ВЕРСТИФИКАЦИЈА = наука о стиху.
Родитељи и васпитачи нас од малих ногу уче лепом изражавању, потом нас учитељи уче лепом писању, читању, и још лепшем изражавању.
Реченице у књижевности за децу треба да буду јасне, језгровите и претежно кратке. Нарочито ако је текст намењен деци предшколског узраста. По значењу реченице треба да су разноврсне, најчешће су потврдне реченице , али су у употреби и друге. Нарочито су цењене упитне реченице. Узвиче су, такође, блиске дечијој емоционалној природи. Писци за децу често употребљавају погодбене песме, јер су склоне размишљању , игри маште… ( када би, ако би…). Деца воле реченице које се понављају више пута, и то песници и раде.
Речи
У тексту речи треба да су доступне и разумељиве, да су познате, што не значи да песници тај фонд речи не треба да проширују. Песници тиме обогаћују дечији речник. Предшколско дете највише привлаче текстови који су састављни од стварних именица и лагола( Певач пева). Неке речи дете само кује, јер оно воли необичне кованице, то га забавља, Ову особину користе и песници. Песници, знајући какце речи деца воле, и сами граде необичне звучене речи, које су често и смешне. Деца се играју речима које не значе ништа, али су им занинљива, па то исто раде и песници, почев од Ј. Ј. Змаја. (,,Дуледу, дуледу“).
Демунитиви са којима је почела поезија за децу, временом су се изгубили. Понекада се употребе због риме или као вид хумор.
Гласови
Читав гласовни систем дете савлада у шестој години живота, али већ са три године изговара све самогласнике и два до три сугласника. Најпре савладају безвучне, па звучне. Најтеже савладају гласове на почетку речи, а потом остале. Песници имају то на уму и избегавају тешко изговорљиве речи, Међутим, иако се већина песника прилагођава дететовим могућностима и упознавању гласова, има и оних који раде супртоно. Душан Радовић воли тако да се игра (,,Велики човек“) .
Литература: Свеска из предмета ,,Књижевност за децу“.
Историја српске књижевности почиње у IX веку, када су Срби зајено са Хришћанством добили и Црквене књиге на црквенословенском језику ( старосовенски). Временом уношењем српских речи, настаје српска редакција старословенског језика, коју називамо српскословенски језик, а на коме се писало у XII и XIII веку у време Стефана Немање и његових синова: Саве, Стефана Првовенчаног и Вукана. Уметност средњег века, све до XII века, не зна за детињство, јер средњовековна цивилизација не прави разлику између одраслог и деце.
До XVI и XVII века искључена је, према младима, свака нежност и ведрина. Родитељи имају крајње уздржан однос према деци. У XVI и XVII веку, код Срба, који живе јужно од Саве и Дунава главни носиоци писмености су Манастири( Хиландар, Милешева, Студеница, Жича, Пећ, Раваница), а школа још нема. Књижевношћу се занимају свештеници, монаси нижег реда, летописци.
Умножавањем (преписивањем) списа бавили су се калуђери, а све написано, требало је у то време, турске експанзје, да сачува дух и веру код народа. Први наговештаји текстова за младе могли би да буду неки поједностављени делови Светог писма. Међутим, XVIII век доноси слабљење Цркве, а јачање науке. Са XVIII веком, отварањем школа почиње живот литературе за младе, као диференцираног вида књижевности.
Први српски школски закон донет је 1766 године. ( XVIII век). Приступа се подизању школа, штампању буквара, 1804 године почиње велика побуна против Турака, а већ 1808 године, у Београду је основана Велика школа. Књижевност је обележена суморном  мудрошћу и уштогљеном дидактиком. Књижевност за децу и младе претворена је у стерилну дидактику. Уз помоћ писане речи деца се васпитавају и подучавају.
Писци се исцрпљују мотивима остарој мајци природи, домовини и детињству. Листови за децу пуни су текстова о несрећној и незбринутој деци, која тешко раде, о сирочићима који су напуштени од стране родитеља… У текстовима за децу гомилала су се знања о природи, здрављу, науци животу… Писци су се помагали народним изрекама, пословицама, библијским мислима.
Литература: свеска из предмета ,,Књижевност за децу“.
Име ,,Роман“ означавало је, првобитно, сваки спис писан на романском језику. Роман је творевина новог века, и у њему се јавља нови однос према свету.
