Najslobodniji, najspontaniji i najkomunikativniji način izražavanja kod dece predstavlja crtež. Zastupljen je na svakom mestu, u svako vreme, i predstavlja lepotu, zadovoljstvo, igru i radost detetovog izražavanja. Sa crtežom ono napreduje u rastu i razvoju, spoznaje i saznaje svet oko sebe, razvija svest o sebi, svom postojanju i svom neposrednom okruženju.
U analizi i interpretaciji dečjeg crteža dolazi se do mnogih saznanja o razvoju deteta, počev od toga da li njegov crtež odgovara uzrastu vršnjaka; ako ima odstupanja, na kom planu se najviše manifestuje. Od posebnog značaja su crteži ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu crteža ljudske figure može se izračunati detetov koeficijent inteligencije (IQ), može se dobiti i odgovor kako ono doživljava sebe u vremenu, prostoru i prema drugim ljudima. Kako je usvojilo telesnu šemu, što je osnov za razvoj logičkog mišljenja, pisanja, govora i jezika, kao i svih ostalih važnih faktora za njegov razvoj.
Osnova – kuća, drvo i figura
Crtež drveta otkriva mnoge aspekte ličnosti deteta, posebno njegovo emocionalno stanje. Otkriva početne karakterne osobine kao i mnoštvo problema koji su ga zadesili.
Kuća uvek predstavlja «porodicu» i njenu dinamiku, odnose među članovima porodice. Ona je detetovo najveće uporište i ono ima potrebu da oko «bate ili seke» smešta i ostale članove porodice. Na osnovu toga gde dete smešta sebe na crtežu ili eventualno izostavlja, «crtež porodice» služi za bolje sagledavanje međusobnih odnosa između njenih članova.
Pritisak roditelja
Crtež otkriva sve aspekte detetovog razvoja, od trenutka kada ono počinje da hvata olovku i da pravi prve crte, žvrljotine, krugove. Otkriva se kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni rast i razvoj deteta. Roditelji najčešće čuvaju crteže svoje dece iz godine u godinu, i sa ponosom pokazuju familiji i prijateljima kako su njihova napredovala u crtanju.
Na žalost, ima i onih mama i tata koji kriju crteže njihove dece ili jedva imaju po koji, jer mališani odbijaju da crtaju, teško drže olovku, ili ne umeju skoro ništa da nacrtaju. Neki roditelji su skloni da veruju da će to vremenom «proći» a neki su već krenuli da rešavaju postojeće probleme.
Neki roditelji vrše pritisak na dete kako treba da crta . Postoji nekoliko «tipova» roditelja u svojstvu «savetodavaca». Jedni stavljaju detetu olovku u ruku i pokušavaju da njihovom šakom, vodeći detetovu, izvedu oblike na hartiji, uporno objašnjavajući kako neki predmeti treba da izgledaju. Drugi objašnjavaju kako treba da se izvedu određeni oblici u okviru sadržaja crteža, brišu detetu nacrtano i zahtevaju da ih sluša i da napravi onako kako oni pričaju. Treći tip roditelja, sklanja dete sa stolice, seda na njegovo mesto i crta umesto njega. Uz put im često prigovaraju kako nikada neće naučiti da crtaju kako treba. Takvi roditelji crtaju deci i kasnije, u školi, pa čak i na fakultetu.
Deca koja često trpe takve zahteve, izgrađuju negativene stavove o sebi i vrlo često podbacuju u učenju u školi. U predškolskom periodu može da se stvori agresivan stav prema drugovima i drugaricama
Razgovor o crtežu kao terapijski postupak
Pored utiska koji se, na osnovu njegovog crteža, stiče o ličnosti deteta, kao i serije dijagnostičkih hipoteza do kojih se dolazi sistematskom analizom, postoji još jedan koristan način njegove upotrebe. Sa detetom se, naime, kasnije razgovara o crtežu i to predstavlja dopunski analitički postupak. »Sadržaj“ asocijacija (ono što za njega predstavlja nacrtano) može da pruži važne informacije o značaju pojedinih aspekata nacrtanih figura. Pored toga, razgovor se može voditi mnogo slobodnije. U takvim slučajevima figura može da posluži samo kao zaklon koji štiti dete od suviše „opasnog“ neposrednog eksponiranja ali mu istovremeno omogućava i da se rastereti imajući spremnu odstupnicu odnosno izgovor da nije „dobar crtač“. U mnogim slučajevima analiza dečjeg crteža sapliće se oko pitanja da li je crtež odraz detetovog JA, idealnog JA, aspekta ličnosti koji je neprihvaćen od JA, i razne druge mogućnosti. Jedan broj dece, vrlo brzo otkriva da crtež prikazuje njih ili neki stav koji ona cene, dok je drugima potrebno vreme za otkrivanje te veze.
Izvor:
http://www.mojpedijatar.co.rs/sr/article/decji-razvoj-kroz-crtez/54
Gotovo svakodnevno čujemo da ljudi upotrebljavaju reč stres, tako da nam se čini da gotovo svi znaju šta je to, kako se može prepoznati, kako se mogu sprečiti ili ublažiti njegove štetne posledice. Pri tom se on neretko doživljava kao neman, koja nas u današnje „stresno“ vreme vreba na svakom ćošku. Često ljudi govore da su pod stresom, pri čemu pod pojmom stres podrazumevaju neke spoljašnje činioce, na koje ne mogu nikako da utiču. Žale se na stres na poslu, školi, kod kuće, na šalterima, u prodavnici, banci, u saobraćajnim gužvama, a u isto se vreme osećaju nemoćnim da bilo šta preduzmu.
