Portfolio kao način praćenja i dokumentovanja dečjeg razvoja danas se sve više upotrebljava u vaspitnoj praksi.To je pozitivan način vrednovanja i procenjivanja dečjeg rada, ne samo što pruža mogućnost da se prati razvoj deteta, on omogućava vaspitaču (nastavniku), da procenjuje svoj rad, ali da taj rad procenjuju i drugi.
Funkcije portfolia:
- ocenjivanja nivoa razvoja deteta
- dokumentacijsku funkciju i
- organizatorsku funkciju, jer utiče na dalja planiranja i izvođenja v.-o. rada.
Najbolje je da se sve beleške (dečji produkti, podaci o njihovim aktivnostima, o toku razvoja i njihovim roditeljima), drže u posebnom registratoru, na javnom mestu u vaspitnoj sobi i da svima budu dostupni. Kutije u kojima se drže produkti , vaspitač može zajedno sa decom napraviti od praznih kutija za cipela.
  
 
Osim što se koristi u vaspitnoj praksi, portfolio može da se koristi i kao reklamni materijal za predstavljanje i upoznavanje roditelja sa objektom vrtića, njegovim postankom, razvojem, kao i vaspitno-obrazovnim planom i programom. Takođe, mnogi proizvođači oprema za vrtiće i dvorišta izrađuju svoj portfolio sa ponudama za potencijalne kupce, u ovom slučaju ponude usmerene vrtićima.Više o takvim portfoliama možete videti na sledećem sajtu:
http://www.olivebay.co.uk/project-details.php?pid=20
 Većina dece je u jednom razdoblju života nemirna, impulzivna ili nepažljiva. Da bi simptomi za hiperaktivnost bili klinički značajni i zadovoljavali dijagnostičke kriterijume, moraju biti izraženiji od onoga što se smatra normalnim s obzirom na detetovo doba i razvojni stupanj te u značajnom stupnju narušavati funkcionisanje u različitim aspektima dečjeg života (npr. funkcionisanje u školi, vrtiću, slobodnim aktivnostima, socijalnim odnosima).
Mnoga su istraživanja potvrdila stabilnost ovih simptoma tokom vremena. Osnovni simptomi i prateći obrasci ponašanja zadržavaju se godinama, iako kod oko polovine dece s ovim poremećajem simptomi u velikoj meri nestaju kako se oni približavaju odrasloj dobi.
Razne su studije pokušale dati odgovor na pitanje kolika je učestalost ovog poremećaja. Iako se brojke dobijene različitim studijama ponešto razlikuju, čini se da je ADHD zastupljen kod oko 1 – 5 % populacije. Pri tome se pokazalo da je on izraženiji kod dečaka nego kod djevojčica, a omer se kreće oko 2:1.
KARAKTERISTIČNA PONAŠANJA HIPERAKTIVNE DECE
- Počinje raditi pre nego sto je dobio uputstva.
- Gleda kako rade druga deca pre nego što pokuša uraditi samo.
- Radi prebrzo i čini nepotrebne greske, a ne greske povezane s neznanjem.
- Stalno je u pokretu, sve dodiruje i ne može duže vreme sedeti na jednom mestu.
- Na pitanja odgovara prebrzo i ne daje sebi dovoljno vremena da razmisli.
- Nije sposobno slediti uputstva koje se daju celoj grupi.
- Ne može zapamtiti uputstva, iako nema teškoća s pamćenjem.
- Prelazi s jedne aktivnosti na drugu i retko kada završava započete zadatke.
- Ima teškoća u organizaciji pismenih radova: oni su obično zbrkani.
- Pogrešno tumači jednostavne izjave, ne razume mnoge reči i rečenice.
- Može ponoviti izjave koje su mu rečene pre dosta vremena, a ne može ponoviti one koje su rečene nedavno.
- Lako posrne i padne, nespretno baca predmete ili mu oni padaju iz ruku.
