Mentalno zdravlje je naučna disciplina koja koristeći doprinose drugih nauka predstavlja skup nastojanja i mera usmerenih na zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja. Rad na zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja naziva se prevencija.
Dejvid Mikenik definiše mentalno oboljenje kao oblik devijantnog ponašanja koje je bizarno, iracionalno ili sadrži natprosečno visok nivo distresa (unutrašnje reakcije na teškoće). Ono se javlja kada misaoni procesi, osećanja ili ponašanja pojedinca odstupaju od uobičajenih očekivanja ili iskustava, a sama osoba ili neko iz njene okoline smatra da je to problem koji zahteva intervenciju.
S laičke tačke gledišta, mentalno oboljenje se obično prepoznaje po vrlo bizarnom ponašanju koje je za posmatrača besmisleno. Takvo ponašanje može da uključi besmislen govor, različite vizije, pojavu da neko vidi i čuje nešto što drugi ne vide ili ne čuju i ponašanje koje je bizarno bez očiglednog razloga. Ljudi ne oklevaju pri razlikovanju ponašanja za koje misle da je „loše“ od ponašanja za koje smatraju da je „bolesno“. Dok god u ponašanju opažaju motive ličnog interesa, skloni su da o njemu misle kao o „lošem“. Nasuprot tome, ponašanje koje izgleda besmisleno skloni su da okarakterišu kao bolesno. Na primer, siromašna osoba koja stalno krade po radnjama biće viđena kao loša, što odražava činjenicu da nemamo teškoća da joj pripišemo motive za to. Naprotiv, zbunjeni smo motivacijom vrlo bogate osobe koja radi isto i skloni smo da to ponašanje razumemo kao bolesno. Profesionalci koji se bave mentalnim zdravljem često procenjuju ponašanje slično kao i laici. Teškoća je baš u tome što ima samo nekoliko jasnih kriterijuma ili objektivnih testova pomoću kojih je moguće povući ovu razliku.
Mentalna bolest je, svakako, daleko složeniji i neuhvatljiviji pojam nego što može da izgleda. Definicija je uslovljena kulturom, ali sva društva ipak prepoznaju osobe sa ozbiljnom mentalnom bolešću kao drugačije i postupaju sa njima na poseban način.
LITERATURA
- Mikenik, D. (2005): Mentalno zdravlje i mentalna bolest: definicije i perspektive u Dimitrijević, A. (ur): Savremena shvatanja mentalnog zdravlja i mentalnog poremećaja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
- Vlajković, J. (1990): Teorija i praksa mentalne higijene, Savez društava psihologa Srbije, Beograd
Reč disleksija nastala je iz grčke reči ,,dys” – slab, loš, neprimeren, i reči ,,lexsis” – jezik, reč. To je specifični poremećaj čitanja, koje karakteriše znatno oštećenje razvoja sposobnosti čitanja koje se ne može objasniti mentalnim uzrastom problemima vida ili neadekvatinim školovanjem. Disleksija se odredjuje različitim teškoćama u oblicima jezika, često uključujući uz probleme čitanja i ozbiljne probleme u sticanju veštine pisanja.
To je poremecaj u učenju koji započinje teškoćama pri učenju i čitanju, a posle lošim pravopisom i odsutnošću lakog baratanja pisanim jezikom za razliku od govornog jezika. Nije uzrokovana intelektualnim nedostacima, manjkavim socio-kulturnim prilikama, načinom poučavanja niti ikakvim poznatim neurološkim oštećenjem. Najverovatnije je specifični poremećaj u sazrevanju koji delom iščezava kako dete postaje starije. Moguće ga je znatno smanjiti pravodobnom i ciljanom pomoći.
KAKO SVE DECA MOGU VIDETI SLOVA, REČI, REČENICE, REDOSLEDE REČENICA, TEKST?
