Особине које преци стичу животним искуством преносе се као урођене особине или навике наслеђем на потомке. У доба Лемарка мало се знало о културном и социјалном „наспеђу“, о преношењу не наслеђем преко клице већ традицијом разних културних и социјалних тековина са генерације на генерацију. Онда се предпостављало нпр., да постоји религијски инстинкти, који се од предака на-слеђују рођењем, преко клице, иако се код њих првобитно сасгојао само из стечених религијских навика. Сада се зна да се такве навике стичу учењем од родитеља и нарочито установа које се старају о религијском васпитавању.Дете се не рађа религиозно, већ га средина васпитава да буде религиозно или анти-религиозно.
Задовољавање мотива глади различито је у различитим културама и код појединаца.
У неким културама једе се само једном дневно и јасан осећај глади јавља се само једном дневно, док се у нашој култури тај оброк односи на три пута дневно.
Никаквог физиолошког разлога нема да људи не једу месо различитих животиња, али ће човек наше културе изузетно или никад појести нпр. месо мачке, змије или сл.
Мотиви конзумирања хране могу бити међутим сасвим независне од потребе за храном. У том списку жеља за одређеном врстом хране може да подстиче човека на активност и он једе да би уживао у укусу извесних јела. Исто тако тренутне активности могу привремено да инхибирају глад док одго-варајући спољашњи стимуланси могу да је подстакну.
Мотив за јелом може бити израз и у служби више мотива и то знатно сложенијих нпр. потреба за сигурношћу, скретање пажње, изражавање свог незадовољства итд.
Резимирајући сазнања о мотиву глади за даље разматрање процеса храњења код деце, за нас је значајно:
• Да је мотив глади биолошки мотив условљен физиолошким стањем организма.
• Да значајно зависи од психолошких и социјалних фактора, који могу да поремете физиолошку потребу за узимањем хране.
• Да спречавање задовољења мотива глади има негативне последице по развој организма и личности.
Превасходно физиолошки стимуланс још на најранијем узрасту комбинује се са социјалним и психолошким факторима, јер дете има потребу за узимањем хране, али начин на који ће узети ту храну, оно учи од најранијег узраста.
Кроз прве комуникације детета са мајком и којој храњење у раном детињству, заузима битно место, дете формира свој однос према свету.
Према овоме суштина питања налази се у:
1.Осећању сигурности-несигурности, које породица пружа детету кроз дететово уверење да је вољено, безбедно, да има своје поље истраживања и да има прилику да се искаже као личност.
2.У ставовима родитеља према детету, који одређују и обрасци односа родитељ-дете и могу бити повољни, али и неповољни по развој детета као што су: неприхватање детета, презасићеност , претерано строга дисциплина, недоследни ставови у васпитању, претерано строги морални стандарди и целокупна психолошка ситуација у породици.
Ако се са дететом поступа грубо при јелу, најчешће се тако поступа и у осталим ситуацијама.
У жељи да дете све поједе, праве се ритуали па дете тада једе само због задовољства, које ритуал причињава.
Исто тако, често се задовољство које храна причињава везује не за праву храну, него за погрешну у смислу „Ако поједеш спанаћ ићи ћеш тамо и тамо или добићеш чоколаду“ чиме права храна представља средства за постизање другог циља, а не задовољства.
Одбијање хране се јавља као потешкоћа у исхрани. To представља структуралнији проблем у чијој је основи поремећен однос дете-средина.
Избирљивост у врстама јела, као и потешкоће које се јављају везане за особу која детету даје храну, јављају се у мањем степену и резултирају углавном као последица неадекватних навика у задовољавању мотива глади и поступака везаних непосредно за узимање хране.
Поступци родитеља представљају углавном две крајности. To су поступци, које карактеришу или грубост (присила уз дохрањивање), благ и недоследан однос (повлађивање детету) или се иде ипак линијом мањег отпора (не чини се ништа).
Нико неће порећи да постоји урођена сексуална тежња и код човека, али та тежња, а нарочито њено испољавање и задовољење, се социјализује учењем под притиском социјално-културних захтева чак и код најпримитивнијих племена, а поготово код културних људи. Средина мења испољавање и начин задовољења чак и неких најосновнијих органских потреба као урођених тежњи.
Leave a Reply