Međutim, bitno je da znamo da je stres nešto što je u nama. On je subjektivno reagovanje koje osoba doživljava u skladu sa svojim iskustvom i sopstvenom procenom situacije u kojoj se nalazi. To je sklop emocionalnih, fizičkih, fizioloških reakcija i ponašanja koje se javljaju kada osoba za neki događaj proceni da je opasan ili uznemiravajući i prevazilazi njene kapacitete nošenja sa postojećom situacijom.
Naravno, ne treba zaboraviti da je stres u svojoj suštini veoma pozitivan deo čovekove prirode. Ovakva reakcija prvenstveno ima zaštitnu ulogu u opasnim situacijama, kada organizam treba da bude spreman da bi se spasao. Takođe znamo i u narodu prihvaćeno mišljenje da „ono što nas ne ubije, osnaži nas“. Kad se uspešno i na pravi način, izborimo sa poteškoćama, velika je verovatnoća da ćemo iz te borbe izaći jači, iskusniji, mudriji… U skladu sa svim ovom možemo govoriti o stresu i kao izazovu, nečemu što motiviše i podstiče na razvoj.
Ipak, kada je stanje stresa dugo, kad je opterećenje veliko i naše uobičajene strategije u borbi sa problemima ne daju rezultate, to ima negativne posledice kako na psihičko, tako i na fizičko zdravlje, sposobnost, produktivnost, zadovoljstvo i kvalitet čovekovog života uopšte.
Postoji mnogo izvora stresa. Ljudi svakodnevno doživljavaju stres u svim oblastima svog života, u svojoj porodici, u kontaktu sa prijateljima, poznanicima, na javnim mestima, školi, fakultetu, radnom mestu…
Izvori stresa mogu biti sve ono u nama ili našoj okolini na šta reagujemo stresom. Zato možemo da ih podelimo u dve grupe.
U unutrašnje izvore spadaju oni koji zavise od same osobe.
Može se reći da su pod većim rizikom ambiciozni ljudi koji sebi postavljaju vrlo visoke ciljeve i imaju nerealna očekivanja i od sebe, svog rada, okoline. Onda ne uspevaju da se prilagode okolnostima u kojima su, tj. stvarnosti. Rizik je najveći kod onih koji su skloni perfekcionizmu, ali i onih koji su skloni povlađivanju autoritetu, pa ne umeju da postave svoje granice.
Ukoliko čoveku njegova uloga, u bilo kojoj oblasti života, nije u potpunosti jasna, nije mu jasno šta drugi od njega očekuju, on može imati utisak da mora mnogo više da radi kako bi razrešio tu situaciju. Tada problem nezadovoljstva postignućem postaje sve veći i veći.
Problem se produbljuje ukoliko osoba ne ume da postavi prioritete, ukoliko joj je sve podjednako važno, pa vreme neracionalno troši na nebitne stvari. Pritisak se povećava i ako neko ne ume da napravi balans između različitih oblasti života. Na primer, posao mu postane jedini smisao života. U isto vreme je sve nezadovoljniji, umorniji, a oseća se neuspešnije.
Ovaj problem zauzima još značajnije mesto ukoliko je osoba sklona da sve sama radi, tj. ne deli posao sa svojim kolegama, ukućanima, prijateljima; ukoliko nema poverenja u njih, pa ima utisak da sve mora sama. Tada ima i utisak da je i sva odgovornost njena.
Izvori stresa, koji spadaju u grupu spoljašnjih (iz okoline), mogu biti nepovoljna društvena, materijalna i socijalna situacija.
Sa ovim mogu tesno biti povezani i izvori koji se odnose na nepostojanje adekvatnih uslova za život i rad. U svakom slučaju je verovatnoća da čovek doživi stres veća ukoliko boravi ili radi u neadekvatnoj, nedovoljno zagrejanoj ili prevrućoj, skučenoj prostoriji, ili nema svoj kutak u kojem su ispunjeni uslovi privatnosti.
Takođe je veoma bitna da osoba jasno zna šta je njena uloga, zadatak, šta se od nje očekuje, za šta je ko odgovoran.
I naravno, neophodno je istaći značaj međuljudskih odnosa. Nije svejedno da li su prisutni stalni konflikti, sumnjičavost, podcenjivanje i rivalitet, da li neko trpi šikaniranja ili vlada atmosfera podrške, poverenja i osećaj pripadnosti i međusobnog pomaganja.
Ipak svaki od ovih faktora ne mora nužno da prouzrokuje pojavu stresa. Međutim, što je njihov broj veći i što izloženost njima duže traje to je veća verovatnoća za njegovu pojavu.
Kakve će biti posledice zavisiće i od procene važnosti i opasnosti stresora i od procene da li je moguće nešto uraditi u vezi sa tim. Ovo je, nadalje, u skladu i sa tim kako osoba uobičajeno reaguje u sličnim situacijama i koje su karakteristike njene ličnosti, ali i od toga kakve su karakteristike njene okoline (postojanje socijalne podrške, ograničenje, trajanje događaja).
