Disgrafija

Disgrafija je nesposobnost deteta da savlada veštinu pisanja (prema pravopisnim pravilima određenog jezika), koja se vidi u mnogobrojnim, trajnim i tipičnim greškama. Teškoće, tj. greške, nisu povezane s neznanjem pravopisa, i trajno su zastupljene bez obzira na dovoljan stepen intelektualnog i govornog razvoja,normalno stanje čula sluha i vida i redovnog školovanja.
U velikom broju slučajeva disleksija i disgrafija se kod deteta  pojavljuju  zajedno. Ipak, u mnogim slučajevima specifične teškoće u pisanju postoje odvojeno. Takvo dete može imati teškoće u čitanju samo na početku školovanja, a ozbiljne teškoće u pisanju ostaju mnogo duže, kada je čitanje već savladano. Statistička istraživanja pokazuju da su poremećaji u pisanju kod učenika 4., 5. i 6. razreda osnovne škole 2-3 puta češća pojava nego poremećaji u čitanju.

DISGRAFIJA, devojčica, 12 godina,slobodan tekst

Simptomi disgrafije

 U simptome disgrafije spadaju mešanje velikih i malih slova, nepravilna veličina i oblik slova, nedovršena slova,  smanjena brzina pisanja ili prepisivanja, pričanje sa sobom u toku pisanja, opšta nečitljivost. Zgrčeni prsti prilikom pisanja; neobičan položaj tela, ručnog zgloba i papira prilikom pisanja; nepotrebno brisanje napisanog; neprepoznavanje velikih i malih slova, kao i normalnih i kurzivnih slova; pogrešno korišćenje margina i redova; neorganizovano pisanje po strani; nedovoljna brzina prilikom prepisivanja; opšta nečitljivost; potreba za verbalnim signalima; oslanjanje na mentalnu sliku onoga šta npr. radi ruka dok piše; primena verbalnih uputstava i sporo planiranje.
Disgrafičan rukopis je neuredan, loše postavljen u prostoru stranice na kojoj je izveden, bez jasno izvedenih margina. Tekst je često neuredan, redovi su ulomljeni, talasasti ili silaze koso, ne prate očekivan horizontalni pravac. Reči su između sebe stisnute ili je prostor između njih neujednačen, čas je širi , čas je uži. Druga grupa obeležja disgrafičnog rukopisa odnosi se na loše oblikovanje slova. Često se ispravljaju slova docrtavanjem delova, „retuširanjem“. Slova se ne nadovezuju nego se često nadodaju, sudaraju ili jedna iskaču iznad drugih. Neka su slova “atrofična“. Treću grupu obeležja disgrafičnosti čini nepoštovanje proporcija delova slova i oblikovanje slova u odnosu na tri zone u okviru kojih se rukopis postavlja.

Vrste disgrafije

 Disgrafije su klasifikovane u 4 osnovne grupe:

• vizuelne,
• auditivne,
• jezičke
•  grafomotorne.

