Roditelji najbolje mogu da pomognu tako što neće traumirati svoje dete na bilo koji način (to je sad već druga tema šta sve spada pod tim) i pri tom mu sami pokazati primernim ponašanjem. Potrebno je da roditelji rade na sebi, da se izgrađuju u svakom smislu i da se trude da budu zrele i stabilne osobe. Nije dovoljno dete upućivati samo praznim rečima, dete lako oseti šta je istina, a šta laž. Isto, ne treba roditelji da se pikazuju kao bezgrešni apsoluti, s druge strane, ali je potrebno da dete vidi da se roditelj trudi da radi na sebi.
Oni dobrim delom mogu biti uzrok, jer ipak najviše vremena u najranijem detinjstvu dete upravo provodi vreme sa njima, oni su mu jedini model ponašanja u tom periodu, a tek posle deo toga se prenosi na školsko okruženje i slično.
Vršnjačke grupe, mislim da je njihov uticaj zanemarljiv naspram uticaja porodice. Najbitnije je da dete oseti toplinu doma i istinsku podršku porodice, tada ga neće moći nagristi neki uticaj spolja, jer deca se uglavnom uvlače u loše društvo (tražeći satisfakciju) onda kada nemaju dovoljno pažnje tamo gde treba da je imaju.
U koliko se ne preuzmu pravovremene i značajne preventivne, korektivne mere, mere vaspitanja, resocijalizacije i rehabilitacije – ti će mladi ljudi jednoga dana postati pravi kriminalci, poglavito ako dođu pod uticaj odraslih kriminalnih osoba, kod kojih će se „specijalizovati“, izučiti „zanat“ i za koje će „raditi“. Lažnim obećanjima o lagodnom životu, zabavi, različitim užicima, provodu i avanturizmu, odrasli kriminalci vešto uvlače lakoverne maloletnike u svoj gnusni i prljav posao, nemilosrdno ih iskorišćavaju.
Literatura:
Hajduković, Č. (1975), Prestupničko ponašanje mladih, Beograd
Todorović, A. (1975), Velika urbana područja i maloletnički kriminalitet, Beograd
Ključne reči: karakteristike ličnosti, asocijalno i antisocijalno ponašanje
Forme delinkventnog ponašanja su različite, one su međusobno povezane. Pijanstvo, upotreba narkotika, agresivnost i devijantno ponašanje čine jednu zajedničku celinu, jer uvlačenje mladih u jednu delinkventnu radnju stvara mogućnost ulaženja u drugu. Delinkventno ponašanje, mada ne toliko jako, povezano je i sa narušavanjem normi psihičkog zdravlja. Na delinkventno ponašanje utiču i društveni faktori (problemi u školi, traumatični životni događaji, uticajne devijantne grupe). Što se tiče ličnih faktora, veoma je važna samokontrola i nivo samopoštovanja.
Potrebno je da se među tim faktorima uspostavi ne samo statistička korelacija već i uzročna veza. Psiholog Govard Keplan razmatrao je problematiku delinkventnog ponašanja. On se bavio izučavanjem upotrebe narkotika, devijantnog ponašanja i nizom psihičkih rastrojstava, uključujući longitudinalnu metodu.Keplan (1975, 1980, 1982) počeo je izučavanje uzajamne veze između delinkventnog ponašanja i samopoštovanja. Trebalo bi da svaki čovek stremi ka pozitivnom liku „JA“, nisko samopoštovanje doživljava se kao neprijatno stanje i čovek bi morao da ulaže napor da se oslobodi od traumatskih doživljaja.To podstiče ljude da postupe tako kako bi umanjili subjektivnu verovatnoću samopoštovanja, a povećali subjektivno poimanje samog sebe. Ljudi koji su jači od onih što pate od samopoštovanja, osećaju veliku potrebu da svojim ponašanjem izmene to stanje. Zato su oni koji razumu svoje „JA“ uvek znatno više skloni samopoštovanju.
