ANKSIOZNOST
Anksioznost se najopštije definiše kao odgovor ljudskog organizma na opasnost ili pretnju u budućnosti. Prema teorijama kognitivno-bihejvioralnih terapija, anskioznost, kao emocionalni poremećaj nastaje kada osoba stalno procenjuje opasnost situacije i/ili podcenjuje svoju sposobnost da se izbori sa zahtevima ugrožavajuće situacije. Specifičnije se može definisati kao osećanje zebnje koji se javlja kao odgovor na znak pretnje nekoj vrednosti koju osoba smatra od suštinskog značaja za svoju egzistenciju. Pretnja može biti u odnosu na fizičku egzistenciju, psihološku egzistenciju ili specifične vrednosti osobe. Reč anksioznost potiče od latinske reči anxietas, što znači – nespokojstvo, briga, zebnja, strepnja.
Anksioznost može izazvati fizičke i emocionalne simptome. Specifična situacija straha može dovesti do nekih ili svih ovih simptoma za kratko vreme. Kada se situacija smiri, simptomi obično nestanu.
Fizički simptomi anksioznosti su:
– Drhtavica i grčenje;
– Osećaj punoće u grlu ili grudima;
– Ostanak bez daha ili ubrzano lupanje srca;
– Osećanje vrtoglavice;
– Znojenje ili osećaj hladnoće, hladno-vlažne ruke;
– Prenaglašeni refleksi;
– Napetost u mišićima, bol ili mučnina (mialgija);
– Zamor;
– Problemi sa spavanjem, kao sto je nemogućnost da se zaspi ili da se ostane budan, rano buđenje ili nemiran, nezadovoljavajući san.
Emocionalni simptomi anksioznosti:
– Nemir, razdražljivost ili osećanje kao da ste „na ivici“ ili uzbuđeni;
– Preterana zabrinutost;
– Strah od toga da će se dogoditi nešto loše, osećaj predstojeće propasti;
– Nemogućnost koncentracije;
– Konstantno osećanje tuge.
Uloga/svrha anksioznosti je kod većine autora objašnjena evolucionom teorijom (Warren & Zgourides, 1991; Beck & Emery, 1995). Smatra se da je anskioznost proizvod evolucije ljudske vrste. Tokom evolucije ljudske vrste anksioznost je normalno služila da pripremi organizam za borbu ili bežanje u potencijalno pretećim situacijama. Svrha normalne anksioznosti je da u takvoj situaciji obezbedi zaštitu osobe ili organizma.
Prema kategorijalnom modelu sistematizacije poremećaja anksioznosti postoji više različitih homogenih grupa u okviru ove široke kategorije (generalizovani poremećaj anksioznosti, panični poremećaj, agorafobija, specifična fobija, socijalna fobija, opsesivno-kompulzivni poremećaj, postraumatski stresni poremećaj, akutni stresni poremećaj). Prema savremenijem, dimenzionalnom modelu poremećaja anksioznosti, individualna simptologija značajno odstupa od simptoma u gore navedenim kategorijama. Tako, neki od psiholoških simptoma su manje-više prisutni kod bilo kog gore spomenutog anksioznog poremećaja. To su strah od straha, strah od toga da će nas naša okolina u bilo kom smislu negativno proceniti ili neprihvatiti, hipohondrični strah, panični napad, briga, izbegavanje određenih životnih situacija, opsesivno ponavljanje određenih misli ili prisilno izvođenje nekih radnji, sumnja u sebe i stalno negativno razmišljanje o određenim situacijama (ruminiranje).
* Panični poremećaj
Panični poremećaj je poremećaj u ponašanju koji se karakteriše periodičnim i iznenadnim paničnim napadima. Da bi se moglo govoriti o paničnom poremećaju potrebno je prisustvo najmanje jednog paničnog napada u jednom mesecu, a napadi moraju biti prisutni više meseci uzastopno. Neki istraživači smatraju da jedan panični napad ne predstavlja prisustvo oboljenja, nego je tek pojava dva panična napada dovoljno za postavljanje dijagnoze. Panični poremećaj se karakteriše stalnim nemirom oko pojave novog napada, zatim nemira zbog mogućih posledica usled napada ili promenama koje dovode do uobičajenog ponašanja (izbegavanje radnih ili školskih obaveza). Uz to, panični napadi ne bi trebalo da se javljaju zbog zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, lekova ili zbog neke poznate organske bolesti (hipertiroidizam, vestibularna disfunkcija). Takođe, ovi napadi se ne mogu objasniti drugim mentalnim poremećajima (kao što je socijalna fobija za napade koji se javljaju samo u socijalnim situacijama).
* Fobije
Fobija je izražen i uporan strah od specifičnog objekta ili situacije (insekti, životinje, visine, ubod igle i ranjavanje, otvoreni ili zatvoreni prostor, ljudi, mrak, letenje, itd.) koji je praćen izbegavanjem tih objekata ili situacija.
Agorafobija je vrsta fobije koja za razliku od specifične fobije nije strah od specifičnih stvari i situacija, nego se osoba napadima panike plaši samog napada panike i/ili anksioznosti u toj situaciji, ali se ne plaši same situacije. Struktura straha kod specifične fobije obično sadrži katastrofiziranje, ne samo oko potencijalne opasnosti koja dolazi od objekta, već i katastrofiziranje oko opasnosti koja dolazi od sopstvene rakcije.
