Poremećaji ponašanja nazivaju se još i vaspitna zapuštenost, asocijalno ponašanje, delinkventno ponašanje. Nepovoljni uslovi života su jedan od uzroka nastanka poremećaja ponašanja iz koje osoba pokušava da beži, ili se agresivno ponaša prema izvoru problema. Najčešće se javljaju kao:
1. hiperkinetičke reakcije – nemirno i nepažljivo dete
2. reaktivna povučenost – stidljivost, neaktivnost, nemotivisanost
3. stalna strepnja, strah od neuspeha, nepoverenje u sebe
4. reakcija bežanja – stidljivo i usamljeno dete, nema osobu za koju bi se vezalo
5. neposlušnost, ratobornost, ljutnja, fizička agresija
6. potreba za agresijom u stanju oduševljenja ili besa (uništavanje imovine, napadanje nedužne osobe, grupni vandalizam)
7. izbegavanje škole, kašnjenje, izostajanje, nedostatak želje da se ide u školu i da se uči
8. skitničenje – odlazak od kuće na više dana bez razloga, putovanje bez cilja
9. delinkvencija – krađe, razbojništvo, uništavanje imovine, seksualni prestupi i druga krivična dela
10. agresivnost, nedostatak stida, nedostatak motivacije i učenja iz iskustva, neprilagođenost ponašanja, bezosećajnost prema drugima, čak i prema porodici
11. alkoholizam, narkomanija, duvan i bolesti zavisnosti
Literatura: http://www.anima.autentik.net/poremecaj_psihomotorike.php
Tretman koji se primenjuje kod razvojnih poremećaja dece:
a) Opšta razvojna diskalkulija
1. relaksacija koja pozitivno deluje na psihičke funkcije
2. vežbe reedukacije psihomotorike – vežbe lateralizacije i orijentacije u prostoru.
3. usavršavanje pojmovnog mišljenja, slušanje izgovorenih reči, vođenje razgovora, imenovanje predmeta, pojava, brojeva, slova, prepoznavanje predmeta i pojava, matematičke igre.
b) Razvojna disgrafija
1. vežbe opšte reedukacije psihomotorike, osamostaljivanje pokreta, ujednačavanje tonusa i orijentacija u prostoru.
2. početne vežbe pisanja i razlikovanje prostornih odnosa
3. vežbe relaksacije uz muziku
c) Razvojni poremećaj motornog funkcionisanja
Deca sa ovim razvojnim smetnjama su nespretna u vršenju pokreta i usporena u izvršavanju odredjenih aktivnosti. Inteligencija je u granicama proseka. Dominira nezrelost osećajnog života, nepoznavanje delova tela. Govor je oskudan.
Tretman
1.vežbe reedukacije psihomotorike
2.vežbe za opuštanje mišića
3.korišćenje pokreta i reči radi otkrivanja telesne celovitosti
4.perceptivne vežbe i motivacioni trening za odredjene aktivnosti, predmete ili osobe
d) Tikovi
1.primena metoda relaksacije
2.reedukacija psihomotorike
3.psihoterapija i lekovi
4.savetovanje roditelja
e) Razvojni hiperkinetički sindrom
1.vežbe relaksacije
2.poznavanje delova tela
3.vežbe lateralizovanosti
4.vežbe za prepoznavanje drugog
5.vežbe kontrole impulsivnosti
6.vežbe koordinacije pokreta
f) Poremećaji ponašanja
1.socioterapija
2.psihoterapija
3.reedukacija psihomotorike
4.terapija lekovima i hormonima
g ) Nedovoljna mentalna razvijenost
Ispod – prosečna inteligencija IQ 70 – 90
Ovakva deca pohađaju redovnu školu, ali imaju teškoće u usvajanju vaspitno – obrazovnih sadržaja naročito matematike, srpskog, početnog čitanja i pisanja. Teško shvataju govorne sadržaje.
Tretman
1.reedukacija psihomotorike
2.podsticaji govornog razvoja
3.metodički pristup koji sadrži konkretne sadržaje podeljene na delove
h) Dečiji Autizam
1.vežbe masaže, golicanja
2.vežbe pasivnih pokreta
3.vežbe skrivanja
4.igre u dvoje
5.razvoj govora i jezika
6.socijalni i emocionalni razvoj
7.razvoj igre, pažnje, motivacije i interesovanja
i) Aspergerov sindrom
1.razvoj socijalnih i komunikativnih veština
2.razvoj emotivnog izražavanja i adaptacije na nove situacije
3.učenje socijalnih pravila ponašanja i odnosa sa drugim ljudima
http://www.anima.autentik.net/poremecaj_psihomotorike.php
Aspergerov sindrom je oblik autizma. To nije mentalna bolest i nije uslovljena lošim vaspitanjem. U težim oblicima remeti detetov normalan život i razvoj. U blažim oblicima predstavlja izraženu različitost od drugih. Aspergerov sindrom je razvojni poremećaj obeležen nesposobnošću razumevanja – kako se ponašati u društvu. Druge karakteristike su: nespretnost i neusklađeni pokreti, poremećaj društvenog kontakta s ekstremnom usmerenošću ka sebi(egocentričnost), ograničenim interesovanjima i/ili neuobičajenim interesovanjima, ponavljanim rutinama i ritualima, naročito govora i jezika i neverbalnim problemima u komunikaciji. Uopšteno, deca sa Aspergerovim sindromom pokazuju vrlo malo izraza lica osim ljutnje i žalosti. Teškoće su u oblasti finih socijalnih odnosa, spontanog interesovanja da se podeli zadovoljstvo ili otkrića sa drugima. Mnoga deca imaju izvrsnu memoriju i talentovani su za umetnost (muzika, slikarstvo, književnost) pa ih zanimaju jedno ili dva područja. Mogu nadugo i naširoko razgovarati o omiljenoj stvari i ponavljati reč ili frazu jako puno puta. Deca sa Aspergerovim sindromom sklona su boravku u „sopstvenom svetu“ i zaokupljena sobom i svojim rasporedom. Njihova čula su intenzivnija, snažnije osećaju površine, temperaturu i ukus, a misli su im usmerenije. Aspergerov sindrom se obično primećuje u trećoj godini. Većina osoba sa Aspergerovim sindromom ima prosečnu ili natprosečnu inteligenciju.
