Postoje susreti koji nas podsećaju da su najvažnije pedagoške vrednosti istovremeno i najtrajnije – da se znanje ne prenosi rečima, da se vaspitanje ne ostvaruje isključivo poučavanjem i da je istinsko obrazovanje nemoguće bez razumevanja, empatije i spremnosti da prepoznamo drugog čoveka. Upravo u tom duhu, naša Škola je bila domaćin posebnog pedagoškog susreta koji je objedinio znanje, plemenitost, iskustvo, kreativnost i, iznad svega, saosećanje.
U subotu, 7. novembra 2026. godine, učitelj Predrag Peđa Starčević održao je radionicu pod nazivom: Karavan saosećanja putuje Srbijom, podržanu finansijskim sredstvima Fondacije dr Alek Kavčić, u okviru nagrade za obrazovanje „Izuzetan učitelj 2025 – Prosvetitelj”. Radionica je okupila blizu 70 studenata prve i druge godine master strukovnih studija, budućih i sadašnjih nosilaca odgovorne i izuzetno značajne profesije. Stožer osećanja i misli ove radionice bila je krilatica: Biti vaspitač, na prvom mestu, znači biti čovek.
U uvodnom delu susreta, učitelja Peđu i njegov rad predstavila je direktorka škole, dr Danica Veselinov, ističući, uz parafrazu i simbolički obojenu anegdotu, značaj povezivanja savremenih pedagoških teorijsko-vrednosnih postulata sa neposrednom vaspitno-obrazovnom, pedagoškom praksom, te negovanjem humanističkih vrednosti koje predstavljaju temelj svakog kvalitetnog obrazovanja i društva.
Posebnu vrednost radionici dao je njen integrisani karakter. Prethodila su joj predavanja iz predmeta Savremeni tokovi u predškolskoj didaktici i Darovitost na predškolskom uzrastu, čime je stvoren prostor za povezivanje različitih pedagoških perspektiva, razmenu iskustava i sagledavanje vaspitno-obrazovnog rada izvan granica pojedinačnih nastavnih sadržaja i predmetne atomiziranosti.
Međutim, suština ovog susreta prevazilazila je uobičajenost i stereotipnost nastavnog i radioničarskog rada. Njegova filozofija duboko je bila ukorenjena u temeljnim postulatima klasične pedagogije i idejama velikih mislilaca koji su svojim delom trajno obeležili razvoj vaspitanja i obrazovanja. Pedagoška maksima Johana Hajnriha Pestalocija – vaspitanje srca, ruke i uma – i danas podseća na neophodnost holističkog razvoja ličnosti, u kojem se emocionalna, praktična i intelektualna dimenzija ne mogu posmatrati odvojeno. Ideje Fridriha Frebela, njegov koncept darova i značaj igre i stvaralaštva u razvoju deteta, te osnivanje institucionalnog oblika vaspitno-obrazovnog rada– Kindergartena, kao i nasleđe reformskih pedagoških pravaca i pokreta, pronalaze svoje savremene refleksije u radu učitelja, vaspitača i svih onih koji obrazovanje razumeju kao živ, stvaralački i human proces. Upravo je ta povezanost pedagoške tradicije i savremenih obrazovnih potreba bila jedna od ključnih vrednosti radionice. Ona je još jednom potvrdila da saosećanje, empatija, međusobno uvažavanje, stvaralaštvo i aktivno učešće nisu samo poželjni elementi vaspitno-obrazovnog procesa, već njegovi istinski temelji.
Podržavajući ovakve inicijative i otvarajući prostor za susrete studenata sa istaknutim praktičarima, naša Škola potvrđuje svoju opredeljenost ka obrazovanju koje povezuje teoriju i praksu, neguje interdisciplinarnost i razvija profesionalne kompetencije, ali istovremeno čuva i osnažuje ljudsku dimenziju pedagoškog poziva.
Karavan saosećanja ne putuje samo Srbijom – on putuje među ljudima, povezuje generacije i podseća nas da svaka suštinska promena u obrazovanju počinje od čoveka. A možda je upravo to najvažnija pedagoška partija koju budući vaspitači i učitelji mogu poneti sa jednog ovakvog susreta.