Vizuelne disgrafije nastaju usled izmenjene vizuelne percepcije i diskriminacije, poremećaja vizuelne memorije, prostorne orijentacije i suženog opsega vizuelne percepcije. Najčešći simptomi su nedovoljno uočavanje razlika između slova sličnih po obliku, zbog čega dolazi do njihove zamene. Poremećaje prostorne orijenatacije naročito srećemo kod dece kod koje nije uspostavljena dominacija jedne polovine tela. Deca s tim oblikom disgrafije imaju uglavnom dobro razvijeni usmeni govor. Teško se snalaze jedino u upotrebljavanju reči koje imaju prostorno i vremensko značenje. Gotovo nikada ne upotrebljavaju ili u govoru mešaju predloge „ispred“, „iza“, „iznad“, „između“, parove prideva „tanak-debeo“, „uzak-širok“, „kratak-dugačak“, „visok-nizak“ i sl. U većini slučajeva zamenjuju ih rečima „veliki-mali“. Teško im je razlikovati surotno značenje svakog od tih pojmova. Iako skoro sva deca s poremećajem u čitanju i pisanju teško usvajaju pojmove „levo-desno“, za ovu kategoriju dece taj je zadatak posebno naporan. U pisanju se neformiranost vizualno-prostorne percepcije i orijentacije manifestuje u mešanju slova. Kako možemo prepoznati vizuelne greške? Dete veoma teško usvaja grafički oblik (optičku sliku) pojedinih slova, a u kasnijim razredima meša vizuelno slična slova. Većina dece imaju iste teškoće i u savladavanju čitanja (vizuelna disleksija). Tako se, na primjer, pisana slova „n“ i „u“ i štampana slova „b“ i „d“ razlikuju samo položajem u prostoru (isti oblik je drugačije okrenut u prostoru u odnosu na posmatrača).
Auditivne disgrafije nastaju usled nerazvijenog fonemskog sluha kada i pored normalnog fiziološkog prijema zvuka ne postoji  auditivno diferenciranje fonema. Sposobnost auditivnog uočavanja razlika između akustički sličnih glasova uslov je za izgradnju jasne auditivne predstave tih glasova, pa ne raspolaže ni odgovarajućom auditivnom memorijom za njih. Auditivne disgrafije dolaze do izražaja u diktatu i u svim oblicima samostalnog pisanja.
Jezičke disgrafije u osnovi imaju patološki jezički razvoj i patološki nerazvijen govor. Sreću se obično kod učenika koji imaju razvojnu disfaziju. To su deca sa oskudnim rečnikom i izrazitim agramatizmom. U sličnu kategoriju spadaju i predškolska deca s proširenim artikulacionim smetanjama. Detetu je teško da rastavlja tekst na rečenice, rečenice na reči, reči na morfeme (koren, prefiks, sufiks), slogove i foneme (na primer: „za plakao“, „ja je“, „nadrvo“, „pas tele boja“ umesto „pastelna boja“, „svakamen“ umesto „svaki kamen“, „tamrlja“ umjesto „tamna mrlja“)
Grafomotorne disgrafije proističu iz nerazvijenih i nekoordinisanih grafomotornih pokreta ruke, koji dovode u pitanje sam rukopis kao takav, a ne njegovu sadržajnu i pravopisnu (ortografsku) stranu. Deca ne mogu da savladaju poteze pisanja. Ona dopisuju elemente slova, dodaju suvišne elemente, zamenjuju  slična slova (koja na početku imaju isti potez pisanja), pišu sporo, brzo se umaraju, a kada pišu brzo, čine i mnogo drugih njima netipičnih grešaka. Njihov je rukopis obično neravan, neujednačen (neka slova su veća, a neka manja, menja se nagib pisanja). Što dete duže piše, to je kvalitet lošiji

GRAFOMOTORNA DISGRAFIJA, dečak, 8 godina, diktat

 Prema nivou izraženosti postoje:

• Laka disgrafija
• Izražena disgrafija
• Agrafija (potpuna nesposobnost pisanja, obično je prelazno stanje koje posle prve do druge godine školovanja prelazi u stabilnu disgrafiju, praćena je ozbiljnim specifičnim teškoćama u početnom učenju – dete ima velikih problema u učenju slova).

Dijagnoza

Deca čiji je problem disleksija i/ili disgrafija često su intelektualno natprosečna, pa na svoj poremećaj mogu da reaguju povlačenjem u sebe, izbegavanjem čitanja i pisanja i drugih školskih zadataka. Iz tog razloga, treba dete na vreme odvesti kod logopeda, koji će proceniti vrstu i težinu poremećaja i uključiti ga u tretman.

Lečenje

Na osnovu simptomatologije, izrađuju se individualni planovi i programi tretmana za svako dete. Roditelj ima važnu ulogu u realizaciji programa, koji je veoma širok i uključuje vežbe: auditivne percepcije, vizuelnog pamćenja i razlikovanja slova, grube i fine grafomotorike artikulacije glasova, logomotorike, impresivnog i ekspresivnog govora, pisanje štampanih malih i velikih slova azbuke u svesci s kvadratima, pisanje rečenica, zatim diktat, prepis i slobodan sastav.

Literatura:

http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-disgrafija.html#greske
http://www.stetoskop.info/Disgrafija-1753-c32-sickness.htm