Za objašnjavanje darovitosti, francuski psiholog Moris Dabes, je upotrebio veoma zanimljiv pojam i termin „buđenje“. Podsticanje darovitosti se i sastoji u brižljivom i sistematskom buđenju radoznalosti, aktivnosti, ekspresije, kritičkog mišljenja… Što je uzrast niži, ovo „buđenje“ je značajnije.
Za decu predškolskog uzrasta, veoma su važni stimulativni programi koji se obavljaju u okviru igre, zato što je igra prirodni i najbolji način ispoljavanja detetove aktivnosti i njegove ličnosti. U radu sa predškolskom decom treba polaziti od onoga što dete ume, može i hoće, a vaspitači bi podsticali ispoljavanje dečjih razvojnih potencijala.
Z. Krnjajić, iznosi zahteve za podsticanje dece koji se mogu smatrati principima uspešnog podsticanja to su:
1. obezbeđivanje stimulativnih uslova za svu decu u kojima će se sposobnosti i darovi prepoznavati, ispoljavati, razvijati i negovati;
2. pružanje stimulativnih programa kojima bi bila obuhvaćena sva deca (ona koja su uključena u predškolske institucije);
3. na mlađim uzrastima je primerenije bavljenje procesima i obezbeđivanje povoljne klime i stimulativne atmosfere;
4. značaj faktora razvoja: stimulativnih uslova i podrške za razvoj sposobnosti i ispoljavanja darova kao i uloga roditelja, vaspitača i socijalno-kulturne sredine;
5. značaj ranog izlaganja i uvođenje dece u određene domene od strane odraslih i putem specijalizovanih instrukcija;
6. značaj nekognitivnih aspekata razvoja, kao i specifičnih domena u kome se ispoljava darovitost;
7. značaj ranih iskustava, stimulativne sredine i interakcije dece sa odraslima;
8. značaj praćenja sposobnosti, interesovanja i potreba svakog deteta;
9. odlučujuća uloga koja u ranom detinjstvu imaju roditelji, naročito majka, a kasnije ovu ulogu sve više preuzimaju značajni odrasli, kao što su vaspitači, učitelji i drugi.
U svetu postoji puno podsticajnih programa; ali mi ćemo se osvrnuti na jedan koji se u našim uslovima pokazao kao veoma uspešan. Iznećemo njegove najbitnije osobenosti koje su značajne za uspešan razvoj dece, posebno darovite. To je program Branke Pavlović koji je prikazan na Okruglom stolu Više škole za obrazovanje vaspitača u Vršcu 1995. godine.
Ovaj program nosi naslov „Školica-pametnica“, i njime se unapređuje kognitivno-emocionalno iskustvo i stimulišu kreativna ispoljavanja dece na uzrastu od 4-7 g.
U ovom programu su primenjeni:
1. Grupni oblici rada (sa istim i diferenciranim zadacima)
2. Rad u parovima (dva deteta, dete i odrasli)
Primenjene su sledeće metode:
1. Metod razgovora
2. Metod grafičkih radova (uz primenu kombinovanih tehnika)
3. Metod demonstracije
Edukativni sadržaji su obuhvatali različite testove i forme igara:
1. igre perciptivnih detalja i odnosa deo-celina;
2. grafomotorne igre;
3. logičke igre;
4. receptivne igre;
5. igre verbalne fluentnosti, razumevanja i igre pamćenja;
6. igre izražavanja emocija i samopoštovanja u grupi;
7. kooperativne igre;
8. igre mašte i
9. stvaralačke igre.
U radu su korišćene:
– grafičke olovke
– drvene bojice
– flomasteri
A povremeno i:
– akvarel papir;
– akvarel boje;
– hamer-papir (za zajedničko crtanje).
Grupe su bile sastavljene od dvadesetoro dece, a rad se obavljao dva puta nedeljno po jedan i po sat.
Poznati pedagog, E. Kamenov je izložio postupke podsticanja i razvoja dečjeg stvaralaštva (1995). I on podvlači značaj stvaranja povoljnih uslova za raznovrsne, prvenstveno kreativne, aktivnosti svakog deteta u kojima najvažnije mesto pripada različitim vrstama igara. Pri tome je neophodno maksimalno uvažavanje individualnih interesovanja dece, njihovih sklonosti, mogućnosti i potreba.
Literatura:
1. Bosiljka, Đ., (2005), Darovitost i kreativnost dece i mladih, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac.
2. Kamenov, E., (1995), Program za razvoj kreativnosti, Zbornik Više škole za obrazovanje vaspitača 1, Vršac.
3. Krnjaić, Z., (1996), Stimulativni programi i procesna dijagnostika, Zbornik Više škole za obrazovanje vaspitača 2, Vršac.
