Porodica, roditelji i njihov uticaj na decu obavezno su postali predmet različitih istraživanja koja obuhvataju široku lepezu važnih pitanja i problema. Budući da vaspitanje u porodici predstavlja dug i složen proces, utvrđivanje uloge i uticaja porodice i roditelja na podizanje i vaspitanje dece i mladih, često znači veliku nepoznanicu ili niz nepoznanica koje zahtevaju bržljivo proučavanje.
Normalni proces podizanja i vaspitanja dece može da bude poremećen, ili čak ugrožen, nekim potresima u porodici, kao što su: bolest, razvod roditelja, smrt jednog od roditelja ili smrt bliskih osoba, bolesti zavisnosti nekog od članova porodice,siromaštvo, izbeglištvo. Ti faktori su često povezani i svi, zajedno ili odvojeno, snano utiču na stabilnost dece, njihovo samopoimanje, njihov odnos prema vršnjacima, njihov uspeh u školi i život uopšte.
Dečije prilagođavanje izvan kuće u velikoj meri zavisi od vrste odnosa koji postaje u porodici, jer je porodica najznačajniji agens za socijalizaciju dece.
Pored porodice, veliki značaj i uticaj na vaspitanje dece i mladih imaju institucije izvan porodice i porodičnog doma: predškolske ustanove, škola, vanškolske institucije za decu i mlade, kao i savremeni mas-mediji.
Od velikog broja pitanja koja se odnose na porodicu, roditelje i podizanje i vaspitanje dece i mladih, u ovom istraživanju pžnja je usmerena na pitanja o tome kako roditelji i prema kojim svojstvima (osobinama) opažaju i prepoznaju darovito i talentovano dete, kakvo je njihovo mišljenje o darovitoj i talentovanoj deci i njihovom primernom obrazovanju i vaspitanju.
IZVOR:
- Grandić, R.,letić, M. „Roditelji i nastavnici o darovitoj deci i mladima“, Novi Sad, 2009.
Mišljenje i stavovi roditelja mogu biti od velike pomoći za otkrivanje darovitosti, budući da oni mogu dati potrebnije informacije o razvoju osobinama deteta u odnosu na druge.
Roditelji su u prilici da kontuirano opažaju sve reakcije i karakteristike u ponašanju svoje dece. Zbog toga su u situaciji da pomognu i podrže razvoj sposobnosti uz uslov da su solidno pedagoški obrazovni.
- Bloom smatra da su porodice i nastavnici presudni faktor na putu darovitog deteta ka izvrsnosti.
- Stojković konstatuje da roditelji najčešće prvi zapažaju da njihovo dete ima široka interesovanja, veliku radoznalost, dobro pamćenje i dr.
- Viner smatra da porodica ima najveću odgovornost za razvoj darovite dece i da podrška roditelja u svim razvojnim periodima aposebno u ranom detinjstvu predstavlja odlučujući faktor za razvoj darovite dece.
- Mnoga istraživanja koja su se bavila identifikacijom, darovitosti, a u kojima su , ukazuje dok su roditeljima bili uključeni i roditelji, darovitog D.neophodne precizne informacije u pogledu karakteristika po kojima se daroviti pojedinac razlikuje od svojih vršnjaka. Većina roditelja ne zna šta znači biti darovit. Istraživanje obavljamo na populaciji roditelja odlikaša, pokazuje da roditelji pre prepoznaju posebne talente nego nadprosečnu opštu inteligenciju.
- Mnoge studije su pokazale da u većini kultura porodice ohrabruju više dečake nego devojčice da budu nezavisni, odgovorni i sposobni da preuzimaju odgovornost i da ovakav stav može promeniti njihov pristup prema školi, uspehu i dr.
- Istraživaći su u ispitivanju odnosa porodica darovitost dece, uglavnom usmereni na proučavanje ekonomskog i obrazovnog statusa majke. Iako se ne želi zanemariti uticaj ovih faktora kada je u pitanju potencijalna motorička darovitost učenika, biti usmereno ka proveravanju komponenti roditelja da uspešno prepoznaju znake motoričke darovitosti svoje dece.
- IZVOR:
- Sturza- Milić, N: Identifikacija motoričke sposobnosti, Integralnost razvoja, Rani motorni razvoj, Visoka šola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, Vršac 2009.
