Naša narodna poezija se deli u tri grupe:
– lirske,
– epske-junačke i
– lirsko-epske pesme.
LIRSKE PESME
Sve što narodni život čini životom, sva ljudska osećanja i raspoloženja: i radost i bol, i nada i očekivanja, i sreće i nesreće, i rad i običaji, i verovanja i stah od nepoznatih nebeskih sila opevani su u lirskim narodnim pesmama. Vuk Stefanović Karadžić ih je nazivao i ženskim pesmama, jer su ih pevale mlade žene i devojke. Lirske pesme su od raznovrsnog stiha od četverca do četrnesterca. One mogu biti: Mitološke pesme, Obredne pesme, Običajne pesme, Porodične pesme, Pesme o radu, Ljubavne pesme, Šaljive i podrugljive pesme.
EPSKE – JUNAČKE PESME
Pevaju o borbama, događajima, junaštvima i zbivanjima na bojištu i o junacima. U junačke borbe mešaju se ponekad i nadprirodna bića vile, čarobnjaci…Ukoliko se u pesmama opevavaju junaci i bitke koje nisu istorijske onda se nazivaju neistorijske, a ukoliko su junaci istorijski poznati, pesme se nazivaju istorijske. Prema tome koje junake i epohe opevavaju epske pesme se dele na cikluse: Neistorijski ciklus, Pretkosovski ciklus, Kosovski ciklus, Ciklus pesama o Marku Kraljeviću, Pokosovski ciklus, Hajdučki ciklus, Uskočki ciklus, Ciklus oslobođenja Srbije i Crne Gore.
LIRSKO – EPSKE PESME
U našoj narodnoj poeziji postoje i pesme u kojima se saopštavaju događaji, što ih čini epskim i pevaju osećanja, što je karakteristika lirskih pesama. Kada su ove pesme tužnog sadržaja i trgičnog kraja, nazivaju se balade, a kada su vesele i sa srećnim završetkom romanse.
Primeri balada: Smrt Omera i Merime, Ženidba Milića Barjaktara…
Primeri romasi: Stojan i Ljiljana…
Igra u dečjoj književnosti je prisutna u svakom delu za decu, jer je igra temelj dečje ličnosti i bliska je detetu. i kad se igraju, i kad putuju, i kad se svađaju, i kad se bore sa nepoznatim junacima ili nešto grade, deca se igraju. Igra se može kao metodički postupak primenjivati u svim vidovima učenja. Ona stimuliše kreativnost i oslobađa od stege i nesigurnosti. Korisna je za poboljšanje ukupnog nastavnog i životnog okruženja, ima terapeutske svrhe, socijalizacija introvertne dece.
Takav tip igre u dečjoj književnosti teoretičari nazivaju kreativna ili stvaralačka igra koja daje pozitivne životne rezultate i ostvaruje neke ciljeve.
Dete želi da se igra, želi da bude odžačar, pilot, lekar, pekar, vozač i te njegove sposobnosti treba podržati i stimulisati. Čak i kad deca rade nešto ozbiljno u toj ozbiljnosti ima elemenata igre. Ima igre i u poeziji i prozi. Ljubivoje Ršumović se igra u svojim pesmama, igra se i Dušan Radović, čak i u Zmajevim pesmama ima elemenata igre. Igre ima i u bajkama i šaljivim pričama….
Ostim igre u dečijoj književnosti je potrebna mašta kako bi se stimulisala kreativnost dece. Jedan pisac je rekao da je mašta veličanstvena vrlina koja deluje na sve, na mozak, na srce, na inteligenciju i celokupne prostore ljudske duše. Bez mašte sve je izgubljeno.
Narodna književnost se ne zove tako samo zato što je stvorio narod, već i zato što izražava kako je narod živeo, šta ga je sve pratilo kroz život, o čemu je razmišljao, čega se plašilo, šta su voleli, zbog čega su tugovali i patili.
Narodna književnost se delu na:
– poeziju i
– prozu.
