Roditeljima i nastavnicima je jasno da neka deca crtaju mnogo više nego druga deca, kao i da su neka talentovanija od druge. likovni se talent ne pojavljuje često u predškolskom razdoblju. Smatra se da se zreli likovni produkt ne može pokazati pre 10. godine, prvenstveno zbog nedovoljne razvijenosti motorike prstiju.
U većini slučajeva talentovana deca su natprosečne inteligencije a i druge mentalne sposobnosti su kod većine njih vrlo razvijene. Kao i sva ostala deca i ona prolaze kroz ranu fazu šematskog crtanja ali njihov razvoj je daleko brži. Glavni pokazatelj likovne darovitosti je sposobnost deteta da proizvede prepoznatljive oblike najmanje godinu dana pre svojih vršnjaka.
Darovita deca pokazuju interesovanje i volju za crtanje novih tema, za isprobavanje različitih tehnika i materijala. Ova deca poseduju bogatiji repertoar šema, kao i veću radoznalost u pogledu prikazivanja što realnijeg izgleda objekta. Njihovi crteži nisu samo odraz dečijeg posmatranja objekta već se na njima vidi i veća fleksibilnost u prikazivanju različitih položaja i pokreta figura. Sem bogate mašte, deca talentovana za umetnost imaju i jako dobro vizuelno pamćenje.
Razlika između uobičajenog likovnog razvoja i razvoja likovno darovitog deteta leži u tri bitne karakteristike:
- Likovno prosečna deca barataju naučenim likovnim šemama, likovno nadareni se oslanjaju na zapamćene pojedinosti neke doživljene situacije;
- Likovno daroviti ranije ovladaju likovnim veštinama prikazivanja kao što su postizanje rotacije, skraćenja, perspektiva, senka;
- Likovno darovito dete nije sposobnije samo u likovnom izražavanju nego ima povećanu osetljivost za oblike, boju, teksturu, položaj i pokret.
Više o likovno darovitoj deci, i darovitoj deci uopšte,možete pronaći na ovom sajtu:
http://porodicnivodic.rs/skole-jezika/darovitost
Literatura: Gr.autora, 2003, Daroviti i šta sa njima, Vršac
POJAM DELIKVENCIJE
O pojmu delikvencije postoje različita i brojna shvatanja. U upotrebi je i mnogo termina kojima se ova pojava ili pojedini njeni oblici označavaju. Takvo shvatanje je višestruko uslovljeno. Pored složenosti same pojave, tome su u najvećoj meri doprineli različiti konceptualni pristupci, koji vode različitim rešenjima. U početku se delikvencija nije razlikovala od kriminaliteta. Danas se ističe razlika između delikvencije i kriminaliteta.
Pojam DELIKVENCIJA (tal. delinque – pogrešiti, činiti krivična dela ) obuhvata teže oblike asocijalnog, antisocijalnog, socio – patološkog i kriminalnog ponašanja, kao što su krađa, pljačka, namerno izazivanje štete, požara, prestupništva, devijatno ponašanje, huliganstvo, razbojništvo, vršenje krivičnih dela, krađa i vožnja automobila i motora i td. Stručnjaci ističu da delikvencija nije medicinska dijagnoza, već je to socijalna bolest, jer se delikventima smatraju osobe koje ne žive u skladu sa moralnim i fizičkim normama društva i koje su zbog toga povremeno ili trajno u konfliktu sa zakonima. Nešto više o teorijskom delu možete videti na sajtu sa navedenom temom.
Podela se može izvršiti na mlađe (između 14 i 16 godina) i starije (između 16 i 18 godina) maloletnike. Ona se zasniva na anatomskoj i psihičkoj razvijenosti, odnosno mentalnoj zrelosti određene strukture maloletničke populacije.
Vrste delikventnog ponašanja:
Postoji više vrsta i tipova delikventnog ponašanja L. E. Hewitt i L. R. Jenkins su ih svrstali u tri velike skupine:
– agresivno asocijalno ponašanje (okrutnost, stvaranje nereda, izazivanje);
– socijalizirano delikventno ponašanje (izostajanje iz škole, grupna krađa, skitnja);
– inhibirano ponašanje (stidljivost, apatija, iritabilnost).
Delikventne radnje mogu biti izvedene: individualno (pojedinačno), u parovima ili u manjim grupama. Delikventne grupe veoma su opasne jer deluju poput neke epidemije, a osim što čine kaznena dela, često i vešto u svoje redove uvlače i druge mlađe osobe.
Darovitost se posmatra kao višedimenzionalno svojsto, pojava koja nastaje u sadejstvu spsobnosti i osobina i pojedinaca i podsticajne okoline. Pojam darovtog imao je svoj razvijeni put. Ranije se o njemu govorilo u smislu intelektualnih sposobnosti. Osamdeseih godina Gardenova teorja o višestrukoj inteligenciji bacila je novo svetlo na ovaj pojam.
Daroviti pojedinac je onaj koji je sposoban za visoka dostignuća, ili ima potencijalne sposobnosti u nekima od sledećih oblasti:
- opštoj intelektualnoj oblasti
- specijalnim akademskim oblastima
- stvaralačkom ili produktivnom mišljenju
- sposobnosti za vođstvom
- vizuelnim i dr.umetnostima
- psihomotornim sposobnostima.
