Deca nižeg uzrasta, kao što su deca prve i druge godine, najviše se igraju takozvanih funkcionalnih igara – kaže Snežana Šuković-Biserčić, psiholog i stručni saradnik predškolske ustanove „Pčelica“. – To su razna puzanja, penjanja, otvaranja, zatvaranja poklopčića, vrata nameštaja. Ono što je bitno je da u toj igri oni ne samo što zadovoljavaju svoju potrebu, već i ispituju ono što je u funkciji njihovog života. Deca u tom uzrastu vole u igri da presipaju stvari, pesak, vodu i to su igre koje često mogu dugo da zadrže pažnju. Zato ove igre nemaju samo zadatak da se dete kreativno igra, već da dok to radi, celokupna svoja čula aktivira. Ono sluša te kamenčiće kako udaraju, i na taj način dete razvija i svoj senzo-perceptivni život a ne samo motorički, tj. ruku koja to baca i ruku koja to presipa i diže.
Na nižem uzrastu za decu je karakteristična takozvana samovoljna igra. Detetu je potrebno da ima nečije društvo, da se neko, najčešće roditelji ili neko drugo dete nalazi u blizini, ali se ono u stvari igra samo i nije u stanju da u svoju igru uključi još nekog.
Oko treće godine javlja se prva potreba za partnerima u igri. Na ovom uzrastu je karakteristično čačkanje među decom oko igrački.
Ono što je važno za tu decu, to je da u ovom periodu dolazi ponekad i do otimanja i suza kada su igračke u pitanju. Detetu treba reći da ono što je njegovo može biti i od nekog drugog, da se na taj način ono druži sa tim detetom, da ako ono da svoju igračku i drugo dete daće njemu svoje i ono što je najvažnije, da jedno dete ne može imati sve. Ako takav pristup imamo i učimo svoje dete da zna da deli, posle treće godine to dete nikada neće biti sebično i neće biti plakanja oko toga "ovo je moje, i ne dam".
Najčešće razlike u godinama vidimo kroz igre u kojima se ono igra. To su razne igre imitacija, gde je dete sposobno da imitira čak i celokupne delove nekog teksta, iz nekog svog crtanog filma, govor nekog svog omiljenog junaka, govor svojih roditelja u određenim situacijama. Treba da znamo da je to kreativno i dobro.
Igra dece od pete do sedme godine je kvalitetna. U ovom uzrastu deca su počela da poštuju neka pravila igre i da sarađuju sa drugom decom u igri.
Ta igra je jako kreativnija. Oni se više ne igraju u manjim grupama i parovima, nego se igraju u većim grupama i svako u toj grupi ima neku svoju ulogu, jer je dete već spontano naučilo pravila igre i takva igra može da traje satima. U početku su deca malo nestabilna, gurkaju se, dok ne uspostave pravila, a onda krene divna i lepa igra.
Izvor:
Podela igre
Skladno sa razvojem deteta i njegove igre postaju složenije. U predškolskom uzrastu možemo napraviti sledeću podelu igara:
1. Stvaralačke igre su:
a) Igre uloga, imitativne igre su: u ranijoj fazi radi se o imitaciji zvukova pojedinih predmeta, kasnije, s razvojem deteta igre postaju sve bogatije, a dete određuje način i sadržaj ostvarivanja zamisli.
b) Igre dramatizacije su: razvijaju izražajnost govora, a iziskuju pribor i materijale.
c) Konstruktivne igre to su stvaralačke igre deteta koje razvijaju percepciju, finu motoriku, utiču na razvoj mašte i kreativnosti.
2. Igre s pravilima su:
a) Narodne su: puštanje zmaja, zagonetke, kolo, žmurke prenose se predanjem.
b) Pokretne igre, elementarne igre su: često su praćene rečima ili pesmom, sadrže određeni zadatak, a za cilj obično imaju razvijanje određene fizičke sposobnosti.
c) Didaktičke igre: imaju poseban uticaj na detetov spoznajni razvoj, sadrže zadatke, pravila i cilj.