Izbegavajuće ponašanje ima za svrhu da ublaži ili eleminiše potencijalnu opasnost koja dolazi od samog objekta straha ili da se kontroliše anksioznost ili panični strah od zastrašujućeg objekta ili situacije.
Izvor straha kod specigfičnih fobija su preuveličavanje opasnosti, preuveličavanje verovatnoće dešavanja opasnosti, potcenjivanje sopstvenih sposobnosti za izlazak na kraj sa pretpostavljenom opasnošću, potcenjivanje pomoći sa strane.
IZVORI:
Za nas kao buduće vaspitače veoma je značajno da naučimo da prepoznajemo znake i povrede koji ukazuju na zlostavljanje dece. Bilo da se radi o zlostavljanju od strane porodice, jednog ili oba roditelja, ili druge dece. Shodno tome, osnovni oblici zlostavljanja su sledeći:
- Fizičko;
- Emocionalno (psihičko);
- Seksualno zlostavljanje;
- Zanemarivanje.
* Fizičko zlostavljanje
To je namerno nanošenje povreda i nesprečavanje istih. Ova vrsta zlostavljanja rezultira postojanjem povreda i znakova koji su posledica povreda, a nalaze se na raznim delovima tela. To su modrice od udaraca, bacanja i štipanja; opekotine od upaljene cigarete ili zagrejanih tela, te lomovi udova. Tu spadaju još i izgladnjivanje ili davanje pokvarene ili otrovne hrane (ili bilo kakve materije), zatvaranje u podrum i slične prostorije. Povrede mogu biti namerno izazvane, a moguće je i da nastanu jer roditelji nisu dovoljno zaštitili svoje dete.
* Emocionalno zlostavljanje
Emocionalno zlostavljanje može se odrediti kao hroničan stav ili obrazac ponašanja roditelja, odnosno drugih srodnika, koji poručuje deci da su bezvredna, nevoljena, neželjena, da vrede jedino kao sredstvo zadovoljenja tuđih potreba ili da su ozbiljno ugrožena fizičkim ili psihičkm nasiljem. Ovi postupci štete emocionalnom razvoju dece.
Uključuje:
- Odbijanje i ponižavanje;
- Terorisanje i pretnja nasiljem;
- Izolovanje i ograničavanje slobode;
- Iskorištavanje i narušavanje ličnih granica;
- Ignorisanje, emocionalna nedostupnost;
- Zanemarivanje obrazovanja, mentalnih i zdravstvenih potreba deteta.
Deca mogu biti svedoci nasilja između roditelja. Takva deca žive u strahu i troše svoje snage na brigu kako o sebi, tako i o svojim roditeljima. Ona često moraju da preuzmu odgovornost u situacijama kojima još nisu dorasla.
Posebnu grupu čine deca zavisnika. U takvoj situaciji ona su u dodiru s odraslima koji su toliko zaokupljeni svojim svetom da ne primećuju njih i njihove potrebe. Deca su izložena strahovima i nepredvidivim situacijama koje ne razumeju.
* Seksualno zlostavljanje
Pod seksualnim zlostavljanjem podrazumeva se svaki seksualni kontakt deteta i odrasle osobe (ili adolescenta starijeg 5 ili više godina od žrtve), pri čemu odrasla osoba koristi dete kako bi zadovoljila sopstvene seksualne potrebe.
Seksualno zlostavljanje obuhvata široki spektar aktivnosti: od zajedničkog gledanja pornografskih časopisa i filmova, do posmatranja odraslog pri masturbiranju ili seksualno obojene igre, dodirivanja, masturbacije, kao i oralnog, analnog i genitalnog snošaja.
Dete može biti aktivno ili pasivno. Deca o svemu ćute jer u početku nisu ni svesna šta im se u stvari događa; nasilnik ih podmićuje, a posle i obavezuje čuvanjem tajne, pa i zastrašuje kako ne bi nikome o tome govorila. Znači, zastrašujući i zbunjujući aspekti seksualnog zlostavljanja su tajnovitost i saučesništvo. Uz sve to, deca se osećaju krivom i odgovornom za to što im se događa. Ako se dete direktno pita o tome, ono obično poriče takva iskustva.
Kod mlađe dece se takva iskustva mogu prepoznati u karakterističnim motivima likovnog izraza (preko crteža) i kroz specifičan seksualno obojeni način ponašanja (kroz igru). Drugim osobama dete prilazi kao što to njemu čini nasilnik. Javljaju se i mnoge zdravstvene smetnje i poremećaji ponašanja. Samodestruktivna ponašanja seksualno zlostavljane dece mogu kulminirati samoubistvom u doba adolescencije – kada se samoubistvo vidi kao jedini odgovor na pitanje „Reći nekome ili ne reći“.
* Zanemarivanje
Zanemarivanje je najčešći oblik zlostavljanja dece. Javlja se kad nije primereno zadovoljena neka od detetovih osnovnih životnih potreba, a može izazvati oštećenje zdravlja. U nekim slučajevima zanemarivanje je vrlo vidljivo, a u nekim je pak nevidljivo sve dok ne bude prekasno.