Prema obrađenim događajima i temama narodna proza se deli na:
Bajke. Najstarija vrsta narodne proze. Pune su čudesnog, neverovatnog i nadprirodnog. Čovek u njima ima čudesne moći, pojavljuju se nestvarna bića: vilje, zmajevi, čarobnjaci, voda koja oživljava mrtve. Uvek imaju srećan završetak i dobro pobeđuje zlo. Najpoznatije narodne bajke: Biberče, Aždaja i carev sin, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Devojka brža od konja…
Legende. Veoma su slične bajkama, jer i u njima ima dosta čudesnog, neverovatnog i nadprirodnog. U njima se govori o izuzetno neobičnim ličnostima: Sveti Sava, Marko Kraljević, Car Trojan ili o nastanku nekih sela, gradova ili životinja. Najpoznatije legende su: U Cara Trojana kozije uši, Sveti Sava i neradne žene…
Narodne priče. Govore o odnosima među ljudima, porodici i društvu. Imaju nameru da pouče i usmere kako da se živi i da se bori protiv svake vrste ugnjetavanja. Najpoznatije su: Sveti Sava i đavo, Devojka cara nadmudrila…
Narodne pripovetke. U njima se priča o snalažljivosti pojedinca u različitim životnim situacijama, o podvalama i manama, o tome da uvek delo i nedelo izlaze na videlo i da uvek se dobro nagrađuje, a zlo kažnjava. Poznate su: Starac pobeđuje divove, Ero i Turčin…
Narodne basne. U njima se preko likova životinja, biljaka, predmeta otkrivaju osobine ljudi i ukazuje se na njihove nedostatke i mane kao razumnih bića. Pojedine životinje uvek označavaju određene osobine ljudi: vuk je zao i krvoločan, medved je trapav i glup, lav je snažan i nezavisan, lisica je lukava i prepredena, zec je plašljiv, a mrav vredan i neumoran. U sebi sadrže pouku. Najpoznatije su: Kornjača i zec, Zumbul i karanfil…
Anegdote. Ima ih i u narodnoj i u umetničkoj književnosti, vezuju se za poznate ličnosti, kao iz naše prošlosti tako i iz ovog vremena. U njima je sve svedeno na najmanju meru: sam događaj, opis, dijalog, a sve u nameri da njen kraj bude što efikasniji, uspešniji i blistaviji. Poznate su: Ero s onoga sveta, Otac, sin i njihov magarac…
Poslovice. Umne i slikovite pouke iskazane jednom rečenicom nazivaju se poslovice. Primeri: Ljubav je kao šah, uvek se dama zaljubi u konja. U zdravom telu, zdrav duh…
Zagonetke. Igre rečima bez zalaženja u životne probleme. Sastoje se iz dva dela, iz postavljanja pitanja, zadatka, zagonetke i odgovora na to pitanje ili rešenja zagonetke. Primeri zagonetki.
Pitalice. Narodne pitalice se najčešće sastoje iz postavljenog pitanja, i pravog, umnog, često duhovitog odgovora. Primeri pitalica.
Literatura: beleške sa predavanja
Dečja književnost je u svakoj fazi razvoja deteta i svakim svojim žarom omogućava detetu kreativnost.
NARODNA USMENA KNJIŽEVNOST, naročito bajka omogućava kod deteta razvoj mašte. Mogućnost da se vine u svet vila, zmajeva, čudesa, da leti slobodnim prostorima, prelazi prostore korakom od sedam milja, da savlada sve prepreke i sile zla.
UMETNIČKA PROZA ZA DECU omogućava detetu da shvati svoje mogućnosti i sposobnosti, da shvati da osim mašte ima još mogućnosti za razvijanje kreativnosti. Dete samo gradi bolji svet, shvata svoje mogućnosti da kreira svoju budućnost.
REALISTIČKA PRIČA omogućava detetu da sagleda svoju socijalnu situaciju i pruža mu mogućnost da sopstvenim kreativnim sposobnostima izgradi bolje mesto u svetu…
Među romanima za decu posebnu pažnju treba posvetiti AVANTURISTIČKIM ROMANIMA, ROMANIMA O DIVLJEM ZAPADU, ROMANI O OSTRVIMA SA BLAGOM,NAUČNO-FANTASTIČNI ROMANI, ISTORIJSKI ROMANI. Svi oni pružaju mogućnost da dete uz pomoć mašte krene u nepoznate i tajanstvene prostore i da se nakon brojnih prepreka ponovo vrati u stvarnost.
POEZIJA ZA DECU takođe pruža deci mogućnost da lete beskrajnim prostranstvima mašte, da imaju krila, da odlaze slobodno i slobodno se ponovo vraćaju u stvarnost.