Osobine ličnosti maloletnih delinkvenata su: asocijalnost, nepoštovanje ničijeg autoriteta, neposlušnost, prkos, neprojateljsko raspoloženje prema drugima, impulsivnost, sadizam, destruktivnost, emocionalna nezrelost, socijalna nezrelost.
Literatura:
Kovačević, R. (1989) Osobe sa poremećajima ličnosti kao počinitelji seksualnih, imovinskih i delikata protiv života i tela, Zagreb
Jošović, Ž. (1991), Kriminologija maloletničkog prestupništva, Naučna knjiga, Beograd
Okruženje porodice može, pored pozitivnih vršiti i negativne uticaje u procesu formiranja svojih najmlađih članova. To se u prvom redu odnosi na one porodice koje zbog različitih uzroka nisu u stanju da odgovore svom zadatku u pogledu pravilnog vaspitanja i socijalizacije svojih najmlađih članova.Zato u nauci s pravom vlada uverenje da se objašnjenje delinkventnog ponašanja mladih ne može ni zamisliti bez sagledavanja negativnih uslova i uticaja kojima su oni izloženi u svojoj porodici.U objašnjenju delinkventnog ponašanja mladih u literaturi se posebno ukazuje na: nepotpunost porodice, poremećene porodične odnose, veliki broj dece u porodici, nizak obrazovni i kulturni nivo roditelja, nepovoljne stambene uslove itd.
Često se porodica dovodi u vezi sa kriminalitetom i drugim socijalno-patološkim pojavama. Ova patologija može da se ispoljava na području bračnih odnosa, a može da se izražava i u delinkventnom ponašanju dece kao posledica negativnih porodičnih uticaja. Značajna transmisiona uloga porodice u socijalizaciji ličnosti. Ova transmisiona uloga ogleda se, prvo, u povezivanju primarnog porodičnog sveta sa svetom van porodice, i drugo, u povezivanju vanjskog sveta sa porodičnim, a na taj način u porodične odnose unose se društveno pozitivne vrednosti.
Literatura:
Hajduković, Č. (1975), Prestupničko ponašanje mladih, Beograd
Maloletni delikventi su emocionalno nezrele osobe koje se odlikuju nemogućnošću kontrole emocija u odnosu na socijalne zahteve. Maloletni delikventi bi hteli da odmah ostvare ono što žele i nisu u stanju da odlože svoje zahteve. U životu, emocionalno nezreli maloletni delikventi samo žele zadovoljstvo i traumatski reaguju na većinu stvarnih situacija koje deluju frustraciono.
Za normalne adolescente bitan je skladan razvoj ličnosti i uspešan društveno prilagođen odnos sa sredinom.Maloletni delikventi ne ispunjavaju ni jedno, ni drugo. Rad sa emocionalno nezrelim maloletnim delikventima je veoma težak i nije redak slučaj da postanu duševni bolesnici, posebno ako imaju teške životne uslove. Emocionalna nezrelost i nestabilnost ove dece ispoljava se u raznim oblicima neadekvatnog emocionalnog ponašanja (agresivnost, stalno protivljenje, česta razdražljivost, neposlušnost, poplava besa i sl. ). Ova deca često pružaju otpor svima i na projektivnim testovima pokazuju veću agresivnost nego druga deca.
Emocionalno poremećeni delikvent:
Iz pojmova emocionalne poremećenosti u kriminologiji se izvodi tipologija:
1. emocionalno labilne ličnosti i
2. emocionalno poremećenog delikventa
Emocionalno labilna ličnost – to je tip ličnosti kod koje je emocionalno stanje je negativno određeno.
Takva osoba:
– nesigurno vlada svojim osećanjima,
– ponaša se neprimereno običajima sredine,
– lako se uzbuđuje, brzo menja raspoloženja,
– sklona je ljubomori, mržnji, zavisti, sujeti, zluradosti.
Kod ovih ličnosti u konfliktnim situacijama potisnuti kompleksi i motivi izbijaju u prvi plan i dovode do odluka i postupaka koji često nisu razumljivi i racionalni. Emocionalno poremećeni delikvent – to su delikventi sa neurotičnim i psihotičnim načinima reagovanja karakteristični za maloletne osobe. Neurotične reakcije nastaju u ranoj mladosti, kao posledica odbacivanja od strane porodice i sredine i deprivacije, što dovodi do poremećaja u razvoju ličnosti. Kao psihotične reakcije navode se, manifestacije šizofrene prirode.
