Cilj fizičkog vaspitanja dece predškolskog uzrasta je pre svega, da u sistemu celokupnog vaspitanja doprinosi celovitom razvoju ličnosti, prvenstveno razvoju fizičkih, funkcionalnih i motoričkih sposobnosti, očuvanju i unapredjenju zdravlja, sadržajnijem i korisnijem provodjenju vremena i razvoju pozitivnih osobina ličnosti.
Fizičko vaspitanje ima poseban značaj za dečji organizam koji je u dinamičnom razvoju. Kretanje, odnosno svrsishodna fizička aktivnost, kao osnova fizičkog vaspitanja, predstavlja jedan od osnovnih uslova za normalan rast i razvoj mladog organizma. Nedostatak motoričke aktivnosti, odnosno ograničena fizička aktivnost, veoma nepovoljno utiče na rast i razvoj organizma, ugrožava normalno funkcionisanje važnih organa i sistema organizma, zdravlje i normalan razvoj dece. Predškolsko doba je period intezivnog razvoja svih organa i sistema dečijeg organizma: mišića, kostiju, nervnog sistema, unutrašnjih organa-srca i krvnih sudova, disajnih organa i dr.
Primenom odgovarajućih programa fizičkog vaspitanja, od najranijeg detinjstva obezbeđuje pozitivan uticaj na:
- harmoničan telesni rast i razvoj;
- pravilan razvoj motorike,usvajanje lakoće, mekoće i koordinacije pokreta;
- usvajanja pravilnog držanja tela
- povećavanje otpornosti organizma prema nepovoljnim spoljašnjim uticajima;
- pravilan razvoj i funkcionisanje srca i krvnih sudova, disajnih i drugih organa i sistema;
- emocijalni i intelektualni razvoj i ukupan razvoj dečje ličnosti.
Fizičko vaspitanje takođje, doprinosi socijalizaciji dece, razvijanju osećaja drugarstva, tolerancije i pažnje prema vršnjacima.
IZVOR: ‚‚Igra mi je hrana“,mr Stojka Blagajac,Subotica 2008
Приповетка је назив за прозну врсту. Народне приповетке или приче, како се у неки крајевима називају, чине основну масу народне прозе. Оне су тематски и жанровски разноврсне. Вук Цтефановић Караџић,  од којег почиње најзначајнија збирка народних приповедака, поделио их је на женске и мушке, а ове друге на дуге и кратке. Те три врсте се називају: бајке, новеле и шаљиве приче или анегдоте. У приповетци постоје више ликова, али пишчева пажња је концентрисана на једног или два лика.
Новела – се разликује од приповетке, по томе што за тематику узимају неки необичан, интересантан догађај, могућ или стваран. Најчешће садржи само један догађај, један или два карактера, а збивање је одређено у времену и простору. Одликује се сажетим збивањем у тренутку, користи се слична техника као драма, и зато је много погодније за драматизацију од приповетке.
Биографија-је опис живота истакнуте личности. Сврха и намена су бележења од историјске истине до дидактичке идеализације, од позитивне до негативне пропаганде о одређеној личности, од документарних до одређених циљева.
Дневник- је хронолошки опис догађаја у коме је аутор учествовао у одређеном периоду живота. Најчешће обухвата судбоносна раздобља.
Мемоари- су приповедно дело у коме се излажу успомене аутора, на нека значајна друштвена или културна збивања, где је писац учествовао или где је био очевидац. Мемоари се пишу са временском дистанцом. Често су присутне и оцене и објашњења аутора.
Путопис- даје предност излагања у првом лицу или у облику писама. По композици дела већином већино је лабаве структуре. Међу најстарије путописце може се уврстити историчар Херодот. Један од претеча данашњег путописа био је Јулије Цезар. У српској књижевности познати су путописи Љубимира Ненадовића. Он је написао пет књига писаних у облику писама: ,,Писма из Италије„, ,,Писма из Швајцарске“, ,,Писма о Црногорцима“, …
Романса – је краћа епска песма, у којој се неки догађаји излажу са пуно осећања. Романса је шпанског порекла и пева се о чудесним или њубавним догађајима. Оне су ведре, раскошне, често лаке и духовите.