Skupština reformise obrazovanje kao osnovno ljudsko pravo, a veruje da obrazovanje treba da u najvećoj meri odgovara svakom pojedincu. Dok iz praktičnih razloga obrazovni sistem mora da bude organizovan tako da pruža adekvatno obrazovanje za većinu dece, uvek će postojati deca sa posebnim potrebama za koje se mora napraviti posebni programi. Jedna grupa takve dece su izuzetno darovita deca. Odgovarajući obrazovni uslovi treba da budu korisni za darovitu decu i da im omoguće da razvijaju svoje potencijale, u njihovu korist i u korist društva u celini. Pružanje posebnog obrazovanja ipak ne treba ni u kom slučaju da stavlja u povlašćen položaj jednu grupu dece u odnosu na druge grupe. Stoga skupština savetuje da savet ministra od odgovarajućih vlasti zemalja koje su potpisnice Evropske kulturne konvencije koje zahteva da u svoje obrazovne politike uključuje razmatranja. Obrazovanje i vaspitanje daroviih učenika – na kraju dvadesetog veka, sve u veći zahtevi za podrškom koju skola treba da pruži razvoju društva adekvatnom pripremom svakog pojedinca, a najviše onih sa najvećim intelektualnim i kreativnim potencijalima, kojih se očekuje da budu vodđe i nosioci prosperiteta. U ove svrhe vrše se izmene regulrnog kurikuluma i uvode posebni oblici rada sa darovitim učenicima. Poseban tretman darovitih učenika u školi ukljućuje segregaciju, akceleraciju i obogaćivanje. Sve ukupno školsko iskustvo i rezultati brojnih istraživanja idu u prilog preovlađujućeg uverenja da daroviti učenici treba i da ostanu u mešovitim odeljenjima ( ili bar većina njih), ali se zahteva da im se obezbede dodatni sadržaji i aktivnosti u školi i van nje, da bi mogli, u sto je moguće većoj meri da razviju svoje potencijale, i da, i da u što većem broju, postanu kreativni stvaraoci u zrelom dobu. Problematizovanje obrazovanja i vaspitanja darovitih i talentovanih učenika započelo je obraćanjem pažnje na neke darovite ( talentovane) učenike koji su doživljavani kao izuzeci. U slučajevima kada je bilo očigledno da deca imaju značajno više spsobnosti i znanja od svoji vršnjaka iz odeljenja i kada je bilo ozbiljnih problema u školskom uspehu i ponašanju, uvođen je poseban obrazovni tretman koji je podrazumevao njihovo potpuno izdvajanje i uključivanje u druge programe ( formiranje posebnih odeljenja i škola ) ili ubrzavanje školovanja. S vremenom, uvečava se broj učenika na koje se obraća pažnja, a uviđa da je ideja o njihovom premeštanju iz jednog okruženja u drugo, udaljavanju od vršnjaka i dece nižih sposobnosti uviše radikalna. Prednost se daje uvođenju manjih promena koje zahtevaju manje ili kraće izdvajanje tretiranh učenika. Ovaj proces, imenovan kao obogaćivanje, obuhvata oblikovanje razni dodatnih aktinosti i sadržaja, koji se nastavljaju na regularni kurikulum, tako sto ga proširuju i produbljuju, a izvode umsto redovnih obaveza učenika ili u njihovo slobodno vreme. U početku male izmene regularnog kurikuluma i načina rada u školi uvećavaju se toliko da se formulišu kao zhtevi za menjanjem škole i nastave, radi prilagođavanja obrazovnog sistema potrebama i mogućnostima svih učenika
- Pravo darovitih- u deklaraciji jednaka mogučnost ne može da znači i ne sme da znači, kao sto je Jefferson rekao: “ Svako dete je jedinstveno.“ Sva deca imaju ista prava da razvijaju sopstveni potencijal. Sva deca moraju da ukljućuju darovitu decu.
- Pravo je darovitog deteta da bude uključeno u odgovarajuća obrazovna iskustva, čak i kada ostala deca istog razreda ili uzrasta ne mogu da imaju koristi datog iskustva.
- Pravo daroviog deteta da bude u grupi i da bude u interaktivnom odnosu sa drugom darovitom decom u nekom delu iskustva učenja da bi bilo shvaćeno, angažovano i izazvano.
- Pravo darovitog deteta je da bude podučavano, a ne da bude korišćeno kao tutor ili asistent u podučavanju tokom najvećeg dela školskog dana.
- Pravo darovitog deteta je da uči brže od svojih vršnjaka i da se njegov tempo učenja poštuje i obezbedi.
- Pravo je darovitog deteta da mu se predstavljaju nove, napredne i izazovne ideje i koncepti bezobzira na materijalne i izvore koji su odredđeni za njegovu uzrasnu grupu.
- Pravo je darovitog deteta da mu se predaju koncepti koje ono jos ne zna, umesto da nanovo uči stare koncepte za koje je vec pružilo dokaze da j savladalo.
- Pravo je darovitog deteta da misli na alternativne načine, da proizvodi različite proizvode, i da uvodi intuiciju i inovaciju u iskustvo učenja.
- Pravo je darovitog deteta da ima idealizovan stav i da bude osetljivo po pitanju jednakosti, pravde, istine i čovečanstvo suočava, i da ima forum za izražavanje ovih osećanja.
- pravo je darovitog deteta da izrazi smisao za humor koji je neobičan, pun poigravanja i često složen.
Ljudske su sposobnosti u populaciji statistički raspoređene po Gausovoj, zvonastoj krivulji normalne distribucije. To znači da većina ima određenu sposobnost razvijenu na nekoj prosečnoj osnovi, dok se broj pojedinaca s povećanim ili smanjenim sposobnostima simetrično smanjuje. One pojedince koji imaju jednu ili više sposobnosti značajno natprosečno razvijene obično nazivamo nadarenima u toj sposobnosti (Koren, 1989.). Darovito dete je dete rođeno s neuobičajenom sposobnošću da savlada određeno područje, ili područja.
Genij je ekstremnija verzija darovitog deteta koje stvara na stupnju odrasle osobe iako je još uvek dete.
Talentovan je reč koja dolazi iz grčkog jezika-talanton, odnosno latinskog jezika-talentum, a izvorno znači meru, pa zdelicu kojom se meri, pa zlatan novac. Onaj koji je imao talenta bio je osoba sa merom, sa osećajem za meru i kao takav ( duhovno ) bogat. Danas, talenat označava razvijenu područno specifičnu darovitost.
O darovitosti se može govoriti kao o izuzetnosti ličnih mogućnosti pojedinca. O fenomenu darovitosti postoje brojne definicije. Starije su pretežno usmerene na visoke intelektualne potencijale. Novije definicije uzimaju u obzir intelektualne sposobnosti, ali samo kao uslov. Dakle, ne smatraju ih dovoljnima za ukupno objašnjenje darovitosti. Savremene definicije darovitosti prave razlike prema oblastima darovitosti: u opštim intelektualnim sposobnostima, u kreativnim sposobnostima, u akademskim sposobnostima( za prirodne nauke, jezik ), u socijalnim sposobnostima( liderstvo ), psihomotornim, umetničkim i dr. Smatra se da jedna definicija nije dovoljna da se njome mogu obuhvatiti sve oblasti u kojima se darovitost može manifestovati.
Darovitost ne podrazumeva isključivo natprosečnu inteligenciju. Potrebno je da dete poseduje jos neke karakteristike da bi se moglo smatrati darovitim, kao što su: rano korišćenje širokog rečnika, rano korišćenje fraza i celih rečenica, sposobnost koncentracije, rani interes za datume i časovnik, interes prema knjigama a kasnije prema enciklopedijama i atlasima, rano otkrivanje uzroka i posledica.