Класификација романа омогућава, са једне стране, лакше разумевање целокупног састава уметничке прозе. Тематска класификација романа је најстарија и најпознатија класификација. према поменуој класификацији као врсте романа најчесшће се спомињу : друштвени, психолошки, историјски, љубавни, криминалистички роман…
Карактеристике романа:
- Чврста фабула;
- Хронолошки след догађаја;
- Дуже време радње;
- Јеноставност и
- Свезнајући приповедач у 3. лицу
Подела романа-
- Роман есеј-тип модерног романа где се приповедање допуњава асоцијацијама и осећањима;
- Идеја-овде спада све, као што је машта или неке друге замисли, ослобођeн је стварности,…
 Модерни роман вуче корене од дела ,,Злочин и казна“ Ф. М. Достојевског, а први прави роман је циклус ,,У трагању за изгубљеним временом“ Marcela Prousta. 
Савремени или постмодерни роман настаје 60их и 7оих година XX века. дело почиње да се третира као променљиво, вишезначајно, као структура где се потпуно отвара читаоцу и његовој интерпретацији.
Роман је најопсежнији и најсложенији прозни облик. Писац приповедач ниже бројне догађаје, ликове, описе, приказује друштво као целину. Данас је роман најпопуларнија књижевна форма.
http://www.svetknjiga.com/index.php
Стилистика је наука о стилу, а стил је начин изражавања језиком, она оцењује начин на који је мисао саопштена и њену складност са мишљу, осећањима, намерама. Реч стил (grč. stylos; lat.stilis) је некада имало само значење металне писаљке којом се писало по дасци пресвученој воском, а данас се том речју означава сваки организован систем средстава израза, било речима, бојама, тоновима, тако да се о стилу говори у сликарству, архиктетури…
Једна од основних и најчешћих стилскох фигура је поређење (lat. comparatio). Она се састоји из три члана
- предмета који се пореди;
- заједничке особине предмета и онога ко се пореди;
- предмета са којим се пореди.
На пример: ,,Између ваших љубави и ваше мржње, однос је исти као између високих планина и хиљаду пута већих и тежих геолошких невидљивих наслага на којима оне почивају.“ Иво Андрић
Контраст- или антитеза је специјална врста поређења. Овде се поређење не врши по сличности, већ по супротности. Контраст (црно-бело) изазива јак емоционалан утисак, где се истиче оно на шта се ставља мисаоно и емоционално тежиште.
На пример: ,,Ја босиљак сејем, мени пелин ниче“
Метафора-је скраћено поређење, по њој се остварује пренос значења тако да се истакне једно заједничко значење из једног подручја живота и света који се повеже са другим подручјем. Метафору увек прати нека конотација тј. целина асоцијација повезаних с’ неком речју.
Примери: ,,И ту мајка тврда срца била, да од срца сузу не пустила“;
,,Гле, биље прољећа, траг снова, безбројних ратника!“ …
Веома су цењене:
- Ономатопеја;
- персонификација;
- хипербола;
- градација;
- епифора;
- анафора и
- епитет.
Ономатопеја-је фигура опонашања животиња, звукова из природе.
Персонификација – је најзаступљенија, јер дете сматра да је живо све што га окружује. када је мало, не разликује жива бића од предмета и појава. За дете нема неживих ствари и појава.Понекада се перснификовањем животиња потстичу комични ефекти.
Хипербола– такође је честа, јер одговара природи детета које се диви све што је велико, знажно, необично, фантастично. Дете воли да замишља све у великим димензијама, јер се и само развија.
Градација-изношењем приче у песми тако да се ређају слике и појмови, да би се све завршило изненађењем, које је кулминација.
Епифора– је понављање речи на крају стиха.
Анафора– је блиска детету, јер оно воли понављања, а понавља речи јер му је речник ,,сиромашан“.
Епитет– је близак детету, јер оно ствара одређену слику у дечијој свести (брадата мећава, голишав сапун…). Деца нарочито воле риме, и најлепше песмице за децу јесу оне које се римују.
Приповетка је назив за прозну врсту. Народне приповетке или приче, како се у неки крајевима називају, чине основну масу народне прозе. Оне су тематски и жанровски разноврсне. Вук Цтефановић Караџић,  од којег почиње најзначајнија збирка народних приповедака, поделио их је на женске и мушке, а ове друге на дуге и кратке. Те три врсте се називају: бајке, новеле и шаљиве приче или анегдоте. У приповетци постоје више ликова, али пишчева пажња је концентрисана на једног или два лика.