Literatura:
Bošković, M. (2006), Kriminologija, Univerzitet i Novom Sadu – Pravni fakultet, Novi Sad.
Jošović, Ž. (1991) Kriminologija maloletničkog prestupništva, Naučna knjiga, Beograd.
Mediji, ali i novinari kao neizostavni deo medija pretstavljaju „oči iuši“ javnosti. Kao svevideći advokat naroda, trebalo bi da paze i vode računa o ljudima koji im veruju. Međutim… Sredstva masovnihkomunikacija, u neprestanoj trci za senzacionalizmom, ne libe seobjavljivanja zločina među maloletnicima., iako upoznati sa činjenicom da velikoj meri utiču na razvijanje svesti maloletnika, na sadržaj njihovih misli i u krajnjem slučaju na njihova kriminalna dela prezentovanjem sadržaja koja su prepuni zločina, kriminala i krvi.
Maloletnička delinkvencija je zaista postala jedan od ključnih problema našeg društva. Iako se može reći da se do sada ovaj problem mladih nije primećivao, danas je nemoguće ne videti,samo ako znate gde bi trebalo da gledate i ako želite da vidite. Problem maloletničkedelinkvencije je problem društva, društva koje toliko želimo da zaštitimo. Strahujemo od „globalnog zagrevanja“, a ne vidimo korov u našim „staklenim baštama“.Prvi znaci devijantnog ponašanja primećuju se još u ranom pubertetu i zato, uzimajući uobzir, da je granica početnog perioda adolescentnog razvoja znatno snižena, zabrinjavajuće je koliko rano se počinju ispoljavati kriminogeni uticaji društva na ponašanje mladih. Ukoliko se na vreme taj uticaj ne primeti i ne spreči, mogao bi poprimiti ogromne razmere.
U kriminološkim radovima i raspravama o maloletničkom kriminalitetu raspravlja se kao o omladinskom i dečije pretstupničkom ponašanju. Krivično – pravna raspodela mladih obzirom na dobnu granicu i njihovu krivičnu odgovornost ne podudara se sa kriminološkim aspektima delikventnosti mladih. Za kriminološko istraživanje primarno je to da je istraživački predmet osoba koja u svojoj nedoraslosti, bez obzira u koju krivičnopravnu kategoriju delikventa spada, pokazuje tendenciju suprostavljanja društvenoj disciplini. Za kriminološko istraživanje nebitno je da li je neko dete počinilo krađu na dan kada je imalo 13 godina i 11 meseci ili kada je imalo 14 godina i 1 mesec. A krivičnopravna razika između ova dva događaja veoma je značajna, jer se u prvom slučaju radi o detatu koje nije krivično pravno odgovorno, a u drugom slučaju o maloletniku kao izvršiocu krivičnog dela. Prema ovom drugom se može primeniti odgovarajuća krivična sankcija (npr. vaspitna mera). Pošto navrši 16 godina života, maloletni prestupnik se tretira kao stariji maloletnik prema kome se u određenim slučajevima može primeniti i kazna maloletničkog zatvora.
Literatura:
Leksikon kriminalistike ( 2004). Ž. Aleksić, M. Škulić.
Iako polazimo od toga da se glavni uzroci moraju tražiti u porodici, ne možemo okretati glavu od činjenice da su i društvo i država odgovorni za razvoj i porast maloletničke delinkvencije. Psihološki profil maloletnih delinkvenata je različit. Oni potiču kako iz siromašnih porodica, tako i iz bogatih. U siromašnim porodicama problem je što roditelji nemaju vremena da vode računa o svojoj deci, brinući o tome kako će preživeti sutra. Teška ekonomska i finansijska situacija i nemaština glavni su uzroci vaspitne zapuštenosti ove dece. Slična je situacija i u bogatim porodicama, bar kad je u pitanju lišenost mladih vaspitne brige.
