O retko kojoj psihološkoj pojavi je pisano onoliko koliko o igri. Postoji dosta teorija dečje igre koji uzimaju u obzir samo jedan element igre, naglašavaju ga i postaju jednostrane teorije. Razvojem društva i promenom društvenih odnosa i načina života igra je ostala sastavni deo života deteta, menjao se samo njen sadržaj i oblici.
Igra je rekreativna aktivnost koja uključuje jednog ili više učesnika (igrača).
Definisana je ciljem koji igrači pokušavaju da postignu i nekim skupom pravila koji određuje šta igrači mogu da rade.
Igra je najizrazitiji oblik dečije aktivnosti, spontana je i dobrovoljna, a njen značaj leži u fizičkom, spoznajnom i socijalno-emotivnom razvoju deteta. U igri se izražavaju radoznalost, osetljivost, fizička aktivnost i potreba za saradnjom i zajedništvom među učesnicima. Dete se kroz igru afirmiše, vlastitom aktivnošću stiče nove spoznaje o sebi i ljudima uopste, prerađujući, predstavljajući ili zamišljanjem svog iskustva.
Doprinos igre je tome što ona ispunjava funkcije igrača, oslobađa od napetosti, olakšava frustracijske situacije, rešava konflikte i zadovoljava dečije želje i potrebu da se oseća odraslim.
Igra je izvanredno komplesksna ljudska aktivnost i može se posmatrati iz mnogo aspekata. Ona je opšti pojam, a veliki broj aktivnosti. Svojstvo igre, koje se navodi kao jedan od najbitnijih, je njega neponovljivost. Igre se primarno igraju iz uživanja i zabave, ali mogu imati i edukativnu i stimulativnu ulogu. Ona je područje na kome se objasnjavaju teorije razvoja.
Filozof Dejvid Keli, definiše koncept “igre” kao formu rekreacije uspostavljene pravila koja preciziraju šta se treba postići i dozvoljena sredstva kako bi se ovo postiglo.
Ova definicija obuhvata veći deo igara, ali se ne uklapa najbolje u igre poput radnih igara i sportova, koji se često praktikuju ne radi zabave već kako bi se razvile veštine.
U filozofskim razmatranjima, filozof Ludving Vetgenstajn je tvrdio da koncept “igre” ne može imati bilo kakvu jedinstvenu definiciju, već da se ona mora posmatrati kao serija definicija koja međusobno dele “porodičnu sličnost”.
U drugačijem kontekstu, Stefan Linart je rekao, “Ljudi kažu da morate da birate između igara i stvarnog života. Mislim da je ova tvrdnja da postoji dihotomija veoma opasna”.
Igre mogu uključivati jednog igrača koji radi sam, ali češće uključuju takmičenje između dva ili više igrača. Preduzimanje neke akcije koja ne spade u pravila igre generalno čini faul ili varanje.
Igra se odvija uglavnom zbog zadovoljstva koje pruža. Prihvatamo je iz vlastitih potreba, bez neke spoljašnje prisile. Dete se u igri oseća nesputano i otvoreno, sledi svoju koncepciju i zamišljeni tok igre stoga je nije potrebno prekidati nepoželjnim intervencijama.
Dete igru doživljava kao nešto ozbiljno jer u njoj zapravo istražuje, kombinuje, isprobava i koristi različite strategije, a odrasli može biti poželjan saigrač ako i sam tako doživljava igru te uvažava zamisli i ideje deteta i nenametljivo mu nudi nove mogućnosti.
Kroz celu ljudsku istoriju, ljudi su igrali igre da zabave sebe i druge, postoji ogromna lepeza tipova igara.
Postoje dva aspekta igre:
– Razvojni.
Za kognitivne teorije dečje igre karakteristično je da igru posmatraju kao specifičnu saznajnu delatnost, koja je od najvećeg značaja za razvoj simboličnih funkcija.
Izvori:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006. godina
Leave a Reply