DRAMA–KOMEDIJA pružaju detetu naročito mnogo mogućnosti za kreativnu igru. Dete kroz te dramske oblike živi svoj svet, pokazuje svoje sposobnosti i mogućnosti, gradi nove svetove u kojima živi…
Literatura: Opšte osnove predškolskog programa model B, Emil Kamenov
Istorija Srpske književnosti počinje u IX veku kada su Srbi zajedno sa Hričćanstvom dobili i crvene knjige na crkveno-slovenskom jeziku. Vremenom unošenjem Srpskih reči nastaje Srpska redakcija staroslovenskog jezika koji nazivamo srpsko-slovenski jezik, a na kome se pisalo u XII i XIII veku u verme Stefana Nemanje i njegovih sinova Save i Stefana Prvovenčanog. Umetnost srednjeg veka, sve do XII veka ne zna za detinjstvo, jer srednjovekovna civilizacija ne pravi razliku između dece i odraslih. Do XVI i XVII veka isključena je svaka nežnost i vedrina prema mladima. Roditelji imaju krajnje uzdržan odnos prema svojoj deci. Kod Srba u to vreme glavni nosioci pismenosti su manastiri Hilandar, Mileševa, Studenica, Žiča, Peć, Ravanica još nema škola. Kniževnošću se zanimaju sveštenici, monasi nižeg reda, letopisci i kaluđeri, koji je prepisuju i umnožavaju. Sve napisano služilo je veri, niko nije mislio na decu. Prvi nagoveštaji tekstova za decu mogli bi da budu neki pojednostavljeni delovi Svetog pisma. Međutim sa XVIII vekom dolazi do slabljenja crkve, a jačanje nauke prosvećenosti, počinje otvaranje škola i život literature za decu. Do XVIII veka i pojave Jovana Jovanovića Zmaja za decu pišu uglavnom učitelji, pedagozi i činovnici. Književnost je obeležena sumornom mudrošću i uštogljenom didaktikom, pretvorena je u sterilnu didaktiku. Uz pomoć pisane reči deca se vaspitavaju i podučavaju, pisci se iscrpljuju motivima o staroj majci, prirodi, domovini i detinjstvu, a dete koje oni prikazuju je smerno, majčina desna ruka…nema opisa dečijih vragolija, nema dece koja ne vole školu, koja se dure ili plaču. Dete se nagrađuje kad je dobro, a surovo čak i smrću kažnjava kad je nevaljalo. Tadašnji tekstovi za decu puni su nesrećne i nezbrinute dece, nude im detinjstvo bez nežnosti i razumevanja. Nije ni čudo što su svi pisci za decu pre Zmaja pali u zaborav.
1810. godine ispevane su dve pesme Luke Milovanova i ova godina označava početak Srpske književnosti za decu: Na knjižicu za novoljetni dar, Mojoj majci na majales.
1858. godine pojavljuje Đorđe Natošević koji je osnovao prvi pedagoški list „školski list„, „prijatelj srpske mladeži“. U prvom broju „školskog lista“ Zmaj objavljuje svoju prvu pesmu za decu Gaša.
Literatura: beleške sa predavanja
Od Jovana Jovanovića Zmaja nas dele decenije i decenije, ali sva današnja deca vole njegove pesme, jer se dečiji svet ne menja u onom smislu u kome se menja svet odraslih. I današnjim mališanim detinjstvo mahom prolazi u igri, isto kao što je prolazilo deci pre sto i više godina. I danas će dečak uzjahati stolicu i sa oduševljenjem povikati „điha, điha“ kao u pesmi Mali konjanik . Devojčice sigurno neće nikada prestati da se igraju sa lutkama, oponašajjući starije one će ih povijati, hraniti, lečiti baš kao u pesmi Pero kao doktor, a njihova braća će uvek rado sebe zamišljati kao očeve koji su učitelji, lekari, stolari ili kovači. Zato će Zmajeve pesme biti uvek bliske deci.
Zmaj je neobično voleo da posmatra decu, ne samo u igri nego i u drugim životnim situacijama. Voleo je da posmatra kao u njima deca ispoljavaju svoje navike i osobine. O tome je napisao mnogo pesama. Koliko samo Materinih maza, Malih Jova i lenjih Gaša srećemo oko sebe.