- Lako se povodi za onom decom koja puno pričaju i prave buku, često potpuno prekine rad da bi im se pridružio.
- Previše je pričljivo, često prekida razgovor.
- Često napušta klupu i nešto pretražuje po razredu, dok druga deca mirno sede.
- Ne pazi kada nastavnik nešto objašnjava, gleda negde drugde .
- Često kaže: „Ne mogu to učiniti“ i pre nego sto pokuša, lako odustajanje posebno je uočljivo kod novih zadataka.
- Govori, peva i šapuće samo sebi.
- Ne može izraziti misli na logičan i razumljiv način.
 Normalno je da mala deca budu hiperaktivna, da su stalno u pokretu, da istražuju, da su nemirna. U okvirima normalnog razvoja motorička aktivnost se povećava do treće godine života, nakon čega se aktivnost smanjuje.
Hiperaktivnost se ponekad dijagnostikuje i kod dece mlađe od 4 – 5 godina. Takva deca: puno plaču, imaju teškoće u spavanju, često se bude, teško ih je smiriti i utešiti. Kod hiperaktivne dece ponekad se ne pojavljuje strah od odvajanja i ona su nekritična u prilaženju nepoznatim osobama.
U predškolskoj i školskoj dobi hiperaktivna su deca izrazito nestrpljiva, nikada nisu na svom mestu, ne slušaju učitelja, brbljaju dok druga deca rade u tišini. Često prekidaju rad u grupi, upadaju u reč i ometaju druge u izvršavanju zadataka ili aktivnosti.
Hiperaktivna deca imaju poteškoća u organizaciji, često zaboravljaju da ponesu knjige, pribor, skloni su gubiti svoje stvari. Zbog takvog ponašanja nastavnici hiperaktivnu decu vide kao nedisciplinovanu i zločestu. Druga deca ih u početku vide kao zabavne i zanimljive, međutim, kada hiperaktivno dete reaguje impulzivno, fizički ili verbalno napadne ili ugrozi drugo dete ili ga omete u učenju, testu ili igri, vršnjaci ga takodje počinju odbacivati.
Literatura: http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-hiperaktivnost.html
nisam siguran koliko je korektno da ovako naslovim članak, ali smatram da je doprinos kolege Bojana Kiša ovom blogu ogroman i da je obeležio prvih 20 dana njegovog postojanja. Naslov je istovremeno pomalo i provokativan, što meni kao autoru garantuje veću čitanost. Zapravo, želeo sam da vam se svima zahvalim.
Kada je blog 01.03.2011. pokrenut koleginica dr Tanja Nedimović je ideju odmah prihvatila i uključivši studente 10.03.2011. objavljen je prvi prilog u okviru teme „Neka pitanja mentalnog zdravlja“. Koleginici Tanji se srdačno zahvaljujem, a studentima (klikom na meni „Studenti“ možete videti o kome pišem) takodje pripadaju velike zasluge za sledeće statističke podatke. Ako bolje pogledate blog „živi“ tek 10 dana, a registrovano je preko 200 poseta, preko 900 puta su pročitani članci, konkretno danas je već preko 30 osoba pristupilo blogu (zahvaljujući možda i kišnom i hladnom danu, koji nas je iznenadio u trenutku kada smo pomislili da je konačno stiglo proleće).
Još malo brojeva: objavljeno je ukupno 30 članaka i preko 40 komentara (najbolji dokaz da je neko pročitao članak je postavljanje komentara). Iznad svih cifri stoji činjenica i da su sadržaji članaka izuzento interesantni, informativni i zasnovani na činjenicama iz brojnih izvora (literatura, Internet…). Pošto sam kao inicijator ovog bloga prvih dana pomišljao da je ovo „loša“ ideja, uverili ste me u suprotno, zato vam svima još jednom upućujem veliko HVALA i pozivam vas da se što više i što direktnije uključite u rad bloga.