Nema sumnje da je porodica kao specifična biosocijalna zajednica ljudi, jedna od najznačajnijih društvenih grupa. Specifičnost porodice iskazana je time što se ona u sociologiji obično svrstava u tzv.primarne društvene grupe. Taj termin je uveo američki sociolog Čarls Kuli, a pod njim je podrazumevao one grupe koje je se odlikuju velikom ličnom prisnošću (tu su odnosi licem u lice), saradnjom i solidarnošću. One su primarne u tom smislu što su univerzalne i što su najvažnije za formiranje društvene prirode i ideala pojedinca.
Kao i sve druge društvene grupe, porodica je posrednik između društva i pojedinca,ali je ona i ovde specifična po tome što zadovoljava veći broj potreba i vrši više funkcija od bilo koje druge društvene grupe. Porodica je, dakle, kompleksna društvena grupa sa čitavim nizom značajnih funkcija, koje su se istorijski menjale i menjaju, kako u odnosu na društvo tako i u odnosu na pojedince.Specifičnost porodice kao bio- socijalne i psihičke zejednice ljudi i njena posebna uloga u društvu i u životu pojedinca iziskuje poseban pristup njenom proučavanju, što se do sada nije u velikoj meri uvažavalo.
Porodica je specifična društvena grupa koja se istorijski razvijala i menjala, u kojoj se prepliću društveno-ekonomski, biološki i psihički činioci. Bioločki karakter porodice je jedan od osnovnih obeležja. Ono obuhvata dve vrste međusobno povezanih ali različitih odnosa u kojima se prožimaju biološki, psihološki i društveni elementi. A to su: zadovoljavanje polnog nagona i emotivnih potreba ljudi, rađanje i podizanje dece. Iako se ove kategorije mogu odvijati i izvan porodice, one se najvećim delom odvijaju u porodici.
Iako nam se čini da o porodici uglavnom dosta toga znamo, njeno naučno proučavanje nije nimalo lako. Tako da u ovoj oblasti postoji niz neraščišćenih pitanja i problema, počev od istorijskog razvoja porodice, preko njene strukture i funkcije, odnosa prema globalnom društvu, unutrašnjih odnosa i dinamke. Složenost porodice kao posebne društvene grupe i teškoće koje se javljaju u njenom proučavanju iziskije saradnju velikog broja nauka, kako prirodnih, tako i društvenih. Više o pojmu porodice.
Literatura: Mučibabić M. (2006) : Porodica-kontroverze i izazovi, Beograd
Od velikog je značaja za dete kao ličnost da živi i odrasta u porodici u kojoj postoje oba roditelja i da ti isti roditelji vole i na pravilan način ,,podižu“ svoje dete.To se ogleda u vaspitanju, ishrani i j0š mnogo toga. Veoma veliki uticaj na kasniji, odnosno budući život deteta ima to da li je dete odrastalo sa samo jednim roditeljem. Dete koje je raslo samo sa jednim roditeljem, često, kada odraste i samo postane roditelj, ne može pružiti svome detetu ljubav koju on nije dobijao od strane svog roditelja. Iz pomenutog razloga veoma je bitno da je porodica na okupu, da sve u porodici funkcioniše kako treba, da u suprotnom ne ostavi negativan uticaj na dete koje tu živi. To dete jednog dana će i samo postati roditelj koje će imati svoje dete koje treba da na najbolji način odraste. I zato je porodica igra veoma važnu ulogu za buduće roditelje, uopšte za buduće civilizacije.
Sigurno je da svaka ličnost u svom svakodnevnom životu, radu, oblicima ponašanja, vidovima sudelovanja u društvu, načinu provođenja slobodnog vremena, stavovima, interesima itd., nosi obeležja svoje porodice. Uslovi porodičnog života, posebno pravu sliku o braku, porodici, o odnosima – dete dobija u vlastitoj porodici. Među elemente porodičnog života koji su najvažniji za razvoj ličnosti deteta su:
materijalni uslovi života vezani za socio – ekonomski položaj porodice;
profesionalni nivo roditelja;
kulturni nivo porodice;
struktura porodice;
promena životne sredine;
nivo aspiracije roditelja itd.