Na ovo nam pitanje deca mogu dati različite odgovore. Neka će nam reći da vide reč koja se okreće u različitim smerovima, da slova plešu. Da se rečenice stapaju, da uopšte ne vide ni jednu tačku ili zarez i da uopšte ne mogu pratiti pogledom reči prema krajevima rečenice, da im pogled poskakuje nikako ne mogu uhvatiti red. Jedan dečak je uporno odbijao slogovno čitanje i iščitavao slovo po slovo iako je bilo jasno da bi mogao puno brže čitati samo ako prestane iščitavati slovo po slovo. Ovako je komentarisao: ,,Ali ja samo tako mogu zaustaviti slova koja poskakuju, ona će mi opet pobeći ako ih ne čitam jedno po jedno, i ja namerno neću nikad početi čitati drugačije jer ovako barem znam šta sam pročitao.”
SAVETI:
- Shvatiti, razumeti problem disleksije, treba se dodatno edukovati.
- Ne opterećivati se traženjem uzroka i mogućih ,,krivaca”
- Objasniti detetu problem uzimajući u obzir njegove mogućnosti i shvatanja s obzirom na uzrast i sposobnosti
- Dati detetu do znanja da mu želimo pomoći i da smo na njegovoj strani
- Pružiti mu osećaj da verujemo u njegove sposobnosti
- Okolinu upoznati sa detetovim problemom i potrebama
- Dati detetu psihološku podršku u vezi sa školom i okolinom
- Potražiti pomoć stručnjaka saradjivati sa njim aktivno se uključiti u terapijski proces.
- Ne kažnjavati ga za nesto sto ne može bar ne onako kako bismo mi želeli.
- Povremeno pročitati umesto njega glasno da bi razumeo i čuo vrednosti jezika pri glasnom čitanju.
Literatura:
http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-sto-je-disleksija.html
 Diskalkulija je specifični poremećaj računanja koje karakteriše oštećenje sposobnosti računanja, koje se ne može objasniti nedovoljnom mentalnom razvijenošću ili neadekvatnim školovanjem.
Kako prepoznati diskalkulično dete?
U procesu učenja matematike sva deca čine više ili manje grešaka. Ona kojoj je matematika težak predmet uče sporije i čine više grešaka. Deca s diskalkulijom razlikuju se po tome što imaju mnogo neuobičajenih specifičnih grešaka.
Najčešce su to sledeće greške:
Parafazične supsitutcije (neispravna upotreba brojeva pri čitanju, pisanju i računanju) Dete zamenjuje jedan broj nekim drugim. Takve zamene nemaju nikakve veze s teškoćama u razumevanju pojma broja. Greške se dešavaju i upotrebom digitrona. Kada računa pomoću digitrona detetov prst jednostavno pritiska pogrešnu tipku.Dete svaki put zamenjuje neke druge brojeve a pri tome nije reč o sličnosti oblika ili prostornog položaja brojeva.
Perseveracije (greške ,,zaglavljivanja”) Dete ponavlja isti broj ili radnju više puta, i nije u stanju preći na sledeći korak ni u pisanju ni u računanju. Primer: Ako je u zadatku znak + on nastavlja da sabira brojeve bez obzira što se znak promenio.
Usporenost Dete daje ispravan odgovor, ali mu je potrebno mnogo više vremena nego što je uobičajeno u njegovoj dobi. Na primer za odgovor 1+ 9 = 10 treba mu više od 3 sekunde.
Vizuelne greške Dete pogrešno prepoznaje računske simbole i relativan položaj znakova i zbog toga obavlja pogrešno prepoznaje broj. Na primer + prepoznaje kao – pa umesto sabiranja oduzima
Slabo pamćenje i prepoznavanje niza brojeva Dete može imati teškoće s pamćenjem vlastitog broja telefona. Zna se dogoditi da neće prepoznati telefonski broj ako je izgovoren ili zapisan na drugačiji način.
Saveti:
Važno je da roditelji shvate da njihovo dete nije lenjo, bezobrazno već da ono ne može da razume izvesne stvari koje se od njega traže u školi.
Roditelji bi trebali da prihvate teškoće svog deteta i da sve zahtete usklade sa njegovim realnim mogućnostima.
Pomoći detetu da razume svoj poremećaj i da ga prihvati i pomoći mu da razvije samopoštovanje.
