ADHD je najčešće dijagnostikovan poremećaj ponašanja vezan za detinjstvo. Njegovi najčešći simptomi uključuju razvojno neprihvatljive nivoe ponašanja, koncentracije, gubitka pažnje i impulsivnosti. Deca sa ADHDom pokazuju funkcionalnu nesposobnost u različitim sredinama- kod kuće, u školi i u uspostavljanju relacija sa vršnjacima. ADHD može da ostavi dugoročne posledice na akademsko postignuće dece, uspeh u profesiji i društveno-emotivni razvoj. Uprkos ostvarenom napretku na poljima procene, dijagnostike i tretmana dece sa ADHDom, sam poremećaj je i dalje kontraverzan. Raznolikost slučajeva i neslaganja u mišljenjima stručnjaka doveli su do konfuzije u porodicama, među edukatorima ali i zvaničnicima koji osmišljavaju nacionalne strategije- u zdravstvu, školstvu, socijalnoj zaštiti i dr. Stanje je takvo da postoje neslaganja oko samog postojanja ovog poremećaja, mogućnosti da se dijagnostifikuju, i ukoliko se tretira, koje su intervencije najefektivnije. Jedno od najvećih neslaganja vezanih za ADHD tiče se upotrebe psihostimulansa kod dece. Psihostimulansi uključujući amfetamin, metilfenidat i dr. To su najdublje proučavani i najčešće prepisivani lekovi za tretman ADHD.S obziromi da se do njih najlakše dolazi i da se najfrekventnije preporučuju, sad se brinemo zbog njihove prekomerne upotrebe i zloupotrebe.
Postoje li naučni dokazi da je ADHD poremećaj?
Dovoljno pouzdana metoda za dijagnostifikovanje ADHD je dijagnostički intervju. Ovo je ujedno i jedina preporučena metoda jer nezavisnog ( koji bi detektovao ADHD) validnog metoda nema. Iako istraživanja potvrđuju da je uzrok ADHD-a u centralnom nervnom sistemu, potrebna su detaljnija istraživanja da bi se ADHD nazvao poremećajem mozga. Ovo ne važi samo za ADHD već i za većinu psihičkih poremećaja. Dokazi koji potvđuju ADHD kao poremećaj za sada su: dugoročni razvojni ciklus, internacionalne studije su potvrdile iste faktore rizika, prisutnost ADHD-a se poklapa sa brojem članova šire porodice sa istim problemom(što može ukazati na genetiku ali i sredinski faktor) i dokazana naslednost.
Šta treba uraditi da bi ADHD bi utvrđen kao poremećaj? Pažljivo opisivati slučajeve prema usvojen kriterijumu dijagnostike, ponovite razvojne studije, proučiti porodice(uključujući studije blizanaca i usvojene dece), izvršiti i epidemiolška proučavanja i dugoročno proučavati efekte tretmana. Sve studije bi morale imati i kontrolnu grupu dece bez poremećaja kao i grupu dece sa drugim vrstama poremećaja. Ovakva proučavanja će sigurno dovesti do grupisanja podtipova ADHD-a prema rezultatima, reakcijama na različite tretmane, prema karakteristikama porodica i preležanim bolestima.
Kakav je uticaj ADHD-a na individuu, porodicu i društvo?
Deca sa ADHD-om nisu u mogućnosti mirno da sede i obrate pažnju na času-u učionici i uvek imaju negativne posledice ovakvog ponašanja. U ogromnom broju slučajeva doživljavaju odbacivanje od vršnjaka i razvijaju arsenal „ometajućih“ ponašanja. Njihove akademske( u smislu postignuća) i društvene nevolje imaju dugoročne i teške posledice. Ova deca se mnogo češće povređuju. Tokom razvoja, deca sa ADHD-om koji je zanemaren, često imaju problema sa drogama, ispoljavaju asocijalno ponašanje, povređuju se na razne načine. Za veliki broj njih, ovo se nastavlja i kada odrastu.
Porodice sa ADHD decom imaju visoke vrednosti frustracije roditelja, naharmonične odnose i razvode. Dodatno, ove porodice su izložene i velikim troškovima za „lečenje“ svoje dece. Ne treba zaboraviti i konfuzno stanje u javnom mnjenju i stalni sukob između onih koji zastupaju korišćenje medikamenata kao tretmana i onima koji ističu negaticne posledice tog tretmana.