Za porodicu se može reći da ona daje osećaj pripadanja porodici/roditeljima, ljubav i poštovanje među članovima porodice, sigurnost i stabilnost, što niko drugi to ne može dati detetu. Bez porodice dete ne bi moglo steći oblike ponašanja koji su tipični za čoveka, jer ono rođenjem ne donosi ništa (samo dispozicije), sve stiče u okolini koja ga okružuje i koja na njega deluje, a prva takva je upravo porodica. Porodični uslovi mogu značajno uticati i na socijalnu diferencijaciju i šanse deteta u školskom uspehu. I obrazovanje je takođe važno. Porodice su pozvane da ljubavlju i bliskošću svojim članovima ublaže osećanje anksioznosti i očajanja koji su rezultat neuspeha da se čovek snađe u širem društvu.
Više o tome na sajtu
Kada je reč o istorijskom razvoju porodice, treba reći da postoje dva osnovna gledišta o ovom pitanju: (1) da je monogamna porodica osnovni i univerzalni oblik porodice; i (2) da je porodica istorijski i prostorno promenljiva društvena grupa, koju na nižim stupnjevima društvenog života ne nalazimo u monogamnom obliku.
Prvu tezu zastupali su neki antički filozofi, zatim rimski pravnici i hrišćanski teolozi, a razvili su je Ogist Kont, Frederik Le Plej i Vestermark. Kont je smatrao da patrijahalna porodica u kojoj dominiraju muškarci oduvek postojala, da je nerazrešivost braka opšte obeležje porodice i da je žena bila inferiorniji pol. Sl.tvrde i Frederik, Le Plej i Vestermark. Suprotno njima, Post tvrdi da je monogamni brak proizašao iz čiste zajednice žena, prolazeći kroz etape ograničene zajednice žena, poliandriju i poliginiju.Na nižem stepenu divljaštva ljudi su živeli u hordama. U njima nisu postojali izdiferencirani porodični odnosi, pa je čitavo društvo predstavljalo istovremno i jednu porodicu. Pretpostavlja se da je tada vladao promiskuitet, opšta sloboda polnih odnosa. Svaka žena je pripadala svakom muškarcu, a deca su bila zajednička.Morgan smatra da se iz ovog stanja neregulisanih polnih odnosa vrlo rano izdiferencirala takozvana ,,porodica krvnog srodstva,,. U njoj je vladao princip endogamije – polni odnosi su dozvoljeni samo unutar te grupe, ali ne i izvan nje. I dalje, bračni odnosi su ostvarivani po generacijama – svi dedovi i babe u okviru porodice međusobno su muževi i žene. Takav je slučaj i sa njihovom decom – očevi i majke, koji čine drugi krug supružnika a njihova deca treći krug supružnika. Znači zabrana počinje da važi samo po vertikalnoj liniji – roditelji i deca. Iz ovoga nastaje novi oblik porodice ,,punalua’’. I ona je oblik grupnog braka ali za razliku od prethodnog, koji se zasniva na principu endogamije, ovaj se zasniva na principu egzogamije.Sa razvojem društva i promenama u društvenoj strukturi, koje su izazvane razvojem proizvodnih snaga i produkcionih odnosa, nastajali su i smenjivali se pojedini oblici istorijskog života, od najprimitivnijih do savremenih.
Biološki karakter porodice je jedno od njenih osnovnih obeležja. ono obuhvata dve vrste međusobno povezanih, ali i različitih odnosa u kojima se prožimaju biološki, psihološki i društveni elementi: zadovoljavanje polnog nagona i emotivnih potreba ljudi, pa i rađanje i podizanje dece.
Alkoholizam je socijalni problem koji je u našoj sredini prisutan kao rastuća pojava koja permanentno ugrožava osim zdravstvenih i socijalne funkcije porodice.
Alkoholizam nije problem samo pojedinca već svih onih koji su uključeni u život „obolelog“. Obzirom na to da je svaki čovek član neke porodice njegova zavist od alkohola odražava se i na ostale članove . Jasno je da ukoliko je alkoholičar, on nikako ne može biti alkoholičar negde drugde, negde van porodice. Oni zajedno startuju i istovremeno utiču na sve faze razvoja alkoholizma.