Znakovi stresa
Prvi pokazatelj da čovekovi uobičajeni načini borbe sa stresom ne daju efekta je pojava preteranog entuzijazma. Osoba se oseća prepunom energije, ima utisak da sve može da uradi, idealizuje i sebe i svoju okolinu. Tada nekritično i nerealno želi da reši sve postojeće probleme. Na ovako nešto okolina uglavnom, ne samo da ne reaguje zabrinutošću, nego to i podržava. To je radnik, supružnik, dete, komšija…”kakvog samo poželeti možete”. Međutim, u isto vreme, ova osoba zanemaruje sopstvene potrebe, jako dugo radi, a preskače odmor i aktivnosti u kojima doživljava sopstveno zadovoljstvo. Logično je pitanje, koliko dugo ovo može da traje?
S obzirom na to da je broj problema veliki, počinje da uočava raskorak između uloženog truda i postignuća, što dovodi do prvih znakova nezadovoljstva. Veoma brzo se prelazi u fazu u kojoj su sve češći razdražljivost, anksioznost, nesanica, neuobičajene aritmije, problemi sa koncentracijom, problemi sa organima za varenje.
Ukoliko osoba ne reaguje tako što nauči kako da pomogne sebi, kako da odredi prioritete i napravi balans u svom životu uz pomoć njoj bliskih osoba, nastupa faza stagnacije. Neophodno je sačuvati energiju kako bi se kompenzovao stres. Počinje da sumnja u svoju sposobnost, kompetentnost, pa se oseća razočarano i isključeno iz sredine. Emocionalno je ranjiva i povlači se da bi izbegla konfliktne situacije. Ovde dolazi i do emocionalne izolacije, pa se osoba udaljava od ljudi, što dalje doprinosi doživljaju besmislenosti da se bilo šta preduzme. Osoba sve ćešće kasni sa izvršavanjem svojih obaveza, odlaže završavanje započetog posla, a odbija da prihvati nove zadatke, produžava lenčarenje i sl. Stanje se komplikuje i pojavom fizičkih simptoma u vidu hroničnog umora, glavobolja, opadanja seksualnih želja… Ovde je već jako mala verovatnoća da će osoba sama da prevaziđe novonastalo stanje.
Ukoliko se ništa ne preduzme kao poslednja faza javlja se apatija i gubitak životnih interesovalja. Lični resursi u ovoj fazi su iscrpljeni. Osoba je depresivna. Ne postoji motivacija da se bilo šta preduzme, kako na poslu tako i u ličnom životu. Osoba je cinična i ravnodušna prema svojoj okolini, želi da pobegne kako sa posla tako i od svoje porodice i prijatelja. Smatra da nema pomoći. Ovo se odražava i na pad imuniteta, pa su sve češće ozbiljne i dugotrajne posledice infekcija, pa i razne povrede (padovi, uganuća, posekotine…). Sada joj je već neophodna veoma ozbiljna stručna pomoć.
Zato je mnogo svrsishodnije blagovremeno reagovati i pomoći ljudima u najranijim fazama ovog sindroma ili aktivno raditi na prevenciji.
Izvori:
http://savetovaliste.nshc.org.rs/stres.htm
Poremećaji ponašanja nazivaju se još i vaspitna zapuštenost, asocijalno ponašanje, delinkventno ponašanje. Nepovoljni uslovi života su jedan od uzroka nastanka poremećaja ponašanja iz koje osoba pokušava da beži, ili se agresivno ponaša prema izvoru problema. Najčešće se javljaju kao:
1. hiperkinetičke reakcije – nemirno i nepažljivo dete
2. reaktivna povučenost – stidljivost, neaktivnost, nemotivisanost
3. stalna strepnja, strah od neuspeha, nepoverenje u sebe
4. reakcija bežanja – stidljivo i usamljeno dete, nema osobu za koju bi se vezalo
5. neposlušnost, ratobornost, ljutnja, fizička agresija
6. potreba za agresijom u stanju oduševljenja ili besa (uništavanje imovine, napadanje nedužne osobe, grupni vandalizam)
7. izbegavanje škole, kašnjenje, izostajanje, nedostatak želje da se ide u školu i da se uči
8. skitničenje – odlazak od kuće na više dana bez razloga, putovanje bez cilja
9. delinkvencija – krađe, razbojništvo, uništavanje imovine, seksualni prestupi i druga krivična dela
10. agresivnost, nedostatak stida, nedostatak motivacije i učenja iz iskustva, neprilagođenost ponašanja, bezosećajnost prema drugima, čak i prema porodici
11. alkoholizam, narkomanija, duvan i bolesti zavisnosti
Literatura: http://www.anima.autentik.net/poremecaj_psihomotorike.php
Tretman koji se primenjuje kod razvojnih poremećaja dece:
a) Opšta razvojna diskalkulija
1. relaksacija koja pozitivno deluje na psihičke funkcije
2. vežbe reedukacije psihomotorike – vežbe lateralizacije i orijentacije u prostoru.