Балада- је такође краћа епска песма, у којој се неки догађаји излажу са пуно осећања и у њома се пева о неком трагичном догађају из историје, бајке или мита. Баладе су мрачног, тајанственог и болног осећања.
http://www.knjizevnost.org/
http://www.svetknjiga.com/index.php
Šta je kriza?
Možda najadekvatnija definicija krize jeste ona koju je dao Kaplan, a koja glasi da je kriza kratka psihička pometnja koja se s vremena na vreme događa osobama koje se bore sa životnim problemima koji u tom trenutku prevazilaze njihove kapacitete. Kriza je stanje nesklada između pritiska koje stvaraju spoljašnji ili unutrašnji zahtevi i trenutne mogućnosti osobe da na te zahteve adekvatno odgovori. U stanju krize dotadašnji načini za prevazilaženje i suočavanja sa određenim životnim situacijama prestaju da budu dovoljno uspešni, pa je zato potrebno tragati za novim mehanizmima prilagođavanja koji bi bili adekvatniji datoj situaciji. Kriza je stanje nesklada između pritiska koje stvaraju spoljašnji ili unutrašnji zahtevi i trenutne mogućnosti osobe da na te zahteve adekvatno odgovori.
Pojam krize podrazumeva naglasak na subjektivnoj interpretaciji događaja, značenju koje se daje životnom događaju. Do krize dovode samo one promene koje sama jedinka procenjuje kao preteće i ugrožavajuće. Na kognitivnom planu, kriza se ispoljava kroz poremećaj ego funkcija, intelektualnu neefikasnost, poremećaje koncentracije i rasuđivanja. Na emotivnom planu se javlja primarni strah od napuštenosti i bespomoćnosti koji delom može da naruši osećaj samopoštovanja i vere u sebe, kao i separacioni, strah od odvajanja i gubitka realnosti. Na planu ponašanja čovek ispoljava stanje krize kroz motoriku, govor, poremećaje spavanja i seksualnog nagona kao i apetita. Kriza se kao opšti poremećaj načina funkcionisanja pojavljuje na kognitivnom,emotivnom planu i na planu ponašanja.
Mogu se razlikovati četiri stepena u razvoju krize:
– Osoba prvo pokušava da razreši kriznu situaciju koristeći ranije naučene načine ovladavanja problemima.
– Ako ovo ne dovede do uspeha javlja se anksioznost, osećaj bespomoćnosti, dolazi do poremećaja intelektualnih funkcija i opsednutosti problemom.
– U sledećoj fazi javlja se pokušaj novog načina prilaženja problemu. Modifikuju se načini rešavanja problema ili se sam problem redefiniše, ali s obzirom da u dotadašnjem iskustvu jedinke ne postoje već korišćeni, adekvatni mehanizmi prevladavanja, ponekad se pribegava i rešavanju putem pokušaja i pogrešaka. Traganje za ovim mehanizmima i testiranje njihove efikasnosti, prema uobičajenom shvatanju krize, ne bi trebalo da traje duže od 6 nedelja, nakon kojih bi trebalo da je unutrašnja ravnoteža ponovo uspostavljena
– Ukoliko ova faza ne dovede do zadovoljavajućih rezultata , dolazi do porasta tenzije do tačke sloma. U tom smislu, svaka životna kriza je prekretnica između zdravlja i bolesti, razvoja i regresije u razvoju.
Ponovno uspostavljena ravnoteža može imati tri vida:
– Ona može da se završi begom u bolest, tj. da se manifestuje kroz neurotično ili psihotično stanje pojedinca, pa se tada govori o patološkom načinu prevladavanja.
– Druga mogućnost je povratak na raniji nivo funkcionisanja, dakle upotreba regresivnih mehanizama prevladavanja.
– Uspostavljena ravnoteža takođe može da predstavlja bolju integrisanost i veću zrelost onda kad se dogodi kreativni skok.