4. Pavlović, B., (1995), „Školica-pametnica“ – program podsticanja kreativnih ispoljavanja kod dece predškolskog uzrasta, Zbornik Više škole za obrazovanje vaspitača 1, Vršac.
Vaspitanje je neizbežno i osobeno sredstvo podsticanja i razvijanja individualnih sposobnosti i oblikovanja celovite ličnosti svakog čoveka. Nema čoveka kome vaspitanje kao pomoć i sredstvo individualnog razvijanja i samorazvijanja, samovaspitanja, nije potrbno na svakom razvojnom nivou njegovog ljudskog bića – telesnom i duhovnom.
Vaspitanje je proces podsticanja i omogućavanja individualnog razvoja koje traje, kod svakog čoveka, od rođenja do kraja čovekovog života.
Vaspitanje je moćno kada izvire iz čovekova života i kada je u funkciji takvog ćivota od rođenja do smrti.
Vaspitanje je moćno kada polazi od polazi od čovekove prirode, kada je utaknotu u tu prirodu, kada doprinosi individualnom razvijanju prirode svakog čoveka.
Pravo na individualnost , na osobenost i različitost svakog od drugih ljudskih bića, na svoju sopstvenu ličnost i njeno nesputano razvijanje i oblikovanje – temelji su istinskog i pravog vaspitanja.
Svaki pojedinac, kao osobena individualnost, sa svim svojim nasleđenim i stečenim potencijalima, predstavlja pravi temelj i ishodište istinskog vaspitanja čoveka kao ljudskog bića, njegovog oblikovanja kao ličnosti. Drugi temelji polazište proizilazi iz čovekove neizbežne pripadnosti ljudskoj grupi, zajednici, društvu. Čovek je neodvojiv od grupe, od života u grupi da drugim ljudskim bićima. Van ljudske grupe čovek prestaje da bude čovek. Van grupe prestaje vaspitanje čoveka. Samo u grupi čovek može da se samorealizuje kao istinski čovek.
Vaspitanje je međuljudski odnos. Ono je to samo kada se u tim odnosima uvažava i poštuje sloboda i individualna različitost svakog čoveka obuhvaćenog tim odnosima. To je i jedino ograničenje koje ne narušava prirodu pravog vaspitanja. Sloboda jednog čoveka u životu, pa i u vaspitanju, može biti ograničena samo isto takvom slobodom drugog čoveka, člana iste ljudske grupe.
Vaspitanje je uspešno kada je utkano u komunikaciju pojedinca sa grupom, grupe sa pojedincem, grupe sa grupom.
Vaspitanje kao međuljudski odnosi komunokacija slobodnih pojedinaca i grupa veoma je bogato i raznovrsno po sadržajima, metodama, sredstvima, simbolima, po oblicima ispoljava i ostvarivanja takve komunikacije i odnosa u toj komunikaciji.
Vaspitanje je uzajamno delovanje i uticanje, davanje i prihvatanje, samodavanje i samouticanje.
Literatura:
Nikola Potkonjak, „XX vek: Ni »vek deteta« ni vek pedagogije. Ima nade… XXI vek“, Novi Sad, 2003.