Literatura:
http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-diskalkulija.html
Rod i mentalno zdravlje: da li više psihopatoloških fenomena pokazuju žene ili muškarci i zašto
Jedna od najdubljih socijalnih podela u našoj kulturi je ona koju pravimo po rodu. Ova podela utiče na kompletan život jedne individue: oblikuje njene životne izbore, odnose sa drugima, očekivanja koji drugi imaju od nje itd., te iz ovoga jasno sledi da ta podela utiče na naša unutrašnja stanja, psihološka i emotivna.
Mnogi psiholozi i teoretičari bavili su se ovakvim pitanjima i pokušavali da ustanove kako se podela po rodu odražava na unutrašnji život muškarca/žene, kao i koji se problemi češće javljaju kao posledica ove podele. Većina teoretičara se slaže da nema razlika u opštim stopama psihopatologije kod oba pola, ali tipovi psihopatologija se razlikuju: žene pokazuju više stope depresivnosti i anksioznosti (za koje se kaže da su „internalizujući“ poremećaji), dok muškarci pokazuju više stope zloupotrebe supstanci i antisocijalnih poremećaja (koji se nazivaju „eksternalizujući“ poremećaji).
Zašto je sve to tako može se objasniti razmatranjem tzv. ‘muških’ i ‘ženskih’ poslova i odgovornosti. Naime, u našem društvu (ali i mnogim drugim društvima) i dalje postoji zastupljenost patrijarhalne porodice (iako izmenjena, neka obeležja su i dalje primetna), u kojoj je muškarac glava porodice i ujedno njen ‘vođa’, hranitelj, onaj koji zarađuje i od koga ekonomski status porodice direktno zavisi, što postavlja ženu u inferioran položaj, jer je ona po tradicionalnim shvatanjima vezana za kuću i staranje o deci. Sam taj nedostatak moći, stvara u ženi osećaj manje vrednosti i podređenosti mužu što može bitno uticati na njenu sliku o sebi i sklonost ka depresivnim poremećajima.
Kada su modernije porodice u pitanju, u kojima su i žene zaposlene, takođe postoji sklonost ka depresiji (jedan od razloga može biti to što žena u mnogo slučajeva manje zarađuje od muškarca) ili anksioznosti, jer žena pored obaveza na poslu ima obaveze i u kući i oko staranja o deci, čime se udvostručava broj njenih obaveza i stvara veći stres i napetost.
Za razliku od žena, muškarci su skloniji tome da stoički podnose probleme, kako na poslu tako i u domu jer kao hranitelji porodice smatraju da je njihova dužnost da ostanu stabilni i sposobni i da ne pokažu slabosti. Postoji istraživanje Svetske Zdravstvene Organizacije (SZO) u kojem je ustanovljeno da žene mnogo češće traže pomoć psihologa, psihijatra ili drugog stručnog lica za razliku od muškaraca. Stoga se zaključuje da muškarci više trpe ili ignorišu postojanje problema sve dok on ne postane kritičan. Oni i više i češće konzumiraju preterane količine alkohola i droga. Oni češće doživljavaju ekstremne fizičke posledice dejstva zloupotrebljenih supstanci – „prekidi filma“, halucinacije, delirijum. Mnogi psiholozi smatraju da je ovo jedan od načina na koji ‘beže’ od problema; zato su muškarci podložniji da izgrade zavisnost od ovih supstanci. Na osnovu istraživanja SZO, otkriveno je da neki muškarci nakon veće životne traume, kao što je gubitak posla, ekonomska kriza, razvod itd., imaju veće sklonosti da razviju bolest zavisnosti od žena.
Međutim, kada su teža psihopatološka stanja u pitanju, kao što je šizofrenija ili bipolarni poremećaj (koji zahvataju manje od 2 % populacije), ne postoji dokaz o uslovljenosti rodom, dakle zahvata jednako muškarce i žene.