Uz navedene vrste igara, nužno je spomenuti i FUNKCIONALNU IGRU koja se javlja u ranom detinjstvu, a koja se definiše kao igra novim funkcijama koje kod deteta sazrevaju – motoričkim, čulnim, perceptivnim. Ona je određena ranom socijalnom interakcijom, a javlja se oko osmog meseca života deteta. Postupno se u drugoj godini života funkcionalna igra smanjuje, a razvojem deteta raste intenzitet stvaralačkih i igara s pravilima.
Karakteristike igre
-
Igra je slobodna i spontana aktivnost deteta.
-
Igra ne obuhvata dostizanje nekog specifičnog cilja jer je sam proces igre važniji od rezultata.
-
Tok igre i njen ishod su uvek neizvesni.
-
Igra je sažeto i skraćeno ponašanje.
-
Propisana je, u smislu prihvatanja međusobnih dogovora i pravila koji vrede do trenutka kad se uvode i vrednuju nove zakonitosti.
-
Igru karakterise divergentnost, odnosno ponašanje organizovano na nov i neobičan način, gde sve može biti i naopačke. Kod divergentnog mišljenja ne postoji nešto "što ne valja", svaka komponenta igre je prihvatljiva.
-
Igra je fiktivna u odnosu na stvarni svet.
Teorija igara se može definisati kao grana primenjene matematike ili kao grana ekonomske teorije koja se bavi analizom procesa odlučivanja manjeg broja aktera. Ono što povezuje ovu matematičku teoriju sa drugim oblastima, posebno politikom, jeste priroda čoveka da najradije projektuje i planira svoju dobit kroz gubitak drugog igrača.
Teoretičari igara definišu same igre, proučavaju i predviđaju ponašanje igrača, učesnika u igri, kao i adekvatne strategije. Naočigled različiti pristupi igri mogu proizvesti slične događaje i rezultate u okviru jedne igre.
Izvori:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 2006. godina
Destruktivne igre
Obezglavljene lutke, polomljeni kamioni i autići, to je ono sa čim se susreću svi roditelji. Neretko su to i skupe igračke koje je dete dugo želelo. Zato roditelje zbunjuje, ali i brine kada i takve igračke ubrzo budu u delovima koje je nemoguće ponovo spojiti u celinu.
Možda nismo razmišljali da dete to nije uradilo zato što je htelo da pokvari svoju igračku koju je dobilo, koju je maštalo da će dobiti. Postoji znatiželja kod deteta da vidi na koji način taj predmet funkcioniše, kako je napravljen i to je upravo ono razvojno i divno u detetu, kreativan način da dođe do logičkih veza kako neki predmeti funkcionišu. Postoji nešto što nije baš kreativno, a javlja se na tom uzrastu, to je kad deca u destrukciji, u napadu besa, agresije, lome i bacaju svoje ljubljene igračke.To je razvojni period deteta, nije beznačajan, ali ako duže traje ta destrukcija moramo ispitati zašto dete to radi.
Igra je centralna stvar dečijeg sveta. Pomozite mu da se igra što kvalitetnije, tako što ćete podsticati njegovu maštu i kreativnost.
Od toga kakve smo igre igrali kao deca u mnogo čemu određuje naše ponašanje kasnije. Koliko je igra u čovekovom životu značajna potvrđuju igre, od sportskih do ljubavnih, koje se odrasli igraju u toku celog života.
Didaktičke igre
Didaktičke igre, su takve igre, kod kojih je osnovna karakteristika da u podređene nekim specijalnim vaspitno-obrazovnim zadacima koji su unapred postavljeni, a koji se mogu odnositi na intelektulani razvoj, razvoj psihomotorike, discipline, socijalno–moralnih osobina ili uopšte socijalizacije deteta po mišljenju A. D. Dobud.