(Žan Žak Ruso)
„Biljke se oblikuju kultiviranjem a ljudi edukacijom… Rođeni smo slabi, potrebna nam je snaga; rođeni smo potpuno neopremljeni, pa trebamo pomoć; rođeni smo glupi, treba nam znanje prosuđivanja. Svaka stvar koju nemamo pri rođenju a koja će nam trebati kada odrastemo, daje nam se edukacijom. „
(Mišel de Montenj)
„… budući je bila istina da nas studiranje, čak i onda kad se pravilno čini, može naučiti od čega se sastoji mudrost, te ispravno delovanje i determiniranost, hteli su omogučiti svojoj deci ravni dodir sa stvarnim slučajevima, učeći ih ne prenosenim informacijama, već aktivnim iskušavanjem, njihovim , odlučnim oblikovanjem i stvaranjem, ne samo rečju i instrukcijama, već uglavnom delima i primerima, čime mudrost ne bi bila nešto što duša zna, već sam centar duše i temperament, ne nešto stečeno već prirodna sposobnost .“
(Anton Makarenko)
„Naša djeca to je naša starost. Pravilan odgoj, to je naša sretna starost; loš odgoj, to je naša buduća nesreća, naše suze, naša krivnja pred drugim ljudima, pred čitavom zemljom.“
(Platon)
„Neka lekcije vaše dece budu u formi igre…Naučićete više o njihovim prirodnim sposobnostima na taj način.“
(Imanuel Kant)
„Bolje je znati malo ali temeljno, nego mnogo i površno.“
„Iskustvo bez teorije je slepa, ali teorija bez iskustva je samo intelektualna igra.“
(Elena Kej)
„Samo blagim postupanjem i nežnošću stiče se poverenje deteta. Poredak, mir, red, dobrota i pažnja i u kući i u porodici najbolji su vaspitači. Tome treba dodati rad – obaveze deteta koje ono treba da ispunjava i u porodici, i u školi. “
„Porodica je prirodna sredina,i za učenje čitanja i pisanja, za učenje obavezama, pre svega radnim, za učenje socijalnim dužnostima i sl. Posebno u porodici treba kod dece razvijati posmatranje, zdravu fantaziju koja ima estetički i etički značaj. Znati dobro videti – u svetovima prirode,čoveka i umetnosti – i znati dobro čitati, to su dve velike mete, kojima treba da teži vaspitanje u kući, kao i u školi. Kad dete to ume, skoro sve drugo može samo da nauči.“
- U vreme kada je do droge veoma lako doći i kada sve više mladih proba psihoaktivne supstance sasvim je opravdan strah svakog roditelja da i njegovo dete ne krene ovom stranputicom.
Kako se ponašati, šta im reći da do toga ne dođe, pitali smo Nenada Stevanovića, koordinatora savetovališta u Centru za prevenciju narkomanije opštine Zvezdara, koji više od deceniju radi s porodicama čija su deca probala droge ili postala zavisnici.
Osnovno je da droga ne sme biti tabu tema u kući. O tome mora otvoreno da se razgovara s decom. Roditelji često smatraju da nema potrebe za tim jer misle da se to neće dogoditi njihovoj deci, već nekoj drugoj. Međutim, niko od droge nije vakcinisan i svakome može da se desi da proba – kaže on.
O štetnosti droge može da se razgovara i s detetom predškolskog uzrasta, ali ozbiljniji razgovori primereni su uzrastu od 10 i 11 godina jer je, kaže naš sagovornik, dete tada dovoljno zrelo da zna o čemu mu se govori. Međutim, primećuje on, i mnogi roditelji i sami o drogama znaju malo najviše zato što misle da se to njihovoj deci neće dogoditi.
– A trebalo bi da znaju i kako droga deluje, i kako izgleda, i kako da po ponašanju deteta primete da je probalo. Uvek mogu da se besplatno jave našem savetovalištu, da dođu i informišu se – kaže Stevanović.
Uz karakteristične spoljne simptome, navodi naš sagovornik, menja se i kompletan stil života jer osoba počinje da laže i izvodi razne manipulacije kako bi prikrila posledice koje uzimanje droge izaziva.
OPASNA DOSADA NA RASPUSTU
Stevanović navodi da roditelji treba da budu posebno oprezni sada, u vreme raspusta, kada deca imaju mnogo slobodnog vremena.
– U dosadi i dokolici veći je rizik da deca posegnu za drogom. Prvo se kreće s alkoholom, a onda prelazi na marihuanu, pa na eksperimentisanje s težim drogama, mada lakih i teških droga nema. Deca obično čuju od nekog drugog da je on probao, pa se i kod njih javi radoznalost da i sami tako prekrate dosadu. Zato je od presudne važnosti osmisliti im slobodno vreme i organizovati sportske i druge aktivnosti kako bi se deca što manje dosađivala.
UPOZNAJTE NJIHOVO DRUŠTVO
Prema njegovim rečima, roditelji moraju da znaju s kim se njihova deca druže, da insistiraju da se upoznaju s tom decom. Po mogućnosti i s njihovim roditeljima, kako bi mogli da razmenjuju informacije.
– Poznavanje drugara je neophodno jer od njih dosta toga može da se sazna. Mi smo u savetovalištu imali slučaj jednog momka čiji je drug rekao njegovom starijem bratu da se on drogira i tako se za slučaj i saznalo – priča Stevanović.
Važno je pratiti i na kakvim mestima se deca kreću, a, kako kaže naš sagovornik, više od 90 odsto roditelja koji su dolazili u savetovalište nisu imali pojma gde im deca izlaze. Treba se, kaže on, raspitati kakva su to mesta, šta se na njima dešava, pa i otići tamo. Naravno, sam, a ne s detetom. Ukoliko roditelji procene da je bolje da im dete tamo ne ide, treba to da im i zabrane. Isto kao i druženje s decom za koju znaju da uzimaju psihoaktivne supstance, jer se tako smanjuje mogućnost rizika da dete dođe u kontakt s drogom.