Ovo su još neke od statistika SZO:
- Depresivni poremećaji zabeleženi su kod 41,9 % žena i 29,3 % muškaraca;
- Starije žene češće obolevaju od demencije, za razliku od starijih muškaraca;
- 1 od 5 muškaraca tokom života razvije bolest zavisnosti od neke psihoaktivne supstance, dok 1 od 12 žena razvije istu;
- Do 2020- te godine predviđa se da će unipolarna depresija biti jedan od najzastupljenijih mentalnih poremećaja, duplo češća kod žena;
- Psihopatska, delikventna i antisocijalna ponašanja dvostruko su češća kod muškaraca;
- PTSD – Post traumatski stresni sindrom češći je kod žena i ženske dece jer su više izložene seksualnom i fizičkom zlostavljanju u porodici.
Izvor: http://www.who.int/en/
Nasilje postoji u skoro svakom području čovekovog života. Zastrasujuća je činjenica da su deca žrtve zlostavljanja unutar porodice. Ovaj oblik porodične patologije preživljavaju mnogi dečaci i devojčice na svim kontinentima, u svim državama sveta, na svim ekonomskim nivoima i u svim etnickim grupama.
Na žalost deca zlostavljanje doživljavaju u sopstvenom domu, često od rodjenja. Mnogi ljudi pate zbog pretrpljenog zlostavljanja u detinjstvu i ako se to traumatično iskustvo ne identifikuje i ne leči, emocionalne i bihejvioralne posledice mogu biti trajne. Posledice najčešće odmah vidljive, nego se ispoljavaju posle sistematskog zlostavljanja deteta u dužem periodu.
Teorijska razmatranja i istraživanja ukazuju da psihičko zdravlje odrasle osobe zavisi od nasleđa i uslovima u kojima se određena osoba razvijala kao dete.
Zato Kuburić Z. u knjizi ,,Porodica i porodično zdravlje dece” ističe:“Zato ako ne možemo direktno da utičemo na genetsku strukturu dece,možemo da obezbedimo sredinu koja ce pozitivno uticati na očuvanje zdravlja dece.“ Zdrava porodična sredina je jedina pogodna za normalni razvoj ličnosti deteta. To je sredina u kojoj postoji medjusobno poverenje, razumevanje,ljubav, kako između roditelja tako i između roditelja i dece.
Ukoliko detetu pružimo sasvim drugačiji vid odrastanja od pomenutog, deca prihvataju neprihvatljiva ponašanja, koja se kasnije manifestuju kao ignorisanje, odbacivanje, pretnje, zastrašivanje i td.
Uglavnom sredina dugo ne prepoznaje ove poremećaje i tek kod izbijanja porodične krize, pocinje da uviđa nedostatke. A ta krizna porodična stanja ispoljavaju se najčešće kroz destruktivno ili devijantno ponašanje deteta, kao sto su narkomanija, alkoholizam, delikventno ponašanje i td.
Ovo simptomatsko ponašanje deteta neophodno je na vreme uočiti i pružiti mu ljubav i terapiju.
Zaključak:
Emocionalno zlostavljanje se definiše kao činjenje i nečinjenje roditelja ili staratelja, kao sto je odbacivanje, vređanje, izolacija, terorisanje, verbalno napadanje i slično što može da izazove ozbiljne i trajne poremećaje u detetovom emocionalnom razvoju. Ovaj oblik zlostavljanja je najteže utvrditi, a često zahteva ekspertizu stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja.
Izvor:
http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/1450-6637/2004/1450-66370403035L.pdf
Oko 450 miliona ljudi u svetu pati od poremećaja mentalnog zdravlja, ili psihosocijalnih problema, prema “Izveštaju o svetskom zdravlju 2001 – Mentalno zdravlje: novo razumevanje, nova nada” koje je objavila SZO/WHO.
Prema istom izvoru, Svetske zdravstvene organizacije, neuropshijatrijska stanja su prisutna kod 10% odrasle populacije. Brojna istraživanja koja su sprovedena u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju u svetu indiciraju da više od 25% osoba u svetu razvije jedan, ili više poremećaja mentalnog zdravlja, ili poremećaja ponašanja tokom životnog ciklusa.
Kod 24% pacijenta u primarnoj zaštiti prisutni su mentalni poremećaji i poremaćaji ponašanja.