Literatura: Gr.autora,2003,Daroviti i šta sa njima,Vršac
Osnovni trendovi u XX veku, podeljeni u tri kategorije, ukazuju nam na pedagoško delovanje u tom periodu. Ukratku o njima može se reči sledeće, da je:
| Nastavni didakticizam |
Trend u kome je dete podređeno nastavniku i njegovoj evaluaciji. Nastava se odvija po krutom planu i programu. |
| Vođenje – metodičke strategije |
Ova strategija se oslanja na pedagoško vođenje, koje ima neki cilj (polaganje prijemnog ispita i sl.). U njoj jedan nastavnik radi sa jednim učenikom ili sa više njih. |
| Pragmatički utilitarizam |
Ili praktično-korisno učenje. Nastavni kadar ima malo pedagoškog znanja i improvizuju vlastite metode koje kopiraju iz arhaičkog sećanja na vlastite nastavne uzore. Ovaj pravac je prepoznat kao antiintelektualizam. |
Možemo videti da su naučna dostignuća iz pedagogije u XX veku, bila deleko manja od očekivanog, ali i pored toga, postavljena je solidna osnova za sledeći – novi korak u njenom razvoju. Ovi navedeni trendovi pedagoškog delovanja, mogu biti dobri pokretaći za dalje napredovanje. Razumljivo, sve to pod uslovom da se prevaziđu njihove slabosti, koje su dovele do toga da se pedagogija sporije razvijala od drugih humanih nauka u XX veku.(Potkonjak, N. 2003)
———————————————————————————————————————–
Iako postoje značajne razlike u sistemima vaspitanja i obrazovanja kod Istočne i Zapade pedagogije, primećuje se težnja, da se putem globalizacije, ove dve pedagoški suprotne strane obrazovanja, u skorije vreme i pomire. Na to nam ukazuje i rast globalnog informatičkog društva, koji nam pruža sredstvo za dostizanje društva znanja. Kakvo je to društvo znanja?
U društvima znanja svako mora da bude u mogućnosti da se sa lakoćom kreće kroz obilje informacija, da ima razvijene sposobnosti kritičkog mišljenja kako bi razlikovao „korisne“ od „beskorisnih“ informacija, jer tek smisleno usvajanje informacija u procesima učenja i primene, omogućava da informacija postane znanje. Prem tome, možemo zaključiti, da će znanje u vremenu koji sledi, biti jedan od glavnih kapitala pojedinca i nacije – države (Milutinović, J. 2008).
A to, da li će neke civilizacije postići sinhronizovanije sisteme obrazovanje ili zaostajati, zavisi će, baš kao i u prošlosti, od onih koji upravljaju znanjem tj. od njihove socijalne vizije koja sa jedne strane, može da obuhvata: pluralizam, socijalno uključivanje, solidarnost i participaciju, a sa druge: nejednakost, društveno isključivanje i socijalne konflikte. Krajnji rezultat, napredovanje ili zaostajanje, pokazat će, koji je od te dve strane vodeća u našem društvenom sistemu.
———————————————————————————————————————–
Slobodno vreme je veoma složena društvena pojava i rasprostranjena je u više istraživačkih područja različitih nauka (filozofija, sociologija, psihologija…). Sredinom dvadesetog veka otpočeo je proces konstituisanja jedne nove pedagoške naučne discipline pod nazivom pedagogija slobodnog vremena. Sledećom definicijom možemo odrediti da je ona ta: „koja proučava zakonitosti procesa vaspitanja (samovaspitanja) u slobodnom vremenu, kao i zakonitosti procesa vaspitanja ( samovaspitanja) za korišćenje slobodnog vremena“. (Grandić, Letić 2008)
Iz navedene definicije izilazi, da se njen predmet proučavanja sastoji iz dve bitne komponente:
- vaspitanje u slobodnom vremenu
- vaspitanje za slobodno vreme.
Otuda je škola dobila jedan novi zadatak: vaspitanje za slobodno vreme, u kome će mladi ljudi da se obrazuju za produktivno korišćenje slobodnog vremena.
Tragajući za odgovorima na pitanja slobodnog vremena, u pedagogiji je nastala i subjektivistička koncepija slobodnog vremena, prema kojoj odlučujući uticaj na korišćenje slobodnog vremena nema njegov obim, već subjekt (ličnost) koji koristi to vreme. Prema tome, slobodno vreme može biti vrlo važan faktor svestranog razvoja čoveka, koji će pojedincu omogućiti da postane ono što „treba“ ili što „hoće“ da bude, da bi konačno, prestao da bude ono što „mora“ biti. To je istovremeno put do svestranog čoveka koji će uspeti da se najviše potvrdi u onome što je njegova suština i njegova kreativnost..(Branković, Ilić 2003).
———————————————————————————————————————–
Komformizam ili protiv struje!
Činjenica je da neki ljudi danas smatraju normalnim određene načine ponašanja koji su u prošlosti smatrani nemoralnim, to ne znači da je došlo do promene moralnog zakona, već suprotno potvrđuje da je naše društvo izgubilo osećaj za pravi moralni zakon. Mediji, kao i širenje određane kulture, u čovekovu svest su na jedan perfidan način, usadili stil života, koji je sve dalji od normalnog. Tome se nadodala i rastuća svest o slobodi pojedinaca, što se tumači na taj način da dovodi do odbacivanja bilo kakvog autoriteta. Jedino je tako moguće objasniti kako to da su mnoge osobe prihvatile način življenja koji bismo mogli definisati kao „ svi tako čine“, koji se zasniva na ličnoj koristi i netoleranciji.
Ova vrlo negativna pojava govori u prilog tome, da je u školama potrebno i neophodno razvijati pozitivna svojstva kao što su podrška, saradnja i altruizam. Škola kao poslednje utočište ne sme odustati od nastojanja da vaspita omladinu.Ali ne smemo se zadovoljiti samo proučavanjem tih svojstava, već je potrebno i primenjivati ih u svakodnevnom životu, kako bi to preraslo u stil života svakog pojedinca.
———————————————————————————————————————-
LITERATURA:
- Branković, D., Ilić, M. (2003), Osnovi pedagogije, Banja Luka: Comesgrafika.
- Grandić, R., Letić, M. (2008), Prilozi pedagogiji slobodnog vremena, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.
- Milutinović, J. (2008), Ciljevi obrazovanja i učenja u svetlu dominantnih teorija vaspitanja XX veka, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.
-
Potkonjak, N. (2003), XX vek: ni „vek deteta“ ni vek pedagogije. Ima nade…XXI vek,Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.
Viša škola za obrazovanje vaspitača i Nastavno odeljenje učiteljskog fakulteta iz Beograda, takođe u Vršcu, angažovali su se na ostvarivanju zadatka projekta fundamentalnog istraživanja pod naslovom „PROJECT FOR AN EARLY IDENTIFICATION OF GIFTED PUPILS“– „HUERTA DEL REY“- Center specialized in the study of giftedness- Spain.