A, da, počeo sam sa „Poštovani kolega Kiš,…“ predlažem vama, ali i svim studentima koji imaju šta da kažu, da iskoristite http://www.blog.rs/ (već spominjan u članku Kako (na)pisati članak – I deo). Imam utisak da vam je ovaj (naš) blog pomalo „tesan“ (ograničen na temu), a da imate mnogo toga što biste rekli i napisali, a na osnovu svega vidjenog čini mi se da imate i vernu publiku koja će vas „čitati“. Savetujem vam da pogledate i http://debeljuca.com/ blog našeg sugradjanina Ivana Ćosića, posebno (trenutno aktuelni) tekst „Napisati stoti“.
Konačno, na blogu se (od danas) nalaze prečice za praćenje putem RSS-a, o čemu ću više pisati u narednom članku.
Mentalno zdravlje je naučna disciplina koja koristeći doprinose drugih nauka predstavlja skup nastojanja i mera usmerenih na zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja. Rad na zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja naziva se prevencija.
Dejvid Mikenik definiše mentalno oboljenje kao oblik devijantnog ponašanja koje je bizarno, iracionalno ili sadrži natprosečno visok nivo distresa (unutrašnje reakcije na teškoće). Ono se javlja kada misaoni procesi, osećanja ili ponašanja pojedinca odstupaju od uobičajenih očekivanja ili iskustava, a sama osoba ili neko iz njene okoline smatra da je to problem koji zahteva intervenciju.
S laičke tačke gledišta, mentalno oboljenje se obično prepoznaje po vrlo bizarnom ponašanju koje je za posmatrača besmisleno. Takvo ponašanje može da uključi besmislen govor, različite vizije, pojavu da neko vidi i čuje nešto što drugi ne vide ili ne čuju i ponašanje koje je bizarno bez očiglednog razloga. Ljudi ne oklevaju pri razlikovanju ponašanja za koje misle da je „loše“ od ponašanja za koje smatraju da je „bolesno“. Dok god u ponašanju opažaju motive ličnog interesa, skloni su da o njemu misle kao o „lošem“. Nasuprot tome, ponašanje koje izgleda besmisleno skloni su da okarakterišu kao bolesno. Na primer, siromašna osoba koja stalno krade po radnjama biće viđena kao loša, što odražava činjenicu da nemamo teškoća da joj pripišemo motive za to. Naprotiv, zbunjeni smo motivacijom vrlo bogate osobe koja radi isto i skloni smo da to ponašanje razumemo kao bolesno. Profesionalci koji se bave mentalnim zdravljem često procenjuju ponašanje slično kao i laici. Teškoća je baš u tome što ima samo nekoliko jasnih kriterijuma ili objektivnih testova pomoću kojih je moguće povući ovu razliku.
Mentalna bolest je, svakako, daleko složeniji i neuhvatljiviji pojam nego što može da izgleda. Definicija je uslovljena kulturom, ali sva društva ipak prepoznaju osobe sa ozbiljnom mentalnom bolešću kao drugačije i postupaju sa njima na poseban način.
LITERATURA
- Mikenik, D. (2005): Mentalno zdravlje i mentalna bolest: definicije i perspektive u Dimitrijević, A. (ur): Savremena shvatanja mentalnog zdravlja i mentalnog poremećaja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
- Vlajković, J. (1990): Teorija i praksa mentalne higijene, Savez društava psihologa Srbije, Beograd
Reč disleksija nastala je iz grčke reči ,,dys” – slab, loš, neprimeren, i reči ,,lexsis” – jezik, reč. To je specifični poremećaj čitanja, koje karakteriše znatno oštećenje razvoja sposobnosti čitanja koje se ne može objasniti mentalnim uzrastom problemima vida ili neadekvatinim školovanjem. Disleksija se odredjuje različitim teškoćama u oblicima jezika, često uključujući uz probleme čitanja i ozbiljne probleme u sticanju veštine pisanja.