Kako se ponaša dete sa poremećajem pažnje?
Dete sa ADHD-om često pokazuje neko od navedenih ponašanja:
- teško usmerava i održava pažnju
- pažnja mu lako skreće
- ne obraća pažnju na detalje i pravi nehajne greške
- gubi školski pribor, zaboravlja da preda domaći zadatak
- ima teškoće da završi školski i domaći rad
- ima teškoće da sasluša drugog
- ima teškoće da isprati višestruke zahteve koje mu odrasla osoba postavi
- nepromišljeno daje odgovore na postavljena pitanja
- nestrpljivo je
- vrpolji se
- napušta mesto na kome sedi i trči unaokolo, ili se preterano penje
- deluje kao da je uvek spremno na akciju, „besno” je
- previše priča i teško mu je da se tiho igra
- meša se i prekida druge dok govore ili nešto rade.
Koji su adekvatni tretmani za ADHD?
Lepeza tretmana korišćenja za ADHD uključuje: psihotropske medikamente, psihosocijalne tretmane, biljne i homeopatske tretmane, meditaciju, perceptivnu stimulaciju. Dosadašnja istrživanja su pokazala najveću efikasnost psihostimulansnih medikamenata i psihosocijalne terapije. Nema međutim podataka koji bi nam rekli kako se u kasnijem životnom dobu kreće akademsko i profesionalno postignuće, sukobi sa policijom i društveno funkcionisanje kod populacije koja je tretirana ovim lekovima. MPH(metilfenidat), destroamfetamin i pemolin se najčešće koriste. Pokazuju smanjenje agrsivnosti dok se lek koristi. Nema napretka u akademskom postignuću.
Psihosocijalni tretman ADHD-a uključuje broj bihejvioralnih strategija kao što su: sistem nagrđivanja poenima, tajm-aut… koje se koriste u predškolskim ustanovama, učionicama, u porodici uz obučavanje roditelja, u kliničkoj bihejvioralnoj terapiji( roditelj, nastavnik, vaspitač – podučavaju se za situaciono reagovanje), kognitivno- bihejvioralni tretman ( samokontrola, verbalne instrukcije upućene sebi, strategije rešavanja problema, strategije podsticanja sebe..)
Obuka roditelja i obuka nastavnika su dale najveće rezultate. One jesu uticale na ključne oblasti funkcionisanja deteta.
ZAKLJUČAK: Medikamneti pokazuju bolje rezultate u kontrolisanju neželjenih ponašanja: ometanja, agresije, neposlušnost, ali psihosocijalni tretmani se pokazuju uspešnijim na akademsko postignuće, društvene veštine i sl.
Što se tiče ostalih vrsta tretmana ADHD-a, kao što su: dijete(izuzimanje ili zamena pojedinih namernica), vitaminski-mineranli ili biljni režimi i perceptivna stimulacija, njihovi rezultati se kreću od deskriptivno zabeleženih do detaljno zabeleženih studija. Neke od isprobanih strategija dijeta su pokazale zapažene rezultate te postoji potreba da se dublje istraže.
Koji su rizici tretmana stimulantima(i ostalih tretmana)?
Najčešće negativne reakcije su posledica neprimerene doze. Ako su doze lekova prilagođene detetu, mogu se javiti i pad apetita i insomnija. Takođe su zabeleženi uticaji na brzinu rasta deteta(opada).
Visoke doze rezultuju: oštećenje centralnog nervnog sistema, kardiovaskularne poremećaje i hipetenziju. Zabeleženi su i slučajevi razvoja opsesivno- kompulsivnog ponašanja. Mali broj dece je imao i haluciogena stanja. Srčane aritmije, spazam i oštećenja jetre su posledica antidepresiva koji su takođe česta terapija.
Kojim pravcem trebaju ići istraživanja u budućnosti?
Kao prvo, moramo definisati ADHD. Uvek moramo temeljno istražiti kognitivni razvoj deteta, nedostatak pažnje i moramo snimiti mozak deteta(skener, magnetna rezonanca) pre nego što predložimo terapiju medikamentima.
Pažnja mora biti posvećana i „satelitskim problemima“ ADHD deteta. U ovom pravcu moramo stvoriti kriterijume za decu različite starosti i različitog pola.