Svaka životna kriza je prekretnica između zdravlja i bolesti, razvoja i regresije u razvoju.
Način prevladavanja krize je pokazatelj opšteg psihičkog stanja pojedinca, ali zavisi od nekoliko bitnih faktora:
U prevladavanju kriza lakše se snalaze oni pojedinci koji su fizički zdravi, energični, imaju pozitivna uverenja i optimizam.
Takođe, sociokulturni faktori imaju važnu ulogu, pa tako, komunikativni, društveni ljudi, oni koji imaju podršku bliskih osoba, odgovarajuće materijalne mogućnosti i znanja o suštini procesa kriznog prevladavanja, imaju veće šanse da se uspešno izbore sa krizom.
Od bitnog je značaja i postojanje adekvatne preventivno terapijske pomoći u krizi koja obuhvata pravovremeno detektovanje krize, ublažavanje dramatičnih simptoma medikamentima, ali samo ako je tako nešto neophodno, zatim, pružanje kratkotrajne, intenzivne psihoterapijske intervencije koja se fokusira na proces razrešavanja krize.
Kriza i srodni pojmovi
Pojam traume je u Frojdovoj teoriji prvobitno igrala središnju ulogu u razvoju neuroza, pa i kada je napušteno shvatanje o njenom presudnom značaju, trauma je ostala jedan od bitnih faktora u razvoju neurotskih struktura. U ovom kontekstu trauma predstavlja doživljaj koji dovodi do gubitka ravnoteže ega, usled nemogućnosti ega da u datom trenutku obradi pristiglu količinu spoljašnjih draži.
Trauma je doživljaj koji dovodi do gubitka ravnoteže ega
Svaki traumatski doživljaj je potencijalna pretnja za ozbiljno, nekada i trajno narušavanje mentalnog stanja osobe. Da li će se neki događaj doživeti kao traumatski, zavisi od objektivnih okolnosti kao što su intenzitet i trajanje traumatskog događaja, ali ono što je od presudnog značaja su zapravo lične karakteristike osobe. Otpornost na traumu je u mnogome konstitucionalna, zavisi od subjektivne procene događaja, treutnih psihičkih kapaciteta osobe i ranijeg iskustva.
Stres je pojam koji je teško definisati jednoznačno i precizno. Reč stres se koristi za opisivanje događaja koji deluju stresogeno na osobu, ali i za doživljaj koji osoba ima usled dejstva određenih stresora. Pod stresom se podrazumeva narušavanje ravnoteže organizma koje je ugrožavajuće i preteće po jedinku, ali i ono koje jedinka opaža kao prijatnu promenu. Najuopštenija definicija stresa jeste da je to bilo koja promena u sredini ili unutar osobe, koja remeti dotadašnju homeostazu, tj. ravnotežu osobe i koja od nje zahteva menjanje uigranih, automatizovanih načina reagovanja i adaptaciju na novonastalu situaciju. Stres je bilo koja promena u sredini ili unutar osobe, koja remeti dotadašnju homeostazu
Pojmovi krize, traume i stresa su slični po tome što predstavljaju neke granične situacije, kada zahtevi sredine u datom trenutku prevazilaze mogućnosti individue da na njih adekvatno odgovori starim obrascima reagovanja. Trauma i stres imaju pretežno negativno značenje-ugrožavanje jedinke, rizik i opasnost.
Kriza kao šansa
Kod krize akcenat je na stvaralačkom potencijalu, na šansi za rast i pozitivnu razvojnu promenu. Stres shvaćen u najširem smislu, je ono što svaka kriza nosi sa sobom ali ne samo to. Sres je širi pojam koji obuhvata svako odstupanje od rutine koje dovodi do povremenog nesklada i koje je povezano sa svakodnevnim problemima. Kriza se ne odnosi na takva povremena stanja i takozvane dnevne probleme koji se najčešće rešavaju u hodu. Kriza se odnosi na one prekretne trenutke u kojima se celokupno dotadašnje funkcionisanje osobe dovodi u pitanje i zahteva sveobuhvatnu promenu.