Za uspešno uključivanje igre u v. o. proces, vaspitač treba da poznaje njene razvojne mogućnosti. Igre i igračke najbolje je ponuditi deci u određenom sistemu, kako bi se mentalne radnje koje sadrže u svojim pravilima stalno usavršavale i dobijale u opasnosti, a deca napredovala u razvoju. Posto didaktičke igre uglavnom izmišljaju odrasli pre njima su određeni zahtevi koji su postavljeni kako bi se sistem didaktičkih igara usmerio ka svom osnovnom cilju, razvoju opšte mentalne sposobnosti deteta. Zahtevi polaze od toga da se didaktičkim igrama:
-
sadržaj i intelektualne operacije daju kao povezane serije što dovodi do sistema intelektualnih operacija;
-
da se mentalne radnje, podsticane kod dece stalno usavršavaju;
-
davati prednost operacijama koje kod dece omogućuju eksperimentisanje, traganje, različite prilaze u pronalaženju rešenja, što ostvaruje jedan od osnovnih zadataka;
-
izgrađivanje dečjeg poverenja u sopstvene mogućnosti i oslanja se na sopstvene mogućnosti i logiku;
-
svakom učeniku u igri treba omogućiti da “da prevazilazi samog sebe za glavu”, da igra vuče njegov razvoj, da se ne zanemari afektivni element igre;
-
da podstiu dečju inicijativu za originalnim pristupima rešenja problema;
-
da greške u igri budu izgovor saznanja i podsticaj na traganje za efikasnijim rešenjima;
-
da razvija osetljivos za problem i spremnost za nove problem.
Didaktičke igre stvaraju pozitivne uslove za primenu različitih znanja, pomažu intelektualni razvoj, deluju na razvoj psihomotorike, discipline, imaju emocionalnu vrednost.
Izvori:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006.godina
Časopis "Moje dete", Beograd, avgust 2010. godina
· Uspostavljanje emotivlnih veza
Već u prvim mesecima života majka detetu postaje najdraža igračka. Zvuk glasa, osmeh i dodir detetu pružaju zadovoljstvo i doprinose razvoju čvrste emotivne vezanosti. Što je dete starije, kroz igru se možete zbližiti i bolje upoznati. Dete će steći sigurnost i kroz sve emotivno obojene situacije u igri učiti o sebi i svojoj socijalnoj sredini.
· Velika otkrića
Dete uči kroz igru, ono od ranog detinjstva uživa u otkrivanju i istraživanju onog što ga okružuje. Što je dete veće, njegove radnje postaju osmišljenije, a igra složenija. Njegova znatiželja i interesi postaju sve širi što utiče i na složenost igre.
· Fizicka aktivnost
Neizostavno je spomenuti fizicku aktivnost kao jedan od elemenata igre. Dete u svom razvojnom sledu postupno menja spoljašnju aktivnost od neusmerenih neodređenih pokreta ka organizovanim preciznim mišićnim pokretima i reakcijama, a istvremeno konstantno iskušava svoje mogućnosti kroz igru.
· Učenje govora
Dete uči mnogo brže ako se pritom zabavlja. U ranom detinjstvu, čitanje slikovnica, pevanje pesmica ili brojalica podstiču detetov govorni razvoj i proširuju detetov rečnik. Kasnije, u igri dete stiče iskustvo komunikacije što je preduslov za nove spoznaje i sticanje socijalnih i drugih veština.
· Socijalizacija
Jenjavanjem straha od odvajanja, dete stupa u socijalne odnose sa sve širim krugom. U predškolskom uzrastu dete traži sve više kontakata i interakcija sa svojim vršnjacima, a druženje s decom pomaže pri učenju važnih socijalnih veština kao što su deljenje ili čekanje na red.
· Smisao za humor
Kroz igru možete pomoći detetu da vidi svetliju stranu sveta oko sebe. Većina beba se počinje smejati u uzrastu od oko pet meseci. Dvogodišnjaci uživaju u praktičnim šalama s lutkama ili sl., a kasnije dete počinje shvatati i govorne šale. Igra je izvor radosti.
· Razvoj kreativnosti
Igra je savršen način na koji dete može istraživati i razvijati vlastitu maštu i kreativnost. To se posebno odnosi na aktivnosti crtanja, slikanja, igre plastelinom i drugim materijalima koji detetu pružaju mogućnost stvaralačkog izražavanja.