Predlog da se naše institucije uključe u ovaj projekat potekao je iz Instituta za pedagoška istraživanja iz Beograda.
MOTORNI RAZVOJ
Puzanje se ne smatra neophodnom fazom kroz koju prolazi maturacija u hodu ka prvom koraku. Kod posmatranih se upravo tako i javljalo, kod nekih pre prvog koraka, a kod drugih i posle ove veštine. Kod neke dece se nije ni javljalo(oko 100 slučajeva). Puzanje se nagoveštava već u četvrtom mesecu, da bi se vrhunac manifestovao između sedmog i devetog meseca. Puzanje ne usporava pojavu uspravnog hoda, ono ga samo zamenjuje.
Hodanje, koje ima izuzetaan značaj za celokupan kasniji razvoj čoveka ima u osnovi sazrevanje, te je ovo uzrok homogenosti koja je karakteristična za distribuciju ove motorne radnje. Prosečna vrednost vremena kada posmatrani prohodaju je oko 12 meseci.
U većini kultura mala pažnja pridaje se vremenu u kome dete prohoda. Ideja o trudu, potrebnom da se potpomogne detetov motorni razvoj smatra se zapadnjačkom novotarijom. Ta ideja temelji se na dvema pretpostavkama prihvaćenim u savremenim kulturama Zapada. Prva od njih ima suštinu u tvrdnji da motoričko iskustvo u periodu odojčeta vodi ranijoj motoričkoj razvijenosti; druga smatra da se razvojna postignuća ne mogu izgubiti, nego vremenom akumuliraju.
Eksperimentalne studije kod velikih grupa beba pokazale su da prosečno vreme kad beba može da hoda uz pridržavanje iznosi oko godinu dana. Sa 14 meseci dve trećine beba već hoda bez pridržavanja, a sa 18 meseci prosečna beba već hoda kao odrasli.
Ideja o koristi koja nastaje prisustvom odraslog koji podučava dete je prihvaćena u većini civilizovanih društava. Tako i pedijatri u svojim beleškama kada govore o stupnjevima razvoja na kojima se deca nalaze, često koriste izraze „sedi uz pomoć, stoji uz pomoć, hoda uz pomoć…“.
Sečenje makazama se kao motorna veština distribuira na posmatranom uzorku skoro normalno. Prosečno vreme ovladavanja ovom aktivnošću je oko treće godine (oko trećina dece u ovom periodu uspeva u ovome).
Nije lako odrediti kolika je uloga onoga koji podučava u učenju motornih veština. S jedne strane, ukoliko ne postoji prilika da se određena veština nauči, tada se ona ne može naučiti, a sa druge strane, postojanje same prilike će često dovoditi do sticanja veštine, čak i kada nema formalnog učenja. Mada se mnoge veštine stiču- slučajem, ipak je tek proces formalnog podučavanja ono što pruža osnovni podsticaj našem učenju; on utiče kako na to koje vrste veština će biti naučene, i na to u kojoj će meri biti naučene.
Razvoj formiranja slova ima sledeći hodogram:
- Tri i po godine: štampa nekoliko slova, krupna pojedinačna slova bilo gde na listu;
- Četiri godine: štampa nekoliko velikih slova, krupno i nepravilno, obično prvo slovo svog imena;
- Pet godina: štampa svoje ime velikim nepravilnim slovima koja postaju sve veća u sredini ili na kraju reči; često obrće slova koja postaju sve veća u sredini ili na kraju reči. Često obrće slova, naročito veliko slovo S; štampa brojeve od 1 do 5 neujednačeno i 9 srednje veličine;
- Šest godina: štampa celu azbuku krupnim neredovnim slovima sa mnogo obrtanja; kopira reči, služeći se svim velikim slovima, uz izvesna obrtanja i pogrešnim redom; štampa cifre od 1 do 20, uz česta obrtanja cifara: 3,7 i 9;
- Sedam godina: većina dece zna da piše, mada neka od njih još uvek štampaju velika slova; rukopis je krupan, jednoličan, mučan i neredovan u pogledu veličine i izgleda; brojevi su manji, ali ima dosta grešaka;
- Osam godina: mnoga deca znaju da pišu velikim uglastim i potpuno crnim slovima; velika slova i slova sa kružnicom nesrazmerno su visoka; cifre su manje i javlja se manji broj grešaka;
- Deca više i ne štampaju; rukopis je sitniji, uredniji, ravnomerniji, iskošen i pokazuje početak individualnog načina pisanja.
RAZVOJ JEZIKA
Učenje govora kao dug i složen proces počinje kod dece koja su u ovom istraživanju posmatrana otprilike u vreme kada se to javlja i kod drugih.
Prema nalazu kod inteligentno superiornije dece se prva rečenica javlja ranije, odnosno ova razlika u javljanju je statistički značajna na 0,002.
Formiranje rečenice, najčešće od jedne ili 2-3 reči, po pravilu, posle godinu i po, tj. do kraja druge godine. Kada dete ima dve godine, ono već kombinuje jednu ili dve imenice, glagol, a ponekad i prilog, odnosno predlog. Dužina rečenice nakon ovog perioda povećava se sve do devete, odnosno desete godine sukcesivno.
Što se tiče sposobnosti stupanja u konverzaciju, nalazi govore da je u proseku na uzrastu oko druge godine dete spremno za komunikaciju.
Po teoriji N.Čomskog, ovi nalazi se posmatraju kao posedovanje vrlo specifičnih preduslova za razumevanje sistema koji je u osnovi jezika. Utisak je da se ovi nalazi uklapaju u tezu N.Čomskog po kojoj se dete rađa sa „mehanizmom za sticanje jezika“.
Teza Dž.Maknamare je da deca uče jezik tek kad poseduju i druge veštine i kada imaju srazmerno razvijenu sposobnost osmišljavanja izvesnih tipova situacija koje uključuju neposredno ljudsku interakciju. U ovom tumačenju smatra se da je osnovno shvatanje značenja- sposobnost „osmišljavanja stvari“, i ne samo stvari, nego i onoga što ljudi čine, pa i govore.