Zanemarivanje može ozbiljno da utiče na telesno i mentalno zdravlje, ali i da dovede do smrti deteta, naročito ako je dugotrajno i ako je počelo u prve tri godine života.
Može biti:
- Emocionalno (nezadovoljavanje emocionalnih potreba) – nedostatak topline, vaspitanja, podrške i stimulacije.
- Fizičko (nezadovoljavanje osnovnih fizičkih/telesnih potreba) uključujući sigurnost, čistoću, hranu, brigu o zdravlju i odeći.
– Medicinsko/zdravstveno (nebriga za fizičko ili mentalno zdravlje)
– Obrazovno (nezadovoljavanje obrazovnih potreba, npr. obaveznog školovanja).
Kako bi se razjasnio pojam zanemarivanje, važno je razlikovati zablude od činjenica:
| ZABLUDA |
|
ČINJENICA |
| Većina siromašnih porodica zanemaruje svoju decu. |
|
Siromaštvo nije zanemarivanje i porodice sa niskim prihodima mogu se primereno brinuti o deci. |
| Deca će prevladati posledice zanemarivanja. |
|
Mogu imati kognitivne i neurološke deficite kao posledice zanemarivanja. |
| Zanemarivanje nije tako ozbiljan problem kao zlostavljanje. |
|
Zanemarivanje je ozbiljan zdravstveni problem. |
| Ako je porodica prijavljena zbog zanemarivanja, deca se automatski oduzimaju. |
|
Deca se oduzimaju samo ako žive u uslovima opasnim za život i sigurnost. |
ZAKLJUČAK: Ukoliko se susretneš i prepoznaš neki od navedenih oblika ponašanja, povreda ili znakova zlostavljanja kod dece, važno je da ne okreneš glavu na drugu stranu. Moraš da znaš da – NIKAD NISI SAM/A! Obrati se za pomoć koleginici ili kolegi u vrtiću, stručnim saradnicima, direktoru. Postoje i nadležne institucije, kao što su centar za socijalni rad koje se bave ovakvim problemima. Ti si možda jedina vrata detetu u takvoj situaciji!
LITERATURA: Pakaški, M. (2009): „Zlostavljanje i zanemarivanje“ u Ćuk, M., Živković, D. & Korać-Mandić, D. (ur). Mentalno zdravlje, Novosadski humanitarni centar, Novi Sad.
Disgrafija je nesposobnost deteta da savlada veštinu pisanja (prema pravopisnim pravilima određenog jezika), koja se vidi u mnogobrojnim, trajnim i tipičnim greškama. Teškoće, tj. greške, nisu povezane s neznanjem pravopisa, i trajno su zastupljene bez obzira na dovoljan stepen intelektualnog i govornog razvoja,normalno stanje čula sluha i vida i redovnog školovanja.
U velikom broju slučajeva disleksija i disgrafija se kod deteta pojavljuju zajedno. Ipak, u mnogim slučajevima specifične teškoće u pisanju postoje odvojeno. Takvo dete može imati teškoće u čitanju samo na početku školovanja, a ozbiljne teškoće u pisanju ostaju mnogo duže, kada je čitanje već savladano. Statistička istraživanja pokazuju da su poremećaji u pisanju kod učenika 4., 5. i 6. razreda osnovne škole 2-3 puta češća pojava nego poremećaji u čitanju.
 DISGRAFIJA, devojčica, 12 godina,slobodan tekst
Simptomi disgrafije
U simptome disgrafije spadaju mešanje velikih i malih slova, nepravilna veličina i oblik slova, nedovršena slova, smanjena brzina pisanja ili prepisivanja, pričanje sa sobom u toku pisanja, opšta nečitljivost. Zgrčeni prsti prilikom pisanja; neobičan položaj tela, ručnog zgloba i papira prilikom pisanja; nepotrebno brisanje napisanog; neprepoznavanje velikih i malih slova, kao i normalnih i kurzivnih slova; pogrešno korišćenje margina i redova; neorganizovano pisanje po strani; nedovoljna brzina prilikom prepisivanja; opšta nečitljivost; potreba za verbalnim signalima; oslanjanje na mentalnu sliku onoga šta npr. radi ruka dok piše; primena verbalnih uputstava i sporo planiranje.
Disgrafičan rukopis je neuredan, loše postavljen u prostoru stranice na kojoj je izveden, bez jasno izvedenih margina. Tekst je često neuredan, redovi su ulomljeni, talasasti ili silaze koso, ne prate očekivan horizontalni pravac. Reči su između sebe stisnute ili je prostor između njih neujednačen, čas je širi , čas je uži. Druga grupa obeležja disgrafičnog rukopisa odnosi se na loše oblikovanje slova. Često se ispravljaju slova docrtavanjem delova, „retuširanjem“. Slova se ne nadovezuju nego se često nadodaju, sudaraju ili jedna iskaču iznad drugih. Neka su slova “atrofična“. Treću grupu obeležja disgrafičnosti čini nepoštovanje proporcija delova slova i oblikovanje slova u odnosu na tri zone u okviru kojih se rukopis postavlja.