Uzrok nastanka
Niko ne zna šta uzrokuje pojavu AS, iako mnogi naučnici prepoznaju genetske faktore. Sprovode se brojna istraživanja čija je svrha povećanje razumevanja ovih bolesti i nalaženje načina za njihovo lečenje i sprečavanje.
Dijagnoza
Nedostaci uzrokovani Aspergerovim sindromom ne uoče se uvek lako, pogotovu u blažim oblicima. Dete je obično prosečne ili natprosečne inteligencije, ali nema uobičajene potrebe za drugom decom.
Lečenje
Ne postoji specifično lečenje za Aspergerov sindrom. Lečenje je simptomatsko i rehabilitaciono i uključuje psiho-socijalne i psiho-farmakološke intervencije kao što su: psihoterapija, edukacija roditelja, promena ponašanja, vežbanje društvenih veština, edukacija i/ili primena lekova (psihostimulansi, antidepresivi, beta blokatori). Specijalizovani terapeuti za autistične poremećaje postoje, ali u većini slučajeva, roditelji su ti koji moraju najviše da se angažuju. Roditelji moraju da popune praznine u nedostatku odgovarajućih programa radeći kod kuće sa decom.Terapija lekovima preporučuje se samo u slučajevima ekstremnog ponašanja koje se mora kontrolisati. Ali ti lekovi ne leče uzroke ovog sindroma. Iako se neki simptomi mogu ukloniti lekovima, glavni problem još uvek ostaje.
Prognoza
Deca s Aspergerovim sindromom imaju bolju prognozu od ostalih oblika razvojnih poremećaja i imaju veću verovatnoću adekvatnog odrastanja i nezavisnog samostalnog funkcionisanja. Ipak će ove osobe u većini slučajeva i dalje pokazivati blage poremećaje pri društvenim kontaktima. Takođe je povećan rizik za razvoj psihoza (mentalni poremećaj) i/ili poremećaja raspoloženja kao što je depresija u kasnijim godinama. Iako odrasli s AS imaju uspešne karijere i zanimljive živote, uvek će ih smatrati neobičnim ljudima.
Literatura: http://www.anima.autentik.net/poremecaj_psihomotorike.php
http://www.stetoskop.info/Aspergerov-sindrom-874-c31-sickness.htm
Bulimija (bulimia nervosa) je poremećaj ishrane koji je, slično anoreksiji, psihološkog porekla, a što se tiče efekata može biti opasna po zdravlje. Bulimija je poremećaj ishrane u kome osoba gubi kontrolu nad ishranom, prejeda se, a potom pokušava da sanira štetu povraćanjem. Osobe koje pate od ovog poremećaja takođe mogu upotrebljavati diuretike i laksative, kao i sredstva za suzbijanje apetita. Ovako bulimičari sprečavaju gojenje i ublažavaju depresivna stanja koja prate ovaj poremećaj.
Bulimija je stanje koje pogađa uglavnom žene i to 8-9 puta češće nego muškarce. Bulimija se pojavljuje rano, već u adolescenciji, a često se javlja u kombinaciji sa anoreksijom (u oko 20% slučajeva). Ipak, ovaj poremećaj se uglavnom samostalno javlja. Ako osoba prihvati da ima problem, ona se može izlečiti uz stručnu pomoć, i moguće je da se bolest neće vratiti godinama. Ponekad se, doduše ne često, bolest vrati u odraslom dobu.
Tipovi bulimije
Postoje dva osnovna tipa bulimije, od kojih je jedan direktno vezan za vežbanje i trčanje.
- Tip čišćenja – bulimičarke svesno izazivaju povraćanje da bi se rešile hrane pre nego što se ona svari i tako sprečile dobijanje na težini. Uz to koriste i druga sredstva poput laksativa i diuretika, a rade i klistiranje.
- Tip vežbanja – Ovaj tip bulimije je dosta ređi, javlja se u svega 7% slučajeva. Kod ovog tipa bulimičarke pokušavaju da ponište efekat unete hrane, tako što se posle epizode prejedanja bace na preterano vežbanje, trčanje ili aerobik. Prvi “tip čišćenja” takođe može da upražnjava vežbanje, kao sekundarni vid kontrole kalorija.
Tip čišćenja – simptomi
Devojka se jedno vreme uzdržava od uzimanja hrane, a priprema se za epizodu u kojoj gubi kontrolu i prejeda se. Ponekad se služi i laksativima, ali i preparatima za mršavljenje. Anoreksičarke se ponašaju slično, s tom razlikom što potiskuju svoje porive, dok ih bulimičarke ispoljavaju. Osobe koje imaju bulimiju mogu imati epizode povremeno (1 mesečno) ili jako često (više puta dnevno). U zavisnosti od učestalosti epizoda mogući su različiti zdravstveni problemi. Mogu stradati: želudac, jednjak, gušterača, pljuvačne žlezde, mogu se pojaviti karijes i paradentoza, kao i grčevi u rukama i nogama. Zbog povraćanja, gube se elektroliti što je udar na kardiovaskularni sistem, pre svega na srce, ali i na nervni sistem – može dovesti do depresije.