Uticaj-posledice koje ADHD ima moraju se utvrditi. Ovo uključuje prirodu i „težinu“ poremećaja, uticaj na porodice, individue i društvo. Nije manje bitno i utvrditi koliko ADHD košta jednu državu.
Najvažnija istraživanja trebala bi da obuhvataju sistemsku strategiju tretmana. Ovo uključuje:
– Istraživanja „nepažljivog tipa“ koji se otkriva najčešće kod devojčica, dok su kod dečaka češći hiperaktivni- impulsivni i kombinovani tip.
– Istraživanja dugotrajnih tretmana.
– Praćenje dece do odraslog doba.
– Utvrđivanje srazmera dejstva lekova na akademsko postignuće i profesionalni uspeh deteta.
– Utvrđivanje da li psihosocijalna terapija može uticati pozitivno na dete i uz smanjivanje doze lekova.
– Utvrđivanje posledica korišćenja medikamenata po zdravlje dece, pogotovo ispod 5 godina starosti.
– Utvrđivanje uticaja lekova na ponašanje adolescenata i odraslih koji su duže vreme pod terapijom.
Iskustva roditelja, pedagoga, psihologa koji su u svakodnevnom kontaktu sa decom sa ADHD-om / CITATI PREUZETI SA FORUMA!
„..Nisam roditelj hiperaktivnog deteta, ali sam ponosni ‘vlasnik’ ADHD-a u svojoj ličnoj istoriji, a u praksi se svakoga dana nosi sa ovim problemom kod dece, jer radim sa decom i omladinom kao psihijatar! Specijalizovane ustanove za ADHD ne postoje kao što ne postoje ni drugde u svetu odvojene specijalizovane ustanove za samo ovaj problem ; na psihijatrima i na ustanovama za mentalno zdravlje dece je da budu obučeni, profesionalni i obrazovani za lečenje kako ovog tako i drugih poremećaja dečijeg doba kao i adolescentnog doba. Program po kome se radi u ustanovi u kojoj ja radim sa decom sa ADHD-om u potpunosti odgovara najaktuelnijim programima u svim zapadnim zemljama i naprednom svetu, i ni najmanje ne odudaraju od njih po kvalitetu kako programa tako i stručnog kadra, sem u nepostojanju medikamentozne terapije psihostimulansima (no ni na zapadu se ne prepisuju odmah psihostimulansi čim se dijagnostikuje ADHD, postoje mnoge tehnike koje dolaze pre lekova, i nisu svi mladi klijenti sa ADHD-om u potrebi za lekovima). Sa decom sa ADHD-om u mojoj ustanovi radi se timski, tim obuhvata psihijatra, defektologa, psihologa, socijalnog radnika i medicinsku sestru, dakle dete i porodica su dijagnostički i terapjiski pokriveni iz svakog ugla. Dete se kompletno psihološki testira da bi se utvrdili njegovi prirodni kapaciteti, defektolog daje detaljne saveti oko tretmana deteta u kući, oko različitih kognitivno-bihevioralnih tehnika koje se koriste, oko tehnika nagrade i kazne, kućne discipline, pomoći u učenju, hobija, načina ishrane i dijetetskog rezima, strukturisanja vremena, razlicitih grafomotornih vezbi i vezbi pažnje, te načina razvijanja radnih navika. Sa detetom se vežbaju tehnike za kontrolu impulsivnosti i besa, tehnike modulacije i modifikacije ponašanja, fina motorika, čitanje, pisanje i tehnike učenja. Ukoliko postoje socijalni problemi ili socijalna patologija u porodici (loše ekonomsko stanje, nasilje, alkoholizam ili sl.), pomoć porodici pruža socijalni radnik, koji obezbeđuje saradnju i animaciju lokalnog Centra za socijalni rad, eventualnu ekonomsku pomoć za ugrožene porodice, ili pomoć u izolovanju porodičnog nasilja ili tretiranju socijalne patologije. Psihijatar pruza i porodici i detetu psihoterapijsku podršku, savetodano radi sa detetom i porodicom uz porodičnu terapiju po potrebi. Sa decom se radi od 1 – 3 puta nedeljno u savetovalištu. Svi članovi tima redovno su u kontaktu u svakom trenutku, prateći na taj način i dete i porodicu, a u odnosu na vrstu problema koje dete ima, u kontaktu su sa školama u koje odlaze na konsultacije sa PP službama i direktorima, vrše edukaciju nastavnog kadra iz ove oblasti (u vidu predavanja o prevenciji ADHD-a). …“