· Razvoj intelektualnih veština
Igra omogućuje detetu da rano razvija pamćenje, posmatranje i produžavanje koncentracije te usmeravanje pažnje. To se odnosi na različite igre, od slaganja kocaka do usvajanja pesmice. Svaka igra zahteva od deteta određeni intelektualni napor.
· Samopouzdanje
Podsticanje razvoja samopouzdanja u ranom uzrastu kroz igru je moguće na različite načine, npr. oblačenje lutke pomaže detetu da nauči kako se ono samo može obuci.
Izvor:
www.porodicnivodic.rs
Igra je prirodna, instiktivna aktivnost deteta u kojoj se prožima učenje i zadovoljstvo. Najbitniji deo dana u životu deteta je posvećeno igri. Deca se u toku svog odrastanja igraju s različitim igračkama na različite načine, a to utiče na rast i razvoj.
Igra je nesto lično, pa je i prirodno da je njen značaj za dete tako dubok i mnogostran. Dete ne vidi sve u kom živi isto kao i odrasli. Stvari vidi onako kako ih doživljava. Dečji svet najprirodnije dolazi do izrazaja u igri. Igra razvija organe, mišice i celokupan organizam . Razvija detetovu ličnost kao celinu, obogaćuje i produbljuje, razvija dečje funkcije i sposobnosti, a samo dete stiče iskustvo na veoma karakterističan način.
Deca se ne igraju da bi razvila svoje sposobnosti, mada to u igri i postižu. Dete, ne slaže kockice da bi napravilo nešto od trajne vrednosti, igra se da bi zadovoljilo svoju unutrašnju potrebu za aktivnošću koja je u igri usmerena na nekom cilju. Dok se igra dete je često u situaciji da se snalazi, traži nova rešenja, postane snalažljivo samim tim razvija inteligenciju.
Visoke vrednosti su socijalna osećanja, socijalni odnosi, koje razvijaju različite socijalne igre (osećaj zajednice, međusobna zavisnost, simpatije, dužnosti). Tako se u detetu već rano oblikuju pozitivne moralne osobine savlađivanje samog sebe, smisao za podređivanje zajednici, odgovornost, samostalnost, poštovanje. U igri se vaspitava i stiče hrabrost, jer mnoge igre zahtevaju i rizikovanje. Kada deca dospeju u određeno doba, postaju sama sebi dovoljna za igru.
U periodu od treće do pete godine deca se igraju igre pretvaranja, preuzimanja uloga u kojima razvijaju jezik i odnose sa drugom decom, a najviše vole igračke koje podsećaju na one pedmete koji se koriste u svakodnevnom životu, kao što su, kuhinjski pribor, alati… Tada uživaju u aktivnoj igri u prirodi, ljuljaškama, toboganima i penjalicama. Pošto se razvija logika i memorija, igraju igre pamćenja.
Igra je veoma privlačna za dete, jer ga opušta i smiruje. Sve ovo gore navedeno, potvrđuje da igra naročito u predškolsko doba ima nenadoknadivu ulogu u razvoju dečje ličnosti. Potrebno je da odrasli imaju razumevanja za dečju igru, da je podstiču, a naročito kreativnost deteta u igri.
Izvori:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006. godina
Časopis "Moja beba", Beograd, mart 2007. godina
www.pspasojevic.blogspot.com
“Društvo koje zaboravi kako se igra, jeste društvo koje čine sebični pojedinci ” – kaže Grej, osvrćući se na trenutnu ekonomsku krizu. Igra je, iznad svega, izraz slobode. Ona je sve samo ne obaveza, moranje. Onaj ko se igra, ne samo da to čini slobodne volje, već prihvata pravila koja nastaju kao rezultat dogovora. U tim situacijama sva deca su ravnopravna i o svemu zajedno odlučuju, što je veoma važno, moraju da poštuju prava drugih ukoliko žele da učestvuju. Zato u učestvuvonju u igri mora da postoji ravnopravnost.