Bulimija “tipa vežbanja”
Bulimija “tipa vežbanja” razlikuje se po tome što se efekti vezani za povraćanje ne javljaju. Samim tim srce i nervni sistem su manje na udaru, ali je ceo digestivni trakt pod jakim uticajem prekomerne količine hrane. Javljaju se i problemi sa tvrdom i neredovnom stolicom, čirom… U pitanju je ozbiljan poremećaj ishrane i za njegovo lečenje je potrebno pre svega razumeti da problem nije jednostavan, pa da ni rešenje ne može biti jednostavno. Bulimija se leči psihoterapijom. Uzroci bulimije nisu pouzdano jasni, ali se smatra da su pritisci i sukobi unutar familije neki početni preduslov za nastanak bulimije. Kada se bolest otkrije obavezna je poseta lekaru, nutricionisti i psihologu, ali tu je i problem što osoba koja ima bulimiju ne želi da prizna da je nešto loše sa njom i vešto krije svoj problem.
Dijagnoza
Lekar može da dijagnostifikuje bulimiju ako su zadovoljeni neki uslovi od kojih je najvažniji da postoje bar dve epizode nedeljno u trajanju od najmanje 3 meseca. Ovde se kao terapija koristi Kognitivna bihevioralna terapija – Cognitive behavioral therapy (CBT). Ova terapija uči obolele da se ne prepuštaju automatskom razmišljanju, već da budu potpuno svesne svakog svog postupka. Terapijom se pokušavaju promeniti navike (prejedanje i čišćenje), a analizira se ponašanje i predlažu rešenja kako se ono može promeniti. Između seansi, pacijentkinja dobija tačno određena uputstva šta da čini. Drugi cilj je usredsrediti se na problem i suprotstaviti se negativnim mislima koje doprinose destruktivnosti ovog poremećaja. Psihoterapija može uključivati pojedinačne, porodične ili grupne seanse. Uz ovo mogu, a ne moraju da se koriste i lekovi antidepresivi. S obzirom da je vežbanje, tj. trčanje jedan vid terapije depresije, bulimičarke “tipa vežbanja” obično ne koriste medikamente, ili makar u manjoj meri.
| Pokazatelji bulimije: |
Emotivne karakteristike: |
Telesne karakteristike: |
| Osobe su često idealne težine |
česta promena raspoloženja |
gubitak zubne gleđi |
| jak strah od gojaznosti |
depresija, neraspoloženje |
problemi sa zubima, karijes, itd. |
| preterano konzumiranje hrane |
impulsivnost |
ispucale usne |
| tajno konzumiranje hrane |
zloupotreba lekova i alkohola |
problemi sa štitnom žlezdom |
| jak i čest osjećaj gladi |
samopovređivanje |
bolovi u grlu i stomaku |
| preokupacija mislima o hrani, |
totalan gubitak samopoštovanja |
neredovan menstrualni ciklus |
| nedostatak kontrole u blizini hrane |
potreba za prihvatanjem od strane okoline |
problemi sa srcem i mišićima |
http://www.trcanje.rs/mrsavljenje/bulimija/
Povišena temperatura kod male dece može biti bezazlena pojava ili može dovesti do dramatičnih dešavanja – febrilnih konvulzija. Ti nevoljni grčevi tela svojim izgledom i svojim trajanjem izazivaju strah, paniku i očaj roditelja.
Febrilne konvulzije (FK) nastaju pri povišenoj temeperaturi, u toku infekcija koje primarno ne zahvataju centralni nervni sistem (CNS). Javljaju se u uzrastu od 3 meseca do 5 godina.
Uzrok nastanka
Etiologija FK je još uvek nepoznata. Genetski faktori imaju značajnu ulogu. Nasleđivanje je, najverovatnije, autozomno dominantno ili poligensko.
Klinička slika
FK se najčešće javlja za vreme iznenadnog, brzog porasta telesne temperature. Temperatura je u većini slučajeva 38,5 – 39,5°C. Manifestuju se različito. Najčešće je to podrhtavanje i grčenje celog tela (toničko-kloničke kontrakcije skeletne muskulature) ili samo kao grčenje (tonične) ili samo podrhtavanje (kloničke). Mogu da se ispolje kao iznenadna mlitavost deteta (atonične), napad trnjenja i bola (senzorni napad), zatim kao napad lučenja pljuvačke, povraćanja i preznojavanja (vegetativni napad) ili čak u obliku apsansa (mali napad). Klinička slika je veoma dramatična i frustrirajuća za svakog roditelja. Najčešće se FK ispoljavaju kao tzv. generalizovani ili veliki napadi u kojima dete okrene i fiksira očne jabučice u jednu stranu, izgubi svest i trza sa sva četiri ekstremiteta, najčešće uz krkljanje i plavilo oko usana. U takvim napadima česte su duže pauze u kojima dete ne diše (tzv. apnoje) koje navode panične i uplašene roditelje na pomisao da dete umire. Ređe se febrilne konvulzije ispoljavaju kao tzv. žarišni ili parcijalni napadi u kojima se trzanje javlja na ekstremitetima samo jedne strane tela ili samo na pojedinim ekstremitetima. Posle takvih ataka ponekad se javljaju i prolazne paralize ekstremiteta (tzv. Toddova paraliza). Recidivi se javljaju kod 30 – 40% dece.
Febrilne konvulzije se dele na tipične i atipične.