3. usavršavanje pojmovnog mišljenja, slušanje izgovorenih reči, vođenje razgovora, imenovanje predmeta, pojava, brojeva, slova, prepoznavanje predmeta i pojava, matematičke igre.
b) Razvojna disgrafija
1. vežbe opšte reedukacije psihomotorike, osamostaljivanje pokreta, ujednačavanje tonusa i orijentacija u prostoru.
2. početne vežbe pisanja i razlikovanje prostornih odnosa
3. vežbe relaksacije uz muziku
c) Razvojni poremećaj motornog funkcionisanja
Deca sa ovim razvojnim smetnjama su nespretna u vršenju pokreta i usporena u izvršavanju odredjenih aktivnosti. Inteligencija je u granicama proseka. Dominira nezrelost osećajnog života, nepoznavanje delova tela. Govor je oskudan.
Tretman
1.vežbe reedukacije psihomotorike
2.vežbe za opuštanje mišića
3.korišćenje pokreta i reči radi otkrivanja telesne celovitosti
4.perceptivne vežbe i motivacioni trening za odredjene aktivnosti, predmete ili osobe
d) Tikovi
1.primena metoda relaksacije
2.reedukacija psihomotorike
3.psihoterapija i lekovi
4.savetovanje roditelja
e) Razvojni hiperkinetički sindrom
1.vežbe relaksacije
2.poznavanje delova tela
3.vežbe lateralizovanosti
4.vežbe za prepoznavanje drugog
5.vežbe kontrole impulsivnosti
6.vežbe koordinacije pokreta
f) Poremećaji ponašanja
1.socioterapija
2.psihoterapija
3.reedukacija psihomotorike
4.terapija lekovima i hormonima
g ) Nedovoljna mentalna razvijenost
Ispod – prosečna inteligencija IQ 70 – 90
Ovakva deca pohađaju redovnu školu, ali imaju teškoće u usvajanju vaspitno – obrazovnih sadržaja naročito matematike, srpskog, početnog čitanja i pisanja. Teško shvataju govorne sadržaje.
Tretman
1.reedukacija psihomotorike
2.podsticaji govornog razvoja
3.metodički pristup koji sadrži konkretne sadržaje podeljene na delove
h) Dečiji Autizam
1.vežbe masaže, golicanja
2.vežbe pasivnih pokreta
3.vežbe skrivanja
4.igre u dvoje
5.razvoj govora i jezika
6.socijalni i emocionalni razvoj
7.razvoj igre, pažnje, motivacije i interesovanja
i) Aspergerov sindrom
1.razvoj socijalnih i komunikativnih veština
2.razvoj emotivnog izražavanja i adaptacije na nove situacije
3.učenje socijalnih pravila ponašanja i odnosa sa drugim ljudima
http://www.anima.autentik.net/poremecaj_psihomotorike.php
Aspergerov sindrom je oblik autizma. To nije mentalna bolest i nije uslovljena lošim vaspitanjem. U težim oblicima remeti detetov normalan život i razvoj. U blažim oblicima predstavlja izraženu različitost od drugih. Aspergerov sindrom je razvojni poremećaj obeležen nesposobnošću razumevanja – kako se ponašati u društvu. Druge karakteristike su: nespretnost i neusklađeni pokreti, poremećaj društvenog kontakta s ekstremnom usmerenošću ka sebi(egocentričnost), ograničenim interesovanjima i/ili neuobičajenim interesovanjima, ponavljanim rutinama i ritualima, naročito govora i jezika i neverbalnim problemima u komunikaciji. Uopšteno, deca sa Aspergerovim sindromom pokazuju vrlo malo izraza lica osim ljutnje i žalosti. Teškoće su u oblasti finih socijalnih odnosa, spontanog interesovanja da se podeli zadovoljstvo ili otkrića sa drugima. Mnoga deca imaju izvrsnu memoriju i talentovani su za umetnost (muzika, slikarstvo, književnost) pa ih zanimaju jedno ili dva područja. Mogu nadugo i naširoko razgovarati o omiljenoj stvari i ponavljati reč ili frazu jako puno puta. Deca sa Aspergerovim sindromom sklona su boravku u „sopstvenom svetu“ i zaokupljena sobom i svojim rasporedom. Njihova čula su intenzivnija, snažnije osećaju površine, temperaturu i ukus, a misli su im usmerenije. Aspergerov sindrom se obično primećuje u trećoj godini. Većina osoba sa Aspergerovim sindromom ima prosečnu ili natprosečnu inteligenciju.
Uzrok nastanka
Niko ne zna šta uzrokuje pojavu AS, iako mnogi naučnici prepoznaju genetske faktore. Sprovode se brojna istraživanja čija je svrha povećanje razumevanja ovih bolesti i nalaženje načina za njihovo lečenje i sprečavanje.
Dijagnoza
Nedostaci uzrokovani Aspergerovim sindromom ne uoče se uvek lako, pogotovu u blažim oblicima. Dete je obično prosečne ili natprosečne inteligencije, ali nema uobičajene potrebe za drugom decom.