Razlozi za veliki broj alkoholičara leže u činjenici da je alkohol lako dostupan. Njegova se magična moć krije u činjenici da brzo i lako menja sliku stvarnosti, pojačava ili oslabljuje određena osećanja, čini drugačijim doživljaje.
Kod alkoholičara najpre se pojavljuju socijalni simptomi koji se manifestuju poremećenim ponašanjem i sukobima unutar porodice, raskidanjem veza među članovima porodice. Alkoholičar ugrožava i svog partnera i svoju decu, zbog čega porodica postaje bolesna i sistem vrednovanja ljudskih kvaliteta, poštovanja ličnosti, pa i samih egzistencijalnih potreba porodice biva poremećen.
Ovakva porodica nije u mogućnosti da odgovori društvenim normama i njeno vršenje bioloških, ekonomskih i psiho-socijalnih funkcija je ispod društvenih kriterijuma. Odlike jedne ovakve porodice su: neusklađenost stavova među njenim članovima, neuravnoteženi odnosi, slaba komunikacija, siromašan socijalni život koji vodi do potpune socijalne izolacije. S psihološkog stanovišta, članovi takvih porodica su često socijalno neizgrađene ličnosti, emocionalno nezrele, intelektualno ograničene ili u najblažem slučaju ličnosti određene čitavim sistemom kompleksa,povećanjem neurotičnosti, te poremećajima navika i ponašanja, problemima u učenju i socijalizaciji i dr. Iz pedagoškog iskustva je poznato da se deca iz takvih porodica najteže vaspitavaju, priklanjaju redu, radu i disciplini. To su nesrećna deca koja obično svoje psihološko stanje manifestuju agresivnošću, nepoštovanjem drugova, a i samih prosvetnih radnika.
Izvor: alkoholizam.com
Od kako postoje ljudi uvek je bilo onih koji su se odavali alkoholu, drogi i drugim vrstama zavisnosti. Ma o kakvoj zavisnosti da je reč, posledice koje one izazivaju uvek su teške za celu porodicu, a posebno za decu. Ispitivanja su pokazala da takve porodice vremenom sebe dovode do društvene izolacije, da je kod dece iz takvih porodica poremećena normalna socijalizacija i da se javlja identifikacija sa roditeljima.
Kao jedan od ozbiljnijih i složenijh uzroka koji dovode do poremećaja u životu cele porodice javlja se alkoholizam.
Psihička zavisnost naziva se još i emocionalna zavisnost i za glavnu karakteristiku ima gubitak kontrole u pijenju, s tim da postoji mogućnost apstinencije. Podrazumeva želju, žudnju za alkoholom.
Fizička zavisnost podrazumeva metaboličku glad za alkoholom, koja je propraćena nemogućnošću apstinencije. Odlikuje je svakodnevno pijenje, odmah izjutra. Ako koncentracija alkohola padne u krvi, javljaju se apstinencijalni simptomi: premor, nemir, razdražljivost, glavobolja, mučnina, povraćanje, depresivna simptomatologija. Obično alkoholičar nema gubitka kontrole u pijenju, ne zapada u teška pijana stanja, ali je stalno pod dejstvom alkohola.
Situaciona zavisnost podrazumeva pijenje isključivo u određenim situacijama, prilikama.
- Tolerancija (podnošljivost) – vremenom je potrebna veća količina alkohola da bi se čovek napio. Javlja se zbog poremećaja prenosa nadražaja u CNS-u. Radi se o adaptacijskim promenama CNS-a, te se može govoriti o celularnoj ili farmakodinamskoj toleranciji. Kod povećanja tolerancije na alkohol, kod nekih ljudi javlja se i porast tolerancije na druge lekove. Može se razviti i kod umerenih konzumenata. Postignuta tolerancija se ne smanjuje bez obzira koliki je period bio između dva pijenja.
Vršena su brojna istraživanja i dokazano je da u porodicama u kojima je zastupljen alkoholizam je prisutna nemoć u obavljanju osnovnih vaspitnih funkcija, među supružnicima su prisutni mržnja i sažaljenje, poremećen je seksualni život, te ovakva porodica važi za socijalno izolovanu grupu.
Alkoholizam se može lečiti, ali i u onim slučajevima kada dođe do izlečenja člana porodice, posledice koje trpe ostali retko kada da mogu u potpunosti da se uklone. Ostaju traume i tragovi koji se nose kroz ceo život.