To je poremecaj u učenju koji započinje teškoćama pri učenju i čitanju, a posle lošim pravopisom i odsutnošću lakog baratanja pisanim jezikom za razliku od govornog jezika. Nije uzrokovana intelektualnim nedostacima, manjkavim socio-kulturnim prilikama, načinom poučavanja niti ikakvim poznatim neurološkim oštećenjem. Najverovatnije je specifični poremećaj u sazrevanju koji delom iščezava kako dete postaje starije. Moguće ga je znatno smanjiti pravodobnom i ciljanom pomoći.
KAKO SVE DECA MOGU VIDETI SLOVA, REČI, REČENICE, REDOSLEDE REČENICA, TEKST?
Na ovo nam pitanje deca mogu dati različite odgovore. Neka će nam reći da vide reč koja se okreće u različitim smerovima, da slova plešu. Da se rečenice stapaju, da uopšte ne vide ni jednu tačku ili zarez i da uopšte ne mogu pratiti pogledom reči prema krajevima rečenice, da im pogled poskakuje nikako ne mogu uhvatiti red. Jedan dečak je uporno odbijao slogovno čitanje i iščitavao slovo po slovo iako je bilo jasno da bi mogao puno brže čitati samo ako prestane iščitavati slovo po slovo. Ovako je komentarisao: ,,Ali ja samo tako mogu zaustaviti slova koja poskakuju, ona će mi opet pobeći ako ih ne čitam jedno po jedno, i ja namerno neću nikad početi čitati drugačije jer ovako barem znam šta sam pročitao.”
SAVETI:
- Shvatiti, razumeti problem disleksije, treba se dodatno edukovati.
- Ne opterećivati se traženjem uzroka i mogućih ,,krivaca”
- Objasniti detetu problem uzimajući u obzir njegove mogućnosti i shvatanja s obzirom na uzrast i sposobnosti
- Dati detetu do znanja da mu želimo pomoći i da smo na njegovoj strani
- Pružiti mu osećaj da verujemo u njegove sposobnosti
- Okolinu upoznati sa detetovim problemom i potrebama
- Dati detetu psihološku podršku u vezi sa školom i okolinom
- Potražiti pomoć stručnjaka saradjivati sa njim aktivno se uključiti u terapijski proces.
- Ne kažnjavati ga za nesto sto ne može bar ne onako kako bismo mi želeli.
- Povremeno pročitati umesto njega glasno da bi razumeo i čuo vrednosti jezika pri glasnom čitanju.
Literatura:
http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-sto-je-disleksija.html
 Diskalkulija je specifični poremećaj računanja koje karakteriše oštećenje sposobnosti računanja, koje se ne može objasniti nedovoljnom mentalnom razvijenošću ili neadekvatnim školovanjem.
Kako prepoznati diskalkulično dete?
U procesu učenja matematike sva deca čine više ili manje grešaka. Ona kojoj je matematika težak predmet uče sporije i čine više grešaka. Deca s diskalkulijom razlikuju se po tome što imaju mnogo neuobičajenih specifičnih grešaka.
Najčešce su to sledeće greške:
Parafazične supsitutcije (neispravna upotreba brojeva pri čitanju, pisanju i računanju) Dete zamenjuje jedan broj nekim drugim. Takve zamene nemaju nikakve veze s teškoćama u razumevanju pojma broja. Greške se dešavaju i upotrebom digitrona. Kada računa pomoću digitrona detetov prst jednostavno pritiska pogrešnu tipku.Dete svaki put zamenjuje neke druge brojeve a pri tome nije reč o sličnosti oblika ili prostornog položaja brojeva.
Perseveracije (greške ,,zaglavljivanja”) Dete ponavlja isti broj ili radnju više puta, i nije u stanju preći na sledeći korak ni u pisanju ni u računanju. Primer: Ako je u zadatku znak + on nastavlja da sabira brojeve bez obzira što se znak promenio.