Trauma i stres imaju pretežno negativno značenje – ugrožavanje jedinke, rizik i opasnost. Kod krize akcenat je na stvaralačkom potencijalu, na šansi za rast i pozitivnu razvojnu promenu.
Izvor:
http://www.akademijauspeha.com/clanci_svi/Zivotne%20krize%201.html
Profesor Gil Valentin, sa Univerziteta u Lidsu, i njegove kolege, kako bi dobili podatke o tome kako roditelji uče decu o alkoholu, sproveli su nacionalnu anketu na 2.089 roditelja i staratelja. Ispitivali su uticaj porodice – kućni red i navike pojedinih članova, i uticaj spoljnih izvora kao što su mediji, društvene mreže i zakoni, na odnos dece prema alkoholu.
Istraživanje je pokazalo da roditelji žele da njihova deca budu upoznata sa zadovoljstvom i koristima koje alkohol pruža, ali i štetnostima koje nosi njegovo prekomerno konzumiranje.
Studija je takođe pokazala da je ova poruka bila uspešno prihvaćena kod dece, ali da ona nisu bila svesna i zdravstvenih rizika koje alkohol nosi.
Vodeći autor istraživanja, profesor Valentin, izjavio je: „Naše istraživanje pokazuje koliko je važno da se započne iskren dijalog o alkoholu sa decom još od ranog uzrasta.Roditelji već rade dobar posao u vaspitavanju svoje dece o razumnom konzumiranju alkohola, izbegavaju da budu pijani pred svojom decom i pokušavaju da smanje konzumiranje alkohola van kuće. Međutim, roditelji ne pričaju toliko o zdravstvenim rizicima – kao što su rak, ciroze jetre i srčane bolesti – jer ta pitanja nisu u skladu sa sopstvenim iskustvima konzumiranja alkohola.“
Ovo istraživanje je potvrdilo da se sa edukacijom dece o alkoholu mora početi još u detinjstvu, kako u porodici tako i u školama.
Izvor: Lekarinfo.com
Šta je strategija? Koji je njen pedagoški smisao? Strategija je noviji pojam u pedagoško-didaktičkoj terminologiji, a obično se definiše kao „vestina odlučivanja u uslovima postojanja mogućnosti izbora između više mogućih rešenja“. Može se govoriti o strategiji vođenja društvene politike obrazovanja, strategiji nastave, strategiji obrazovanja, strategiji učenja,strategiji rada sa darovitim učenicima, strategiji rada sa decom i učenicima sa teškočama u razvoju, razvojnoj strategiji, strategiji finansiranja.
- Strategija u obrazovanju uopšte, pa i u predstavljanju razvoja darovitih učenika, u osnovi predstavlja umešnost izbora i primene oblika, sredstva i vođenja obrazovne aktivnosti u realno (za)datim okolnostima zarad postizanja postavljenog cilja i zadataka.
Reč je, zapravo, o delovanju koje je u vezi sa nižom međusobnim aktivnostima kao što su: planiranje, kojim se određuju zadaci i način njihovog ostvarivanja u saglasnosti sa postavljenim ciljem; organizacija, kojim se homegenizuju aktivnosti i dodeljuju konkretni zadaci putem davanja naloga, uputstva i predloga, sugestija i obezbeđenje auteriteta za njihovo izdržavanje; vođenje, koje podrazumeva utvrđivanje potreba, vršenje izbora i obrazovanje kadrova u skladu sa specifičnim potrebama i tehnološkim zahtevima, kontrolisanje, kojim se prate aktivnosti mere, ostvareni rezultati, indentifikuju odstupanja i njihovi uzroci, preduzimaju korektivni postupci u slučaju kada je to potrebno i vrednuju (ne)uspesi.
Budući da je fenomen darovitosti veoma složen i raznovrsan i da se manifestuje u svim oblastima ljudskog rada i stvaralaštva, i strategije podsticanja darovitih učenika treba da budu diferencirane. Do sada su najviše praktikovane segregacija, akceleracija i obogaćivanje.
IZVOR:
„RODITELJI I NASTAVNICI O DAROVITOJ DECI I MLADIMA“, Radovan Grandić, Novi Sad, 2009.