U dosadašnjim razvojnim studijama konstantovano je da broj reči koji se javlja u dečijem rečniku, zavisi u velikoj meri od inteligencije deteta, od prilike koju ima za učenje novih reči, kao i od toga koliko je bilo podstreka za učenje. Obogaćivanje rečnika je sporo tokom prve dve godine, a zatim u predškolskom uzrastu raste, da bi se ovaj rast naglo ubrzavao polaskom deteta u školu. U drugoj polovini druge godine i trećoj godini, smešta se razvoj termina kao što su: brat, ujak, stric…
Većina autora se slaže da izvestan deo dečijeg govora i nema funkciju da uspostavi komunikaciju sa drugima, tako da dete u određenoj fazi govori samo sa sobom (Pijaže-egocentrični govor). Značajno je da se većina opet slaže da se ovaj vid govora gubi do sedme godine, te da na njegovo mesto dolazi nova vrsta govora čija je funkcija da uspostavlja komunikaciju.
ŽAN-ŽAK RUSO
“ Vi ćete uvek govoriti: „Mi hoćemo,“ i opet ćete večno raditi što drugi htednu. Onaj samo izvršuje svoju volju koji ne treba da se služi tuđim mišicama pri njenom izvršavanju; otuda izilazi da autoritet nije najveće od svih dobara, nego SLOBODA. Uistinu slobodan čovek hoće samo ono što može, i radi što mu se svidi. To je moje osnovno načelo. Pritom se radi samo o tome da se ono primeni na detinjstvo, i sva se vaspitna pravila daju izvesti iz njega.“ (Ruso, Ž. 1950. str.78.)
DŽON LOK
“ Duh svakog čoveka ima neke svoje osobine kao što ih ima i njegov lik,po tim osobinama on se razlikuje od drugih ljudi, te jedva da ima dva deteta koja se mogu vaspitavati na isti način… Deca su, kao list čiste hartije ili kao vosak koji možemo da stiskamo i da od njega pravimo što hoćemo… Ipak dati skromna uputstva onima koje će briga za biće koja su im toliko draga naterati da budu izuzetno smeli i da se usude da se za vaspitanje svoje dece obrate svom vlastitom razumu, pre nego da se oslone na stare običaje.“(Lok, Dž. 1950. str. 181)
ALEKSANDAR S. NIL
„Ne možete neku osobu da naučite da ima jaku volju. Ako decu vaspitavate u slobodi, ona će biti svesnija sebe, jer sloboda dopušta da podsvesno sve više i više postaje svesno. Upravo zato deca iz Samerhila imaju malo nedoumica o životu. Ona znaju šta hoće i pretpostavljam da će to i postići.“(Nil, A. 2003. str. 274)
LITERATURA:
1. Ruso Žan-Žak, 1950: Emil ili o vaspitanju, Beograd:Preduzeće za udžbenike narodne republike Srbije,
2. Lok Džon, 1950: Misli o vaspitanju,Beograd: Preduzeće za udžbenike narodne republike Srbije.
3. Nil Aleksandar, 2003: Slobodna deca Samerhila,Beograd: Logos – Art .
Gotovo svakodnevno čujemo da ljudi upotrebljavaju reč stres, tako da nam se čini da gotovo svi znaju šta je to, kako se može prepoznati, kako se mogu sprečiti ili ublažiti njegove štetne posledice. Pri tom se on neretko doživljava kao neman, koja nas u današnje „stresno“ vreme vreba na svakom ćošku. Često ljudi govore da su pod stresom, pri čemu pod pojmom stres podrazumevaju neke spoljašnje činioce, na koje ne mogu nikako da utiču. Žale se na stres na poslu, školi, kod kuće, na šalterima, u prodavnici, banci, u saobraćajnim gužvama, a u isto se vreme osećaju nemoćnim da bilo šta preduzmu.
Međutim, bitno je da znamo da je stres nešto što je u nama. On je subjektivno reagovanje koje osoba doživljava u skladu sa svojim iskustvom i sopstvenom procenom situacije u kojoj se nalazi. To je sklop emocionalnih, fizičkih, fizioloških reakcija i ponašanja koje se javljaju kada osoba za neki događaj proceni da je opasan ili uznemiravajući i prevazilazi njene kapacitete nošenja sa postojećom situacijom.
Naravno, ne treba zaboraviti da je stres u svojoj suštini veoma pozitivan deo čovekove prirode. Ovakva reakcija prvenstveno ima zaštitnu ulogu u opasnim situacijama, kada organizam treba da bude spreman da bi se spasao. Takođe znamo i u narodu prihvaćeno mišljenje da „ono što nas ne ubije, osnaži nas“. Kad se uspešno i na pravi način, izborimo sa poteškoćama, velika je verovatnoća da ćemo iz te borbe izaći jači, iskusniji, mudriji… U skladu sa svim ovom možemo govoriti o stresu i kao izazovu, nečemu što motiviše i podstiče na razvoj.
Ipak, kada je stanje stresa dugo, kad je opterećenje veliko i naše uobičajene strategije u borbi sa problemima ne daju rezultate, to ima negativne posledice kako na psihičko, tako i na fizičko zdravlje, sposobnost, produktivnost, zadovoljstvo i kvalitet čovekovog života uopšte.
Postoji mnogo izvora stresa. Ljudi svakodnevno doživljavaju stres u svim oblastima svog života, u svojoj porodici, u kontaktu sa prijateljima, poznanicima, na javnim mestima, školi, fakultetu, radnom mestu…
Izvori stresa mogu biti sve ono u nama ili našoj okolini na šta reagujemo stresom. Zato možemo da ih podelimo u dve grupe.
U unutrašnje izvore spadaju oni koji zavise od same osobe.
Može se reći da su pod većim rizikom ambiciozni ljudi koji sebi postavljaju vrlo visoke ciljeve i imaju nerealna očekivanja i od sebe, svog rada, okoline. Onda ne uspevaju da se prilagode okolnostima u kojima su, tj. stvarnosti. Rizik je najveći kod onih koji su skloni perfekcionizmu, ali i onih koji su skloni povlađivanju autoritetu, pa ne umeju da postave svoje granice.
Ukoliko čoveku njegova uloga, u bilo kojoj oblasti života, nije u potpunosti jasna, nije mu jasno šta drugi od njega očekuju, on može imati utisak da mora mnogo više da radi kako bi razrešio tu situaciju. Tada problem nezadovoljstva postignućem postaje sve veći i veći.
Problem se produbljuje ukoliko osoba ne ume da postavi prioritete, ukoliko joj je sve podjednako važno, pa vreme neracionalno troši na nebitne stvari. Pritisak se povećava i ako neko ne ume da napravi balans između različitih oblasti života. Na primer, posao mu postane jedini smisao života. U isto vreme je sve nezadovoljniji, umorniji, a oseća se neuspešnije.
