad akomodacijom”. Pijaže smatra da je detetu za njegovu afektivnu i intelektualnu ravnotežu neophodno da ,,raspolaže delom aktivnosti čija se motivacija ne sastoji u prilagođavanju stvarnosti, već naprotiv, u asimilovanju te stvarnosti u sebe, bez prinuda i kazni”. Pijaže, dakle, igru izučava kao razvojni fenomen.
Oblici igre
Sa uzrastom se menjaju razvojni oblici igre. U prvoj godini, u funkcionalnoj igri , preovlađuju aktivnosti dečjih funkcija a ne karakteristike materijala ili izražajnost igračaka.
Oblici dečje igre su:
- do 6 meseci pokreti tela;
- od 6 meseci do kraja prve godine funkcionalna igra rukama;
- na početku druge godine, posebno kad prohoda dete „istražuje“ okolinu, vežba hvatanje i bacanje predmeta;
- u periodu 1,6 godina do 2 godine dete pokazuje interesovanje za igračke i drugu decu; javlja se recepcijska igra i igra mašte i dramatizacije;
- igre uloga (3,0 g);
- oko 4. godine počinje stvaralačka igra i igra u grupi od 2-3 dece;
- u 5. godini dete privlači građenje i oblikovanje i igra van kuće;
- u periodu 6. do 8. godine preovlađuju stvaralačke igre i igre s pravilima, sportske igre, receptivne i izvođačke igre.
Sa uzrastom se smanjuje broj igara i ukupno vreme provedeno u igri.
Dečje igračke
Osnovu dečje igre čine dečije igračke, koje igri daju sadržinu i ideju. One trebaju da budu prilagođene razvojnom stepenu dece.
- Prva godina: sopstveno telo, igračke živih boja koje proizvode zvuk, plivaju … ;
- Druga godina: kolica, zvučne igračke, kocke, pesak i pribor, jednostavne slikovnice…;
- Treća godina: automobili, tricikl, konj za ljuljanje, materijal za oblikovanje, igračke od gume, delovi odeće za igre uloga, pribor za crtanje, slikovnice … ;
- Od 4. – 7. godine: bicikl, mehanizovane igračke, plastelin, materijal za građenje, crtanje, lutke, pribor za igre uloga, sanke, skije …;
- školsko doba:lopte, muzički instrumenti, komponente za konstruisanje, aparati, računar, tv…
IZVORI:
http://www.scribd.com/doc/52587506/Razvojna-psihologija-knjiga
|
|