- U 2002 je objavljeno da 154 miliona ljudi u svetu pati od depresije, a 25 miliona od šizofrenije;
- 91 miliona je obolelo od alkoholne zavisnosti, a 15 miliona od zloupotrebe supstanci i lekova koji stvaraju zavisnost; Inekciona primena narkotika je zabeležena u 136 zemalja sveta, od čega je 93 izvestilo o HIV infekciji unutar ove grupe obolelih.
- 50 miliona osoba ima epilepsiju, a 24 miliona pati od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.
- Pored navedenih brojeva, veliki broj ovih i drugih oboljenja prouzrokuje i dodatne patnje i neurološke smetnje i posledice. Projekcije rađene na osnovu SZO/ WHO studija pokazuju da u 2005, 326 miliona osoba u svetu pati od migrene; 61 miliona od cerebrovaskularnih oboljenja; 18 miliona od neuroinfekcija ili neuroloških posledica nekih drugih infekcija.
- Broj osoba s neurološkim sekvelama usled poremećaja ishrane i neuropatija (352 million), a neurološkim posledicama usled povreda (170 million) takođe doprinose usložnjavanju i uvećanju problema.
- Godišnje oko 877,000 umire usled samoubistva.
U Srbiji je u periodu od 1999. do 2002. broj mentalnih poremećaja porastao za 13,5 odsto. Mnogi istaknuti autori smatraju da je to posledica rata, sankcija, bombardovanja i imigracije, sa oko 500.000 izbeglih i raseljenih ljudi, a danas je taj problem potenciran tranzicijom, gubitkom posla i ekonomskom nesigurnošću. Stanovništvo Srbije je, prema statističkim podacima, sve lošije. Stres uzima danak, pa svaki četvrti sugrađanin boluje od depresije, više je samoubistava, a nasilje je u ekstremnom porastu. Izmenom zakonskih rešenja Ministarstvo zdravlja planira veću zaštitu osoba sa mentalnim problemima sveobuhvatnijim lečenjem u ambulantama, edukacijom lekara opšte prakse i kraćim bolničkim lečenjem.
Svaka četvrta osoba u Srbiji tokom života ima bar jedan od mentalnih poremećaja. Da bi se problemi rešavali već na prvom koraku jedan od naših najvažnijih zadataka jeste edukacija lekara opšte prakse uz pomoć njihovih kolega psihijatara. Ovo je jedan od planiranih načina smanjenja broja pacijenata i dužine lečenja u velikim psihijatrijskim bolnicama. U stalnom porastu je i broj obolelih od depresije, povećan je broj samoubistava, veća je zloupotreba psihoaktivnih supstanci, zabeležen je porast psihosomatskih poremećaja. Delinkvencija i nasilje su u ekstremnom porastu, povećan je morbiditet i smrtnost u mlađim godinama, a zabeležen je i čest sindrom izgaranja među lekarima. Brojčani podaci uglavnom nedostaju, pa je jedan od zadataka i uspostavljanje informacionog sistema za mentalno zdravlje, pre svega izrada centralnog registra psihijatrijskih bolesnika.
Izvori:
http://www.zzjzfbih.ba/tag/mentalno-zdravlje/,
http://www.stetoskop.info/Skok-broja-mentalnih-poremecaja-u-Srbiji-2747-s10-news.htm, http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/15663/Ozbiljno-naruseno-mentalno-zdravlje—u-Srbiji
 Svetski dan mentalnog zdravlja se svake godine obeležava 10. oktobra, kako bi se podigla svest javnosti o mentalnim problemima. To je dan čije obeležavanje počinje od 10. oktobra 1992. godine, i od tada je to godišnja aktivnost Svetskog Foruma za mentalno zdravlje (The World Federation for Mental Health).