Takođe, deca provode dosta vremena u gledanju televizijskih programa, tako da, želeli mi to ili ne, pojedine scene ostaju u njihovoj podsvesti. Gledanje vestern filmova, trilera i čitanje krimi – romana, onoga što se nekada zvalo šund, izaziva u mladima potrebu oponašanja junaka iz filmova i romana. Nemali je broj slučajeva nastanka bandi sa imenima i radnjama koja su istovetna sa imenima i radnjama pomenutih filmova. Nabavljanje kostima i opreme koje bi im poslužilo za što verniju kopiju filma, povlači za sobom pljačkanje sopstvene ili pordice iz susedstva. Nije isključeno ni razbojničko ponašanje kako bi se ostvario željeni cilj. Ta ista deca, u svojoj igri koriste pravo oružje, te uvek ima povređenih i ranjenih. Njihovo opravdanje za takve postupke jeste da se to isto desilo na filmu, oni su videli.
Naravno, televizija je tek sekundarni činilac u razvoju kriminalističke svesti kod maloletnika. Primarni mogu biti dezorganizovana, rastrojena porodica ili pak genetičke predispozicije. Međutim, zasluge medija se ne mogu iskjučiti niti zanemariti. Upravo iz tog razloga, medijski sadržaj se treba preispitati, jer kao što je već navedeno, mediji imaju etičku i moralnu odgovornost prema svojoj publici, ma kakva ona bila i ma kojoj starosnoj grupi pripadala.
Naučno je dokazano da deca koja žive u sredinama (područjima) sa izraženom stopom nasilja, više i češće potpadaju pod negativne uticaje kriminalističkih filmova i šund- literature, negoli deca iz sredine sa manjom stopom kriminaliteta. Tako dolazimo do zaključka da, pored porodice sa patološkim problemima, veliki uticaj na kriminalnu svest kod dece ima i neorganizovana sredina. Istraživanjima koja su vršena kao priprema za ovaj rad, došlo se do saznanja o uticajima koje masovna kultura ima na maloletničku delinkvenciju i učinjen je pokušaj da se objasne bar neka pitanja vezana za taj gorući problem u društvu i iznesu negativni uticaji koje masovna kultura ima na omladinu.
Izlišno je govoriti da je ova problematika samo približno dotaknuta, jer predstavlja izuzetno složen problem o kojem mnogi psiholozi, sociolozi, pedagozi i drugi naučnici i danas diskutuju. Odgovori na još mnoga pitanja!
Čovekov “Hod kroz vreme” podrazumeva prolazak kroz različita starosna doba, od ranog detinjstva, do mladosti, zrelog doba, poznijih godina i starosti, kao poslednje etape u biološkom i psihološkom razvoju svakog čoveka.
Značaj uzrasta je veliki i najupečatljiviji u krivičnom pravu kada se na osnovu toga određuje da li će neko lice uopšte odgovarati za učinjeno krivično delo, koje mu se krivične sankcije mogu izreći ukoliko je krivično odgovoran.
Na razvoj ličnosti, odnosno njeno sazrevanje i socijalno oblikovanje utiču mnogi subjektivni i objektivni faktori. Zbog toga postoje ogromne razlike imeđu pojedinca istog uzrasta.
Maloletničku delinkvenciju određuju faktori koji su vezani za ličnost i faktori socijalne sredine.
U lične faktore spadaju niži nivo inteligencije u odnosu na ne delinkvente što se ispoljava kroz lošiji uspeh u obrazovanju i stručnom osposobljavanju, psihopatske crte ličnosti, kao što su agresivnost, egocentričnost, nesposobnost prihvatanja drugih ličnosti i dr.
Faktori socijalne sredine su: Deficijentna i degradirana porodica, neuspeh u školskom obrazovanju i vaspitanju, negativni uticaj vršnjačkih grupa, neadekvatno korišćenje slobodnog vremena, kulturna zaostalost i primitivizam, materijalno-ekonomske prilike i dr.