Vrste disgrafije
Disgrafije su klasifikovane u 4 osnovne grupe:
- vizuelne,
- auditivne,
- jezičke
- grafomotorne.
Vizuelne disgrafije nastaju usled izmenjene vizuelne percepcije i diskriminacije, poremećaja vizuelne memorije, prostorne orijentacije i suženog opsega vizuelne percepcije. Najčešći simptomi su nedovoljno uočavanje razlika između slova sličnih po obliku, zbog čega dolazi do njihove zamene. Poremećaje prostorne orijenatacije naročito srećemo kod dece kod koje nije uspostavljena dominacija jedne polovine tela. Deca s tim oblikom disgrafije imaju uglavnom dobro razvijeni usmeni govor. Teško se snalaze jedino u upotrebljavanju reči koje imaju prostorno i vremensko značenje. Gotovo nikada ne upotrebljavaju ili u govoru mešaju predloge „ispred“, „iza“, „iznad“, „između“, parove prideva „tanak-debeo“, „uzak-širok“, „kratak-dugačak“, „visok-nizak“ i sl. U većini slučajeva zamenjuju ih rečima „veliki-mali“. Teško im je razlikovati surotno značenje svakog od tih pojmova. Iako skoro sva deca s poremećajem u čitanju i pisanju teško usvajaju pojmove „levo-desno“, za ovu kategoriju dece taj je zadatak posebno naporan. U pisanju se neformiranost vizualno-prostorne percepcije i orijentacije manifestuje u mešanju slova. Kako možemo prepoznati vizuelne greške? Dete veoma teško usvaja grafički oblik (optičku sliku) pojedinih slova, a u kasnijim razredima meša vizuelno slična slova. Većina dece imaju iste teškoće i u savladavanju čitanja (vizuelna disleksija). Tako se, na primjer, pisana slova „n“ i „u“ i štampana slova „b“ i „d“ razlikuju samo položajem u prostoru (isti oblik je drugačije okrenut u prostoru u odnosu na posmatrača).
Auditivne disgrafije nastaju usled nerazvijenog fonemskog sluha kada i pored normalnog fiziološkog prijema zvuka ne postoji auditivno diferenciranje fonema. Sposobnost auditivnog uočavanja razlika između akustički sličnih glasova uslov je za izgradnju jasne auditivne predstave tih glasova, pa ne raspolaže ni odgovarajućom auditivnom memorijom za njih. Auditivne disgrafije dolaze do izražaja u diktatu i u svim oblicima samostalnog pisanja.
Jezičke disgrafije u osnovi imaju patološki jezički razvoj i patološki nerazvijen govor. Sreću se obično kod učenika koji imaju razvojnu disfaziju. To su deca sa oskudnim rečnikom i izrazitim agramatizmom. U sličnu kategoriju spadaju i predškolska deca s proširenim artikulacionim smetanjama. Detetu je teško da rastavlja tekst na rečenice, rečenice na reči, reči na morfeme (koren, prefiks, sufiks), slogove i foneme (na primer: „za plakao“, „ja je“, „nadrvo“, „pas tele boja“ umesto „pastelna boja“, „svakamen“ umesto „svaki kamen“, „tamrlja“ umjesto „tamna mrlja“)
Grafomotorne disgrafije proističu iz nerazvijenih i nekoordinisanih grafomotornih pokreta ruke, koji dovode u pitanje sam rukopis kao takav, a ne njegovu sadržajnu i pravopisnu (ortografsku) stranu. Deca ne mogu da savladaju poteze pisanja. Ona dopisuju elemente slova, dodaju suvišne elemente, zamenjuju slična slova (koja na početku imaju isti potez pisanja), pišu sporo, brzo se umaraju, a kada pišu brzo, čine i mnogo drugih njima netipičnih grešaka. Njihov je rukopis obično neravan, neujednačen (neka slova su veća, a neka manja, menja se nagib pisanja). Što dete duže piše, to je kvalitet lošiji
GRAFOMOTORNA DISGRAFIJA, dečak, 8 godina, diktat
Prema nivou izraženosti postoje:
- Laka disgrafija
- Izražena disgrafija
- Agrafija (potpuna nesposobnost pisanja, obično je prelazno stanje koje posle prve do druge godine školovanja prelazi u stabilnu disgrafiju, praćena je ozbiljnim specifičnim teškoćama u početnom učenju – dete ima velikih problema u učenju slova).
Dijagnoza
Deca čiji je problem disleksija i/ili disgrafija često su intelektualno natprosečna, pa na svoj poremećaj mogu da reaguju povlačenjem u sebe, izbegavanjem čitanja i pisanja i drugih školskih zadataka. Iz tog razloga, treba dete na vreme odvesti kod logopeda, koji će proceniti vrstu i težinu poremećaja i uključiti ga u tretman.
Lečenje
Na osnovu simptomatologije, izrađuju se individualni planovi i programi tretmana za svako dete. Roditelj ima važnu ulogu u realizaciji programa, koji je veoma širok i uključuje vežbe: auditivne percepcije, vizuelnog pamćenja i razlikovanja slova, grube i fine grafomotorike artikulacije glasova, logomotorike, impresivnog i ekspresivnog govora, pisanje štampanih malih i velikih slova azbuke u svesci s kvadratima, pisanje rečenica, zatim diktat, prepis i slobodan sastav.