Новела – се разликује од приповетке, по томе што за тематику узимају неки необичан, интересантан догађај, могућ или стваран. Најчешће садржи само један догађај, један или два карактера, а збивање је одређено у времену и простору. Одликује се сажетим збивањем у тренутку, користи се слична техника као драма, и зато је много погодније за драматизацију од приповетке.
Биографија-је опис живота истакнуте личности. Сврха и намена су бележења од историјске истине до дидактичке идеализације, од позитивне до негативне пропаганде о одређеној личности, од документарних до одређених циљева.
Дневник- је хронолошки опис догађаја у коме је аутор учествовао у одређеном периоду живота. Најчешће обухвата судбоносна раздобља.
Мемоари- су приповедно дело у коме се излажу успомене аутора, на нека значајна друштвена или културна збивања, где је писац учествовао или где је био очевидац. Мемоари се пишу са временском дистанцом. Често су присутне и оцене и објашњења аутора.
Путопис- даје предност излагања у првом лицу или у облику писама. По композици дела већином већино је лабаве структуре. Међу најстарије путописце може се уврстити историчар Херодот. Један од претеча данашњег путописа био је Јулије Цезар. У српској књижевности познати су путописи Љубимира Ненадовића. Он је написао пет књига писаних у облику писама: ,,Писма из Италије„, ,,Писма из Швајцарске“, ,,Писма о Црногорцима“, …
Романса – је краћа епска песма, у којој се неки догађаји излажу са пуно осећања. Романса је шпанског порекла и пева се о чудесним или њубавним догађајима. Оне су ведре, раскошне, често лаке и духовите.
Балада- је такође краћа епска песма, у којој се неки догађаји излажу са пуно осећања и у њома се пева о неком трагичном догађају из историје, бајке или мита. Баладе су мрачног, тајанственог и болног осећања.
http://www.knjizevnost.org/
http://www.svetknjiga.com/index.php
Народна поезија се дели у три групе песама:
1. Лирске;
2. Епске (Јуначке песме) и
3. Лирско-епске.
ЛИРСКЕ ПЕСМЕ (Митолошке песме, Обредне песме, Обичајне песме, Породичне песме, Песме о раду, Љубавне песме, шаљиве песме).
Добиле су има по грчком музичком инструменту лири а Вук Стефановић Караџић називао их је још и женским, јер су их певале младе жене и девојке и јер се у њима опевају осећања.срећа, туга, радост, жалост…
Лирске песме су разноврсног стиха, од четверца, до четрнаестерца. Догађа се да нека лирска песма има различиту дужину стихова, односно, различити број слогова у стиху.
Митолошке песме– Настале су у прадавна времена када наши преци нису разумевали и схватали многе многе природне појаве. У свакодневномживоту наших предака, и у њиховој машти Сунце и Месец су као жива бића, имају родитеље, дом и свакодневне обавезе. Песме: ,,Сунце ће све огијати“, ,,Сунце са девојком“, ,,Вила зида град“, …
Обредне песме-Оне су познате у нашој народној лирској поезији као одредне: Божићне, Ускршње, Календарске, Додолске, Краљичке…
Обичајне песме-Наши народни певачи певали су песме које изражавају расположење народа:уз обичаје свадбеног весеља, када треба наздравити рођацима и пријатељима, када мајка успављује своје мило чедо, чак и у трагичним тренуцима…
Песме: ,,Стане ми се сватовима нада“, ,,Домаћине, мудра главо“, ,,Мајка“, ,,Мој Дамљане“,…
Породичне песме-Опевани су различити односи у породици: родитељска љубав, љубав сестре према брату, однос свекрве и снахе, снахе и заове, девера и снахе.
Песме: ,,Највећа је жалост за братом“, ,,Застала јабука, горе за облаком“, ,,Сетра без брата“, ,,У добром роду“, …
Посленичке или песме о раду-да би рад био задовољство и да не би био тежак, човек је певао док је радио, тако некада-тако и сада. Многе послове човек је обављао у друштву, заједно са рођацима и комшијама, што је створало услове да се испевају веома лепе лирске песме.
Песме: ,,Жетву жела“, ,,Жито желе“, ,,Дуга дана у зла господара“, …
Љубавне песме-Вечита је истина да је женска лепота необична, чаробна, митска и магијска сила којој се ништа у људском бићу не може супроставити.