Deca koja se sama međusobno igraju, ne polažu toliko na pobeđivanje koliko na međusobnu saradnju. Ali, zato prisustvo odraslih vodi dečju igru u takmičenje, a onda to nije više igra. Najvažnija društvena veština je veština usaglasiti se sa drugom decom, praviti kompromise. Deca moraju da nauče da se stave u poziciju drugih. Snažan nagon za igranjem koji postoji kod dece, nije prosta potreba za razonodom. To je nagon za preživljavanjem, jer je kroz istoriju ljudske vrste igra bila osnovni način da deca steknu veštine, vrednosti i znanja koja su im potrebna. Igra za decu je način da proniknu u realnost života i da sa njima izađu na kraj, kako fizički, tako i intelektualno i emocionalno. Posebno mesto kod dece ima humor. Koristi se da bi se prekinule svađe i oslobodila društvena napetost.
Obična, NE takmičarska igra je ključna za razvijanje osećanja za druge. Slobodne igre koje nisu organizovali odrasli, uključuje decu svih uzrasta i nema takmičarske osobine. Takođe, nema ništa zajedničko sa igranjem video igrica, gledanjem televizije ili raznim organizovanim vanškolskim dečjim aktivnostima, kao što je sport.
Piter Grej, kaže da je to jednostavno shvatiti: “Svaki put kada dodamo još jedan sat vremenu koje deca moraju da provedu u školi ili radeći domaći, svaki put kada ih prisiljavamo ili ubeđujemo da se posvete još jednoj vanškolskoj aktivnosti koju organizuju odrasli, mi im uskraćujemo mogućnost da se igraju, istražuju, razmišljaju, da osete zadovoljstva i iskušenja samostalnosti”.
Smanjenje učešća igre u detinjstvu se odražava na dečju sposobnost građenja odnosa sa ljudima kada odrastu. Igra uči decu veštini pregovaranja, rešavanja problema i oslanjanja na sebe. Problem nastaje kada se umešaju odrasli. Oni se nameću kao autoritet i zaštitnici, pa igra prerasta u tužakanje, prenemaganje, a deca se ponašaju manje odgovorno i zrelo u igri. Tako se gubi duh igre, jer igra decu uči veštini pregovaranja, rešavanja problema. Nenadzirana igra je zapravo od ključne važnosti za dečji emocionalni i socijalni razvoj. Odrasli ne bi smeli da deci uskrate ove važne lekcije svojim mešanjem, kaže Grej.
Današnja deca imaju malo prilike da se zaista igraju, bez nadzora odraslih. Ne samo da zbog toga vlada epidemija debljine i depresije kod dece, već je generacija koja odrasta bez mogućnosti da usvoji prave društvene vrednosti.
Dečija igra podrazumeva i igračke. Igračka je sve ono što može zaigrati dete, a to najčešće ne moraju biti skupe igračke za koje smo uvereni da će oduševiti klince.
Najlepše igračke su igračke koje dete pravi sa svojom porodicom – ističe Šuković-Biserčić. Ta igračka ima dvostruki efekat. Ono ne samo da učestvuje, ne samo da je dete gledalo proces njenje izrade, i uživalo u tome, davalo svoje sugestije, možda govorilo od čega bi želelo da se ta igračka napravi, nego je u celom tom procesu bitna emocija, odnosno interakcija između roditelja i dece.
Šta je zapravo igračka za dete?
Svakako je više od običnog predmeta. Igračka je osnova dečje igre, njen pokretač; igračka daje ideju za igru i sadržaj igri. Dete je u igri "oživljava" i svojom maštom preobražava. Nekad je partner, saigrač, ponekad i drug u usamljenosti, često i povod za druženje sa drugom decom ili sredstvo za isprobavanje sopstvenih mogućnosti.
Igračka je predmet koje se koristi u igri. Ovaj pojam se obično vezuje za decu ili kućne ljubimce, mada i odrasle osobe i životinje u prirodi ponekad koriste igračke. One mogu biti napravljene od drveta, plastike, metala i drugih materijala. Pored fabrički proizvedenih igračaka, često se u igri upotrebljavaju i predmeti sa drugom osnovnom namenom.