Usporenost Dete daje ispravan odgovor, ali mu je potrebno mnogo više vremena nego što je uobičajeno u njegovoj dobi. Na primer za odgovor 1+ 9 = 10 treba mu više od 3 sekunde.
Vizuelne greške Dete pogrešno prepoznaje računske simbole i relativan položaj znakova i zbog toga obavlja pogrešno prepoznaje broj. Na primer + prepoznaje kao – pa umesto sabiranja oduzima
Slabo pamćenje i prepoznavanje niza brojeva Dete može imati teškoće s pamćenjem vlastitog broja telefona. Zna se dogoditi da neće prepoznati telefonski broj ako je izgovoren ili zapisan na drugačiji način.
Saveti:
Važno je da roditelji shvate da njihovo dete nije lenjo, bezobrazno već da ono ne može da razume izvesne stvari koje se od njega traže u školi.
Roditelji bi trebali da prihvate teškoće svog deteta i da sve zahtete usklade sa njegovim realnim mogućnostima.
Pomoći detetu da razume svoj poremećaj i da ga prihvati i pomoći mu da razvije samopoštovanje.
Literatura:
http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-diskalkulija.html
Rod i mentalno zdravlje: da li više psihopatoloških fenomena pokazuju žene ili muškarci i zašto
Jedna od najdubljih socijalnih podela u našoj kulturi je ona koju pravimo po rodu. Ova podela utiče na kompletan život jedne individue: oblikuje njene životne izbore, odnose sa drugima, očekivanja koji drugi imaju od nje itd., te iz ovoga jasno sledi da ta podela utiče na naša unutrašnja stanja, psihološka i emotivna.
Mnogi psiholozi i teoretičari bavili su se ovakvim pitanjima i pokušavali da ustanove kako se podela po rodu odražava na unutrašnji život muškarca/žene, kao i koji se problemi češće javljaju kao posledica ove podele. Većina teoretičara se slaže da nema razlika u opštim stopama psihopatologije kod oba pola, ali tipovi psihopatologija se razlikuju: žene pokazuju više stope depresivnosti i anksioznosti (za koje se kaže da su „internalizujući“ poremećaji), dok muškarci pokazuju više stope zloupotrebe supstanci i antisocijalnih poremećaja (koji se nazivaju „eksternalizujući“ poremećaji).
Zašto je sve to tako može se objasniti razmatranjem tzv. ‘muških’ i ‘ženskih’ poslova i odgovornosti. Naime, u našem društvu (ali i mnogim drugim društvima) i dalje postoji zastupljenost patrijarhalne porodice (iako izmenjena, neka obeležja su i dalje primetna), u kojoj je muškarac glava porodice i ujedno njen ‘vođa’, hranitelj, onaj koji zarađuje i od koga ekonomski status porodice direktno zavisi, što postavlja ženu u inferioran položaj, jer je ona po tradicionalnim shvatanjima vezana za kuću i staranje o deci. Sam taj nedostatak moći, stvara u ženi osećaj manje vrednosti i podređenosti mužu što može bitno uticati na njenu sliku o sebi i sklonost ka depresivnim poremećajima.
Kada su modernije porodice u pitanju, u kojima su i žene zaposlene, takođe postoji sklonost ka depresiji (jedan od razloga može biti to što žena u mnogo slučajeva manje zarađuje od muškarca) ili anksioznosti, jer žena pored obaveza na poslu ima obaveze i u kući i oko staranja o deci, čime se udvostručava broj njenih obaveza i stvara veći stres i napetost.