Песме: ,,Српска девојка“, ,,Драги и недраги“, ,,Љубавни растанак“, ,,Момак и девојка“, …
Шаљиве и подругљиве песме-Овде су опевани догађаји у животу људи са веселе и шаљиве стране. У њима је наглашен епски елемент, јер имају опис догађаја и ликова због чега се приближавају епским песмама.
Песме: ,,Када се жени који куће нема“, ,,Бутум Тузла једну козу музла“, ,,Зечева женидба“,…
ЕПСКЕ-ЈУНАЧКЕ ПЕСМЕ-(Преткосовски циклус, Косовски циклус, Циклус песама о Марку Краљевићу, Покосовски циклус, Хајдучки циклус, Ускочки циклус, Циклус ослобођења Србије, Циклус песама о борби за слободу народа Црне Горе).
Уколико се у епским песмама опевају догађаји и јунаци непознати историји, онда су то НЕИСТОРИЈСКЕ, а уколико су ови догађаји и јунаци историјски познати, онда су то ИСТОРИЈСКЕ песме.
Преткосовски циклус-Песме овог циклуса певају о догађајима и јунацима пре Косовског боја – 28. јуна 1389 године. У њима се пева о Српским великашима: Немањићима, Мрњавчевићима, Војиновићима и Дејановићима.
Песме: ,,Женидба Душанова„, ,,Урош и Мрњавчевић“, …
Косовски циклус-Народни певачи су у пемама овог циклуса отпевали трагичан пораз Српске војске у Косовском боју на Видовдан, 28. Јуна 1389 године.
Песме: ,,Кнежева вечера„, ,,Цар Лазар и царица Милица„, ,,Смрт мајке Југовића„, ,,Косовка девојка„,…
Циклус песама о Марку Краљевићу-У нашој народној поезији Марко је најомиљенији лик и јунак. По народном предању није умро, већ само заспао, а пробудиће се када буде дошло време.
Песме: ,,Марко Краљевић познаје очину сабљу“, ,,Марко Краљевић укида свадбарину“, ,,Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, …
Покосовски циклус-Песме овог циклуса опевају последње тренутке самосталности после Косовског боја.
Песме: ,, Смрт војводе Пријезде“, ,,Болани Дојчин“, …
Хајдучки циклус–хајдуци су опевани у многим епским песмама: ,,Стари Вујадин“, ,,Старина Новак“, , Пљиванин Бајо“, …
Песме: ,,Мали Радојица„, ,,Стари Вујадин“,…
Ускочки циклус-Познати ускочки јунаци, опевани у народним песмама, били су: Сењанин Иван, Сењанин Тадија, Сењанин Јуриша, Јанковић Стојан, Смиљанић Илија.
Песме: ,,Иво Сењанин и ага од Рибника“, ,,Ропство Јанковић Стојана“, ,,Смрт Сењанин Ива“, …
Циклус ослобођења Србије-Ове песме су, готово, све дело великог народног певача, слепог гуслара Филипа Вишњића. Спомињу се неке личности као што су: Карађорђе Петровић, Илија Бирчанин, Милош Поцерац.
Песме: ,,Почетак буне против дахија„, ,,Бој на Мишару„, …
ЛИРКО-ЕПСКЕ ПЕСМЕ–-Када су ове песме тужног садржаја и трагичног завршетка, називају се БАЛАДЕ, а када су веселе и срећног краја-РОМАНСЕ
Баладе: ,,Смрт Омера и Мериме“, ,,Женидба Милић Барјактара“, …
Романсе: ,,Стојан и Љиљана“, …
Народна књижевност се зове народна, не само зато што ју је стварао народ, већ и због тога што изражава (саопштава) како је народ живео, шта га је све кроз живот пратило, о чему је размишљао, чега се плашио, шта је волео, због чега је туговао и патио.
Народна књижевност се дели на:
1. Прозу и
2. Поезију
– Народна проза- ту спадају: Бајке, Легенде, Народне приче, Народне приповетке, Народне новеле, Народне басне, Анегдоте, Пословице, Изреке, Загонетке, Питалице.
Бајке- су најстарија врста народне прозе. Човек у њима има необичне особине и чудесне моћи, испуњава најтеже задатке, разуме говор животиња и биљака. Пуне су нестварних бића: змајева, вила, вештица, аждаја, чароњака, воде које оживљавају мртве… У њима је завршетак увек леп:добар буде награђен, зао кажњеан, и правда увек побеђује. Познате су: ,,Пепељуга“, ,,Немушти језик„, и многе друге..