Literatura:
http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-disgrafija.html#greske
http://www.stetoskop.info/Disgrafija-1753-c32-sickness.htm
Posmatranje je osnova za evidenciju o napretku dece i neophodna je za davanje povratnih informacija roditeljima o tome kako njihova deca napreduju i kakve su im razvojne (ne) mogućnosti. Vaspitač u dosije stavlja informacije koje je sakupio i radove koje on smatra relevantnim i tipičnim pokazateljima nekog ponašanja.
Mogu se posmatrati ponašanja dece, kontakti s drugima, emocije koje deca ispoljavaju, načini na koje pristupaju novim informacijama, načini na koje rešavaju probleme, njihova motorna spretnost, aktivnosti koje biraju, saradrnja sa drugom decom i odraslima itd. Metode posmatranja variraće od:
- sasvim kratkih anegdotskih beležaka,
- preko ozbiljnih i više sistematskih metoda posmatranja sa pažljivim odabirom uzorka ponašanja i dinamike posmatranja,
- do izrade studija za pojedinačno dete ili grupu dece
Ovde možete pogledati više o Predškolskom programu, i o beleženju zapažanja vaspitača.
http://ppredskolskip.blogspot.com/search/label/pripremni%20predskolski%20program
Na slici vidimo devojčicu, kako lepi sličicu koja predstavlja odgovarajuću emociju, na pano „moje raspoloženje“. Kasnije te emocije vaspitač beleži u odgovarajuću rubriku njenog portfolia.
Deca veoma otvoreno pokazuju svoje emocije, to možemo videti na ovoj fotografiji, koja ujedno potvrđuje njenu „izjavu“ putem sličice, koju je zalepila na prethodnoj slici.
Lista posmatranja Dobra beleška o detetu, kao rezultat našeg posmatranja, je ona koja:
http://www.tvq-walberberg.de/Methodenkompetenz.htm
Portfolio kao način praćenja i dokumentovanja dečjeg razvoja danas se sve više upotrebljava u vaspitnoj praksi.To je pozitivan način vrednovanja i procenjivanja dečjeg rada, ne samo što pruža mogućnost da se prati razvoj deteta, on omogućava vaspitaču (nastavniku), da procenjuje svoj rad, ali da taj rad procenjuju i drugi.
Funkcije portfolia:
- ocenjivanja nivoa razvoja deteta
- dokumentacijsku funkciju i
- organizatorsku funkciju, jer utiče na dalja planiranja i izvođenja v.-o. rada.
Najbolje je da se sve beleške (dečji produkti, podaci o njihovim aktivnostima, o toku razvoja i njihovim roditeljima), drže u posebnom registratoru, na javnom mestu u vaspitnoj sobi i da svima budu dostupni. Kutije u kojima se drže produkti , vaspitač može zajedno sa decom napraviti od praznih kutija za cipela.
  
 
Osim što se koristi u vaspitnoj praksi, portfolio može da se koristi i kao reklamni materijal za predstavljanje i upoznavanje roditelja sa objektom vrtića, njegovim postankom, razvojem, kao i vaspitno-obrazovnim planom i programom. Takođe, mnogi proizvođači oprema za vrtiće i dvorišta izrađuju svoj portfolio sa ponudama za potencijalne kupce, u ovom slučaju ponude usmerene vrtićima.Više o takvim portfoliama možete videti na sledećem sajtu:
http://www.olivebay.co.uk/project-details.php?pid=20
 Većina dece je u jednom razdoblju života nemirna, impulzivna ili nepažljiva. Da bi simptomi za hiperaktivnost bili klinički značajni i zadovoljavali dijagnostičke kriterijume, moraju biti izraženiji od onoga što se smatra normalnim s obzirom na detetovo doba i razvojni stupanj te u značajnom stupnju narušavati funkcionisanje u različitim aspektima dečjeg života (npr. funkcionisanje u školi, vrtiću, slobodnim aktivnostima, socijalnim odnosima).
Mnoga su istraživanja potvrdila stabilnost ovih simptoma tokom vremena. Osnovni simptomi i prateći obrasci ponašanja zadržavaju se godinama, iako kod oko polovine dece s ovim poremećajem simptomi u velikoj meri nestaju kako se oni približavaju odrasloj dobi.
Razne su studije pokušale dati odgovor na pitanje kolika je učestalost ovog poremećaja. Iako se brojke dobijene različitim studijama ponešto razlikuju, čini se da je ADHD zastupljen kod oko 1 – 5 % populacije. Pri tome se pokazalo da je on izraženiji kod dečaka nego kod djevojčica, a omer se kreće oko 2:1.
KARAKTERISTIČNA PONAŠANJA HIPERAKTIVNE DECE
- Počinje raditi pre nego sto je dobio uputstva.
- Gleda kako rade druga deca pre nego što pokuša uraditi samo.
- Radi prebrzo i čini nepotrebne greske, a ne greske povezane s neznanjem.
- Stalno je u pokretu, sve dodiruje i ne može duže vreme sedeti na jednom mestu.
- Na pitanja odgovara prebrzo i ne daje sebi dovoljno vremena da razmisli.