Atipične FK (kompleksne, komplikovane) određene su sledećim kriterijumima:
- pojava konvulzija pre šestog meseca i posle pete godine života
- trajanje duže od 15 minuta
- uz manje povišenu temperaturu <38°C
- hemigeneralizovane ili fokalne konvulzije
- pojava postiktalne Toddove paralize
- prisustvo neuroloških i razvojnih poremećaja kod dece
- tri ili više napada u različitim febrilnim stanjima
- ponovljene FK u istoj febrilnosti
- familijarna pojava epilepsije
- postoje promene na EEG-u
Tipične FK su kratkog trajanja i generalizovane (tonično – klonične 85%, klonične 10% i atonične 5%). Klinički oporavak je brz i potpun.
- javljaju se u uzrastu od 6 meseci do 4. godine
- javljaju se uz visoku temperaturu >38° C
- jave se jedan do dva puta u životu
- klinička slika generalizovanog napada
- napad traje par minuta, najduže do 20 min.
- neurološki status je posle napada uredan
- porodična anamneza obično nije opterećena
- neurološki status pre napada je uredan
- EEG: postiktalno nalaz uredan
Dijagnoza
Kod sve dece neophodno je spovesti sledeći dijagnostički postupak: anamneza, detaljan neuropedijatrijski pregled, laboratorijske analize, lumbalna punkcija (kod sumnje na infekciju CNS), EEG.
Lečenje
Dete u napadu treba položiti na bok ili pažljivo na trbuh da ne dođe do zapadanja jezika. Nije potrebno detetu nasilno otvarati usta iz straha roditelja da ne dođe do gušenja. Treba poduzeti sve raspoložive mere za snižavanje temperature. Lek izbora za zaustavljanje konvulzija je diazepam, intravenozno, polako 0,2 mg/kg. Ukoliko je to otežano tada se daje klizma. Može se dati i fenobarbiton intramuskularno. Osim navedene simptomatske terapije, svakako treba sprovesti i antipiretske mere, potrebnu rehidraciju, lečenje osnovne bolesti koja je uzrokovala febrilno stanje. Profilaktička terapija usmerena je kako bi se sprečili novi napadi i daje se u nekoliko varijanti, uglavnom kod pojave atipičnih FK. Intermitentna profilaksa se sprovodi u fazama febrilnosti preko 38,5°C. Kontinuirana profilaksa se sprovodi svakodnevnom primenom antiepileptika.
Prognoza
Prognoza jednostavnih konvulzija je dobra. Samo kod malog broja dece (do 5%) sa složenim febrilnim konvulzijama javlja se kasnije epilepsija.
Literatura:
http://www.stetoskop.info/Febrilne-konvulzije-1709-c32-sickness.htm
http://www.porodicnilekar.net/index.php?option=com_content&view=article&id=230:febrilne-konvulzije&catid=54:pedijatrija&Itemid=58
ANKSIOZNOST
Anksioznost se najopštije definiše kao odgovor ljudskog organizma na opasnost ili pretnju u budućnosti. Prema teorijama kognitivno-bihejvioralnih terapija, anskioznost, kao emocionalni poremećaj nastaje kada osoba stalno procenjuje opasnost situacije i/ili podcenjuje svoju sposobnost da se izbori sa zahtevima ugrožavajuće situacije. Specifičnije se može definisati kao osećanje zebnje koji se javlja kao odgovor na znak pretnje nekoj vrednosti koju osoba smatra od suštinskog značaja za svoju egzistenciju. Pretnja može biti u odnosu na fizičku egzistenciju, psihološku egzistenciju ili specifične vrednosti osobe. Reč anksioznost potiče od latinske reči anxietas, što znači – nespokojstvo, briga, zebnja, strepnja.
Anksioznost može izazvati fizičke i emocionalne simptome. Specifična situacija straha može dovesti do nekih ili svih ovih simptoma za kratko vreme. Kada se situacija smiri, simptomi obično nestanu.
Fizički simptomi anksioznosti su:
– Drhtavica i grčenje;
– Osećaj punoće u grlu ili grudima;
– Ostanak bez daha ili ubrzano lupanje srca;
– Osećanje vrtoglavice;
– Znojenje ili osećaj hladnoće, hladno-vlažne ruke;
– Prenaglašeni refleksi;
– Napetost u mišićima, bol ili mučnina (mialgija);
– Zamor;
– Problemi sa spavanjem, kao sto je nemogućnost da se zaspi ili da se ostane budan, rano buđenje ili nemiran, nezadovoljavajući san.
Emocionalni simptomi anksioznosti:
– Nemir, razdražljivost ili osećanje kao da ste „na ivici“ ili uzbuđeni;
– Preterana zabrinutost;
– Strah od toga da će se dogoditi nešto loše, osećaj predstojeće propasti;
– Nemogućnost koncentracije;
– Konstantno osećanje tuge.
Uloga/svrha anksioznosti je kod većine autora objašnjena evolucionom teorijom (Warren & Zgourides, 1991; Beck & Emery, 1995). Smatra se da je anskioznost proizvod evolucije ljudske vrste. Tokom evolucije ljudske vrste anksioznost je normalno služila da pripremi organizam za borbu ili bežanje u potencijalno pretećim situacijama. Svrha normalne anksioznosti je da u takvoj situaciji obezbedi zaštitu osobe ili organizma.