Značajan faktor maloletničke delinkvencije može biti i vaspitna zapuštenost kao lišenost mladih vaspitne brige i delovanja odnosno odsustvo svesnog, planskog i svrsishodnog uticaja na njihov razvoj i formiranja.
Maloletnici se od odraslih razlikuju po stepenu emocionalne i intelektualne zrelosti, kao i svesti o svojim postupcima i odgovornosti za iste, što ukazuje da su maloletna lica manje odgovorna u društvenom i moralnom smislu.
Zaključak stručnjaka je da maloletni delinkventi pate od besperspektivnosti.
Izgubili su veru u školu i diplomu, kao i u porodicu, u kojoj se osečaju zapostavljenim.
Kao da se danas niko ne tuče golim rukama, pesnicama, ne šutira se, boksuje…
Deca, mladi, svađe rešavaju pištoljima, noževima, bombama.
Samerhill je progresivna, koedukativna škola sa internatom. Osnivač ove škole je Neill. Škola je osnovana 1921. godine i Neill za nju kaže da je slobodna što ne znači da nije osnovona od strane države. Ovu slobodu Neill opisuje kao ličnu slobodu dece pod Školskim krovom.. Samerhill je na prvom mestu škola koja pruža mogućnost deci da otkriju sebe, razumeju sopstveni identitet i otkriju sopstvena interesovanja pod okriljem samoupravljanja i u demokratskoj sredini.
Postoje dve karakteristike Škole za koje većina ljudi smatra da su zaista neobične. Predavanje nisu obavezna i izbor je samog učenika da li će i kojim predavanjima prisustvovati. Naravno predavanja i profesori su dostupni u rasporedu predviđenim periodima. Ova neuobičajena praksa koju Samerhill sprovodi daje deci mogućnost da biraju svoj put pritom pronalazeći sopstvena interesovanja, motivaciju i identitet.
Mnogi ljudi predpostavljaju da ni jedno dete nikada nebi prisustvovalo predavanjima a da na to nije prisiljeno. U Samerhilu se retko dešava da dete ne prati ni jedno predavanje. Posle početnog “šoka” koji sloboda pruža, deca se ubrzo “hlade” i počinju usmeravati svoja interesovanja.
Druga neobična karakteristika Samerhilla su školski sastanci na kojima se kreiraju ili menjaju zakoni Škole. Ovi zakoni predstavljaju pravila škole koja se izglašavaju većinom učesnika sastanka. Učesnici mogu biti učenici i osoblje škole. Jedni i drugi imaju jednako pravo glasa i vrednost glasa.
Dve navedene karakteristike Samerhilla su centralne ali se u njima ne sagledava esencijalni deo prirode škole. Bespotrebnost tako reći ili opisi tipa “škola u kojoj deca rade šta god žele” prosto ne odgovaraju stvarnosti. Ono što se navedenim opaskama ne uzima kao predmet razmatranja je da Samerhil pedstavlja zajednucu. Većina od sto članova zajednice su deca te je podučavanje sastavni deo Samerhila, ali ne i najvažniji. Najvažniji deo je kreiranje i održavanje sredine u kojoj svi članovi zajednice mogu da koegzistiraju u harmoniji i skladnim odnosima zadrzavajući svoju ličnu slobodu.
Atmosfera (klima) koja se u zajednici javlja je veoma dobra. Da bi čitava ideja opstala ona mora biti takva. Kada god što ljudi živi u odrađenoj blizini i pritom im se putevi i životi prepliću oko pola godine da bi opstali moraju stvarati neraskidive socijalne veze i odnose. Samerhil ih uslovljava na to samom činjenicom da svi predstavljaju jednake članove zajednice. Svi su identično tretirani kao članovi škole – učitelji, starija deca, mlađa deca – što utiče na njihovu međusobnu interakciju. Sama ta jednakost stvara svest u svakom od njih da ne mogu opstati u hijararhiji već samo u prijateljskim odnosima i obaveštenošću.