- Nije sposobno slediti uputstva koje se daju celoj grupi.
- Ne može zapamtiti uputstva, iako nema teškoća s pamćenjem.
- Prelazi s jedne aktivnosti na drugu i retko kada završava započete zadatke.
- Ima teškoća u organizaciji pismenih radova: oni su obično zbrkani.
- Pogrešno tumači jednostavne izjave, ne razume mnoge reči i rečenice.
- Može ponoviti izjave koje su mu rečene pre dosta vremena, a ne može ponoviti one koje su rečene nedavno.
- Lako posrne i padne, nespretno baca predmete ili mu oni padaju iz ruku.
- Lako se povodi za onom decom koja puno pričaju i prave buku, često potpuno prekine rad da bi im se pridružio.
- Previše je pričljivo, često prekida razgovor.
- Često napušta klupu i nešto pretražuje po razredu, dok druga deca mirno sede.
- Ne pazi kada nastavnik nešto objašnjava, gleda negde drugde .
- Često kaže: „Ne mogu to učiniti“ i pre nego sto pokuša, lako odustajanje posebno je uočljivo kod novih zadataka.
- Govori, peva i šapuće samo sebi.
- Ne može izraziti misli na logičan i razumljiv način.
 Normalno je da mala deca budu hiperaktivna, da su stalno u pokretu, da istražuju, da su nemirna. U okvirima normalnog razvoja motorička aktivnost se povećava do treće godine života, nakon čega se aktivnost smanjuje.
Hiperaktivnost se ponekad dijagnostikuje i kod dece mlađe od 4 – 5 godina. Takva deca: puno plaču, imaju teškoće u spavanju, često se bude, teško ih je smiriti i utešiti. Kod hiperaktivne dece ponekad se ne pojavljuje strah od odvajanja i ona su nekritična u prilaženju nepoznatim osobama.
U predškolskoj i školskoj dobi hiperaktivna su deca izrazito nestrpljiva, nikada nisu na svom mestu, ne slušaju učitelja, brbljaju dok druga deca rade u tišini. Često prekidaju rad u grupi, upadaju u reč i ometaju druge u izvršavanju zadataka ili aktivnosti.
Hiperaktivna deca imaju poteškoća u organizaciji, često zaboravljaju da ponesu knjige, pribor, skloni su gubiti svoje stvari. Zbog takvog ponašanja nastavnici hiperaktivnu decu vide kao nedisciplinovanu i zločestu. Druga deca ih u početku vide kao zabavne i zanimljive, međutim, kada hiperaktivno dete reaguje impulzivno, fizički ili verbalno napadne ili ugrozi drugo dete ili ga omete u učenju, testu ili igri, vršnjaci ga takodje počinju odbacivati.
Literatura: http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-hiperaktivnost.html
Mentalno zdravlje je naučna disciplina koja koristeći doprinose drugih nauka predstavlja skup nastojanja i mera usmerenih na zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja. Rad na zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja naziva se prevencija.
Dejvid Mikenik definiše mentalno oboljenje kao oblik devijantnog ponašanja koje je bizarno, iracionalno ili sadrži natprosečno visok nivo distresa (unutrašnje reakcije na teškoće). Ono se javlja kada misaoni procesi, osećanja ili ponašanja pojedinca odstupaju od uobičajenih očekivanja ili iskustava, a sama osoba ili neko iz njene okoline smatra da je to problem koji zahteva intervenciju.
S laičke tačke gledišta, mentalno oboljenje se obično prepoznaje po vrlo bizarnom ponašanju koje je za posmatrača besmisleno. Takvo ponašanje može da uključi besmislen govor, različite vizije, pojavu da neko vidi i čuje nešto što drugi ne vide ili ne čuju i ponašanje koje je bizarno bez očiglednog razloga. Ljudi ne oklevaju pri razlikovanju ponašanja za koje misle da je „loše“ od ponašanja za koje smatraju da je „bolesno“. Dok god u ponašanju opažaju motive ličnog interesa, skloni su da o njemu misle kao o „lošem“. Nasuprot tome, ponašanje koje izgleda besmisleno skloni su da okarakterišu kao bolesno. Na primer, siromašna osoba koja stalno krade po radnjama biće viđena kao loša, što odražava činjenicu da nemamo teškoća da joj pripišemo motive za to. Naprotiv, zbunjeni smo motivacijom vrlo bogate osobe koja radi isto i skloni smo da to ponašanje razumemo kao bolesno. Profesionalci koji se bave mentalnim zdravljem često procenjuju ponašanje slično kao i laici. Teškoća je baš u tome što ima samo nekoliko jasnih kriterijuma ili objektivnih testova pomoću kojih je moguće povući ovu razliku.
Mentalna bolest je, svakako, daleko složeniji i neuhvatljiviji pojam nego što može da izgleda. Definicija je uslovljena kulturom, ali sva društva ipak prepoznaju osobe sa ozbiljnom mentalnom bolešću kao drugačije i postupaju sa njima na poseban način.