Lečenje
Ne postoji specifično lečenje za Aspergerov sindrom. Lečenje je simptomatsko i rehabilitaciono i uključuje psiho-socijalne i psiho-farmakološke intervencije kao što su: psihoterapija, edukacija roditelja, promena ponašanja, vežbanje društvenih veština, edukacija i/ili primena lekova (psihostimulansi, antidepresivi, beta blokatori). Specijalizovani terapeuti za autistične poremećaje postoje, ali u većini slučajeva, roditelji su ti koji moraju najviše da se angažuju. Roditelji moraju da popune praznine u nedostatku odgovarajućih programa radeći kod kuće sa decom.Terapija lekovima preporučuje se samo u slučajevima ekstremnog ponašanja koje se mora kontrolisati. Ali ti lekovi ne leče uzroke ovog sindroma. Iako se neki simptomi mogu ukloniti lekovima, glavni problem još uvek ostaje.
Prognoza
Deca s Aspergerovim sindromom imaju bolju prognozu od ostalih oblika razvojnih poremećaja i imaju veću verovatnoću adekvatnog odrastanja i nezavisnog samostalnog funkcionisanja. Ipak će ove osobe u većini slučajeva i dalje pokazivati blage poremećaje pri društvenim kontaktima. Takođe je povećan rizik za razvoj psihoza (mentalni poremećaj) i/ili poremećaja raspoloženja kao što je depresija u kasnijim godinama. Iako odrasli s AS imaju uspešne karijere i zanimljive živote, uvek će ih smatrati neobičnim ljudima.
Literatura: http://www.anima.autentik.net/poremecaj_psihomotorike.php
http://www.stetoskop.info/Aspergerov-sindrom-874-c31-sickness.htm
Povišena temperatura kod male dece može biti bezazlena pojava ili može dovesti do dramatičnih dešavanja – febrilnih konvulzija. Ti nevoljni grčevi tela svojim izgledom i svojim trajanjem izazivaju strah, paniku i očaj roditelja.
Febrilne konvulzije (FK) nastaju pri povišenoj temeperaturi, u toku infekcija koje primarno ne zahvataju centralni nervni sistem (CNS). Javljaju se u uzrastu od 3 meseca do 5 godina.
Uzrok nastanka
Etiologija FK je još uvek nepoznata. Genetski faktori imaju značajnu ulogu. Nasleđivanje je, najverovatnije, autozomno dominantno ili poligensko.
Klinička slika
FK se najčešće javlja za vreme iznenadnog, brzog porasta telesne temperature. Temperatura je u većini slučajeva 38,5 – 39,5°C. Manifestuju se različito. Najčešće je to podrhtavanje i grčenje celog tela (toničko-kloničke kontrakcije skeletne muskulature) ili samo kao grčenje (tonične) ili samo podrhtavanje (kloničke). Mogu da se ispolje kao iznenadna mlitavost deteta (atonične), napad trnjenja i bola (senzorni napad), zatim kao napad lučenja pljuvačke, povraćanja i preznojavanja (vegetativni napad) ili čak u obliku apsansa (mali napad). Klinička slika je veoma dramatična i frustrirajuća za svakog roditelja. Najčešće se FK ispoljavaju kao tzv. generalizovani ili veliki napadi u kojima dete okrene i fiksira očne jabučice u jednu stranu, izgubi svest i trza sa sva četiri ekstremiteta, najčešće uz krkljanje i plavilo oko usana. U takvim napadima česte su duže pauze u kojima dete ne diše (tzv. apnoje) koje navode panične i uplašene roditelje na pomisao da dete umire. Ređe se febrilne konvulzije ispoljavaju kao tzv. žarišni ili parcijalni napadi u kojima se trzanje javlja na ekstremitetima samo jedne strane tela ili samo na pojedinim ekstremitetima. Posle takvih ataka ponekad se javljaju i prolazne paralize ekstremiteta (tzv. Toddova paraliza). Recidivi se javljaju kod 30 – 40% dece.
Febrilne konvulzije se dele na tipične i atipične.
Atipične FK (kompleksne, komplikovane) određene su sledećim kriterijumima:
- pojava konvulzija pre šestog meseca i posle pete godine života
- trajanje duže od 15 minuta
- uz manje povišenu temperaturu <38°C
- hemigeneralizovane ili fokalne konvulzije
- pojava postiktalne Toddove paralize
- prisustvo neuroloških i razvojnih poremećaja kod dece
- tri ili više napada u različitim febrilnim stanjima
- ponovljene FK u istoj febrilnosti
- familijarna pojava epilepsije
- postoje promene na EEG-u
Tipične FK su kratkog trajanja i generalizovane (tonično – klonične 85%, klonične 10% i atonične 5%). Klinički oporavak je brz i potpun.
- javljaju se u uzrastu od 6 meseci do 4. godine
- javljaju se uz visoku temperaturu >38° C
- jave se jedan do dva puta u životu
- klinička slika generalizovanog napada
- napad traje par minuta, najduže do 20 min.
- neurološki status je posle napada uredan
- porodična anamneza obično nije opterećena
- neurološki status pre napada je uredan
- EEG: postiktalno nalaz uredan
Dijagnoza
Kod sve dece neophodno je spovesti sledeći dijagnostički postupak: anamneza, detaljan neuropedijatrijski pregled, laboratorijske analize, lumbalna punkcija (kod sumnje na infekciju CNS), EEG.