U slučaju da otkriju da dete uzima drogu, savetuje naš sagovornik, roditelji ne treba da gube vreme, već da se što pre obrate stručnjacima u savetovalištima. Što se pre jave, veća je mogućnost da dete izbave iz kandži droge.
– I da se ne nadaju da će dete samo otići na lečenje jer to se zaista retko, retko dešava – kaže Stevanović.
Roditelji su nekad skloni da preturaju po dečjim stvarima kako bi utvrdili da li njihovo dete možda uzima drogu. Preturanje po stvarima, kaže naš sagovornik, nije dobra metoda jer se tako može narušiti poverenje izgrađeno s detetom.
– Uhođenje je prihvatljivo samo kada roditelj već počne da sumnja – kaže Stevanović i navodi da se oni koji su već prešli ne heroin mogu otkriti i po tome što češće nego ranije ili naprasno počinju s drugarima da razmenjuju diskove s muzikom ili filmovima u čijim omotima se zapravo nalaze paketići heroina.
ZNACI UPOZORENJA
Marihuana
– Crvenilo beonjača i staklast pogled
– Bezrazložno smejanje
– Preterana žeđ i glad, naročito glad za slatkišima
– Kada dejstvo droge počne da popušta, javlja se apatija i osoba postaje nezainteresovana
– Odeća i kosa poprimaju karakterističan slatkast miris, sličan onom koji bi se oslobodio paljenjem biljke za čaj
Heroin
– Veoma sužene zenice, koje bukvalno postaju kao tačke. Do toga dolazi zato što je heroin anestetik, pa se pod njegovim dejstvom opuštaju mišići koji inače šire zenice oka
– Dok dejstvo traje dete postaje vredno, želi da pomogne i uradi i ono što ranije ni slučajno nije htelo
– Kada dejstvo prestane, kreće pospanost, zamišljenost, glava klone, takozvano „kljucanje“
Kokain i brze droge
– Osoba ne može da se smiri ni minut na jednom mestu i stalno mora da bude u pokretu
– Nespavanje i po tri četiri dana
– Kada se organizam iscrpi od nespavanja, utone u san koji može da traje i po dva-tri dana
Izvor: Blic žena
http://www.poslovnazena.biz/porodica/naucite-decu-da-kazu-ne-drogama-27-4904
Prilozi uvodu u pedagogiju
Jan Amos Komenski
„Evo mi dospeli, koji samo sebe smatramo za ljude, vas decu za male majmune, samo sebe za pametne, vas za nerazumne, samo sebe za rečite, vas za nemušte smo otkazani za vaše škole! Vi ste nam dani za učitelje vaše čini našim za ideal i uzor“ .
„Dajte nama valjane majke, pa ćemo dati valjane građane“.
Elena Kej
 „Škola ima samo jedan veliki cilj: da sama sebe učini izlišnom, da dopusti da zavlada život i sreća – to će među ostalim reći samoradnja – namjesto sistema i šema“.
„Jedino sredstvo, da se ozbiljna i sve obimnija surovost – a time i klsna razlika – ukloni, jeste da deca jedne zemlje do 15. godine uživaju istu školsku nastavu. Ali, ova škola morala bi da se oslobodi crkvenog uticaja i obaveznosti polaganja ispita.
Makarenko
 „Svaka porodica se odlikuje svojstvenim životom i životnim uslovima, svaka porodica je dužna da samostalno rešava pedagoške zadatke.“
„Sudbina deteta koje je lišeno očeve ili materine ljubavi nije samo njegova lična tragedija. Dete osakaćeno time što je odbačeno, napušteno, često je u budućnosti čovek nepotpune vrednosti. Prema tome, očevi i majke koji napuštaju svoju decu vrše akt podlosti prema društvu.“
Literatura:
- Nikola M. Potkonjak ( 2003): XX vek: Ni vek deteta ni vek pedagogije ima nade… XXI vek Novi Sad, savez pedagoških društava Vojvodine.
- Radovan Grandić (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, savez pedagoških društava Vojvodine, Novi Sad.
- Radovan Grandić (2007): Prilozi uvodu u pedagogiju, savez pedagoških disciplina Vojvodine, Novi Sad.