Ono što ćini njihovu jednakost realnom a ne samo retoričkom su sastanci. Svi znaju da na primer član osoblja škole ne može sprovesti sankciju protiv učenika i obrnuto. Učitelj može predstaviti slučaj protiv učenika ali sama odluka ne zavisi od relativnog statusa učenika. Ovde svi imaju isti tretman i status.
‚‚Vaša deca, nisu vaša.
Ona su sinovi i kćeri žudnje Života za samim sobom.
Oni nastaju preko vas, ali ne od vas.
I premda su sa vama, ona vam ne pripadaju.
Možete im darovati svoju ljubav, ali ne i svoje misli.
Jer ona imaju misli sopstvene.
Možete im skućiti tela, ali ne i duše,
Jer duše njihove obitavaju u kući sutrašnjice,
Koju vi ne možete pohoditi, čak ni u snovima svojim.
Možete težiti da budete kao oni,
ali ne pokušavajte da ih terate da budu kao vi.
Jer život ne ide unazad, niti se zadržava u prošlosti.
Vi ste lukovi iz kojih se deca vaša poput živih strela odapinju napred. ‚‚
Khalil Gibran
‚‚Znaće deca u buduće dane, ove gorke čitajući strane,
da je bila u doba sto minu, slatka ljubav jednaka zločinu. ‚‚
Vilijam Blejk
‚‚Ideja vam se može dopasti ili ne, ali ako imate svoju decu,
podučavali ste decu, ili ste nekad bili dete. Jedna stvar je sigurna
nikada necete posmatrati detinjstvo ili eukaciju na isti nacin ponovo. ‚‚
Zoe Neill
‚‚Rad sa mladima u mnogim skolama je prost,
gubljenje vremena, strpljenja i energije.
To zarobljava mladost i njeno pravo da se igra, igra i igra,
stavljajući staračke ruke na mlada ramena‚‚
Neill
POJAM DELIKVENCIJE
O pojmu delikvencije postoje različita i brojna shvatanja. U upotrebi je i mnogo termina kojima se ova pojava ili pojedini njeni oblici označavaju. Takvo shvatanje je višestruko uslovljeno. Pored složenosti same pojave, tome su u najvećoj meri doprineli različiti konceptualni pristupci, koji vode različitim rešenjima. U početku se delikvencija nije razlikovala od kriminaliteta. Danas se ističe razlika između delikvencije i kriminaliteta.
Pojam DELIKVENCIJA (tal. delinque – pogrešiti, činiti krivična dela ) obuhvata teže oblike asocijalnog, antisocijalnog, socio – patološkog i kriminalnog ponašanja, kao što su krađa, pljačka, namerno izazivanje štete, požara, prestupništva, devijatno ponašanje, huliganstvo, razbojništvo, vršenje krivičnih dela, krađa i vožnja automobila i motora i td. Stručnjaci ističu da delikvencija nije medicinska dijagnoza, već je to socijalna bolest, jer se delikventima smatraju osobe koje ne žive u skladu sa moralnim i fizičkim normama društva i koje su zbog toga povremeno ili trajno u konfliktu sa zakonima. Nešto više o teorijskom delu možete videti na sajtu sa navedenom temom.
Podela se može izvršiti na mlađe (između 14 i 16 godina) i starije (između 16 i 18 godina) maloletnike. Ona se zasniva na anatomskoj i psihičkoj razvijenosti, odnosno mentalnoj zrelosti određene strukture maloletničke populacije.
Vrste delikventnog ponašanja:
Postoji više vrsta i tipova delikventnog ponašanja L. E. Hewitt i L. R. Jenkins su ih svrstali u tri velike skupine:
– agresivno asocijalno ponašanje (okrutnost, stvaranje nereda, izazivanje);
– socijalizirano delikventno ponašanje (izostajanje iz škole, grupna krađa, skitnja);
– inhibirano ponašanje (stidljivost, apatija, iritabilnost).
Delikventne radnje mogu biti izvedene: individualno (pojedinačno), u parovima ili u manjim grupama. Delikventne grupe veoma su opasne jer deluju poput neke epidemije, a osim što čine kaznena dela, često i vešto u svoje redove uvlače i druge mlađe osobe.
|
|