„…Dakle veoma često zbog problema koje imaju deca sa ADHD-om, a koji se najčešće manifestuju u školskoj sredini školskim neuspehom, postoji tendencija da se ovakva deca proglase mentalno nekapacitetnom, odnosno sniženih intelektualnih sposobnosti, ili narodski rečeno – za njih se često kaže da su glupi i lenji. To nikako ne odgovara istini i to je u mnogo primera dokazano; ova deca prosto imaju niz ometajućih faktora koji uslovljavaju njihov neuspeh u školi: njihova pažnja, i sve ostale kognitivne (misaone) funkcije koje zavise od pažnje (opažanje, pamćenje, inteligencija i mišljenje) nisu usklađeni i ustrojeni kao kod dece koja ovaj problem nemaju. Bez pažnje nema adekvatnog opažanja, nema adekvatne upotrebe inteligencije, nema dobrog pamćenja, a i mišljenje odstupa od uobičajenog po formi. ..“
„…Otprilike se vodi da od 3-10% sve dece školskog uzrasta pati od ADHD-a (svakako je sasvim moguce da je taj procenat i veći, jer su ovo samo pretpostavke). Da prevedem ovo u običan jezik: na 40 000 dece (na toliko dece dolazi po zakonu JEDAN psihijatar, jer smatraju da je to dosta, pa zato pominjem bas ovu cifru), otprilike od 2 – 4 000 dakle pati od ovog problema. Malo li je?! Daleko od toga da je ovaj problem retkost. Ako cifre svedemo na jedan razred od 30 dece, ove cifre govore u prilog da u svakom razredu ima BAR jedno dete sa ADHD-om. I zaista, na terenu situacija tako i izgleda: u svakoj školi postoje ovakva deca, i samo je problem da li će biti prepoznata ili neće….“
„…Kao i za većinu psihičkih stanja, jasni razlozi za ovaj problem nisu utvrđeni; deo se odnosi na biološko nasleđe temperamenta: to su deca kratkog fitilja, lako zapaljiva, afektivna, kolerici. Preostali faktori mogu biti treume CNS-a, razna intrauterina stanja pri trudnoci (infekcije, nedostatak kiseonika bebi itd.), visok nivo stresa u trudnoći, porođajni problemi :blizanačke trudnoće, rizični porođaji, vakum, forceps, Carski rez, pupčanik oko vrata, asfiksije (nedisanje) bebe iz bilo kog razloga. Zatim postoje indicije o alergijskoj genezi: da su ova deca prosto ‘alergična’ na određenu hranu a to se ne manifestuje nikako drugačije sem njihovim psihičkim stanjem, odnosno ADHD-om. Postoje jaki dokazi da ekološki faktori igraju veliku ulogu u razvijanju poremećaja: intoksikacija vode, vazduha, zemlje (posledično hrane), povišen stepen zračenja, radioaktivni materijali (Azbestno naselje, sećate se toga?), itd. Svi znamo kroz šta smo sve prošli za ovih poslednjih 15 godina suludih ratova koji su se završili ’99. bombardovanjem. Svi znamo šta je sve bačeno, koliko otrova, koliko zračenja, na ovako malom prostoru i u tako kratkom vremenu. Dakle, dete sa ADHD-om nije krivica roditelja, nije odgovornost roditelja, nije ništa sto su roditelji uradili ili nisu uradili: to je samo dete koje iz nepoznatih i mnogobrojnih razloga ima razvojno kašnjenje sazrevanja CNS-a, sto utiče na probleme koji su već opisani. Tako slabo stimulisan CNS uvodi dete u stanje motorne uznemirenosti jednako kao što pad sećera izaziva motorno uznemirenje. Zbog toga sto je stanje slično, mozak ovakve dece često ‘poistovećuje’ ova stanja pa šalje signal potrebe za sećerom. Međutim, ova deca upravo sećer treba da izbegavaju, jer sećer dovodi do pogoršanja hiperaktivnosti, pa se roditeljima savetuje da izbace sve proste ugljene hidrate i zamene ih složenim, kao i da izbace sve sto ima konzervanse a može se izbaciti i zameniti prirodnim namirnicama…….“
LITERATURA:
Super clanak.