Hiperaktivnost

Većina dece je u jednom razdoblju života nemirna, impulzivna ili nepažljiva.  Da bi simptomi za hiperaktivnost bili klinički značajni i zadovoljavali dijagnostičke kriterijume, moraju biti izraženiji od onoga što se smatra normalnim s obzirom na detetovo doba i razvojni stupanj te u značajnom stupnju narušavati funkcionisanje u različitim aspektima dečjeg  života (npr. funkcionisanje u školi, vrtiću, slobodnim aktivnostima, socijalnim odnosima).
Mnoga su istraživanja potvrdila stabilnost ovih simptoma tokom vremena. Osnovni simptomi i prateći obrasci ponašanja zadržavaju se godinama, iako kod oko polovine dece s ovim poremećajem simptomi u velikoj meri nestaju kako se oni približavaju odrasloj dobi.

Razne su studije pokušale dati odgovor na pitanje kolika je učestalost ovog poremećaja. Iako se brojke dobijene različitim studijama ponešto razlikuju, čini se da je ADHD zastupljen kod oko 1 – 5 % populacije. Pri tome se pokazalo da je on izraženiji kod dečaka nego kod djevojčica, a omer se kreće oko 2:1.

KARAKTERISTIČNA PONAŠANJA HIPERAKTIVNE DECE

• Počinje raditi pre nego sto je dobio uputstva.
• Gleda kako rade druga deca pre nego što pokuša uraditi samo.
• Radi prebrzo i čini nepotrebne greske, a ne greske povezane s neznanjem.
• Stalno je u pokretu, sve dodiruje i ne može duže vreme sedeti na jednom mestu.
• Na pitanja odgovara prebrzo i ne daje sebi  dovoljno vremena da razmisli.
• Nije sposobno slediti uputstva  koje se daju celoj grupi.
• Ne može zapamtiti uputstva, iako nema teškoća s pamćenjem.
• Prelazi s jedne aktivnosti na drugu i retko kada završava započete zadatke.
• Ima teškoća u organizaciji  pismenih radova: oni su obično zbrkani.
• Pogrešno tumači jednostavne izjave, ne razume mnoge reči i rečenice.
• Može ponoviti izjave koje su mu rečene pre dosta vremena, a ne može ponoviti one koje su rečene nedavno.
• Lako posrne i padne, nespretno baca predmete ili mu oni padaju iz ruku.
• Lako se povodi za onom decom  koja puno pričaju i prave buku, često potpuno prekine rad da bi im se pridružio.
• Previše je pričljivo, često prekida razgovor.
• Često napušta klupu i nešto pretražuje po razredu, dok druga deca mirno sede.
• Ne pazi kada nastavnik nešto objašnjava, gleda negde drugde .
• Često kaže: „Ne mogu to učiniti“ i pre nego sto pokuša, lako odustajanje posebno je uočljivo kod novih zadataka.
• Govori, peva  i šapuće samo sebi.
• Ne može izraziti misli na logičan i razumljiv način.

Normalno je da mala deca budu hiperaktivna, da su stalno u pokretu, da       istražuju, da su nemirna. U okvirima normalnog razvoja motorička aktivnost se povećava do treće godine života, nakon čega se aktivnost smanjuje.
Hiperaktivnost se ponekad dijagnostikuje i kod dece mlađe od 4 – 5 godina. Takva deca: puno plaču,  imaju teškoće u spavanju, često se bude, teško ih je smiriti i utešiti. Kod hiperaktivne dece ponekad se ne pojavljuje strah od odvajanja i ona su nekritična u prilaženju nepoznatim osobama.

U predškolskoj i školskoj dobi hiperaktivna su deca izrazito nestrpljiva, nikada nisu na svom mestu, ne slušaju učitelja, brbljaju dok druga deca rade u tišini. Često prekidaju rad u grupi, upadaju u reč i ometaju druge u izvršavanju zadataka ili aktivnosti.

Hiperaktivna deca imaju poteškoća u organizaciji, često zaboravljaju da ponesu knjige, pribor, skloni su gubiti svoje stvari. Zbog takvog ponašanja nastavnici hiperaktivnu decu vide kao nedisciplinovanu i zločestu. Druga deca ih u početku vide kao zabavne i zanimljive, međutim, kada hiperaktivno dete reaguje impulzivno, fizički ili verbalno napadne ili ugrozi  drugo dete ili ga omete u učenju, testu ili igri, vršnjaci ga takodje počinju odbacivati.

Literatura: http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-hiperaktivnost.html