Porodica, roditelji i njihov uticaj na decu obavezno su postali predmet različitih istraživanja koja obuhvataju široku lepezu važnih pitanja i problema. Budući da vaspitanje u porodici predstavlja dug i složen proces, utvrđivanje uloge i uticaja porodice i roditelja na podizanje i vaspitanje dece i mladih, često znači veliku nepoznanicu ili niz nepoznanica koje zahtevaju bržljivo proučavanje.
Normalni proces podizanja i vaspitanja dece može da bude poremećen, ili čak ugrožen, nekim potresima u porodici, kao što su: bolest, razvod roditelja, smrt jednog od roditelja ili smrt bliskih osoba, bolesti zavisnosti nekog od članova porodice,siromaštvo, izbeglištvo. Ti faktori su često povezani i svi, zajedno ili odvojeno, snano utiču na stabilnost dece, njihovo samopoimanje, njihov odnos prema vršnjacima, njihov uspeh u školi i život uopšte.
Dečije prilagođavanje izvan kuće u velikoj meri zavisi od vrste odnosa koji postaje u porodici, jer je porodica najznačajniji agens za socijalizaciju dece.
Pored porodice, veliki značaj i uticaj na vaspitanje dece i mladih imaju institucije izvan porodice i porodičnog doma: predškolske ustanove, škola, vanškolske institucije za decu i mlade, kao i savremeni mas-mediji.
Od velikog broja pitanja koja se odnose na porodicu, roditelje i podizanje i vaspitanje dece i mladih, u ovom istraživanju pžnja je usmerena na pitanja o tome kako roditelji i prema kojim svojstvima (osobinama) opažaju i prepoznaju darovito i talentovano dete, kakvo je njihovo mišljenje o darovitoj i talentovanoj deci i njihovom primernom obrazovanju i vaspitanju.
IZVOR:
- Grandić, R.,letić, M. „Roditelji i nastavnici o darovitoj deci i mladima“, Novi Sad, 2009.
Mišljenje i stavovi roditelja mogu biti od velike pomoći za otkrivanje darovitosti, budući da oni mogu dati potrebnije informacije o razvoju osobinama deteta u odnosu na druge.
Roditelji su u prilici da kontuirano opažaju sve reakcije i karakteristike u ponašanju svoje dece. Zbog toga su u situaciji da pomognu i podrže razvoj sposobnosti uz uslov da su solidno pedagoški obrazovni.
- Bloom smatra da su porodice i nastavnici presudni faktor na putu darovitog deteta ka izvrsnosti.
- Stojković konstatuje da roditelji najčešće prvi zapažaju da njihovo dete ima široka interesovanja, veliku radoznalost, dobro pamćenje i dr.
- Viner smatra da porodica ima najveću odgovornost za razvoj darovite dece i da podrška roditelja u svim razvojnim periodima aposebno u ranom detinjstvu predstavlja odlučujući faktor za razvoj darovite dece.
- Mnoga istraživanja koja su se bavila identifikacijom, darovitosti, a u kojima su , ukazuje dok su roditeljima bili uključeni i roditelji, darovitog D.neophodne precizne informacije u pogledu karakteristika po kojima se daroviti pojedinac razlikuje od svojih vršnjaka. Većina roditelja ne zna šta znači biti darovit. Istraživanje obavljamo na populaciji roditelja odlikaša, pokazuje da roditelji pre prepoznaju posebne talente nego nadprosečnu opštu inteligenciju.
- Mnoge studije su pokazale da u većini kultura porodice ohrabruju više dečake nego devojčice da budu nezavisni, odgovorni i sposobni da preuzimaju odgovornost i da ovakav stav može promeniti njihov pristup prema školi, uspehu i dr.
- Istraživaći su u ispitivanju odnosa porodica darovitost dece, uglavnom usmereni na proučavanje ekonomskog i obrazovnog statusa majke. Iako se ne želi zanemariti uticaj ovih faktora kada je u pitanju potencijalna motorička darovitost učenika, biti usmereno ka proveravanju komponenti roditelja da uspešno prepoznaju znake motoričke darovitosti svoje dece.