Igračke su važne za razvoj dece, jer se kroz igru razvija motorike, koordinacije i uče i stiču različite veštine i znanja.
Igračke su korišćene još u praistorijskog doba. To potvrđuju razni predmeti pronađeni tokom arheoloških iskopavanja. U današnje vreme, proizvodnja i prodaja igračaka je važan deo globalne ekonomije i to je razlog za česte kritike na račun kvaliteta dostupnih igračaka i njihove pogodnosti za razvoj dece.
Izvori:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006. godina
U vaspitno-obrazovnom pogledu najveća vrednost igara je u tome što su u stanju da privuku i održe dečju pažnju na predviđenim sadržajima, kao id a ih motivišu da aktivno učestvuju u određenim aktivnostima. Među njima su najvrednije, u v.o. pogledu, one aktivnoasti koje predstavljaju aktivno konstruisanje sopstevenog iskustva i intenzivnu upotrebu svih dečjih potendcijala, što dovodi do postizanja viših razvojnih nivoa, za koje je dete sposobno.
Igre pružaju mogućnost za unapređivanje i vežbanje skoro svih sposobnosti, od perceptivno-motoričkih, intelektualni, socio-emocionalnih, kao i sposobnosti komunikacije i stvaralaštva.
Igra angažuje dete više nego realni život, u njoj se dete ponaša savršenije nego obično, dleuje linijom najvećeg otpora i prevazilazi svoj stadijum razvoja. Dete će, na primer, sa zadovoljstvom rešavati probleme lavirinta, sklapalica, rebuse stičući na taj način za strpljenje.
Funkcija igre u dečjem razvoju postaje sve značajnija sa promenama koje donosi savremeni način života u porodici, načine proizvodnje i organizacije društva u celini, kao i oblike podizanja dece. Dete u igri ostaje glavni akter zbivanja, gospodari situacijom koju shvata, ima priliku da samostalno odlučuje i deluje bez rizika od štetnih posledica, a putem svojih uloga i tvorevina se izjednačuje sa odraslima.
Igra se u predškolskom detinjstvu smatra za “vodeću aktivnost” i to ne toliko zbog toga što dete najveći deo svog vremena provodi igrajući se, već što je usmerena na zadovoljavanje aktuelnih potreba deteta koje se razvija.
Izvor:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006. godina
Društvena sredina i socijalni sastav te sredine kao i standard ljudi u jednoj sredini utiču na izbor igara i način igre dece, utiču i profesija roditelja, drugovi u igri pa i sam položaj mesta.
Velike razlike u igrama i igračkama su između gradske i seoske dece. Seoska deca žive u sred prirode i koriste prirodne objekte za igru (penjanje na brdo, preskakanje potoka), a razne proizvode prirode koriste kao igračke (tikve, šišarke, prutiće…). Gradska deca se više igraju masovnih igara, dok seoska zbog udaljenosti kuća često nemaju društva.
Tradicija je faktor koji utiče na igru. To zavisi od kulture koju nasleđujemo kao i od pola. Tu razliku nameću odrasli tako da neke igre tradicionalno vaze kao ženske igre ili igre za devojčice (lutke, poslovi u domaćinstvu) i muške igre (rat, vojnici, voz…).
Poseban faktor je inteligencija bistrina uma, duhovna zrelost. Bistrija deca su aktivnija i snalažljivija u igri više čitaju, više uživaju u humoru imaju svoje hobije, zanimaju ih stvaralačke u igre dok manje obdarena deca teže igrama sa pravilima.
Na razvoj igara utiče vrsta igračaka sa kojima dete raspolaže. Kocke, pesak, plastelin, podstiču stvaralačku igru: lutke, kuhinjski pribor, vojnici, usmeravaju dete u igru mašte.
Godišnja doba vrši određen uticaj na igranje, zimi – sankanje, grudvanje, leti – plivanje, igranje loptom, vožnja biciklom…Na igru utiče i celokupna ličnost deteta – karakter koji je u toku stvaranja temperament, ekstravertna, introvertna deca.