Prema kategorijalnom modelu sistematizacije poremećaja anksioznosti postoji više različitih homogenih grupa u okviru ove široke kategorije (generalizovani poremećaj anksioznosti, panični poremećaj, agorafobija, specifična fobija, socijalna fobija, opsesivno-kompulzivni poremećaj, postraumatski stresni poremećaj, akutni stresni poremećaj). Prema savremenijem, dimenzionalnom modelu poremećaja anksioznosti, individualna simptologija značajno odstupa od simptoma u gore navedenim kategorijama. Tako, neki od psiholoških simptoma su manje-više prisutni kod bilo kog gore spomenutog anksioznog poremećaja. To su strah od straha, strah od toga da će nas naša okolina u bilo kom smislu negativno proceniti ili neprihvatiti, hipohondrični strah, panični napad, briga, izbegavanje određenih životnih situacija, opsesivno ponavljanje određenih misli ili prisilno izvođenje nekih radnji, sumnja u sebe i stalno negativno razmišljanje o određenim situacijama (ruminiranje).
* Panični poremećaj
Panični poremećaj je poremećaj u ponašanju koji se karakteriše periodičnim i iznenadnim paničnim napadima. Da bi se moglo govoriti o paničnom poremećaju potrebno je prisustvo najmanje jednog paničnog napada u jednom mesecu, a napadi moraju biti prisutni više meseci uzastopno. Neki istraživači smatraju da jedan panični napad ne predstavlja prisustvo oboljenja, nego je tek pojava dva panična napada dovoljno za postavljanje dijagnoze. Panični poremećaj se karakteriše stalnim nemirom oko pojave novog napada, zatim nemira zbog mogućih posledica usled napada ili promenama koje dovode do uobičajenog ponašanja (izbegavanje radnih ili školskih obaveza). Uz to, panični napadi ne bi trebalo da se javljaju zbog zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, lekova ili zbog neke poznate organske bolesti (hipertiroidizam, vestibularna disfunkcija). Takođe, ovi napadi se ne mogu objasniti drugim mentalnim poremećajima (kao što je socijalna fobija za napade koji se javljaju samo u socijalnim situacijama).
* Fobije
Fobija je izražen i uporan strah od specifičnog objekta ili situacije (insekti, životinje, visine, ubod igle i ranjavanje, otvoreni ili zatvoreni prostor, ljudi, mrak, letenje, itd.) koji je praćen izbegavanjem tih objekata ili situacija.
Agorafobija je vrsta fobije koja za razliku od specifične fobije nije strah od specifičnih stvari i situacija, nego se osoba napadima panike plaši samog napada panike i/ili anksioznosti u toj situaciji, ali se ne plaši same situacije. Struktura straha kod specifične fobije obično sadrži katastrofiziranje, ne samo oko potencijalne opasnosti koja dolazi od objekta, već i katastrofiziranje oko opasnosti koja dolazi od sopstvene rakcije.
Izbegavajuće ponašanje ima za svrhu da ublaži ili eleminiše potencijalnu opasnost koja dolazi od samog objekta straha ili da se kontroliše anksioznost ili panični strah od zastrašujućeg objekta ili situacije.
Izvor straha kod specigfičnih fobija su preuveličavanje opasnosti, preuveličavanje verovatnoće dešavanja opasnosti, potcenjivanje sopstvenih sposobnosti za izlazak na kraj sa pretpostavljenom opasnošću, potcenjivanje pomoći sa strane.
IZVORI:
Za nas kao buduće vaspitače veoma je značajno da naučimo da prepoznajemo znake i povrede koji ukazuju na zlostavljanje dece. Bilo da se radi o zlostavljanju od strane porodice, jednog ili oba roditelja, ili druge dece. Shodno tome, osnovni oblici zlostavljanja su sledeći:
- Fizičko;
- Emocionalno (psihičko);
- Seksualno zlostavljanje;
- Zanemarivanje.
* Fizičko zlostavljanje
To je namerno nanošenje povreda i nesprečavanje istih. Ova vrsta zlostavljanja rezultira postojanjem povreda i znakova koji su posledica povreda, a nalaze se na raznim delovima tela. To su modrice od udaraca, bacanja i štipanja; opekotine od upaljene cigarete ili zagrejanih tela, te lomovi udova. Tu spadaju još i izgladnjivanje ili davanje pokvarene ili otrovne hrane (ili bilo kakve materije), zatvaranje u podrum i slične prostorije. Povrede mogu biti namerno izazvane, a moguće je i da nastanu jer roditelji nisu dovoljno zaštitili svoje dete.
* Emocionalno zlostavljanje
Emocionalno zlostavljanje može se odrediti kao hroničan stav ili obrazac ponašanja roditelja, odnosno drugih srodnika, koji poručuje deci da su bezvredna, nevoljena, neželjena, da vrede jedino kao sredstvo zadovoljenja tuđih potreba ili da su ozbiljno ugrožena fizičkim ili psihičkm nasiljem. Ovi postupci štete emocionalnom razvoju dece.
Uključuje:
- Odbijanje i ponižavanje;
- Terorisanje i pretnja nasiljem;
- Izolovanje i ograničavanje slobode;
- Iskorištavanje i narušavanje ličnih granica;
- Ignorisanje, emocionalna nedostupnost;
- Zanemarivanje obrazovanja, mentalnih i zdravstvenih potreba deteta.
Deca mogu biti svedoci nasilja između roditelja. Takva deca žive u strahu i troše svoje snage na brigu kako o sebi, tako i o svojim roditeljima. Ona često moraju da preuzmu odgovornost u situacijama kojima još nisu dorasla.
Posebnu grupu čine deca zavisnika. U takvoj situaciji ona su u dodiru s odraslima koji su toliko zaokupljeni svojim svetom da ne primećuju njih i njihove potrebe. Deca su izložena strahovima i nepredvidivim situacijama koje ne razumeju.
* Seksualno zlostavljanje
Pod seksualnim zlostavljanjem podrazumeva se svaki seksualni kontakt deteta i odrasle osobe (ili adolescenta starijeg 5 ili više godina od žrtve), pri čemu odrasla osoba koristi dete kako bi zadovoljila sopstvene seksualne potrebe.