Lečenje
Dete u napadu treba položiti na bok ili pažljivo na trbuh da ne dođe do zapadanja jezika. Nije potrebno detetu nasilno otvarati usta iz straha roditelja da ne dođe do gušenja. Treba poduzeti sve raspoložive mere za snižavanje temperature. Lek izbora za zaustavljanje konvulzija je diazepam, intravenozno, polako 0,2 mg/kg. Ukoliko je to otežano tada se daje klizma. Može se dati i fenobarbiton intramuskularno. Osim navedene simptomatske terapije, svakako treba sprovesti i antipiretske mere, potrebnu rehidraciju, lečenje osnovne bolesti koja je uzrokovala febrilno stanje. Profilaktička terapija usmerena je kako bi se sprečili novi napadi i daje se u nekoliko varijanti, uglavnom kod pojave atipičnih FK. Intermitentna profilaksa se sprovodi u fazama febrilnosti preko 38,5°C. Kontinuirana profilaksa se sprovodi svakodnevnom primenom antiepileptika.
Prognoza
Prognoza jednostavnih konvulzija je dobra. Samo kod malog broja dece (do 5%) sa složenim febrilnim konvulzijama javlja se kasnije epilepsija.
Literatura:
http://www.stetoskop.info/Febrilne-konvulzije-1709-c32-sickness.htm
http://www.porodicnilekar.net/index.php?option=com_content&view=article&id=230:febrilne-konvulzije&catid=54:pedijatrija&Itemid=58
Disgrafija je nesposobnost deteta da savlada veštinu pisanja (prema pravopisnim pravilima određenog jezika), koja se vidi u mnogobrojnim, trajnim i tipičnim greškama. Teškoće, tj. greške, nisu povezane s neznanjem pravopisa, i trajno su zastupljene bez obzira na dovoljan stepen intelektualnog i govornog razvoja,normalno stanje čula sluha i vida i redovnog školovanja.
U velikom broju slučajeva disleksija i disgrafija se kod deteta pojavljuju zajedno. Ipak, u mnogim slučajevima specifične teškoće u pisanju postoje odvojeno. Takvo dete može imati teškoće u čitanju samo na početku školovanja, a ozbiljne teškoće u pisanju ostaju mnogo duže, kada je čitanje već savladano. Statistička istraživanja pokazuju da su poremećaji u pisanju kod učenika 4., 5. i 6. razreda osnovne škole 2-3 puta češća pojava nego poremećaji u čitanju.
DISGRAFIJA, devojčica, 12 godina,slobodan tekst
Simptomi disgrafije
U simptome disgrafije spadaju mešanje velikih i malih slova, nepravilna veličina i oblik slova, nedovršena slova, smanjena brzina pisanja ili prepisivanja, pričanje sa sobom u toku pisanja, opšta nečitljivost. Zgrčeni prsti prilikom pisanja; neobičan položaj tela, ručnog zgloba i papira prilikom pisanja; nepotrebno brisanje napisanog; neprepoznavanje velikih i malih slova, kao i normalnih i kurzivnih slova; pogrešno korišćenje margina i redova; neorganizovano pisanje po strani; nedovoljna brzina prilikom prepisivanja; opšta nečitljivost; potreba za verbalnim signalima; oslanjanje na mentalnu sliku onoga šta npr. radi ruka dok piše; primena verbalnih uputstava i sporo planiranje.
Disgrafičan rukopis je neuredan, loše postavljen u prostoru stranice na kojoj je izveden, bez jasno izvedenih margina. Tekst je često neuredan, redovi su ulomljeni, talasasti ili silaze koso, ne prate očekivan horizontalni pravac. Reči su između sebe stisnute ili je prostor između njih neujednačen, čas je širi , čas je uži. Druga grupa obeležja disgrafičnog rukopisa odnosi se na loše oblikovanje slova. Često se ispravljaju slova docrtavanjem delova, „retuširanjem“. Slova se ne nadovezuju nego se često nadodaju, sudaraju ili jedna iskaču iznad drugih. Neka su slova “atrofična“. Treću grupu obeležja disgrafičnosti čini nepoštovanje proporcija delova slova i oblikovanje slova u odnosu na tri zone u okviru kojih se rukopis postavlja.
Vrste disgrafije
Disgrafije su klasifikovane u 4 osnovne grupe:
- vizuelne,
- auditivne,
- jezičke
- grafomotorne.
Vizuelne disgrafije nastaju usled izmenjene vizuelne percepcije i diskriminacije, poremećaja vizuelne memorije, prostorne orijentacije i suženog opsega vizuelne percepcije. Najčešći simptomi su nedovoljno uočavanje razlika između slova sličnih po obliku, zbog čega dolazi do njihove zamene. Poremećaje prostorne orijenatacije naročito srećemo kod dece kod koje nije uspostavljena dominacija jedne polovine tela. Deca s tim oblikom disgrafije imaju uglavnom dobro razvijeni usmeni govor. Teško se snalaze jedino u upotrebljavanju reči koje imaju prostorno i vremensko značenje. Gotovo nikada ne upotrebljavaju ili u govoru mešaju predloge „ispred“, „iza“, „iznad“, „između“, parove prideva „tanak-debeo“, „uzak-širok“, „kratak-dugačak“, „visok-nizak“ i sl. U većini slučajeva zamenjuju ih rečima „veliki-mali“. Teško im je razlikovati surotno značenje svakog od tih pojmova. Iako skoro sva deca s poremećajem u čitanju i pisanju teško usvajaju pojmove „levo-desno“, za ovu kategoriju dece taj je zadatak posebno naporan. U pisanju se neformiranost vizualno-prostorne percepcije i orijentacije manifestuje u mešanju slova. Kako možemo prepoznati vizuelne greške? Dete veoma teško usvaja grafički oblik (optičku sliku) pojedinih slova, a u kasnijim razredima meša vizuelno slična slova. Većina dece imaju iste teškoće i u savladavanju čitanja (vizuelna disleksija). Tako se, na primjer, pisana slova „n“ i „u“ i štampana slova „b“ i „d“ razlikuju samo položajem u prostoru (isti oblik je drugačije okrenut u prostoru u odnosu na posmatrača).