Izvor:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006. godina
O retko kojoj psihološkoj pojavi je pisano onoliko koliko o igri. Postoji dosta teorija dečje igre koji uzimaju u obzir samo jedan element igre, naglašavaju ga i postaju jednostrane teorije. Razvojem društva i promenom društvenih odnosa i načina života igra je ostala sastavni deo života deteta, menjao se samo njen sadržaj i oblici.
Igra je rekreativna aktivnost koja uključuje jednog ili više učesnika (igrača).
Definisana je ciljem koji igrači pokušavaju da postignu i nekim skupom pravila koji određuje šta igrači mogu da rade.
Igra je najizrazitiji oblik dečije aktivnosti, spontana je i dobrovoljna, a njen značaj leži u fizičkom, spoznajnom i socijalno-emotivnom razvoju deteta. U igri se izražavaju radoznalost, osetljivost, fizička aktivnost i potreba za saradnjom i zajedništvom među učesnicima. Dete se kroz igru afirmiše, vlastitom aktivnošću stiče nove spoznaje o sebi i ljudima uopste, prerađujući, predstavljajući ili zamišljanjem svog iskustva.
Doprinos igre je tome što ona ispunjava funkcije igrača, oslobađa od napetosti, olakšava frustracijske situacije, rešava konflikte i zadovoljava dečije želje i potrebu da se oseća odraslim.
Igra je izvanredno komplesksna ljudska aktivnost i može se posmatrati iz mnogo aspekata. Ona je opšti pojam, a veliki broj aktivnosti. Svojstvo igre, koje se navodi kao jedan od najbitnijih, je njega neponovljivost. Igre se primarno igraju iz uživanja i zabave, ali mogu imati i edukativnu i stimulativnu ulogu. Ona je područje na kome se objasnjavaju teorije razvoja.
Filozof Dejvid Keli, definiše koncept “igre” kao formu rekreacije uspostavljene pravila koja preciziraju šta se treba postići i dozvoljena sredstva kako bi se ovo postiglo.
Ova definicija obuhvata veći deo igara, ali se ne uklapa najbolje u igre poput radnih igara i sportova, koji se često praktikuju ne radi zabave već kako bi se razvile veštine.
U filozofskim razmatranjima, filozof Ludving Vetgenstajn je tvrdio da koncept “igre” ne može imati bilo kakvu jedinstvenu definiciju, već da se ona mora posmatrati kao serija definicija koja međusobno dele “porodičnu sličnost”.
U drugačijem kontekstu, Stefan Linart je rekao, “Ljudi kažu da morate da birate između igara i stvarnog života. Mislim da je ova tvrdnja da postoji dihotomija veoma opasna”.
Igre mogu uključivati jednog igrača koji radi sam, ali češće uključuju takmičenje između dva ili više igrača. Preduzimanje neke akcije koja ne spade u pravila igre generalno čini faul ili varanje.
Igra se odvija uglavnom zbog zadovoljstva koje pruža. Prihvatamo je iz vlastitih potreba, bez neke spoljašnje prisile. Dete se u igri oseća nesputano i otvoreno, sledi svoju koncepciju i zamišljeni tok igre stoga je nije potrebno prekidati nepoželjnim intervencijama.
Dete igru doživljava kao nešto ozbiljno jer u njoj zapravo istražuje, kombinuje, isprobava i koristi različite strategije, a odrasli može biti poželjan saigrač ako i sam tako doživljava igru te uvažava zamisli i ideje deteta i nenametljivo mu nudi nove mogućnosti.
Kroz celu ljudsku istoriju, ljudi su igrali igre da zabave sebe i druge, postoji ogromna lepeza tipova igara.
Postoje dva aspekta igre:
– Kognitivni,
– Razvojni.
Za kognitivne teorije dečje igre karakteristično je da igru posmatraju kao specifičnu saznajnu delatnost, koja je od najvećeg značaja za razvoj simboličnih funkcija.
Izvori:
www.porodicnivodic.rs
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006. godina
|
|
