Стил

Стилистика је наука о стилу, а стил је начин изражавања језиком, она оцењује начин на који је мисао саопштена и њену складност са мишљу, осећањима, намерама. Реч стил (grč. stylos;  lat.stilis) је некада имало само значење металне писаљке којом се писало по дасци пресвученој воском, а данас се том речју означава сваки организован систем средстава израза, било речима, бојама, тоновима, тако да се о стилу говори у сликарству, архиктетури…

Једна од основних и најчешћих  стилскох фигура је поређење (lat. comparatio). Она се састоји из три члана

1. предмета који се пореди;
2. заједничке особине предмета и онога ко се пореди;
3. предмета са којим се пореди.

На пример: ,,Између ваших љубави и ваше мржње, однос је исти као између високих планина и хиљаду пута већих и тежих геолошких невидљивих наслага на којима оне почивају.“ Иво Андрић

Контраст- или антитеза је специјална врста поређења. Овде се поређење не врши по сличности, већ по супротности. Контраст (црно-бело) изазива јак емоционалан утисак, где се истиче оно на шта се ставља мисаоно и емоционално тежиште.

На пример: ,,Ја босиљак сејем, мени пелин ниче“

Метафора-је скраћено поређење, по њој се остварује пренос значења тако да се истакне једно заједничко значење из једног подручја живота и света који се повеже са другим подручјем. Метафору увек прати нека конотација тј. целина асоцијација повезаних с’ неком речју.

Примери: ,,И ту мајка тврда срца била, да од срца сузу не пустила“;

,,Гле, биље прољећа, траг снова, безбројних ратника!“ …

Веома су цењене:

• Ономатопеја;
• персонификација;
• хипербола;
• градација;
• епифора;
• анафора и
• епитет.

Ономатопеја-је фигура опонашања животиња, звукова из природе.

Персонификација – је најзаступљенија, јер дете сматра да је живо све што га окружује. када је мало, не разликује жива бића од предмета и појава. За дете нема неживих ствари и појава.Понекада се перснификовањем животиња потстичу комични ефекти.

Хипербола– такође је честа, јер одговара природи детета које се диви све што је велико, знажно, необично, фантастично. Дете воли да замишља све у великим димензијама, јер се и само развија.

Градација-изношењем приче у песми тако да се ређају слике и појмови, да би се све завршило изненађењем, које је кулминација.

Епифора– је понављање речи на крају стиха.

Анафора– је блиска детету, јер оно воли понављања, а понавља речи јер му је речник ,,сиромашан“.

Епитет– је близак детету, јер оно ствара одређену слику у дечијој свести (брадата мећава, голишав сапун…). Деца нарочито воле риме, и најлепше песмице за децу јесу оне које се римују.