U vaspitno-obrazovnom pogledu najveća vrednost igara je u tome što su u stanju da privuku i održe dečju pažnju na predviđenim sadržajima, kao id a ih motivišu da aktivno učestvuju u određenim aktivnostima. Među njima su najvrednije, u v.o. pogledu, one aktivnoasti koje predstavljaju aktivno konstruisanje sopstevenog iskustva i intenzivnu upotrebu svih dečjih potendcijala, što dovodi do postizanja viših razvojnih nivoa, za koje je dete sposobno.
Igre pružaju mogućnost za unapređivanje i vežbanje skoro svih sposobnosti, od perceptivno-motoričkih, intelektualni, socio-emocionalnih, kao i sposobnosti komunikacije i stvaralaštva.
Igra angažuje dete više nego realni život, u njoj se dete ponaša savršenije nego obično, dleuje linijom najvećeg otpora i prevazilazi svoj stadijum razvoja. Dete će, na primer, sa zadovoljstvom rešavati probleme lavirinta, sklapalica, rebuse stičući na taj način za strpljenje.
Funkcija igre u dečjem razvoju postaje sve značajnija sa promenama koje donosi savremeni način života u porodici, načine proizvodnje i organizacije društva u celini, kao i oblike podizanja dece. Dete u igri ostaje glavni akter zbivanja, gospodari situacijom koju shvata, ima priliku da samostalno odlučuje i deluje bez rizika od štetnih posledica, a putem svojih uloga i tvorevina se izjednačuje sa odraslima.
Igra se u predškolskom detinjstvu smatra za “vodeću aktivnost” i to ne toliko zbog toga što dete najveći deo svog vremena provodi igrajući se, već što je usmerena na zadovoljavanje aktuelnih potreba deteta koje se razvija.
Izvor:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006. godina
Leave a Reply