Literatura: Grandić, R. Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad, 2007
Odnos prema darovitosti se menjao kroz istorijske epohe u zavisnosti od ekonomskog i društvenog razvoja. Interesovanje za poznavanje i pripremanje darovite dece naročito se razvija u drugom delu XX veka.
Danas pažnju većine ljudi, privlači sport. Mnogi autori smatraju da je u suštini fenomena darovitosti, talenata i kreativnosti, oduvek bilo više predpostavljenog i nejasnog, nego konkretnog i operativnog. U različitim društvenim periodima darovitost je različito definisana. Danas se o pojmu darovitosti ne govori samo u smislu intelektualne darovitosti, već se ti pojmovi uveliko proširuju. Toj tendenciji u svetu, a i u našoj zemlji, znatno je doprinela Gardenova teorija, o višestrukoj inteligenciji,prema kojoj se darovitost može manifestovati u više različitih oblasti. Svaki vid inteligencije upotrebljava jedan specifičan sistem simbola kao osnovna jedinica za procesiranje informacije.Darovitost, obdarenost i talenat ili visoke prirode sposobnosti su različiti termini pod kojima se obično podrazumevaju izuzetna postignuća pojedinaca u jednoj ili više oblasti uslovljena sposobnostima po kojima se on izdvaja od ostale populacije.
U našoj stručnoj javnosti najčešće se koriste dva termina darovitost (neobdareno,obdarena) deca, i talentovano dete.
- Talenat-manifestvovanje sposobnosti, kao orginalna kombinacija usvijenih naslednih funkcija dispozicija i opercionih sistema.
Danas je u primeni termin Genijalnost koji podrazumeva redak sklop visokih sposobnosti,osobina ličnosti,motivacije i sredinskih faktora. O vezi između darovitosti i talentovanosti ima više različitih shvatanja. Za neke autore darovitost ukazuje na potencijalne sposobnosti atalenat na iskazne. Prema nekim shvatanjima talenat postaje subkategorija darovitosti, odnosno darovitost sadrži veliku raznolikost sposobnosti, talenata ili sklonosti.
S obzirom na to da dilema u vezi odnosa navedenih termina nije rešena priklonićemo se shvatanjima da je darovitost u osnovi svakog talenta i da talenat u bilo kojoj oblasti neće biti moguć ukoliko osoba nije darovita.
- IZVOR:
- Sturza-Milić, N: Identifikacija motoričke sposobnosti, Integralnost razvoja, Rani motorički razvoj, Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, Vršac 2009.
Iako polazimo od toga da se glavni uzroci moraju tražiti u porodici, ne možemo okretati glavu od činjenice da su i društvo i država odgovorni za razvoj i porast maloletničke delinkvencije. Psihološki profil maloletnih delinkvenata je različit. Oni potiču kako iz siromašnih porodica, tako i iz bogatih. U siromašnim porodicama problem je što roditelji nemaju vremena da vode računa o svojoj deci, brinući o tome kako će preživeti sutra. Teška ekonomska i finansijska situacija i nemaština glavni su uzroci vaspitne zapuštenosti ove dece. Slična je situacija i u bogatim porodicama, bar kad je u pitanju lišenost mladih vaspitne brige.
Takođe, deca provode dosta vremena u gledanju televizijskih programa, tako da, želeli mi to ili ne, pojedine scene ostaju u njihovoj podsvesti. Gledanje vestern filmova, trilera i čitanje krimi – romana, onoga što se nekada zvalo šund, izaziva u mladima potrebu oponašanja junaka iz filmova i romana. Nemali je broj slučajeva nastanka bandi sa imenima i radnjama koja su istovetna sa imenima i radnjama pomenutih filmova. Nabavljanje kostima i opreme koje bi im poslužilo za što verniju kopiju filma, povlači za sobom pljačkanje sopstvene ili pordice iz susedstva. Nije isključeno ni razbojničko ponašanje kako bi se ostvario željeni cilj. Ta ista deca, u svojoj igri koriste pravo oružje, te uvek ima povređenih i ranjenih. Njihovo opravdanje za takve postupke jeste da se to isto desilo na filmu, oni su videli.