Auditivne disgrafije nastaju usled nerazvijenog fonemskog sluha kada i pored normalnog fiziološkog prijema zvuka ne postoji auditivno diferenciranje fonema. Sposobnost auditivnog uočavanja razlika između akustički sličnih glasova uslov je za izgradnju jasne auditivne predstave tih glasova, pa ne raspolaže ni odgovarajućom auditivnom memorijom za njih. Auditivne disgrafije dolaze do izražaja u diktatu i u svim oblicima samostalnog pisanja.
Jezičke disgrafije u osnovi imaju patološki jezički razvoj i patološki nerazvijen govor. Sreću se obično kod učenika koji imaju razvojnu disfaziju. To su deca sa oskudnim rečnikom i izrazitim agramatizmom. U sličnu kategoriju spadaju i predškolska deca s proširenim artikulacionim smetanjama. Detetu je teško da rastavlja tekst na rečenice, rečenice na reči, reči na morfeme (koren, prefiks, sufiks), slogove i foneme (na primer: „za plakao“, „ja je“, „nadrvo“, „pas tele boja“ umesto „pastelna boja“, „svakamen“ umesto „svaki kamen“, „tamrlja“ umjesto „tamna mrlja“)
Grafomotorne disgrafije proističu iz nerazvijenih i nekoordinisanih grafomotornih pokreta ruke, koji dovode u pitanje sam rukopis kao takav, a ne njegovu sadržajnu i pravopisnu (ortografsku) stranu. Deca ne mogu da savladaju poteze pisanja. Ona dopisuju elemente slova, dodaju suvišne elemente, zamenjuju slična slova (koja na početku imaju isti potez pisanja), pišu sporo, brzo se umaraju, a kada pišu brzo, čine i mnogo drugih njima netipičnih grešaka. Njihov je rukopis obično neravan, neujednačen (neka slova su veća, a neka manja, menja se nagib pisanja). Što dete duže piše, to je kvalitet lošiji
GRAFOMOTORNA DISGRAFIJA, dečak, 8 godina, diktat
Prema nivou izraženosti postoje:
- Laka disgrafija
- Izražena disgrafija
- Agrafija (potpuna nesposobnost pisanja, obično je prelazno stanje koje posle prve do druge godine školovanja prelazi u stabilnu disgrafiju, praćena je ozbiljnim specifičnim teškoćama u početnom učenju – dete ima velikih problema u učenju slova).
Dijagnoza
Deca čiji je problem disleksija i/ili disgrafija često su intelektualno natprosečna, pa na svoj poremećaj mogu da reaguju povlačenjem u sebe, izbegavanjem čitanja i pisanja i drugih školskih zadataka. Iz tog razloga, treba dete na vreme odvesti kod logopeda, koji će proceniti vrstu i težinu poremećaja i uključiti ga u tretman.
Lečenje
Na osnovu simptomatologije, izrađuju se individualni planovi i programi tretmana za svako dete. Roditelj ima važnu ulogu u realizaciji programa, koji je veoma širok i uključuje vežbe: auditivne percepcije, vizuelnog pamćenja i razlikovanja slova, grube i fine grafomotorike artikulacije glasova, logomotorike, impresivnog i ekspresivnog govora, pisanje štampanih malih i velikih slova azbuke u svesci s kvadratima, pisanje rečenica, zatim diktat, prepis i slobodan sastav.
Literatura:
http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-disgrafija.html#greske
http://www.stetoskop.info/Disgrafija-1753-c32-sickness.htm
Reč disleksija nastala je iz grčke reči ,,dys” – slab, loš, neprimeren, i reči ,,lexsis” – jezik, reč. To je specifični poremećaj čitanja, koje karakteriše znatno oštećenje razvoja sposobnosti čitanja koje se ne može objasniti mentalnim uzrastom problemima vida ili neadekvatinim školovanjem. Disleksija se odredjuje različitim teškoćama u oblicima jezika, često uključujući uz probleme čitanja i ozbiljne probleme u sticanju veštine pisanja.
To je poremecaj u učenju koji započinje teškoćama pri učenju i čitanju, a posle lošim pravopisom i odsutnošću lakog baratanja pisanim jezikom za razliku od govornog jezika. Nije uzrokovana intelektualnim nedostacima, manjkavim socio-kulturnim prilikama, načinom poučavanja niti ikakvim poznatim neurološkim oštećenjem. Najverovatnije je specifični poremećaj u sazrevanju koji delom iščezava kako dete postaje starije. Moguće ga je znatno smanjiti pravodobnom i ciljanom pomoći.