Ciklična stručna razmatranja ovoga odnosa (teorije i prakse), uglavnom, su konstatovala da između ove dve strane istog procesa postoji veliki jaz. Diskursi, u krugovima teoretičara, istraživača i sl., nisu još našli adekvatan put da se ovo prevaziđe, tj. da se nauka u željenom stepenu približi praksi. Novi trendovi na metodološkom polju, pre svega, kritički pristupi teorije i praksi obećavaju rešavanje ovoga pitanja, naravno, uz ispunjenost značajnih pretpostavki. Refleksije pedagoga, ne samo u Jugoslaviji, uočavaju potrebu da pedagoška teorija bude osmišljena načinima kojima se može dovesti u vezu s praksom. Ovo, naravno, ne znači da se od nje očekuje da će se pedagoškim postavkama direktno moći da objasne uzroci problema sa kojima se praktičari sreću.
Empirijski pristup konstituisanju posebnih pedagoških teorija
Pažnja teorijski usmjerenih pedagoga u drugoj polovini dvadesetog vijeka bila je usredsređena na probleme opšte pedagoške teorije, pri čemu je opšta pedagoška teorija ostala samo kao neodređen i neuređen skup različitih često i suprotstavljenih, teorijskih shvatanja. Ovaj rad posvećen je jednom broju problema posebnih pedagoških teorija nastalih kao rezultat teorijskih proučavanja i empirijskih istraživanja. No, i pored takvih progresivnih tokova, fundamentalni problemi posebnih pedagoških teorija ostali su nerazjašnjeni. To ce posebno odnosi na pojmovno određenje posebnih pedagoških teorija, njihovu funkciju, unutrašnju strukturu, kriterijume klasifikacije, vrste pedagoških teorija, te odnose teorije i empirijskih istraživanja. Primjenom sistemnih proučavanja otkrivene su strukturne komponete posebnih pedagoških teorija:osnove pedagoške teorije (filozofske, logičko-gnoseološke, metodološke, psihološke, sociološke antropološke i druge koncepcije),jezgro pedagoške teorije (postulati postavke, iskazi),model reformulisanja problema, model klasifikovanja činjenica po bitnosti i drugi). Empirijska istraživanja i posebne pedagoške teorije nalaze se u posebnim odnosima. Saznanja prezentovana u ovom radu pokazuju da je pored deduktivnim moguće i metodološki opravdano, pored deduktivnog, primjenjivati i empirijski pristup konstituisanju posebnih pedagoških teorija.
CITATI..
Mnogi imaju neki nesvršen račun sa životom,ali pri tom život je uvijek njihov dužnik. ( Ivo Andrić)
Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo. (Ivo Andrić)
…život je neshvatljivo čudo,jer se neprestano troši i osipa,a ipak traje i stoji čvrsto… (Ivo Andrić)
Zbog toga što ima svoj kraj, život je besmislica. (Abdul Atahija)
Život je kao i ljubav-sav razum je protiv njega i sav zdravi instikt za nj. (Samjuel Batler)
Život je dugi proces umiranja. (Samjuel Batler)
Tragedija života nije toliko u tome što ljudi propate,koliko u tome što promaše. (Karlajl)
I za hiljadu godina čovjek će isto ovako uzdisati:“Ah, teško je živjeti!“ i u isti mah, ovako isto kao i sada bojaće se i neće htjeti da umre. (Čehov)
Mnogi se ljudi tuže da im prodje cjeli vijek tražeći životu njegov smisao, ako uopšte postoji i nije drugdje nego u samom traženju. (Jovan Dučić)
Velika nesreća čovjekova jeste što život počinje mladošću a završava starošću; jer bi život bio neizmjerno savršeniji da, naprotiv, počinje starošću, a svršava mladošću. (Jovan Dučić)
MISLI..
Što možeš sanjati, to možeš i učiniti.-Volt Dizni
Bojati se ljubavi znači bojati se života.-Bertrand Rasel.
U životu možemo ostvariti sve što želimo, ako dovoljnom broju ljudi pomognemo da oni ostvare što žele.-Zig Ziglar
Prepreke nas ne mogu zaustaviti. Svaka se prepreka savladava odvažnošću.-Leonardo de Vinci
Najslobodniji, najspontaniji i najkomunikativniji način izražavanja kod dece predstavlja crtež. Zastupljen je na svakom mestu, u svako vreme, i predstavlja lepotu, zadovoljstvo, igru i radost detetovog izražavanja. Sa crtežom ono napreduje u rastu i razvoju, spoznaje i saznaje svet oko sebe, razvija svest o sebi, svom postojanju i svom neposrednom okruženju.