Легенде- су добиле име по латинској речи LEGENDUS- што значи- оно што треба чинити. Веома су сличне бајкама јер и у њима има чудесног, невероватног и натприродног. У њима се говори о изузетно необичним личностима : Свети Сава, Марко Краљевић, Милош Обреновић, Цар Трaјан, Соломон… Или о настанку, о историји појединих насеља: села, градова, појединих животиња и птица: корњача, кртица, кукавица… Познате су:
,,У Цара Трaјана козије уши“…
Народне приче- говоре о односима међу људима, у породици, заједници-друштву. Имају намену да поуче и усмере како се живи и бори. Познате су: ,,Девојка цара надмудрила“, ,,Права се мука не да сакрити“…
Народне приповетке- у својој тематици су сличне народнима бајкам, али према времену су блже нашем. У њима се прича о сналажљивости појединаца у разним животним околностима и ситуацијама, о подвалама и манама. Познате су. ,,Старац преварио дивове„, ,,Еро и Турчин“, ,,Неверни друг“…
Народне новеле-у њима се прича о неком догађају из свакодневног живота. Име су добиле од латинске речи NOVUS- што значи ново. У новелама се слави и велича рад, а осуђује лењост. Познате су: ,, Све, све, али занат„, ,,Шљиве за ђубре“, ,,Свету се не може угодити„…
Народне басне-у њима се, преко ликова животиња, биљака, предмета откривају особине људи и указује се на њихове недостатке и мане. Често се састоји из дијалога са јасно наглашеном поруком(поентом). Познате су: ,,Црв и Лав„, ,,Како се медвед преварио“, …
Анегдоте- има их и у народној и у уметничкој књижевности. У њима је све сведено на најмању меру, сам догађај, опис, дијалог, а све у намери да њен крај буде што ефектнији, успешнији, блиставији. Познате су: ,,Пустио бих ја њега, али неће он мене“, ,,Куме, да ти видим децу“…
Пословице- су умне и сликовите поруке приказане једном реченицом. То је једна права и уверљива песничка слика саткана од једне мисли. Пословице су:,, Дрво је дрво, кам је кам, а човек је и дрво и кам“, ,,Колико је од неба до земље, толико је нечовека до човека“,…
Изреке-јако је тешко разликовати изреку од пословице, мада свака изрека има иза себе неку згоду,причицу. Изреке: ,,Згрчио се као две паре у кеси“, ,,Наоблачио се као да ће му киша из чела ударити“, …
Загонетке-Игра речи без залажења у животне проблеме. Свака загонетка је песничких задатак. Свака загонетка делује очаравајуће својом изузетном сликовитошћу и музикалношћу.
Питалице-народне питалице се најчешће састоје из постављеног питања и правог, умног и духовног одговора.
,,Питали лети гору:
-Зашто плачеш када си тако окићена?
-Зато што знам да после лета долази зима.“
Књижевност за децу је посебан део уметничке књижевности, који обухвата дела, што по тематици (садржају) и форми (обиму) који треба да припада дечијем узрасту.
Дечији узраст је од рођења, па до четрнаесте, петнаесте године, а дечији период је од друге па до петнаесте године.
Многа дела писана за одрасле, присвојила су ДЕЦА, управо због тематике и форме. А нека која су баш за децу писана, никада нису успела да их заинтересују. Као на пример:
Шарл Перо– писао је бајке, не би ли се њиме супроставио класицистичком величању Антике. Хтео је да докаже да народна књижевност може бити и те како инпиративна, па је на основу народних мотива писао бајке.
Браћа Грим– они су сакупљали бајке у време романтизма (XIX век), јер су у то време сматрали да се у њима крије исконски дух народни.
Андерсен је, до душе, причао своје бајке деци пријатеља, али је њима, првенствено, имао намеру да изрази своје схватање живота и људи које је упознао.
Писали су за одрасле:
Daniel Defoe ,,Робинсон Крусо“ 
Kipling ,,Књига о џунгли“
Марк Твен ,,Том Сојер“, ,,Хаклбери Фин“
Harriet Beecher-Stowe ,,Чича Томина колиба“
Egziperi ,,Мали Принц“, … 
Међутим, при крају XIX века, поједини аутори, свесно ограничавајући своју тематику, пишу искључиво за децу.
Литература: http://www.inter-caffe.com/lista-1005.html
|
|