KAKO SVE DECA MOGU VIDETI SLOVA, REČI, REČENICE, REDOSLEDE REČENICA, TEKST?
Na ovo nam pitanje deca mogu dati različite odgovore. Neka će nam reći da vide reč koja se okreće u različitim smerovima, da slova plešu. Da se rečenice stapaju, da uopšte ne vide ni jednu tačku ili zarez i da uopšte ne mogu pratiti pogledom reči prema krajevima rečenice, da im pogled poskakuje nikako ne mogu uhvatiti red. Jedan dečak je uporno odbijao slogovno čitanje i iščitavao slovo po slovo iako je bilo jasno da bi mogao puno brže čitati samo ako prestane iščitavati slovo po slovo. Ovako je komentarisao: ,,Ali ja samo tako mogu zaustaviti slova koja poskakuju, ona će mi opet pobeći ako ih ne čitam jedno po jedno, i ja namerno neću nikad početi čitati drugačije jer ovako barem znam šta sam pročitao.”
SAVETI:
- Shvatiti, razumeti problem disleksije, treba se dodatno edukovati.
- Ne opterećivati se traženjem uzroka i mogućih ,,krivaca”
- Objasniti detetu problem uzimajući u obzir njegove mogućnosti i shvatanja s obzirom na uzrast i sposobnosti
- Dati detetu do znanja da mu želimo pomoći i da smo na njegovoj strani
- Pružiti mu osećaj da verujemo u njegove sposobnosti
- Okolinu upoznati sa detetovim problemom i potrebama
- Dati detetu psihološku podršku u vezi sa školom i okolinom
- Potražiti pomoć stručnjaka saradjivati sa njim aktivno se uključiti u terapijski proces.
- Ne kažnjavati ga za nesto sto ne može bar ne onako kako bismo mi želeli.
- Povremeno pročitati umesto njega glasno da bi razumeo i čuo vrednosti jezika pri glasnom čitanju.
Literatura:
http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-sto-je-disleksija.html
Sada ćemo govoriti nešto o faktorima koji direktno ili posredno doprinose pojavi raznih mentalnih simptoma. Njihov broj je izuzetno veliki. Razlikujemo spoljašnje ugrožavajuće faktore, poput stresnih i traumatskih događaja i neadekvatnih ili nezdravih uslova za život, i unutrašnje faktore, kao što su neke genetske predispozicije ili – uslovno rečeno – negativne osobine ličnosti (npr. agresivnost, pasivnost i sl.) Potpunu sveobuhvatnu listu svih onih faktora koji potencijalno ugrožavaju mentalno zdravlje nije moguće sastaviti.
Spoljašnji događaji koji doprinose pojavi mentalnih simptoma se mogu podeliti na sledeće:
- Veliki životni događaji – To mogu biti i pozitivni i negativni događaji, kao na primer ozbiljnije bolesti, odlazak u penziju, rođenje deteta, venčanje, otkaz na poslu, selidba, smrt bliske osobe, milionski dobitak na loto-u i slično.
- Hronični stresni događaji – Ovde imamo određene teškoće koje su relativno trajne i koje se učestalo ponavljaju tokom dužeg perioda. Primeri su: mobing (psihičko zlostavljanje) na radnom mestu, dečak čiji je otac u bolnici zbog depresije, devojka koja živi u nezdravoj sredini, a nema mogućnosti da se odseli i slično.
- Dnevni mikro-stresori – Oni predstavljaju određene „sitnice“ koje nam se tokom dana dešavaju. Uspavali smo se i zbog toga zakasnili na posao, shvatamo da u žurbi nismo poneli telefon, a supruga treba da nas nazove, zatim, pošto smo uzeli kafu, neko nas gurne i skroz se uprljamo, itd. Ove „sitnice“ se nagomilavaju i time se njihova snaga znatno povećava.
- Traumatski stresori – To su veoma snažni i često ekstremni neprijatni događaji koji su izvan ljudskog uobičajenog iskustva i koji izazivaju psihološke traume kod ljudi.
Jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna briga o mentalnom zdravlju, čini se da većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Povremena poseta lekaru postala je sasvim prihvaćen oblik prevencije raznih fizičkih oboljenja, međutim, mentalna higijena i traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja jos uvek se smatraju tabuima u našoj sredini. Ovakva vrsta nemara, pa čak i neodgovornosti prema sopstvenom psihičkom zdravlju neretko doprinosi razvoju vrlo neprijatnih posledica, poput različitih oblika psiholoških poremećaja, intenzivne patnje, psihosomatskih oboljenja. Zbog toga je potrebno posvetiti veću pažnju mentalnom zdravlju.
LITERATURA: Genc, A. (2009): Mentalno zdravlje u Ćuk, M., Živković, D. & Korać-Mandić, D. (ur). Mentalno zdravlje, Novosadski humanitarni centar, Novi Sad.
Prilog studenata Istorijski razvoj primarne prevencije, Bojan Kiš, Jovana Ložajić, Sladjana Kolarik i Sanja Živković.
|
|