Gotovo sve pesme s motivima prirode pokazuju da je Zmaj stvarajući za najmlađe neprestano i mislio na njih, uvodio ih u svakoj prilici u svoje stihove. U njima nije akcenat na pejzažu, on ga je oslikao uz put, a u njegovom prvom planu su deca. To vidimo u stihovima Zimske pesme, Ala je lep.., Veče, Na ledu…
A za sasvim malu decu, kojima nije potrebna pesma sa značajnim sadržajem, niti slika u pesmi pisao je pesme koje su kratke, lake, ritmične i u kojoj se pojavljuje nekoliko već poznatih reči: seka, mleko, baba, deda, bubamara, mama, tata… Za malu bebu sve ćemo ovo naći u Zmajevim pesmama, kojim je svaka majka uspavljivala svoje dete Taši,taši, Tiho noći.
Literatura: Od Zmaja do Viteza, Nasiha Kapidžić-Hadžić
Bajke potiču iz vremena divljaštva, najstarija su književna vrsta koja se razvila iz MITA tj iz mitološkog tumačenja stvarnosti. Sve ono što ljudi nisu mogli da objasne pripisivali su nestvarnim bićima. Naziv potiče od glagola bajati što znači čarati. Likovi su jednostavni, crno-beli, što znači dobri ili zli, ružni ili lepi… Bajke uvek imaju srećan kraj i uvek se pozitivne karakteristike likova vezuju za lepotu. Čovek u njima ima neobične osobine i čudesne moći, bajke su pune nestvarnih bića: veštica, zmajeva, čarobnjaka, vila… Vuk Stefanović Karadžić je bajke nazivao ženskim pričama, jer sadrže fantastiku. Postoje umetničke i narodne bajke.
Najlepše umetničke bajke napisali su:
Braća Grim–
Pepeljuga, Snežana i sedam patuljaka, Trnova ružica, Mačak u čizmama, Ivica i Marica, Crvenkapa …
Hans Kristijan Andersen–
Carevo novo odelo, Devojčica sa šibicama, Tri praseta…
Karlo Koloradi –Pinokio
Anton de Sent Egziperi– Mali princ
Naše najpoznatije narodne bajke:
Aždaja i carev sin, Biberče, U cara Trojana kozije uši, Zlatna jabuka i devet paunica, Nemušti jezik …
Literatura: Od Zmaja do Viteza, Nasiha Kapidžić-Hadžić; beleške sa predavanja.
Brojna istraživanja su pokazala da se deca kojoj se čita i priča od najranije dobi brže razvijaju, zainteresuju su za okolinu, brže uče, imaju razvijenije sposobnosti slušanja, opažanja, pamćenja, mišljenja i zaključivanja. Čitanje razvija detetova osećanja i sposobnost uživljavanja u osećanja drugih, razvija njegovu maštu, ali i doprinosi usvajanju moralnih vrednosti i humanih poruka.
Sa čitanjem se može započeti već od najranije dobi, jer čitanjem se stvara posebna emocionalna veza između deteta i roditelja, čitanje kod deteta izaziva zadovoljstvo, osjećaj da je voljeno i u centru pažnje.
Zato, želite li da vaše dijete zavoli knjigu, morate već odmalena deo vremena koje provodite zajedno, provesti na način da detetu naglas čitate slikovnice i knjige. Kod toga je dobro pridržavati se određenih saveta:
- Važno je odabrati knjigu u kojoj ćete uživati i vi i dete, a da je istovremeno prikladna detetovim godinama,
- Važno je odabrati i pravo vreme, kad ste vi slobodni, a dete spremno za slušanje. Znači, sve obaveze koje bi vas eventualno mogle ometati treba obaviti ranije (npr. večera, kupanje), a poželjno je da je televizor isključen,
- Pre samog čitanja, pokušajte dtetu približiti knjigu na način da s njim neko vreme pričate o naslovu knjige, napomenete o čemu se ukratko radi i da ga zainteresirate,
- Uvek detetu čitajte polako i razgovetno, dozvolite da ono komentariše ilustracije i slike, jer njih će najpre primetiti,
- Kod čitanja važnu ulogu ima i vaš glas. Neka vam varira jačina, boja glasa i izgovor kako biste detetu dočarali likove iz knjige,
- Izraz vašeg lica takođe je bitan jer doprinosi živosti priče, zato potrudite se i uživite u priču, jer to su trenuci koji će vašem detetu zauvek ostati u sećanju.