Seksualno zlostavljanje obuhvata široki spektar aktivnosti: od zajedničkog gledanja pornografskih časopisa i filmova, do posmatranja odraslog pri masturbiranju ili seksualno obojene igre, dodirivanja, masturbacije, kao i oralnog, analnog i genitalnog snošaja.
Dete može biti aktivno ili pasivno. Deca o svemu ćute jer u početku nisu ni svesna šta im se u stvari događa; nasilnik ih podmićuje, a posle i obavezuje čuvanjem tajne, pa i zastrašuje kako ne bi nikome o tome govorila. Znači, zastrašujući i zbunjujući aspekti seksualnog zlostavljanja su tajnovitost i saučesništvo. Uz sve to, deca se osećaju krivom i odgovornom za to što im se događa. Ako se dete direktno pita o tome, ono obično poriče takva iskustva.
Kod mlađe dece se takva iskustva mogu prepoznati u karakterističnim motivima likovnog izraza (preko crteža) i kroz specifičan seksualno obojeni način ponašanja (kroz igru). Drugim osobama dete prilazi kao što to njemu čini nasilnik. Javljaju se i mnoge zdravstvene smetnje i poremećaji ponašanja. Samodestruktivna ponašanja seksualno zlostavljane dece mogu kulminirati samoubistvom u doba adolescencije – kada se samoubistvo vidi kao jedini odgovor na pitanje „Reći nekome ili ne reći“.
* Zanemarivanje
Zanemarivanje je najčešći oblik zlostavljanja dece. Javlja se kad nije primereno zadovoljena neka od detetovih osnovnih životnih potreba, a može izazvati oštećenje zdravlja. U nekim slučajevima zanemarivanje je vrlo vidljivo, a u nekim je pak nevidljivo sve dok ne bude prekasno.
Zanemarivanje može ozbiljno da utiče na telesno i mentalno zdravlje, ali i da dovede do smrti deteta, naročito ako je dugotrajno i ako je počelo u prve tri godine života.
Može biti:
- Emocionalno (nezadovoljavanje emocionalnih potreba) – nedostatak topline, vaspitanja, podrške i stimulacije.
- Fizičko (nezadovoljavanje osnovnih fizičkih/telesnih potreba) uključujući sigurnost, čistoću, hranu, brigu o zdravlju i odeći.
– Medicinsko/zdravstveno (nebriga za fizičko ili mentalno zdravlje)
– Obrazovno (nezadovoljavanje obrazovnih potreba, npr. obaveznog školovanja).
Kako bi se razjasnio pojam zanemarivanje, važno je razlikovati zablude od činjenica:
| ZABLUDA |
|
ČINJENICA |
| Većina siromašnih porodica zanemaruje svoju decu. |
|
Siromaštvo nije zanemarivanje i porodice sa niskim prihodima mogu se primereno brinuti o deci. |
| Deca će prevladati posledice zanemarivanja. |
|
Mogu imati kognitivne i neurološke deficite kao posledice zanemarivanja. |
| Zanemarivanje nije tako ozbiljan problem kao zlostavljanje. |
|
Zanemarivanje je ozbiljan zdravstveni problem. |
| Ako je porodica prijavljena zbog zanemarivanja, deca se automatski oduzimaju. |
|
Deca se oduzimaju samo ako žive u uslovima opasnim za život i sigurnost. |
ZAKLJUČAK: Ukoliko se susretneš i prepoznaš neki od navedenih oblika ponašanja, povreda ili znakova zlostavljanja kod dece, važno je da ne okreneš glavu na drugu stranu. Moraš da znaš da – NIKAD NISI SAM/A! Obrati se za pomoć koleginici ili kolegi u vrtiću, stručnim saradnicima, direktoru. Postoje i nadležne institucije, kao što su centar za socijalni rad koje se bave ovakvim problemima. Ti si možda jedina vrata detetu u takvoj situaciji!
LITERATURA: Pakaški, M. (2009): „Zlostavljanje i zanemarivanje“ u Ćuk, M., Živković, D. & Korać-Mandić, D. (ur). Mentalno zdravlje, Novosadski humanitarni centar, Novi Sad.
Disgrafija je nesposobnost deteta da savlada veštinu pisanja (prema pravopisnim pravilima određenog jezika), koja se vidi u mnogobrojnim, trajnim i tipičnim greškama. Teškoće, tj. greške, nisu povezane s neznanjem pravopisa, i trajno su zastupljene bez obzira na dovoljan stepen intelektualnog i govornog razvoja,normalno stanje čula sluha i vida i redovnog školovanja.
U velikom broju slučajeva disleksija i disgrafija se kod deteta pojavljuju zajedno. Ipak, u mnogim slučajevima specifične teškoće u pisanju postoje odvojeno. Takvo dete može imati teškoće u čitanju samo na početku školovanja, a ozbiljne teškoće u pisanju ostaju mnogo duže, kada je čitanje već savladano. Statistička istraživanja pokazuju da su poremećaji u pisanju kod učenika 4., 5. i 6. razreda osnovne škole 2-3 puta češća pojava nego poremećaji u čitanju.