LITERATURA
- Mikenik, D. (2005): Mentalno zdravlje i mentalna bolest: definicije i perspektive u Dimitrijević, A. (ur): Savremena shvatanja mentalnog zdravlja i mentalnog poremećaja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
- Vlajković, J. (1990): Teorija i praksa mentalne higijene, Savez društava psihologa Srbije, Beograd
Reč disleksija nastala je iz grčke reči ,,dys” – slab, loš, neprimeren, i reči ,,lexsis” – jezik, reč. To je specifični poremećaj čitanja, koje karakteriše znatno oštećenje razvoja sposobnosti čitanja koje se ne može objasniti mentalnim uzrastom problemima vida ili neadekvatinim školovanjem. Disleksija se odredjuje različitim teškoćama u oblicima jezika, često uključujući uz probleme čitanja i ozbiljne probleme u sticanju veštine pisanja.
To je poremecaj u učenju koji započinje teškoćama pri učenju i čitanju, a posle lošim pravopisom i odsutnošću lakog baratanja pisanim jezikom za razliku od govornog jezika. Nije uzrokovana intelektualnim nedostacima, manjkavim socio-kulturnim prilikama, načinom poučavanja niti ikakvim poznatim neurološkim oštećenjem. Najverovatnije je specifični poremećaj u sazrevanju koji delom iščezava kako dete postaje starije. Moguće ga je znatno smanjiti pravodobnom i ciljanom pomoći.
KAKO SVE DECA MOGU VIDETI SLOVA, REČI, REČENICE, REDOSLEDE REČENICA, TEKST?
Na ovo nam pitanje deca mogu dati različite odgovore. Neka će nam reći da vide reč koja se okreće u različitim smerovima, da slova plešu. Da se rečenice stapaju, da uopšte ne vide ni jednu tačku ili zarez i da uopšte ne mogu pratiti pogledom reči prema krajevima rečenice, da im pogled poskakuje nikako ne mogu uhvatiti red. Jedan dečak je uporno odbijao slogovno čitanje i iščitavao slovo po slovo iako je bilo jasno da bi mogao puno brže čitati samo ako prestane iščitavati slovo po slovo. Ovako je komentarisao: ,,Ali ja samo tako mogu zaustaviti slova koja poskakuju, ona će mi opet pobeći ako ih ne čitam jedno po jedno, i ja namerno neću nikad početi čitati drugačije jer ovako barem znam šta sam pročitao.”
SAVETI:
- Shvatiti, razumeti problem disleksije, treba se dodatno edukovati.
- Ne opterećivati se traženjem uzroka i mogućih ,,krivaca”
- Objasniti detetu problem uzimajući u obzir njegove mogućnosti i shvatanja s obzirom na uzrast i sposobnosti
- Dati detetu do znanja da mu želimo pomoći i da smo na njegovoj strani
- Pružiti mu osećaj da verujemo u njegove sposobnosti
- Okolinu upoznati sa detetovim problemom i potrebama
- Dati detetu psihološku podršku u vezi sa školom i okolinom
- Potražiti pomoć stručnjaka saradjivati sa njim aktivno se uključiti u terapijski proces.
- Ne kažnjavati ga za nesto sto ne može bar ne onako kako bismo mi želeli.
- Povremeno pročitati umesto njega glasno da bi razumeo i čuo vrednosti jezika pri glasnom čitanju.
Literatura:
http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-sto-je-disleksija.html
 Diskalkulija je specifični poremećaj računanja koje karakteriše oštećenje sposobnosti računanja, koje se ne može objasniti nedovoljnom mentalnom razvijenošću ili neadekvatnim školovanjem.
Kako prepoznati diskalkulično dete?
U procesu učenja matematike sva deca čine više ili manje grešaka. Ona kojoj je matematika težak predmet uče sporije i čine više grešaka. Deca s diskalkulijom razlikuju se po tome što imaju mnogo neuobičajenih specifičnih grešaka.
Najčešce su to sledeće greške:
Parafazične supsitutcije (neispravna upotreba brojeva pri čitanju, pisanju i računanju) Dete zamenjuje jedan broj nekim drugim. Takve zamene nemaju nikakve veze s teškoćama u razumevanju pojma broja. Greške se dešavaju i upotrebom digitrona. Kada računa pomoću digitrona detetov prst jednostavno pritiska pogrešnu tipku.Dete svaki put zamenjuje neke druge brojeve a pri tome nije reč o sličnosti oblika ili prostornog položaja brojeva.
Perseveracije (greške ,,zaglavljivanja”) Dete ponavlja isti broj ili radnju više puta, i nije u stanju preći na sledeći korak ni u pisanju ni u računanju. Primer: Ako je u zadatku znak + on nastavlja da sabira brojeve bez obzira što se znak promenio.
Usporenost Dete daje ispravan odgovor, ali mu je potrebno mnogo više vremena nego što je uobičajeno u njegovoj dobi. Na primer za odgovor 1+ 9 = 10 treba mu više od 3 sekunde.
Vizuelne greške Dete pogrešno prepoznaje računske simbole i relativan položaj znakova i zbog toga obavlja pogrešno prepoznaje broj. Na primer + prepoznaje kao – pa umesto sabiranja oduzima
Slabo pamćenje i prepoznavanje niza brojeva Dete može imati teškoće s pamćenjem vlastitog broja telefona. Zna se dogoditi da neće prepoznati telefonski broj ako je izgovoren ili zapisan na drugačiji način.