U analizi i interpretaciji dečjeg crteža dolazi se do mnogih saznanja o razvoju deteta, počev od toga da li njegov crtež odgovara uzrastu vršnjaka; ako ima odstupanja, na kom planu se najviše manifestuje. Od posebnog značaja su crteži ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu crteža ljudske figure može se izračunati detetov koeficijent inteligencije (IQ), može se dobiti i odgovor kako ono doživljava sebe u vremenu, prostoru i prema drugim ljudima. Kako je usvojilo telesnu šemu, što je osnov za razvoj logičkog mišljenja, pisanja, govora i jezika, kao i svih ostalih važnih faktora za njegov razvoj.
Osnova – kuća, drvo i figura
Crtež drveta otkriva mnoge aspekte ličnosti deteta, posebno njegovo emocionalno stanje. Otkriva početne karakterne osobine kao i mnoštvo problema koji su ga zadesili.
Kuća uvek predstavlja «porodicu» i njenu dinamiku, odnose među članovima porodice. Ona je detetovo najveće uporište i ono ima potrebu da oko «bate ili seke» smešta i ostale članove porodice. Na osnovu toga gde dete smešta sebe na crtežu ili eventualno izostavlja, «crtež porodice» služi za bolje sagledavanje međusobnih odnosa između njenih članova.
Pritisak roditelja
Crtež otkriva sve aspekte detetovog razvoja, od trenutka kada ono počinje da hvata olovku i da pravi prve crte, žvrljotine, krugove. Otkriva se kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni rast i razvoj deteta. Roditelji najčešće čuvaju crteže svoje dece iz godine u godinu, i sa ponosom pokazuju familiji i prijateljima kako su njihova napredovala u crtanju.
Na žalost, ima i onih mama i tata koji kriju crteže njihove dece ili jedva imaju po koji, jer mališani odbijaju da crtaju, teško drže olovku, ili ne umeju skoro ništa da nacrtaju. Neki roditelji su skloni da veruju da će to vremenom «proći» a neki su već krenuli da rešavaju postojeće probleme.
Neki roditelji vrše pritisak na dete kako treba da crta . Postoji nekoliko «tipova» roditelja u svojstvu «savetodavaca». Jedni stavljaju detetu olovku u ruku i pokušavaju da njihovom šakom, vodeći detetovu, izvedu oblike na hartiji, uporno objašnjavajući kako neki predmeti treba da izgledaju. Drugi objašnjavaju kako treba da se izvedu određeni oblici u okviru sadržaja crteža, brišu detetu nacrtano i zahtevaju da ih sluša i da napravi onako kako oni pričaju. Treći tip roditelja, sklanja dete sa stolice, seda na njegovo mesto i crta umesto njega. Uz put im često prigovaraju kako nikada neće naučiti da crtaju kako treba. Takvi roditelji crtaju deci i kasnije, u školi, pa čak i na fakultetu.
Deca koja često trpe takve zahteve, izgrađuju negativene stavove o sebi i vrlo često podbacuju u učenju u školi. U predškolskom periodu može da se stvori agresivan stav prema drugovima i drugaricama
Razgovor o crtežu kao terapijski postupak
Pored utiska koji se, na osnovu njegovog crteža, stiče o ličnosti deteta, kao i serije dijagnostičkih hipoteza do kojih se dolazi sistematskom analizom, postoji još jedan koristan način njegove upotrebe. Sa detetom se, naime, kasnije razgovara o crtežu i to predstavlja dopunski analitički postupak. »Sadržaj“ asocijacija (ono što za njega predstavlja nacrtano) može da pruži važne informacije o značaju pojedinih aspekata nacrtanih figura. Pored toga, razgovor se može voditi mnogo slobodnije. U takvim slučajevima figura može da posluži samo kao zaklon koji štiti dete od suviše „opasnog“ neposrednog eksponiranja ali mu istovremeno omogućava i da se rastereti imajući spremnu odstupnicu odnosno izgovor da nije „dobar crtač“. U mnogim slučajevima analiza dečjeg crteža sapliće se oko pitanja da li je crtež odraz detetovog JA, idealnog JA, aspekta ličnosti koji je neprihvaćen od JA, i razne druge mogućnosti. Jedan broj dece, vrlo brzo otkriva da crtež prikazuje njih ili neki stav koji ona cene, dok je drugima potrebno vreme za otkrivanje te veze.
Izvor:
http://www.mojpedijatar.co.rs/sr/article/decji-razvoj-kroz-crtez/54
Diskalkulija je teškoća koja se manifestuje u otežanom savladavanju izvođenja računskih radnji.