 DISGRAFIJA, devojčica, 12 godina,slobodan tekst
Simptomi disgrafije
U simptome disgrafije spadaju mešanje velikih i malih slova, nepravilna veličina i oblik slova, nedovršena slova, smanjena brzina pisanja ili prepisivanja, pričanje sa sobom u toku pisanja, opšta nečitljivost. Zgrčeni prsti prilikom pisanja; neobičan položaj tela, ručnog zgloba i papira prilikom pisanja; nepotrebno brisanje napisanog; neprepoznavanje velikih i malih slova, kao i normalnih i kurzivnih slova; pogrešno korišćenje margina i redova; neorganizovano pisanje po strani; nedovoljna brzina prilikom prepisivanja; opšta nečitljivost; potreba za verbalnim signalima; oslanjanje na mentalnu sliku onoga šta npr. radi ruka dok piše; primena verbalnih uputstava i sporo planiranje.
Disgrafičan rukopis je neuredan, loše postavljen u prostoru stranice na kojoj je izveden, bez jasno izvedenih margina. Tekst je često neuredan, redovi su ulomljeni, talasasti ili silaze koso, ne prate očekivan horizontalni pravac. Reči su između sebe stisnute ili je prostor između njih neujednačen, čas je širi , čas je uži. Druga grupa obeležja disgrafičnog rukopisa odnosi se na loše oblikovanje slova. Često se ispravljaju slova docrtavanjem delova, „retuširanjem“. Slova se ne nadovezuju nego se često nadodaju, sudaraju ili jedna iskaču iznad drugih. Neka su slova “atrofična“. Treću grupu obeležja disgrafičnosti čini nepoštovanje proporcija delova slova i oblikovanje slova u odnosu na tri zone u okviru kojih se rukopis postavlja.
Vrste disgrafije
Disgrafije su klasifikovane u 4 osnovne grupe:
- vizuelne,
- auditivne,
- jezičke
- grafomotorne.
Vizuelne disgrafije nastaju usled izmenjene vizuelne percepcije i diskriminacije, poremećaja vizuelne memorije, prostorne orijentacije i suženog opsega vizuelne percepcije. Najčešći simptomi su nedovoljno uočavanje razlika između slova sličnih po obliku, zbog čega dolazi do njihove zamene. Poremećaje prostorne orijenatacije naročito srećemo kod dece kod koje nije uspostavljena dominacija jedne polovine tela. Deca s tim oblikom disgrafije imaju uglavnom dobro razvijeni usmeni govor. Teško se snalaze jedino u upotrebljavanju reči koje imaju prostorno i vremensko značenje. Gotovo nikada ne upotrebljavaju ili u govoru mešaju predloge „ispred“, „iza“, „iznad“, „između“, parove prideva „tanak-debeo“, „uzak-širok“, „kratak-dugačak“, „visok-nizak“ i sl. U većini slučajeva zamenjuju ih rečima „veliki-mali“. Teško im je razlikovati surotno značenje svakog od tih pojmova. Iako skoro sva deca s poremećajem u čitanju i pisanju teško usvajaju pojmove „levo-desno“, za ovu kategoriju dece taj je zadatak posebno naporan. U pisanju se neformiranost vizualno-prostorne percepcije i orijentacije manifestuje u mešanju slova. Kako možemo prepoznati vizuelne greške? Dete veoma teško usvaja grafički oblik (optičku sliku) pojedinih slova, a u kasnijim razredima meša vizuelno slična slova. Većina dece imaju iste teškoće i u savladavanju čitanja (vizuelna disleksija). Tako se, na primjer, pisana slova „n“ i „u“ i štampana slova „b“ i „d“ razlikuju samo položajem u prostoru (isti oblik je drugačije okrenut u prostoru u odnosu na posmatrača).
Auditivne disgrafije nastaju usled nerazvijenog fonemskog sluha kada i pored normalnog fiziološkog prijema zvuka ne postoji auditivno diferenciranje fonema. Sposobnost auditivnog uočavanja razlika između akustički sličnih glasova uslov je za izgradnju jasne auditivne predstave tih glasova, pa ne raspolaže ni odgovarajućom auditivnom memorijom za njih. Auditivne disgrafije dolaze do izražaja u diktatu i u svim oblicima samostalnog pisanja.
Jezičke disgrafije u osnovi imaju patološki jezički razvoj i patološki nerazvijen govor. Sreću se obično kod učenika koji imaju razvojnu disfaziju. To su deca sa oskudnim rečnikom i izrazitim agramatizmom. U sličnu kategoriju spadaju i predškolska deca s proširenim artikulacionim smetanjama. Detetu je teško da rastavlja tekst na rečenice, rečenice na reči, reči na morfeme (koren, prefiks, sufiks), slogove i foneme (na primer: „za plakao“, „ja je“, „nadrvo“, „pas tele boja“ umesto „pastelna boja“, „svakamen“ umesto „svaki kamen“, „tamrlja“ umjesto „tamna mrlja“)
Grafomotorne disgrafije proističu iz nerazvijenih i nekoordinisanih grafomotornih pokreta ruke, koji dovode u pitanje sam rukopis kao takav, a ne njegovu sadržajnu i pravopisnu (ortografsku) stranu. Deca ne mogu da savladaju poteze pisanja. Ona dopisuju elemente slova, dodaju suvišne elemente, zamenjuju slična slova (koja na početku imaju isti potez pisanja), pišu sporo, brzo se umaraju, a kada pišu brzo, čine i mnogo drugih njima netipičnih grešaka. Njihov je rukopis obično neravan, neujednačen (neka slova su veća, a neka manja, menja se nagib pisanja). Što dete duže piše, to je kvalitet lošiji
GRAFOMOTORNA DISGRAFIJA, dečak, 8 godina, diktat
Prema nivou izraženosti postoje:
- Laka disgrafija
- Izražena disgrafija
- Agrafija (potpuna nesposobnost pisanja, obično je prelazno stanje koje posle prve do druge godine školovanja prelazi u stabilnu disgrafiju, praćena je ozbiljnim specifičnim teškoćama u početnom učenju – dete ima velikih problema u učenju slova).