Saveti:
Važno je da roditelji shvate da njihovo dete nije lenjo, bezobrazno već da ono ne može da razume izvesne stvari koje se od njega traže u školi.
Roditelji bi trebali da prihvate teškoće svog deteta i da sve zahtete usklade sa njegovim realnim mogućnostima.
Pomoći detetu da razume svoj poremećaj i da ga prihvati i pomoći mu da razvije samopoštovanje.
Literatura:
http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-diskalkulija.html
Rod i mentalno zdravlje: da li više psihopatoloških fenomena pokazuju žene ili muškarci i zašto
Jedna od najdubljih socijalnih podela u našoj kulturi je ona koju pravimo po rodu. Ova podela utiče na kompletan život jedne individue: oblikuje njene životne izbore, odnose sa drugima, očekivanja koji drugi imaju od nje itd., te iz ovoga jasno sledi da ta podela utiče na naša unutrašnja stanja, psihološka i emotivna.
Mnogi psiholozi i teoretičari bavili su se ovakvim pitanjima i pokušavali da ustanove kako se podela po rodu odražava na unutrašnji život muškarca/žene, kao i koji se problemi češće javljaju kao posledica ove podele. Većina teoretičara se slaže da nema razlika u opštim stopama psihopatologije kod oba pola, ali tipovi psihopatologija se razlikuju: žene pokazuju više stope depresivnosti i anksioznosti (za koje se kaže da su „internalizujući“ poremećaji), dok muškarci pokazuju više stope zloupotrebe supstanci i antisocijalnih poremećaja (koji se nazivaju „eksternalizujući“ poremećaji).
Zašto je sve to tako može se objasniti razmatranjem tzv. ‘muških’ i ‘ženskih’ poslova i odgovornosti. Naime, u našem društvu (ali i mnogim drugim društvima) i dalje postoji zastupljenost patrijarhalne porodice (iako izmenjena, neka obeležja su i dalje primetna), u kojoj je muškarac glava porodice i ujedno njen ‘vođa’, hranitelj, onaj koji zarađuje i od koga ekonomski status porodice direktno zavisi, što postavlja ženu u inferioran položaj, jer je ona po tradicionalnim shvatanjima vezana za kuću i staranje o deci. Sam taj nedostatak moći, stvara u ženi osećaj manje vrednosti i podređenosti mužu što može bitno uticati na njenu sliku o sebi i sklonost ka depresivnim poremećajima.
Kada su modernije porodice u pitanju, u kojima su i žene zaposlene, takođe postoji sklonost ka depresiji (jedan od razloga može biti to što žena u mnogo slučajeva manje zarađuje od muškarca) ili anksioznosti, jer žena pored obaveza na poslu ima obaveze i u kući i oko staranja o deci, čime se udvostručava broj njenih obaveza i stvara veći stres i napetost.
Za razliku od žena, muškarci su skloniji tome da stoički podnose probleme, kako na poslu tako i u domu jer kao hranitelji porodice smatraju da je njihova dužnost da ostanu stabilni i sposobni i da ne pokažu slabosti. Postoji istraživanje Svetske Zdravstvene Organizacije (SZO) u kojem je ustanovljeno da žene mnogo češće traže pomoć psihologa, psihijatra ili drugog stručnog lica za razliku od muškaraca. Stoga se zaključuje da muškarci više trpe ili ignorišu postojanje problema sve dok on ne postane kritičan. Oni i više i češće konzumiraju preterane količine alkohola i droga. Oni češće doživljavaju ekstremne fizičke posledice dejstva zloupotrebljenih supstanci – „prekidi filma“, halucinacije, delirijum. Mnogi psiholozi smatraju da je ovo jedan od načina na koji ‘beže’ od problema; zato su muškarci podložniji da izgrade zavisnost od ovih supstanci. Na osnovu istraživanja SZO, otkriveno je da neki muškarci nakon veće životne traume, kao što je gubitak posla, ekonomska kriza, razvod itd., imaju veće sklonosti da razviju bolest zavisnosti od žena.
Međutim, kada su teža psihopatološka stanja u pitanju, kao što je šizofrenija ili bipolarni poremećaj (koji zahvataju manje od 2 % populacije), ne postoji dokaz o uslovljenosti rodom, dakle zahvata jednako muškarce i žene.
Ovo su još neke od statistika SZO:
- Depresivni poremećaji zabeleženi su kod 41,9 % žena i 29,3 % muškaraca;
- Starije žene češće obolevaju od demencije, za razliku od starijih muškaraca;
- 1 od 5 muškaraca tokom života razvije bolest zavisnosti od neke psihoaktivne supstance, dok 1 od 12 žena razvije istu;
- Do 2020- te godine predviđa se da će unipolarna depresija biti jedan od najzastupljenijih mentalnih poremećaja, duplo češća kod žena;
- Psihopatska, delikventna i antisocijalna ponašanja dvostruko su češća kod muškaraca;
- PTSD – Post traumatski stresni sindrom češći je kod žena i ženske dece jer su više izložene seksualnom i fizičkom zlostavljanju u porodici.
Izvor: http://www.who.int/en/
|
|