Naravno, televizija je tek sekundarni činilac u razvoju kriminalističke svesti kod maloletnika. Primarni mogu biti dezorganizovana, rastrojena porodica ili pak genetičke predispozicije. Međutim, zasluge medija se ne mogu iskjučiti niti zanemariti. Upravo iz tog razloga, medijski sadržaj se treba preispitati, jer kao što je već navedeno, mediji imaju etičku i moralnu odgovornost prema svojoj publici, ma kakva ona bila i ma kojoj starosnoj grupi pripadala.
Naučno je dokazano da deca koja žive u sredinama (područjima) sa izraženom stopom nasilja, više i češće potpadaju pod negativne uticaje kriminalističkih filmova i šund- literature, negoli deca iz sredine sa manjom stopom kriminaliteta. Tako dolazimo do zaključka da, pored porodice sa patološkim problemima, veliki uticaj na kriminalnu svest kod dece ima i neorganizovana sredina. Istraživanjima koja su vršena kao priprema za ovaj rad, došlo se do saznanja o uticajima koje masovna kultura ima na maloletničku delinkvenciju i učinjen je pokušaj da se objasne bar neka pitanja vezana za taj gorući problem u društvu i iznesu negativni uticaji koje masovna kultura ima na omladinu.
Izlišno je govoriti da je ova problematika samo približno dotaknuta, jer predstavlja izuzetno složen problem o kojem mnogi psiholozi, sociolozi, pedagozi i drugi naučnici i danas diskutuju. Odgovori na još mnoga pitanja!
Darovitost se najčešće ispoljava kroz konkretne oblasti ljudske delatnosti kao što su nauka,umetnost ili sport. Nema pravila o br. oblasti u kojima jedna osoba može biti izuzetna. Postoje velike individualne razlike među darovitim osobama u pogledu količine dara koji poseduju.
Darovitost se može tretirati kao jedinstven fenomen. U tom slučaju, postoje određena zajednička svojstva pojedinaca bez obzira na oblast u kojoj su daroviti. Mnogi autori smatraju da motorička darovitost predstavlja jedan vid expresije darovitosti, ali ne ulaze u suštini određenja navedenog fenomena i motoričom darovitošću se bave veoma površno. Najčešće korišćena definicija darovitosti koja se može primeniti i na motorički domen, definicija koju je predložio Morland.
Prema navedenom autoru, darovita i talentovana deca su ona koja su identifikovana od strane profesionalno kvalifikovanih lica i koja su zbog izuzetnih sposobnosti u mogućnosti da ostvare visoka postignuća. Ova deca pokazuju svoje potencijale sposobnosti i ostvaruju ih u nekoj od sl. oblasti:
- opštim intelektualnim sposobnostima
- specijalnim akademskim sposobnostima
- kreativnim ili produktivnom mišljenju
- psihomotornim sposobnostima
- sposobnostima u vodstvu
- vizuelnim ili sličnim umetnostima.
Gardner vidi visoke sposobnosti o korišćenju tela u izražavanju, lakoću, tečnost pokreta, smisao za umerenost pokreta, sposobnost za ritam, snagu, brzinu, kordinaciju i tečnost.
Gane navodi pet domena sposobnosti među kojima se senzomotorna darovitost. Daroviti su prirodne sposobnosti koje imaju genetsku osnovu i mogu se opaziti u toku detetovog školovanja. Po njemu su potencijali mogu lakše uočiti kod manje dece, yato što su uticaji iz okoline i sistematsko učenje delovali samo u ograničenoj meri. Daroviti tj. prirodni potencijal progresivno se transformišu u talente.
Wyrk definiše motoričku darovitost kao sposobnost produkcije brojnih i orginalnih motoričkih odgovora na odgovarajuči određeni podsticaj.
Pod dečijom darovitošću uglavnom se podrazumeva uspešno rešavanje tekstova sposobnosti i sposobnosti za superiorno učenje. Uloga ostalih faktora ne mora biti dominantna u određennju darovitosti.
Spominju se još i redovi, mišljenja sl. autora: Termana, Volkova, Kukulja.
IZVOR:
- Sturza – Milić, N: Identifikacija motoričke sposobnosti, Integralnost razvoja, Rani motorički razvoj, Visoka sola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, Vršac 2009.
|
|