Na samom početku obeležavanja, nije postajala nijedna posebna tema. Spontano se desilo širenje ideje promovisanja mentalnog zdravlja, zagovaranja i podizanja svesti javnosti o relevantnim temama. U prve tri godine je centralna aktivnost bila dvosatna emisija na elektronskim medijima preko satelita US informacione agencije iz studija Talahasi, na Floridi, gde su članovi uprave Svetskog Foruma za mentalno zdravlje (WFMH) uživo komunicirali sa različitih strana sveta, počevši od Australije, preko Čilea, Engleske i Zambije, takođe i iz Ženeve, Atlante i Meksiko Sitija. Od tada se ideja obeležavanja ovog datuma proširila na čitav svet. Teme Svetskog dana mentalnog zdravlja do sada su bile:
1994 – Poboljšanje kvaliteta zdravstvenih usluga namenjenih zaštiti mentalnog zdravlja u celom svetu;
1995 –
1996 – Žene i mentalno zdravlje;
1997 – Deca i mentalno zdravlje;
1998 – Mentalno zdravlje i ljudska prava;
1999 – Mentalno zdravlje i starost;
2000-2001 – Mentalno zdravlje i posao;
2002 – Efekti traume i nasilja na decu i adolescente;
2003 – Emocionalne teškoće i poremećaji ponašanja kod dece i adolescenata;
2004 – Odnos između fizičkog i mentalnog zdravlja;
2005 – Mentalno zdravlje i fizička aktivnost tokom životnog veka;
2006 – Izgradnja svesti-smanjivanje rizika: mentalno oboleli i samoubistva;
2007 – Mentalno zdravlje u svetu promena: uticaj kulture i različitosti;
2008 – Učinimo mentalno zdravlje globalnim prioritetom;
2009 – Mentalno zdravlje u primarnoj zdravstvenoj zaštiti – unapređuje lečenje i promoviše mentalno zdravlje;
2010 – Mentalno i telesno zdravlje kroz život.
Živimo u svetu kulturne različitosti i uzajamne povezanosti, gde je svaka 35 osoba internacionalni migrant. Dramatična promena jezika, religije i kulture koje postoje u svakoj zemlji, mogu uticati na veliki broj promena u mentalnom stanju osobe, uključujući i kako će se pojedinac sporazumevati i ispoljiti simptome bolesti i mentalne patnje, kao i na koji način treba iskazati metode prevazilaženja istih, na koji način i hoće li mu pomoć pružiti porodica ili zajednica, ili njihova i njegova potreba i želja za dodatnom i stručnom pomoći.
U zdravstvenoj ustanovi koja brine o stanju mentalnog zdravlja, kulturni uticaj na ljude ima u vidu:
- Nivelacije i ocenjivanja stresa;
- Objašnjava uzroke mentalnih problema;
- Određuje osobe i ustanove za pružanje pomoći
- Koristi i odgovara na zahteve za tretman duševnih problema.
World Mental Health Day kampanja, na inicijativu Svetskog Foruma za mentalno zdravlje, podići će pažnju na trans-kulturalne usluge u zaštiti mentalnog zdravlja i tretmana.
Kao što je na Ministarskoj konferenciji u Helsinkiju (Finska), 12–15 januara 2005. godine, u Akcionom planu za Mentalno zdravlje Evrope navedeno, izazov u narednom 5-10 godišnjem radu trebalo bi da bude pored usvajanja i evaluacija politike zaštite mentalnog zdravlja usaglašene sa zakonodavstvom koje omogućuje pristupačniju zdravstvenu uslugu, uključenost i dobrobit čitave populacije, sprečava mentalne bolesti i omogućava funcionalnost obolelima.
Prioriteti su dati:
- podržavnju svesnosti i značaja mentalnog blagostanja;
- kolektivnoj destigmatizaciji, diskriminaciji i nejednakosti, kao i osnaživanju i podršci osoba koje su duševni bolesnici, ali i njihovim porodicama omogućivši im da budu aktivni učesnici ovih aktivnosti i procesa;
- dizajn i implementacija sveobuhvatnih, integrisanih i efikasnih sistema zaštite mentalnog zdravlja koji pokrivaju promociju, prevenciju, treatman i rehabilitaciju, zaštitu i oporavak;
- podvlače potrebu za odgovarajućom radnom snagom, efikasnom u ovom području rada;
- prepoznaju iskustvo i znanje davaoca usluga i institucija, kao važnu osnovu za planiranje i razvijanje i drugih usluga.