U današnje vreme, zbog prezaposlenosti roditelja, ulogu čitača često preuzimaju bake i dede i ostali rođaci. Ipak, pokušajte naći vremena za ove dragocene trenutke sa vašim detetom, jer korist je neprocenjiva.
Dok još nisu počela da govore, deca posredstvom slikovnica usvajaju reči i vezuju ih za pojmove. Stalnim ponavljanjem, postepeno usvajaju pravilan izgovor reči. Prvo usvoje da pokažu na određenu ilustraciju kada je roditelji imenuju, a potom i sama izgovaraju reči kada ih roditelji pitaju šta je naslikano u slikovnici. S obzirom na to da je kod dvogodišnjaka i trogodišnjaka posebno visok nivo zaboravljanja, stalnim pričanjem i čitanjem sadržaja slikovnica, oni zapravo ponavljaju naučene reči i usvajaju nove. Ovde je važno istaći da roditelji čim primete da je dete savladalo sve pojmove date u slikovnici, trebaju kupiti drugačiju, sa sasvim novim pojmovima.
Osim pojmova i njihovog imenovanja, mališani usvajaju i boje, pericipiraju oblike, prostorne odnose, veličine. Kako odrastaju, tako se i proširuje dijapazon usvojenih znanja pomoću dečije literature koja je roditeljima tada jedno od osnovnih sredstava za podučavanje i razvijanje spoznajne ili kognitivne sfere ličnosti.
Slušanjem bajki, deca se uvode u svet mašte gde se dešavaju nezamislivi događaji, javljaju neobični likovi i pojave. Pošto u tom razvojnim periodu još uvek nemaju izgrađenu predstavu o ovom svetu i realnosti, za njih bajke predstavljaju izvrsno sredstvo za uživljavanje u neobičan, imaginaran svijet. Neretko i sama počinju da izmišljaju svoje bajke, likove i sl. Kao što bajke imaju prednosti (razvijanje dečije mašte, imaginacije, poučnost) tako imaju i nedostatke jer prekomerno uživljavanje dece u irealan svet moglo bi kasnije imati posledice u snalaženju u konkretnim životnim situacijama, prihvatanju realnosti, rastrganosti između stvarnog i idealnog (koje se u bajkama uglavnom preferira) i sl. Devojčice koje čitaju bajke o lepim princezama, po svaku cenu žele da se poistovete sa tim likom.
Poznato je da bajke uglavnom imaju srećan kraj tako da deca život doživljavaju kao nešto jednostavno, bez nesporazuma i sukoba, poteškoća i iskušenja. Takve bajke se uglavnom baziraju na priči da siromašni ili nesrećni na kraju priče postaju sreći i tako ostaju do kraja života. Pozitvna strana takvog pristupa jeste pouka i poruka deci da ne smeju gubiti nadu u bolje sutra, ne smeju biti pesimistični. Međutim, stalno isticanje happy end-a može imati i negativne konotacije. Princezi iz bajke koja je u životu patila, sa dolaskom princa na belom konju, sva životna pitanja bivaju rešena i njih dvoje žive srećno do kraja života. No, da li je tako i u stvarnom životu? Deci je potrebna mašta (s ciljem da se razvija kreativnost), ali im je još potrebnija realnost! Treba im se objasniti da dvoje ljudi u svom zajedničkom životu mogu imati i problema, te decu naučiti kako da se sa njima nose i rešavaju ih. Dakle, zadatak roditelja nije samo da pročitaju detetu štivo, nego da ga zajedno sa njim prokomentarišu i objasne ga, odnosno preslikaju u realan svet.
Putem dečije literature, najmlađi mogu da usvoje i različite oblike ponašanja, manire, kulturne i higijenske navike, ali i da nauče kako da steknu pozitivne osobine ličnosti (požrtvovanost, izdržljivost, strpljenje, hrabrost, istinoljubivost i sl), a zanemare one negativne osobine, ali i emocije (zavist, ljubomora, laž, pohlepa, škrtost i dr.). Razumevanje i izgrađivanje emocionalne ili afektivne sfere ličnosti deteta posredstvom dečije književnosti posebno je izraženo u institucionalnom vaspitno-obrazovnom procesu. Na časovima književnosti na kojima se među ostalim čitaju zanimljive priče, deca počinju učiti o osećanjima likova. Likovi iz priča su neizbežno srećni, prestrašeni, ljubomorni i tako dalje, i deca mogu primetiti i ono zbog čega se ti likovi osećaju kako se osećaju, te kako se likovi nose s osećanjima. Takvo učenje traje kroz celo obrazovanje i kako priče postaju složenije, tako postaje složenije i emocionalno učenje. Književnost je verovatno prvi dom emocionalne inteligencije.