Dijagnoza
Deca čiji je problem disleksija i/ili disgrafija često su intelektualno natprosečna, pa na svoj poremećaj mogu da reaguju povlačenjem u sebe, izbegavanjem čitanja i pisanja i drugih školskih zadataka. Iz tog razloga, treba dete na vreme odvesti kod logopeda, koji će proceniti vrstu i težinu poremećaja i uključiti ga u tretman.
Lečenje
Na osnovu simptomatologije, izrađuju se individualni planovi i programi tretmana za svako dete. Roditelj ima važnu ulogu u realizaciji programa, koji je veoma širok i uključuje vežbe: auditivne percepcije, vizuelnog pamćenja i razlikovanja slova, grube i fine grafomotorike artikulacije glasova, logomotorike, impresivnog i ekspresivnog govora, pisanje štampanih malih i velikih slova azbuke u svesci s kvadratima, pisanje rečenica, zatim diktat, prepis i slobodan sastav.
Literatura:
http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-disgrafija.html#greske
http://www.stetoskop.info/Disgrafija-1753-c32-sickness.htm
 Većina dece je u jednom razdoblju života nemirna, impulzivna ili nepažljiva. Da bi simptomi za hiperaktivnost bili klinički značajni i zadovoljavali dijagnostičke kriterijume, moraju biti izraženiji od onoga što se smatra normalnim s obzirom na detetovo doba i razvojni stupanj te u značajnom stupnju narušavati funkcionisanje u različitim aspektima dečjeg života (npr. funkcionisanje u školi, vrtiću, slobodnim aktivnostima, socijalnim odnosima).
Mnoga su istraživanja potvrdila stabilnost ovih simptoma tokom vremena. Osnovni simptomi i prateći obrasci ponašanja zadržavaju se godinama, iako kod oko polovine dece s ovim poremećajem simptomi u velikoj meri nestaju kako se oni približavaju odrasloj dobi.
Razne su studije pokušale dati odgovor na pitanje kolika je učestalost ovog poremećaja. Iako se brojke dobijene različitim studijama ponešto razlikuju, čini se da je ADHD zastupljen kod oko 1 – 5 % populacije. Pri tome se pokazalo da je on izraženiji kod dečaka nego kod djevojčica, a omer se kreće oko 2:1.
KARAKTERISTIČNA PONAŠANJA HIPERAKTIVNE DECE
- Počinje raditi pre nego sto je dobio uputstva.
- Gleda kako rade druga deca pre nego što pokuša uraditi samo.
- Radi prebrzo i čini nepotrebne greske, a ne greske povezane s neznanjem.
- Stalno je u pokretu, sve dodiruje i ne može duže vreme sedeti na jednom mestu.
- Na pitanja odgovara prebrzo i ne daje sebi dovoljno vremena da razmisli.
- Nije sposobno slediti uputstva koje se daju celoj grupi.
- Ne može zapamtiti uputstva, iako nema teškoća s pamćenjem.
- Prelazi s jedne aktivnosti na drugu i retko kada završava započete zadatke.
- Ima teškoća u organizaciji pismenih radova: oni su obično zbrkani.
- Pogrešno tumači jednostavne izjave, ne razume mnoge reči i rečenice.
- Može ponoviti izjave koje su mu rečene pre dosta vremena, a ne može ponoviti one koje su rečene nedavno.
- Lako posrne i padne, nespretno baca predmete ili mu oni padaju iz ruku.
- Lako se povodi za onom decom koja puno pričaju i prave buku, često potpuno prekine rad da bi im se pridružio.
- Previše je pričljivo, često prekida razgovor.
- Često napušta klupu i nešto pretražuje po razredu, dok druga deca mirno sede.
- Ne pazi kada nastavnik nešto objašnjava, gleda negde drugde .
- Često kaže: „Ne mogu to učiniti“ i pre nego sto pokuša, lako odustajanje posebno je uočljivo kod novih zadataka.
- Govori, peva i šapuće samo sebi.
- Ne može izraziti misli na logičan i razumljiv način.
 Normalno je da mala deca budu hiperaktivna, da su stalno u pokretu, da istražuju, da su nemirna. U okvirima normalnog razvoja motorička aktivnost se povećava do treće godine života, nakon čega se aktivnost smanjuje.
Hiperaktivnost se ponekad dijagnostikuje i kod dece mlađe od 4 – 5 godina. Takva deca: puno plaču, imaju teškoće u spavanju, često se bude, teško ih je smiriti i utešiti. Kod hiperaktivne dece ponekad se ne pojavljuje strah od odvajanja i ona su nekritična u prilaženju nepoznatim osobama.
U predškolskoj i školskoj dobi hiperaktivna su deca izrazito nestrpljiva, nikada nisu na svom mestu, ne slušaju učitelja, brbljaju dok druga deca rade u tišini. Često prekidaju rad u grupi, upadaju u reč i ometaju druge u izvršavanju zadataka ili aktivnosti.
Hiperaktivna deca imaju poteškoća u organizaciji, često zaboravljaju da ponesu knjige, pribor, skloni su gubiti svoje stvari. Zbog takvog ponašanja nastavnici hiperaktivnu decu vide kao nedisciplinovanu i zločestu. Druga deca ih u početku vide kao zabavne i zanimljive, međutim, kada hiperaktivno dete reaguje impulzivno, fizički ili verbalno napadne ili ugrozi drugo dete ili ga omete u učenju, testu ili igri, vršnjaci ga takodje počinju odbacivati.
Literatura: http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-hiperaktivnost.html
|
|