- Mentalno zdravlje je esencijalna komponenta u socijalnoj koheziji, produktivnosti i izgradnji mira i stabilnosti u sredini u kojoj se živi, doprinoseći povećanju socijalnog kapitala i ekonomskom razvoju društva.
MENTALNO ZDRAVLJE NIJE ZARAZNO ALI RAVNODUŠNOST JESTE!!!
Izvori:
http://www.zzjzfbih.ba/tag/mentalno-zdravlje/
 Deca dojena duže od šest meseci izložena su manjem riziku od problema s mentalnim zdravljem u kasnijem životu. Dojenje pomaže bebama da se lakše izbore sa stresom, a može da predstavlja i znak veće vezanosti između majke i deteta. Te prednosti nisu mogle da imaju trajno pozitivno dejstvo.
- Primer: Istraživanje dr Vendi Odi.
Tim kojim je rukovodila proučio je 2366 dece čije su majke učestvovale u jednoj australijskoj studiji o trudnoći. Mentalno zdravlje ove dece je ispitivano u drugoj, petoj, osmoj, desetoj i četrnaestoj godini.
| Mentalno zdravlje |
11% |
38% |
51% |
| Dojeno/NIje dojeno |
NIje dojeno |
Dojeno je manje od 6 meseci |
Dojeno je 6 meseci i vise |
| Uticaj |
Problem rasta |
Gore ponasanjeAgresivnost |
Dobro Mentalno zdravlje |
Jedanaest odsto praćene dece nije bilo nikada dojeno, 38 odsto je dojeno manje od šest meseci, a samo je nešto više od 50 odsto dojeno šest meseci ili duže.
Majke koje su dojile decu manje od šest meseci, bile su u proseku mlađe, manje obrazovane, siromašnije i pod većim stresom. Među tim ženama beležen je i veći procenat onih koje su patile od postporođajne depresije, a među njihovom decom bilo je više one s problemom rasta, nego među decom majki koje su dojile najmanje šest meseci.
Naučnici su primećivali da ona koja su kraće sisala pokazuju sve gore ponašanje, razlike među manje i više dojenom decom primećivane su kako u učestalosti poremećaja kod kojih je negativan stav usmeren prema sebi, kao što je depresija, tako i onih poremećaja kod kojih je negativan stav usmeravan na spoljnu sredinu poput agresivnosti.
Sa svakim mesecom dužeg dojenja kod praćene dece je uočavano bolje mentalno zdravlje. Uticaj dužine dojenja na kasnije MENTALNO ZDRAVLJE nije bio umanjen ni uzimanjem u obzir drugih faktora – društveno-ekonomskih i psiholoških, kao i događaja koji su obeležili rani život praćene dece.
ZAKLJUČAK: Duže dojenje je dugoročna dobrobit za mentalno zdravlje.
IZVOR: http://www.stetoskop.info/Dojenje-utice-na-mentalno-zdravlje-dece-4678-s1-news.htm
Kod dece se često javlja autizam kao razvojni poremećaj koji se javlja u ranom detinjstu do treće godine života. Uzrok mu je još nepoznat. Poremećaj utiče na kvalitet komunikacije društvene aktivnosti i interes za svet oko sebe. Rano otkrivanje može pomoći detetu da stekne veštine u međuljudskim odnosima i samostalnost.
Upozoravajući znak je kad dete ne reaguje na podražaje iz okoline što roditeljima može izgledati kao da dete dobro ne vidi ili ne čuje. Međutim, dečiji sluh i vid nisu oštećeni, već njegove reakcije na nadražaje nisu odgovarajuće.
Dete ne pokazuje interes za okolinu, gleda ali mu je pogled prazan i čuje ali je ravodušno prema zvucima. Ne smeši se osim sebi, autističnom detetu su poremećeni i hrana i san.
Za autizam je jos karakteristično da se dete igra samostalno, zaokupljeno je predmetima, ima govorne smetnje, ne iskazuje strah i ne pokazuje interes za druge ljude. Uprkos teškoćama u komunikaciji veliki broj pokazuje visok stepen nadarenosti za muziku, umetnost ili matematiku, ističe se njihova posebnost pamćenja, a neki pak imaju poseban talenat za baratanje brojkama i velikim količinama podataka.