Ovaj problem zauzima još značajnije mesto ukoliko je osoba sklona da sve sama radi, tj. ne deli posao sa svojim kolegama, ukućanima, prijateljima; ukoliko nema poverenja u njih, pa ima utisak da sve mora sama. Tada ima i utisak da je i sva odgovornost njena.
Izvori stresa, koji spadaju u grupu spoljašnjih (iz okoline), mogu biti nepovoljna društvena, materijalna i socijalna situacija.
Sa ovim mogu tesno biti povezani i izvori koji se odnose na nepostojanje adekvatnih uslova za život i rad. U svakom slučaju je verovatnoća da čovek doživi stres veća ukoliko boravi ili radi u neadekvatnoj, nedovoljno zagrejanoj ili prevrućoj, skučenoj prostoriji, ili nema svoj kutak u kojem su ispunjeni uslovi privatnosti.
Takođe je veoma bitna da osoba jasno zna šta je njena uloga, zadatak, šta se od nje očekuje, za šta je ko odgovoran.
I naravno, neophodno je istaći značaj međuljudskih odnosa. Nije svejedno da li su prisutni stalni konflikti, sumnjičavost, podcenjivanje i rivalitet, da li neko trpi šikaniranja ili vlada atmosfera podrške, poverenja i osećaj pripadnosti i međusobnog pomaganja.
Ipak svaki od ovih faktora ne mora nužno da prouzrokuje pojavu stresa. Međutim, što je njihov broj veći i što izloženost njima duže traje to je veća verovatnoća za njegovu pojavu.
Kakve će biti posledice zavisiće i od procene važnosti i opasnosti stresora i od procene da li je moguće nešto uraditi u vezi sa tim. Ovo je, nadalje, u skladu i sa tim kako osoba uobičajeno reaguje u sličnim situacijama i koje su karakteristike njene ličnosti, ali i od toga kakve su karakteristike njene okoline (postojanje socijalne podrške, ograničenje, trajanje događaja).
Znakovi stresa
Prvi pokazatelj da čovekovi uobičajeni načini borbe sa stresom ne daju efekta je pojava preteranog entuzijazma. Osoba se oseća prepunom energije, ima utisak da sve može da uradi, idealizuje i sebe i svoju okolinu. Tada nekritično i nerealno želi da reši sve postojeće probleme. Na ovako nešto okolina uglavnom, ne samo da ne reaguje zabrinutošću, nego to i podržava. To je radnik, supružnik, dete, komšija…”kakvog samo poželeti možete”. Međutim, u isto vreme, ova osoba zanemaruje sopstvene potrebe, jako dugo radi, a preskače odmor i aktivnosti u kojima doživljava sopstveno zadovoljstvo. Logično je pitanje, koliko dugo ovo može da traje?
S obzirom na to da je broj problema veliki, počinje da uočava raskorak između uloženog truda i postignuća, što dovodi do prvih znakova nezadovoljstva. Veoma brzo se prelazi u fazu u kojoj su sve češći razdražljivost, anksioznost, nesanica, neuobičajene aritmije, problemi sa koncentracijom, problemi sa organima za varenje.
Ukoliko osoba ne reaguje tako što nauči kako da pomogne sebi, kako da odredi prioritete i napravi balans u svom životu uz pomoć njoj bliskih osoba, nastupa faza stagnacije. Neophodno je sačuvati energiju kako bi se kompenzovao stres. Počinje da sumnja u svoju sposobnost, kompetentnost, pa se oseća razočarano i isključeno iz sredine. Emocionalno je ranjiva i povlači se da bi izbegla konfliktne situacije. Ovde dolazi i do emocionalne izolacije, pa se osoba udaljava od ljudi, što dalje doprinosi doživljaju besmislenosti da se bilo šta preduzme. Osoba sve ćešće kasni sa izvršavanjem svojih obaveza, odlaže završavanje započetog posla, a odbija da prihvati nove zadatke, produžava lenčarenje i sl. Stanje se komplikuje i pojavom fizičkih simptoma u vidu hroničnog umora, glavobolja, opadanja seksualnih želja… Ovde je već jako mala verovatnoća da će osoba sama da prevaziđe novonastalo stanje.
Ukoliko se ništa ne preduzme kao poslednja faza javlja se apatija i gubitak životnih interesovalja. Lični resursi u ovoj fazi su iscrpljeni. Osoba je depresivna. Ne postoji motivacija da se bilo šta preduzme, kako na poslu tako i u ličnom životu. Osoba je cinična i ravnodušna prema svojoj okolini, želi da pobegne kako sa posla tako i od svoje porodice i prijatelja. Smatra da nema pomoći. Ovo se odražava i na pad imuniteta, pa su sve češće ozbiljne i dugotrajne posledice infekcija, pa i razne povrede (padovi, uganuća, posekotine…). Sada joj je već neophodna veoma ozbiljna stručna pomoć.
Zato je mnogo svrsishodnije blagovremeno reagovati i pomoći ljudima u najranijim fazama ovog sindroma ili aktivno raditi na prevenciji.
Izvori:
http://savetovaliste.nshc.org.rs/stres.htm
Svi ljudi imaju probleme sa spavanjem, sa poremećajima spavanja, pa čak i deca. U prvoj godini detetovog života zahtevi se prilagođavaju njegovom fiziološkom, perceptivnom i motornom funkcionisanju, kao i uspostavljanju primarnih socijalnih odnosa. San je ključni element i indikator tih procesa. U prvim danima i mesecima života odojčeta spavanje je vezano uz osećaj sitosti i gladi. Kod rođenja normalno donešena beba provede 2/3 od 24 sata spavajući. U tom periodu san i budnost se menjaju svakih 3-4 sata. Obično oko 6. meseca najduži period spavanja produžava od 4 na 6 sati, a beba se noću nekoliko puta budi. Periodi budnosti danju postaju duži i prekidaju se povremenim spavanjem. Šestomesečna beba spava oko 50% vremena od 24 sata. Većim delom spava tokom noći i obično 2 puta danju. Do prve godine života kod većine dece ostaje samo jedno dnevno spavanje tokom popodneva. U predškolskom dobu, zavisi od socijalnih očekivanja, većina dece vise ne spava danju i san postaje vezan samo uz noć, iako kod neke dece potreba za popodnevnim spavanjem ostaje ceo život.