Moralna načela, odnosno razlikovanje dobra od zla i naklonjenost Dobru, deca najlakše mogu da nauče kroz dečiju književnost jer se uživljavaju u situaciju, zamišljaju je i tako lakše shvataju, jer je jezik i stil tog štiva prilagođen njihovom uzrastu i intelektualnim sposobnostima. Osim toga, radi se o konkretnim primerima koje deca mogu da shvate, za razliku od suvoparnih lekcija, punih apstrakcija, koje im roditelji često daju i koje stalnim ponavljanjem, na kraju, izgube svoj efekat.
Zbog toga je potrebno razumevati uzrasne karakteristike i potrebe dece, njihove psiho-socijalne sposobnosti, način razmišljanja i zaključivanja, da bi se vaspitne vrednosti znale preneti na adekvatan način prilagođen deci.
IZVOR: Dečja psihologija, Smiljanić Čolarević Vera, Beograd; Od individue do ličnosti, Dom štampe, Zenica; Emocionalni razvoj i emocionalna inteligencija- Pedagoške implikacije, Educa, Zagreb.
Čitanje je veoma važan segment života. Čitanje podstiče inteligenciju, kreativnost, jezički razvoj, obogaćuje rečnik, produbljuje maštu i razvija mnoge druge sposobnosti. Mnogo je razloga da kod dece što pre razvijemo ljubav prema knjizi i naviku čitanja. Međutim, da bi dete zavolelo knjigu roditelji treba da mu u tome pomognu. Važan je i celokupan odnos roditelja prema knjizi koji dete uči upravo od njih. Nije dovoljno da samo kupe i poklone detetu knjigu, već moraju aktivno da učestvuju u izboru i čitanju knjige i da sa ovom lepom aktivnošću počnu na vreme.
Već od 9-10 meseci preporučuje se susret sa prvom knjigom. Pri odabiranju knjiga treba obratiti pažnju ne samo na to da su zanimljive, lepe i da se roditeljima dopadaju, već i da zadovoljavaju edukativne i pre svega zdravstvene zahteve, kada se radi o najmlađem uzrastu. U prvom redu, knjige treba da budu štampane u tvrdom povezu, što znači da su listovi od kartona, plastificirani (da bi se lakše održavali), a ivice knjige obavezno zaobljene. Dete tog uzrasta tek razvija motoriku i koordinaciju pokreta i rukovanje knjigom je nezgrapno, tako da bi se obični listovi pocepali i verovatno završili u bebinim ustima, a sa oštrim ivicama beba može da se povredi.
Kompletan materijal od koga je slikovnica izrađena treba da bude ekološki i da ne bude ni na koji način štetan po dete. Slikovnice treba da imaju oznaku CE ili bilo koji dokaz da materijali od kojih je izrađena nisu toksični. To je veoma važno jer dete većinu iskustva stiče što sve proba tj. stavlja u usta.
Osim zdravstvenih zahteva važni su i edukativni zahtevi tj. da ilustracije i crteži treba budu što jednostavniji i jasniji, sa što manje detalja. Pogrešno je mišljenje da slikovnice treba da budu što šarenije. Dete treba da fokusira predmete, prepozna, imenuje i tako razvija svoj rečnik i govorne sposobnosti. Uostalom, dete uzrasta 2-3 godine uspešno razlikuje četiri boje, pa se preporučuje da slikovnice koriste četiri osnovne boje i na taj način se razvija i estetski senzibilitet kod dece.
Prve knjige su obično rečnici za bebe sa životinjama, predmetima i pojavama koji okružuju dete. Za početak je dovoljno to što dete gleda slike i pokušava da okrene stranu, a zatim da uči i nove reči… Vrlo je važan odnos roditelja i deteta za vreme čitanja slikovnice. Kako dete raste tako i njegova pažnja duže traje pa je sledeća stepenica čitanje kratkih priča, basni, zatim slede bajke koje su obavezan deo detinjstva i odrastanja koje razvijaju maštu.
|
|