Manje su greške prilikom sabiranja dva manja broja nego pri njihovom oduzimanju, množenju, a posebno deljenju. Ukoliko dete treba da sabere duži niz brojeva to kod njega uvek izaziva zabunu, pa često i neuspešnost u izvođenju same radnje. Zadati zadaci rečima, a posebno oni koji su zadati u okviru slike, shvataju se i rešavaju sa teškoćama ili se uopšte ne mogu shvatiti.
Razvojna diskalkulija se obično javlja samostalno, nezavisno od kvaliteta ovladanosti leksičkim i jezičkim sposobnostima, koje se ne odnose na teškoće matematičkih operacija.
Dete sa diskalkulijom ponekad izgleda kao dete koje ne razume šta mu se govori iako sasvim dobro razume naloge, tekstove priča i te iste tekstove može samostalno prepričati.
Dete s diskalkulijom vrlo često:
*znatno kasnije se počinje služiti brojem
*sa teškoćom razume razdvajanje celine na delove
*pokazuje poteškoće u građenju novih celina
*često je prisutna dislateralizovanost
*zna napisati brojeve u nizu, ali im često zamenjuje mesta (npr.43-34, 21-12 …)
*teško shvata izgovoreni ili zadati pojam broja
Prilikom ispitivanja računskih sposobnosti i otkrivanja razvojne diskalkulije proverava se sledeće:
*percepcija broja
*matematičke operacije
*matematički znaci
*automatizovane računske radnje vezane uz govor
*redosled brojeva
*shvatanje mesta brojeva (jedinice, desetice..)
*prostorna orijentacija (na papiru i u prostoru)
Rad s decom koja imaju teškoće sa diskalkulijom obuhvata:
*vežbe koordinacije pokreta i orijentacije u prostoru
*vežbe lateralizacije
*vežbe percepcije i auditivne diskriminacije
*usavršavanje simbolizacije pojmova i pojava
Ciljanim vežbama već u najranijem uzrastu možemo uticati na razvoj pojma broja. Slaganje i građenje kockicama , sklapanje predmeta, zbrajanje prstićima najranije su aktivnosti vezane uz razvoj pojma broja .
Savet: igrajte se s detetom, brojite igračke, pišite brojeve, slažite puzzle (posebno one gde treba spojiti određeni broj sa brojem predmeta na slici)…
Izvor:
http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php?PHPSESSID=ae1ea671355798f51d348ea762c8a185&topic=783.msg11848#msg11848
J.J.KOMENSKI
“ Vrline se uče ako stalno radimo ono što je časno. Poznavanju se učimo poznavanjem,a radu radom. Kao što, dakle, deca hodanjem uče kako hodati, govoriti govorenjem, pisati pisanjem itd. tako će se naučiti slušanju slušanjem, uzdržljivosti uzdržavanjem, istini govorenjem istine, postojanosti istrajnošću itd. samo ako bude ljudi koji prednjače rečju i primerom.“
“ Nerazumno dakle, postupaju roditelji, koji vode dete posve nepripremljeno učitelju, kao što se tele vodi kasapinu. „
ĐON LOK
„Ništa nema u umu što nije prošlo kroz čula“
„Od svih ljudi koje susrećemo u životu devet desetina od njih postaju ono što jesu – dobri ili rđavi, korisni ili nekorisni – zahvaljujući svome vaspitanju. Ono i stvara velike razlike među ljudima.“
„Ukoliko su deca više dorasla upotrebi razuma i ukoliko to zaslužuju, a očevo čelo postaje vedrije i odstojanje sve manje, to će ranija stega ojačati njihovu ljubav, kada uvide da je ona bila izraz dobrote prema njima i briga da ih naučimo da zasluže ljubav svojih roditelja i poštovanje drugih ljudi.“
„Ne smatram nikakvu kaznu korisnom po dete, ako stid od učinjenog dela ne bude jači od bola, jer ovakav način kažnjavanja, rađa odvratnost prema svemu onom što je vaspitač dužan da omili deci.“
„Ma kakve im pouke davali i ma kakva im učena predavanja o vaspitanju držali svakoga dana, ono što će najviše uticati na njihovo ponašanje biće društvo u kome se kreću i ponašanje svih onih koji su oko njih.“
Ž.Ž.RUSO
„Sve što nedostaje pri našem rođenju, i što nam je potrebno kad odrastemo, daje nam vaspitanje i obrazovanje.“
„Svaki čovek treba da se vaspitava zbog sebe. Samo tako će se naučiti veštini življenja. „
„Ko nije u stanju da ispuni dužnosti oca, nema pravo da postane otac.“
IMANUEL KANT