Noćno buđenje
Problemi noćnog buđenja su najčešće razvojni i prolaze spontano. Mirna i kratkotrajna buđenja tokom noći su tipična za decu od 18 meseci. Vremenom frekvencija i trajanje budnosti opada. Istraživanja su pokazala da oko 70% tromesečnih beba spava noću od ponoći do 5 satu ujutru, kontinuirano bez buđenja. Oko 83% šestomesečnih beba i 90% devetomesečnih beba spava celu noć. Bebe stare od 9 do 24 meseci često se bude, u proseku 2 puta noću, iako se većina tih beba sama smiri i ponovo zaspi, bez plača ili nekog drugog načina uz pomoć kojeg signaliziraju okolini da su budni, te roditelji takvo buđenje ne primećuju.
Kako treba postupati sa decom koja imaju probleme sa spavanjem?
Pre nego sto potraže pomoć stručnjaka, dobro je da roditelji nekoliko dana vode dnevnik spavanja u koji će uneti sve podatke u vezi detetovog spavanja, npr.: kada leže, koliko vremena treba detetu da zaspi, koliko dugo spava do prvog buđenja, da li i koliko dugo plače i sl. Zatim je potrebno uvideti eventualnu povezanost između problema spavanja i odnosa roditelj – dete. Uvažavajući detetovu ličnost najčešće se sprovodi modifikacija ponašanja, kojom se uči dete da spava samo u vlastitom krevetu uz minimalnu intervenciju roditelja.
Potrebno je:
1. Napraviti raspored:
Insistira se da roditelji uvek stave dete u krevet u isto vreme , uz priču, poljubac ali bez nošenja i ljuljanja, jer deca brzo steknu naviku i u tom periodu im je uvek lakše da zaspu. Da bi se stalni raspored napravio, potrebno je da se i svako jutro budi u isto vreme. Produženo spavanje vikendom, koje roditelji deci često dopuštaju, najčešće zbog svojih navika, stvara probleme kod dece, jer im onemogućava usvajanje jednog istog ritma koji je njima potreban za kvalitetan san.
2. Fizička aktivnost:
Fizička aktivnost olakšava ulazak u san, smanjuje tenziju u mišićima, i čini san kvalitetnijim za decu. Verovatno je većina roditelja primetila kako je ponekad, kada je vreme loše, ili kada su deca provela veći deo dana za računarom, umesto da su bila fizički aktivnija u igri sa vršnjacima, teško uspavati uveče dete. Kod dece fizička aktivnost treba da bude upražnjavana minimum tri puta vise, da bi njihov san postigao isti kvalitet.
3. Ležanje u krevet:
Kod dece bi najbolje bilo da svoj krevet doživljavaju samo kao mesto gde se spava, a ne i kao mesto za igru ili kao sredstvo za provođenje slobodnog vremena. Samo leganje u krevet kod njih će stvoritio opuštanje mišića, jer će se njihov organizam automatski pripremiti za spavanje. Ulazak u san biće im lakši i brži, a relaksacija koja je veoma važna pred spavanje biće verovatnija.
4. Ugasiti televizor:
Čak i ako dete ne razume u potpunosti temu i radnju horor filma, na koji povremeno baca pogled, ili ga gleda zajedno sa roditeljima, ono oseća napetost koja je prati, registruje muziku, i trgne se na iznenadne, zastrašujuće scene. Dete, pri tome, nema razvijene kapacitete da obradi informacije i emocije koje to u njemu pobuđuje. Zbog toga, gledanje intenzivno i sa napetošću nabijenih scena za dete predstavlja prejako iskustvo, koje će obrađivati tokom sna. Istraživanja pokazuju da deca koja više gledaju filmove i sadržaje koji su namenjeni odraslima, imaju značajno više problema sa spavanjem.
Parasomnije (mesečarenje, noćne more i noćni strahovi)
Somnabulizam (hodanje u toku spavanja-mesečarenje)
Mesečarenje je uglavnom vezano za period takozvanog dubokog spavanja, i najčešće se javlja kod dece i adolescenata. Karakteriše ga iznenadno delimično razbuđivanje, obično u toku prve trećine spavanja. U toku epizode delimičnog razbuđivanja iz dubokog spavanja, deo osnovnih motoričkih funkcija je više ili manje “razbuđen” , dok su više mentalne funkcije još uvek “uspavane”, što je i jedan od razloga zbog koga se ljudi koji pate od ovog oblika parasomnije ujutru ne sećaju (ili ne sećaju tačno) svojih aktivnosti u toku noći. U kliničkoj praksi je zabeležen širok spektar aktivnosti u toku mesečarenja, od kratkotrajnog uspravljanja u krevetu, do naizgled smislenih aktivnosti koje obuhvataju zahtevne operacije, kao što su vožnja automobila ili korišćenje aparata za domaćinstvo. Poseban oblik mesečarenja su složene aktivnosti koje obuhvataju konzumiranje hrane ili pića, kao i obavljanje seksualnih aktivnosti u toku spavanja.
Osoba koja se razbudi u toku epizode mesečarenja uglavnom neće odreagovati burno i nasilno, što se u stvari dešava u vrlo malom broju slučajeva (ipak, zabeleženi su i slučajevi teškog povređivanja, pa čak i ubistva pri sučeljavanju sa osobom koja je mesečar). Takođe je utvrđeno verovanje da zaustavljanje somnabulističkih aktivnosti moze biti štetno i opasno po pacijenta u toku mesečarenja. Epizode parasomnije mogu trajati od par minuta do pola sata, vrlo retko i duže. Najefikasniji način kontrole mesečarenja je izbegavanje faktora (stres, neispavanost, alkohol) koji podstiču ili provociraju ove aktivnosti. Mesečarenje se ne smatra za bolest kod dece , i ne leči se izuzev kod najtežih oblika gde može doći do (samo)povređivanja. U najvećim slučajevima, deca jednostavno “prerastu” mesečarenje i uklanjanje faktora koji provociraju epizode, te obezbeđivanje prostora oko kreveta su sasvim dovoljni.