Dolazi do poteškoća s jezikom i komunikacijom, zatim sa poteškoćama u interakciji i socijalnim kontaktima. Kod nekih je prisutno osamljivanje i povlačenje u sebe. Drugi pak mogu biti pasivni u socijalnoj interakciji, sa slabim interesom za druge. Svima je smanjena mogućnost empatije (saosećanja).
Kod dece nema spontane igre, ili ponašanja primerenih stepenu razvoja. Dete se igra samo ponavljajući istu igru istim predmetima. Male promene u životu autistične osobe mogu da rezultiraju snažnim reakcijama. Mogu biti naročito vezani za određene predmete, kao što su plastični poklopci i slično.
Fascinirani su kretanjem, svetlošću, rotirajućim predmetima ili tekućom vodom, skloni su da satima posmatraju objekte koji se kreću.
Obolela deca pokazuju manju pažnju na socijalnu stimulaciju, prisutan je nedostatak kontakta očima, odsutan govor tela, neodgovaraju na emocije,ne koriste neverbalnu komunikaciju.
IZVOR: http://www.b92.net/zdravlje/mentalno_zdravlje.php?yyyy=2010&mm=2&nav_id=413577&version=print
Sada ćemo govoriti nešto o faktorima koji direktno ili posredno doprinose pojavi raznih mentalnih simptoma. Njihov broj je izuzetno veliki. Razlikujemo spoljašnje ugrožavajuće faktore, poput stresnih i traumatskih događaja i neadekvatnih ili nezdravih uslova za život, i unutrašnje faktore, kao što su neke genetske predispozicije ili – uslovno rečeno – negativne osobine ličnosti (npr. agresivnost, pasivnost i sl.) Potpunu sveobuhvatnu listu svih onih faktora koji potencijalno ugrožavaju mentalno zdravlje nije moguće sastaviti.
Spoljašnji događaji koji doprinose pojavi mentalnih simptoma se mogu podeliti na sledeće:
- Veliki životni događaji – To mogu biti i pozitivni i negativni događaji, kao na primer ozbiljnije bolesti, odlazak u penziju, rođenje deteta, venčanje, otkaz na poslu, selidba, smrt bliske osobe, milionski dobitak na loto-u i slično.
- Hronični stresni događaji – Ovde imamo određene teškoće koje su relativno trajne i koje se učestalo ponavljaju tokom dužeg perioda. Primeri su: mobing (psihičko zlostavljanje) na radnom mestu, dečak čiji je otac u bolnici zbog depresije, devojka koja živi u nezdravoj sredini, a nema mogućnosti da se odseli i slično.
- Dnevni mikro-stresori – Oni predstavljaju određene „sitnice“ koje nam se tokom dana dešavaju. Uspavali smo se i zbog toga zakasnili na posao, shvatamo da u žurbi nismo poneli telefon, a supruga treba da nas nazove, zatim, pošto smo uzeli kafu, neko nas gurne i skroz se uprljamo, itd. Ove „sitnice“ se nagomilavaju i time se njihova snaga znatno povećava.
- Traumatski stresori – To su veoma snažni i često ekstremni neprijatni događaji koji su izvan ljudskog uobičajenog iskustva i koji izazivaju psihološke traume kod ljudi.
Jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna briga o mentalnom zdravlju, čini se da većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Povremena poseta lekaru postala je sasvim prihvaćen oblik prevencije raznih fizičkih oboljenja, međutim, mentalna higijena i traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja jos uvek se smatraju tabuima u našoj sredini. Ovakva vrsta nemara, pa čak i neodgovornosti prema sopstvenom psihičkom zdravlju neretko doprinosi razvoju vrlo neprijatnih posledica, poput različitih oblika psiholoških poremećaja, intenzivne patnje, psihosomatskih oboljenja. Zbog toga je potrebno posvetiti veću pažnju mentalnom zdravlju.
LITERATURA: Genc, A. (2009): Mentalno zdravlje u Ćuk, M., Živković, D. & Korać-Mandić, D. (ur). Mentalno zdravlje, Novosadski humanitarni centar, Novi Sad.
|
|