Svi ljudi imaju probleme sa spavanjem, sa poremećajima spavanja, pa čak i deca. U prvoj godini detetovog života zahtevi se prilagođavaju njegovom fiziološkom, perceptivnom i motornom funkcionisanju, kao i uspostavljanju primarnih socijalnih odnosa. San je ključni element i indikator tih procesa. U prvim danima i mesecima života odojčeta spavanje je vezano uz osećaj sitosti i gladi. Kod rođenja normalno donešena beba provede 2/3 od 24 sata spavajući. U tom periodu san i budnost se menjaju svakih 3-4 sata. Obično oko 6. meseca najduži period spavanja produžava od 4 na 6 sati, a beba se noću nekoliko puta budi. Periodi budnosti danju postaju duži i prekidaju se povremenim spavanjem. Šestomesečna beba spava oko 50% vremena od 24 sata. Većim delom spava tokom noći i obično 2 puta danju. Do prve godine života kod većine dece ostaje samo jedno dnevno spavanje tokom popodneva. U predškolskom dobu, zavisi od socijalnih očekivanja, većina dece vise ne spava danju i san postaje vezan samo uz noć, iako kod neke dece potreba za popodnevnim spavanjem ostaje ceo život.
Noćno buđenje
Problemi noćnog buđenja su najčešće razvojni i prolaze spontano. Mirna i kratkotrajna buđenja tokom noći su tipična za decu od 18 meseci. Vremenom frekvencija i trajanje budnosti opada. Istraživanja su pokazala da oko 70% tromesečnih beba spava noću od ponoći do 5 satu ujutru, kontinuirano bez buđenja. Oko 83% šestomesečnih beba i 90% devetomesečnih beba spava celu noć. Bebe stare od 9 do 24 meseci često se bude, u proseku 2 puta noću, iako se većina tih beba sama smiri i ponovo zaspi, bez plača ili nekog drugog načina uz pomoć kojeg signaliziraju okolini da su budni, te roditelji takvo buđenje ne primećuju.
Kako treba postupati sa decom koja imaju probleme sa spavanjem?
Pre nego sto potraže pomoć stručnjaka, dobro je da roditelji nekoliko dana vode dnevnik spavanja u koji će uneti sve podatke u vezi detetovog spavanja, npr.: kada leže, koliko vremena treba detetu da zaspi, koliko dugo spava do prvog buđenja, da li i koliko dugo plače i sl. Zatim je potrebno uvideti eventualnu povezanost između problema spavanja i odnosa roditelj – dete. Uvažavajući detetovu ličnost najčešće se sprovodi modifikacija ponašanja, kojom se uči dete da spava samo u vlastitom krevetu uz minimalnu intervenciju roditelja.
Potrebno je:
1. Napraviti raspored:
Insistira se da roditelji uvek stave dete u krevet u isto vreme , uz priču, poljubac ali bez nošenja i ljuljanja, jer deca brzo steknu naviku i u tom periodu im je uvek lakše da zaspu. Da bi se stalni raspored napravio, potrebno je da se i svako jutro budi u isto vreme. Produženo spavanje vikendom, koje roditelji deci često dopuštaju, najčešće zbog svojih navika, stvara probleme kod dece, jer im onemogućava usvajanje jednog istog ritma koji je njima potreban za kvalitetan san.
2. Fizička aktivnost:
Fizička aktivnost olakšava ulazak u san, smanjuje tenziju u mišićima, i čini san kvalitetnijim za decu. Verovatno je većina roditelja primetila kako je ponekad, kada je vreme loše, ili kada su deca provela veći deo dana za računarom, umesto da su bila fizički aktivnija u igri sa vršnjacima, teško uspavati uveče dete. Kod dece fizička aktivnost treba da bude upražnjavana minimum tri puta vise, da bi njihov san postigao isti kvalitet.
3. Ležanje u krevet:
Kod dece bi najbolje bilo da svoj krevet doživljavaju samo kao mesto gde se spava, a ne i kao mesto za igru ili kao sredstvo za provođenje slobodnog vremena. Samo leganje u krevet kod njih će stvoritio opuštanje mišića, jer će se njihov organizam automatski pripremiti za spavanje. Ulazak u san biće im lakši i brži, a relaksacija koja je veoma važna pred spavanje biće verovatnija.
4. Ugasiti televizor:
Čak i ako dete ne razume u potpunosti temu i radnju horor filma, na koji povremeno baca pogled, ili ga gleda zajedno sa roditeljima, ono oseća napetost koja je prati, registruje muziku, i trgne se na iznenadne, zastrašujuće scene. Dete, pri tome, nema razvijene kapacitete da obradi informacije i emocije koje to u njemu pobuđuje. Zbog toga, gledanje intenzivno i sa napetošću nabijenih scena za dete predstavlja prejako iskustvo, koje će obrađivati tokom sna. Istraživanja pokazuju da deca koja više gledaju filmove i sadržaje koji su namenjeni odraslima, imaju značajno više problema sa spavanjem.