Noćne more
Noćne more su snovi koji se javljaju tokom takozvane REM faze spavanja, i za koje su karakteristična osećanja straha i ekstremne ankstoznosti. Ovaj fenomen najčešće se javlja tokom kasnijeg dela noći i često budi spavača, koji će se verovatno sećati sadržaja sna. Većina noćnih mora je normalna reakcija na stres, i mnogi kliničari veruju da one uspešno pomažu osobama da prođu kroz traumatska iskustva. Jednostavno, osoba koja je tokom dana izložena većem broju iskustava koja na nju deluje pobuđujući intenzivne emocije, nema vremena da ih u miru obradi i prihvati, pa zato tokom sna, nakon relaksacije organizma u prvoj polovini spavanja, dolazi do “ponovnog proživljavanja”. Bitna karakteristika ovog poremećaja je ponavljanje zastrašujućih snova koji dovode do buđenja. Sadržaj noćnih mora vezan je za prateće fizičke opasnosti (proganjanje, napad, povreda) ili opasnost može biti manje naglašena, ali je naglašena lična greška (snovi u kojima smo osramoćeni, pad na ispitu, loša ocena u školi). U većini slučajeva noćne more ne ponavljaju stvarne događaje. Može se javiti više noćnih mora tokom jedne noći, obično s ponavljajućom temom. Završavaju se buđenjem i dugotrajnim osećanjem straha, što dovodi do teškoća ponovnog spavanja. Nejčešće počinju između treće i šeste godine života. Većina dece barem povremeno sanjaju takve snove, ali oni uglavnom nakon nekoliko godina povremenog javljanja spontano iščeznu. U uzrastu od tri do pet godina 10-15 odsto dece ima toliko snažne noćne more da se roditelji ozbiljno uznemire. Ako je učestalost visoka (nekoliko nedelja) , snovi mogu da postanu izvor zabrinutosti. Noćne more same po sebi ne ugrožavaju zdravlje, ali su ponekad indikator potencijalnih psiholoških problema, i lečenje je, ukoliko je potrebno, usmereno ka njihovom identifikovanju i otklanjanju. Mnogo ozbiljniji poremećaj vezan za stadijum sanjanja je takozvana REM bihejvoralna parasomnija, koju karakterišu patološki pokreti u snu.
Noćni strahovi
Noćni strahovi su takođe česte parasomnije, uglavnom dečjeg uzrasta. Javljaju se, kao i mesečarenje, uglavnom iz stadijuma dubokog spavanja. Karakteriše ih iznenadno delimično razbuđivanje često praćeno krikom ili vriskom, preznojavanjem, odbrambenim pokretima, i intenzivnim strahom ili plakanjem i traju do deset minuta. Dete izgleda neutešno i teško se budi (jednako često dete može da nastavi spavanje, i da ne dođe do potpunog razbuđivanja). Iako na izgled dramatična, ova parasomnija nema trajne posledice po pacijenta. Pošto po pravilu nema ustajanja iz kreveta ili ekscesnih pokreta, samopovređivanje je izuzetno retko. Ukoliko epizode nisu česte, roditelju ostaje samo da pokuša da umiri dete, više da bi se osetio korisnim nego što to zaista pomaže detetu. Noćni strahovi obično počinju kod dece izneđu četvrte i dvanaeste godine života i spontano prolaze tokom adolescencije. Neka istraživanja govore i o porodičnoj sklonosti.
Literatura:
- Marković S., Čolin T. (2004 ): Deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji, Save the children
- Trajanović,N. (2007) ,,Parasomnija (mesečarenje, noćne more i noćni strahovi)” www.stetoskop.info
Pedesetih godina 20. veka, naučnik Eugene Aserinsky je otkrio da se tokom sna smenjuju dva osnovna oblika spavanja. Jedan oblik je prepoznatljiv po brzim pokretima očnih jabučica ispod kapaka i nazvan je REM fazom. U toku ove faze mozak se odmara i regeneriše, propušta više krvi i troši više kiseonika i glukoze. Takođe, u ovoj fazi spavanja sanjamo. Drugi oblik nazvan je NREM fazom spavanja, i u toku ove faze ne sanjamo.
Tokom godina, ovi nalazi su proveravani u mnogim istraživanjima. Rezultati su produbljivani i razotkrivali su mnoge misterije spavanja.
Danas je poznato da, nakon što zaspimo, prolazimo u snu kroz četiri faze spavanja:
U prvoj fazi spavamo najplićim snom. Mišići se opuštaju a srčani rad se usporava; prema EEG zapisu ovaj stadijum je nalik budnom stanju.
Druga faza predstavlja početak dubljeg spavanja; u ovoj fazi javlja se mesečarenje i govor u snu.
Treća i četvrta faza su veoma slične i karakteriše ih dubok san; za buđenje iz 4. faze potreban je jak stimulus.
Kada dosegnemo fazu najdubljeg sna, razdoblje REM spavanja (4.faza), opet krećemo u 1. pa u 2. i 3. fazu NREM spavanja, a zatim opet u 4. Tokom noći pet ili šest puta prelazimo iz REM u NREM spavanje i obrnuto.
Prva faza REM spavanja obično počinje 90 minuta nakon uspavljivanja. Kako noć prolazi NREM razdoblja su sve kraća, a REM sve duža, što znači da bliže jutru sve više sanjamo. Međusobni odnosi stadijuma i faza spavanja, njihovo trajanje i dužina spavanja se menjaju tokom uzrasta.
U svakoj REM fazi sanjamo, a sećamo se snova samo iz zadnje REM faze. U toku ove faze uglavnom se ne mičemo. Naše telo je imobilisano elektrohemijskim porukama iz mozga, koje istinski parališu naše mišiće. To je mehanizam koji nas sprečava da radimo ono što sanjamo i da se povredimo tokom sna.
Naučnici su utvrdili da SVI SANJAMO, iako postoji mali procenat osoba koje se nikad ne sećaju svojih snova.
Naučnici tvrde da ukoliko konzumiramo alkohol, pića koja sadrže kofein ili energetska pića pre spavanja, obavezno nam se javljaja nedostatak sna u REM fazi (kao i nakon uzimanja tableta za spavanje). A ovo je bitno, jer usled nedostataka sna u REM fazi dolazi do sledećih simptoma: aksioznost, razdražljivost, teškoće sa koncentracijom; takođe, moguć je i poremećaj u ishrani, tačnije povećan apetit.
Nedostatak spavanja u REM fazi znači da većim delom noći spavamo dubljim NREM fazama. Zbog toga je teško prekinuti sa uzimanjem lekova i alkohola jer je bez njih otežano spavanje. Onog trenutka, kada se prestane sa uzimanjem tih supstanci pojavljuje se snažni REM učinak (potreba organizma da nadoknadi REM faze-potreba za snom). Tada se počinjemo bojati spavanja, odnosno plašimo se dubokog spavanja (teško se budimo, previše spavamo) i vraćamo istim supstancama kako bi ponovo sebi uskratili REM faze, i samim tim lakše spavali i lakše se budili. U težim slučajevima – dugotrajnim, dugogodišnjim izostancima sna u REM fazi (npr. kod alkoholičara) usled prestanka uzimanja određenih supstanci može doći do halucinacija, opsesije, psihoze. Dakle, REM efekat u tim slučajevima može biti toliko snažan da deluje čak i u budnom stanju!
LITERATURA:
Hock, R. R., (2004): Četrdeset znavstvenih studija koje su promijenile psihologiju, Naklada Slap, Jastrebarsko
|
|