- IZVOR:
- Sturza- Milić, N: Identifikacija motoričke sposobnosti, Integralnost razvoja, Rani motorni razvoj, Visoka šola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, Vršac 2009.
Nema sumnje da je porodica kao specifična biosocijalna zajednica ljudi, jedna od najznačajnijih društvenih grupa. Specifičnost porodice iskazana je time što se ona u sociologiji obično svrstava u tzv.primarne društvene grupe. Taj termin je uveo američki sociolog Čarls Kuli, a pod njim je podrazumevao one grupe koje je se odlikuju velikom ličnom prisnošću (tu su odnosi licem u lice), saradnjom i solidarnošću. One su primarne u tom smislu što su univerzalne i što su najvažnije za formiranje društvene prirode i ideala pojedinca.
Kao i sve druge društvene grupe, porodica je posrednik između društva i pojedinca,ali je ona i ovde specifična po tome što zadovoljava veći broj potreba i vrši više funkcija od bilo koje druge društvene grupe. Porodica je, dakle, kompleksna društvena grupa sa čitavim nizom značajnih funkcija, koje su se istorijski menjale i menjaju, kako u odnosu na društvo tako i u odnosu na pojedince.Specifičnost porodice kao bio- socijalne i psihičke zejednice ljudi i njena posebna uloga u društvu i u životu pojedinca iziskuje poseban pristup njenom proučavanju, što se do sada nije u velikoj meri uvažavalo.
Porodica je specifična društvena grupa koja se istorijski razvijala i menjala, u kojoj se prepliću društveno-ekonomski, biološki i psihički činioci. Bioločki karakter porodice je jedan od osnovnih obeležja. Ono obuhvata dve vrste međusobno povezanih ali različitih odnosa u kojima se prožimaju biološki, psihološki i društveni elementi. A to su: zadovoljavanje polnog nagona i emotivnih potreba ljudi, rađanje i podizanje dece. Iako se ove kategorije mogu odvijati i izvan porodice, one se najvećim delom odvijaju u porodici.
Iako nam se čini da o porodici uglavnom dosta toga znamo, njeno naučno proučavanje nije nimalo lako. Tako da u ovoj oblasti postoji niz neraščišćenih pitanja i problema, počev od istorijskog razvoja porodice, preko njene strukture i funkcije, odnosa prema globalnom društvu, unutrašnjih odnosa i dinamke. Složenost porodice kao posebne društvene grupe i teškoće koje se javljaju u njenom proučavanju iziskije saradnju velikog broja nauka, kako prirodnih, tako i društvenih. Više o pojmu porodice.
Literatura: Mučibabić M. (2006) : Porodica-kontroverze i izazovi, Beograd
Od velikog je značaja za dete kao ličnost da živi i odrasta u porodici u kojoj postoje oba roditelja i da ti isti roditelji vole i na pravilan način ,,podižu“ svoje dete.To se ogleda u vaspitanju, ishrani i j0š mnogo toga. Veoma veliki uticaj na kasniji, odnosno budući život deteta ima to da li je dete odrastalo sa samo jednim roditeljem. Dete koje je raslo samo sa jednim roditeljem, često, kada odraste i samo postane roditelj, ne može pružiti svome detetu ljubav koju on nije dobijao od strane svog roditelja. Iz pomenutog razloga veoma je bitno da je porodica na okupu, da sve u porodici funkcioniše kako treba, da u suprotnom ne ostavi negativan uticaj na dete koje tu živi. To dete jednog dana će i samo postati roditelj koje će imati svoje dete koje treba da na najbolji način odraste. I zato je porodica igra veoma važnu ulogu za buduće roditelje, uopšte za buduće civilizacije.