“ Čovek se mora rano navići da se potčini pripisima uma, umstvenosti, pameti, dobroti, a ne bilo kakvim nečijim propisima, bilo ono umni ili bezumni. Nije mali broj roditelja, nastavnika ili državnih organa koji traže od čoveka bezuslovnu disciplinu uma kao vrhovnoj vrednosti čovekovog života. Ako umnost ne bude poštovana kao najveća vrednost i garancija da će vaspitanik postati čovekom, nego ako mu je još u mladosti sve ostavljeno na volju i ako mu se još onda nije nešto zabranjivalo, on zadržava izvestan stepen divljaštva kroz čitav život. „
ISIDORA SEKULIĆ
“ Ko nema oca i mater, ostavljeno mu je ono što je oduzeto onima koji imaju oca i mater. Priroda nije tako nepravedna kao što nam izgleda, jer ono što na jednom mestu doba, to na drugom mestu oduzme. Rđavo vaspitanje i naša, po prirodi veća ili manja osetljivost pod tim teretom, postavili su naše razlike, prosubili zavist i pakost i stvorili ono što se zove sudbina. „
MAKARENKO
“ Ako ste rodili dete – to znači da ste mu vi za mnogo godina unapred posvetili sav napor vaše misli, svu vašu pažnju i svu vašu volju. Vi morate biti ne samo otac i starešina vaše dece, vi morate biti još i organizator vašeg sopstvenog života, jer van vaseg delanja kao građanina, van vašeg ličnog osećanja, kao čoveka, vi ne možete biti vaspitač. „
LITERATURA:
– Grandić R. ( 2007) : Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad : Savez pedagoških društava Vojvodine
– Živković S. D., Petrović R. (2008) : Filozofija vaspitanja i obrazovanja, Vršac : Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača
– Grandić R. (2007) : Prilozi uvodu u pedagogiju, Novi Sad : Savez pedagoških društava Vojvodine
– Đorđević B., Đorđević J. (2007) : Savremeni problemi društveno – moralnog vaspitanja, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine
Стилистика је наука о стилу, а стил је начин изражавања језиком, она оцењује начин на који је мисао саопштена и њену складност са мишљу, осећањима, намерама. Реч стил (grč. stylos; lat.stilis) је некада имало само значење металне писаљке којом се писало по дасци пресвученој воском, а данас се том речју означава сваки организован систем средстава израза, било речима, бојама, тоновима, тако да се о стилу говори у сликарству, архиктетури…
Једна од основних и најчешћих стилскох фигура је поређење (lat. comparatio). Она се састоји из три члана
- предмета који се пореди;
- заједничке особине предмета и онога ко се пореди;
- предмета са којим се пореди.
На пример: ,,Између ваших љубави и ваше мржње, однос је исти као између високих планина и хиљаду пута већих и тежих геолошких невидљивих наслага на којима оне почивају.“ Иво Андрић
Контраст- или антитеза је специјална врста поређења. Овде се поређење не врши по сличности, већ по супротности. Контраст (црно-бело) изазива јак емоционалан утисак, где се истиче оно на шта се ставља мисаоно и емоционално тежиште.
На пример: ,,Ја босиљак сејем, мени пелин ниче“
Метафора-је скраћено поређење, по њој се остварује пренос значења тако да се истакне једно заједничко значење из једног подручја живота и света који се повеже са другим подручјем. Метафору увек прати нека конотација тј. целина асоцијација повезаних с’ неком речју.
Примери: ,,И ту мајка тврда срца била, да од срца сузу не пустила“;
,,Гле, биље прољећа, траг снова, безбројних ратника!“ …
Веома су цењене:
- Ономатопеја;
- персонификација;
- хипербола;
- градација;
- епифора;
- анафора и
- епитет.
Ономатопеја-је фигура опонашања животиња, звукова из природе.
Персонификација – је најзаступљенија, јер дете сматра да је живо све што га окружује. када је мало, не разликује жива бића од предмета и појава. За дете нема неживих ствари и појава.Понекада се перснификовањем животиња потстичу комични ефекти.
Хипербола– такође је честа, јер одговара природи детета које се диви све што је велико, знажно, необично, фантастично. Дете воли да замишља све у великим димензијама, јер се и само развија.
Градација-изношењем приче у песми тако да се ређају слике и појмови, да би се све завршило изненађењем, које је кулминација.
Епифора– је понављање речи на крају стиха.
Анафора– је блиска детету, јер оно воли понављања, а понавља речи јер му је речник ,,сиромашан“.
Епитет– је близак детету, јер оно ствара одређену слику у дечијој свести (брадата мећава, голишав сапун…). Деца нарочито воле риме, и најлепше песмице за децу јесу оне које се римују.
|
|