Parasomnije (mesečarenje, noćne more i noćni strahovi)
Somnabulizam (hodanje u toku spavanja-mesečarenje)
Mesečarenje je uglavnom vezano za period takozvanog dubokog spavanja, i najčešće se javlja kod dece i adolescenata. Karakteriše ga iznenadno delimično razbuđivanje, obično u toku prve trećine spavanja. U toku epizode delimičnog razbuđivanja iz dubokog spavanja, deo osnovnih motoričkih funkcija je više ili manje “razbuđen” , dok su više mentalne funkcije još uvek “uspavane”, što je i jedan od razloga zbog koga se ljudi koji pate od ovog oblika parasomnije ujutru ne sećaju (ili ne sećaju tačno) svojih aktivnosti u toku noći. U kliničkoj praksi je zabeležen širok spektar aktivnosti u toku mesečarenja, od kratkotrajnog uspravljanja u krevetu, do naizgled smislenih aktivnosti koje obuhvataju zahtevne operacije, kao što su vožnja automobila ili korišćenje aparata za domaćinstvo. Poseban oblik mesečarenja su složene aktivnosti koje obuhvataju konzumiranje hrane ili pića, kao i obavljanje seksualnih aktivnosti u toku spavanja.
Osoba koja se razbudi u toku epizode mesečarenja uglavnom neće odreagovati burno i nasilno, što se u stvari dešava u vrlo malom broju slučajeva (ipak, zabeleženi su i slučajevi teškog povređivanja, pa čak i ubistva pri sučeljavanju sa osobom koja je mesečar). Takođe je utvrđeno verovanje da zaustavljanje somnabulističkih aktivnosti moze biti štetno i opasno po pacijenta u toku mesečarenja. Epizode parasomnije mogu trajati od par minuta do pola sata, vrlo retko i duže. Najefikasniji način kontrole mesečarenja je izbegavanje faktora (stres, neispavanost, alkohol) koji podstiču ili provociraju ove aktivnosti. Mesečarenje se ne smatra za bolest kod dece , i ne leči se izuzev kod najtežih oblika gde može doći do (samo)povređivanja. U najvećim slučajevima, deca jednostavno “prerastu” mesečarenje i uklanjanje faktora koji provociraju epizode, te obezbeđivanje prostora oko kreveta su sasvim dovoljni.
Noćne more
Noćne more su snovi koji se javljaju tokom takozvane REM faze spavanja, i za koje su karakteristična osećanja straha i ekstremne ankstoznosti. Ovaj fenomen najčešće se javlja tokom kasnijeg dela noći i često budi spavača, koji će se verovatno sećati sadržaja sna. Većina noćnih mora je normalna reakcija na stres, i mnogi kliničari veruju da one uspešno pomažu osobama da prođu kroz traumatska iskustva. Jednostavno, osoba koja je tokom dana izložena većem broju iskustava koja na nju deluje pobuđujući intenzivne emocije, nema vremena da ih u miru obradi i prihvati, pa zato tokom sna, nakon relaksacije organizma u prvoj polovini spavanja, dolazi do “ponovnog proživljavanja”. Bitna karakteristika ovog poremećaja je ponavljanje zastrašujućih snova koji dovode do buđenja. Sadržaj noćnih mora vezan je za prateće fizičke opasnosti (proganjanje, napad, povreda) ili opasnost može biti manje naglašena, ali je naglašena lična greška (snovi u kojima smo osramoćeni, pad na ispitu, loša ocena u školi). U većini slučajeva noćne more ne ponavljaju stvarne događaje. Može se javiti više noćnih mora tokom jedne noći, obično s ponavljajućom temom. Završavaju se buđenjem i dugotrajnim osećanjem straha, što dovodi do teškoća ponovnog spavanja. Nejčešće počinju između treće i šeste godine života. Većina dece barem povremeno sanjaju takve snove, ali oni uglavnom nakon nekoliko godina povremenog javljanja spontano iščeznu. U uzrastu od tri do pet godina 10-15 odsto dece ima toliko snažne noćne more da se roditelji ozbiljno uznemire. Ako je učestalost visoka (nekoliko nedelja) , snovi mogu da postanu izvor zabrinutosti. Noćne more same po sebi ne ugrožavaju zdravlje, ali su ponekad indikator potencijalnih psiholoških problema, i lečenje je, ukoliko je potrebno, usmereno ka njihovom identifikovanju i otklanjanju. Mnogo ozbiljniji poremećaj vezan za stadijum sanjanja je takozvana REM bihejvoralna parasomnija, koju karakterišu patološki pokreti u snu.
Noćni strahovi
Noćni strahovi su takođe česte parasomnije, uglavnom dečjeg uzrasta. Javljaju se, kao i mesečarenje, uglavnom iz stadijuma dubokog spavanja. Karakteriše ih iznenadno delimično razbuđivanje često praćeno krikom ili vriskom, preznojavanjem, odbrambenim pokretima, i intenzivnim strahom ili plakanjem i traju do deset minuta. Dete izgleda neutešno i teško se budi (jednako često dete može da nastavi spavanje, i da ne dođe do potpunog razbuđivanja). Iako na izgled dramatična, ova parasomnija nema trajne posledice po pacijenta. Pošto po pravilu nema ustajanja iz kreveta ili ekscesnih pokreta, samopovređivanje je izuzetno retko. Ukoliko epizode nisu česte, roditelju ostaje samo da pokuša da umiri dete, više da bi se osetio korisnim nego što to zaista pomaže detetu. Noćni strahovi obično počinju kod dece izneđu četvrte i dvanaeste godine života i spontano prolaze tokom adolescencije. Neka istraživanja govore i o porodičnoj sklonosti.
Literatura:
- Marković S., Čolin T. (2004 ): Deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji, Save the children
- Trajanović,N. (2007) ,,Parasomnija (mesečarenje, noćne more i noćni strahovi)” www.stetoskop.info
Leave a Reply