Sigurno je da svaka ličnost u svom svakodnevnom životu, radu, oblicima ponašanja, vidovima sudelovanja u društvu, načinu provođenja slobodnog vremena, stavovima, interesima itd., nosi obeležja svoje porodice. Uslovi porodičnog života, posebno pravu sliku o braku, porodici, o odnosima – dete dobija u vlastitoj porodici. Među elemente porodičnog života koji su najvažniji za razvoj ličnosti deteta su:
materijalni uslovi života vezani za socio – ekonomski položaj porodice;
profesionalni nivo roditelja;
kulturni nivo porodice;
struktura porodice;
promena životne sredine;
nivo aspiracije roditelja itd.
Za porodicu se može reći da ona daje osećaj pripadanja porodici/roditeljima, ljubav i poštovanje među članovima porodice, sigurnost i stabilnost, što niko drugi to ne može dati detetu. Bez porodice dete ne bi moglo steći oblike ponašanja koji su tipični za čoveka, jer ono rođenjem ne donosi ništa (samo dispozicije), sve stiče u okolini koja ga okružuje i koja na njega deluje, a prva takva je upravo porodica. Porodični uslovi mogu značajno uticati i na socijalnu diferencijaciju i šanse deteta u školskom uspehu. I obrazovanje je takođe važno. Porodice su pozvane da ljubavlju i bliskošću svojim članovima ublaže osećanje anksioznosti i očajanja koji su rezultat neuspeha da se čovek snađe u širem društvu.
Više o tome na sajtu
Kada je reč o istorijskom razvoju porodice, treba reći da postoje dva osnovna gledišta o ovom pitanju: (1) da je monogamna porodica osnovni i univerzalni oblik porodice; i (2) da je porodica istorijski i prostorno promenljiva društvena grupa, koju na nižim stupnjevima društvenog života ne nalazimo u monogamnom obliku.
Prvu tezu zastupali su neki antički filozofi, zatim rimski pravnici i hrišćanski teolozi, a razvili su je Ogist Kont, Frederik Le Plej i Vestermark. Kont je smatrao da patrijahalna porodica u kojoj dominiraju muškarci oduvek postojala, da je nerazrešivost braka opšte obeležje porodice i da je žena bila inferiorniji pol. Sl.tvrde i Frederik, Le Plej i Vestermark. Suprotno njima, Post tvrdi da je monogamni brak proizašao iz čiste zajednice žena, prolazeći kroz etape ograničene zajednice žena, poliandriju i poliginiju.Na nižem stepenu divljaštva ljudi su živeli u hordama. U njima nisu postojali izdiferencirani porodični odnosi, pa je čitavo društvo predstavljalo istovremno i jednu porodicu. Pretpostavlja se da je tada vladao promiskuitet, opšta sloboda polnih odnosa. Svaka žena je pripadala svakom muškarcu, a deca su bila zajednička.Morgan smatra da se iz ovog stanja neregulisanih polnih odnosa vrlo rano izdiferencirala takozvana ,,porodica krvnog srodstva,,. U njoj je vladao princip endogamije – polni odnosi su dozvoljeni samo unutar te grupe, ali ne i izvan nje. I dalje, bračni odnosi su ostvarivani po generacijama – svi dedovi i babe u okviru porodice međusobno su muževi i žene. Takav je slučaj i sa njihovom decom – očevi i majke, koji čine drugi krug supružnika a njihova deca treći krug supružnika. Znači zabrana počinje da važi samo po vertikalnoj liniji – roditelji i deca. Iz ovoga nastaje novi oblik porodice ,,punalua’’. I ona je oblik grupnog braka ali za razliku od prethodnog, koji se zasniva na principu endogamije, ovaj se zasniva na principu egzogamije.Sa razvojem društva i promenama u društvenoj strukturi, koje su izazvane razvojem proizvodnih snaga i produkcionih odnosa, nastajali su i smenjivali se pojedini oblici istorijskog života, od najprimitivnijih do savremenih.
Biološki karakter porodice je jedno od njenih osnovnih obeležja. ono obuhvata dve vrste međusobno povezanih, ali i različitih odnosa u kojima se prožimaju biološki, psihološki i društveni elementi: zadovoljavanje polnog nagona i emotivnih potreba ljudi, pa i rađanje i podizanje dece.
|
|