Za razliku od žena, muškarci su skloniji tome da stoički podnose probleme, kako na poslu tako i u domu jer kao hranitelji porodice smatraju da je njihova dužnost da ostanu stabilni i sposobni i da ne pokažu slabosti. Postoji istraživanje Svetske Zdravstvene Organizacije (SZO) u kojem je ustanovljeno da žene mnogo češće traže pomoć psihologa, psihijatra ili drugog stručnog lica za razliku od muškaraca. Stoga se zaključuje da muškarci više trpe ili ignorišu postojanje problema sve dok on ne postane kritičan. Oni i više i češće konzumiraju preterane količine alkohola i droga. Oni češće doživljavaju ekstremne fizičke posledice dejstva zloupotrebljenih supstanci – „prekidi filma“, halucinacije, delirijum. Mnogi psiholozi smatraju da je ovo jedan od načina na koji ‘beže’ od problema; zato su muškarci podložniji da izgrade zavisnost od ovih supstanci. Na osnovu istraživanja SZO, otkriveno je da neki muškarci nakon veće životne traume, kao što je gubitak posla, ekonomska kriza, razvod itd., imaju veće sklonosti da razviju bolest zavisnosti od žena.
Međutim, kada su teža psihopatološka stanja u pitanju, kao što je šizofrenija ili bipolarni poremećaj (koji zahvataju manje od 2 % populacije), ne postoji dokaz o uslovljenosti rodom, dakle zahvata jednako muškarce i žene.
Ovo su još neke od statistika SZO:
- Depresivni poremećaji zabeleženi su kod 41,9 % žena i 29,3 % muškaraca;
- Starije žene češće obolevaju od demencije, za razliku od starijih muškaraca;
- 1 od 5 muškaraca tokom života razvije bolest zavisnosti od neke psihoaktivne supstance, dok 1 od 12 žena razvije istu;
- Do 2020- te godine predviđa se da će unipolarna depresija biti jedan od najzastupljenijih mentalnih poremećaja, duplo češća kod žena;
- Psihopatska, delikventna i antisocijalna ponašanja dvostruko su češća kod muškaraca;
- PTSD – Post traumatski stresni sindrom češći je kod žena i ženske dece jer su više izložene seksualnom i fizičkom zlostavljanju u porodici.
Izvor: http://www.who.int/en/
Pre nego što odlučite da napravite svoj lični portfolio, pogledajte ponuđena rešenja, nekih poznatih kompanija, kao što su: Fujitsu, Canon, Nokia ili pojedinaca Bojana Bošnjačkog, Jill Sample i Igora Dutina Stock i Saše Aluševskog.
Fujitsu ima nov portfolio
„Globalno partnerstvo Fujitsu-a i NetApp-a formira jedan dobro ukomponovan i sveobuhvatan portfolio sistema za skladištenje podataka, koji pre svega koristi našim klijentima,” rekao je Kacuhiro Igaraši (Kazuhiro Igarashi), predsednik Jedinice za storidž-sisteme u kompaniji Fujitsu Limited. „Pojednostavili smo način na koji kupci mogu da dođu do integrisanih rešenja u sklopu našeg sveobuhvatnog portfolija Dinamičkih infrastruktura, i pomogli im da povećaju IT efikasnost i fleksibilnost. Naši klijenti jasno vide vrednost koju obezbeđujemo sa NetApp-om, što opet nije sve, zahvaljujući Fujitsuovoj globalnoj ekspertizi u domenu udruženih proizvoda.“
http://www.personalmag.rs/tag/netapp/
Canon
Kompanija Canon Europe, objavila je danas da proizvodnja šezdeset milionitog EF objektiva, 24 godine nakon proizvodnje prvog, predstavlja novu EOS prekretnicu. Priča o objektivima počela je 1987. rođenjem prve kamere iz EOS sistema, EOS 650, i od tada je bila svedok mnogih prekretničkih napredaka u tehnologijiviše na :
http://www.fotoart.rs/Vesti/Najnovije-vesti/canon-eos-600d-1100d-novi-objektivi-i-speedlight-blicevi.html
Kompanija Nokia predstavlja najnoviji model telefona Nokia C5
Kompanija Nokia danas je predstavila C5, pametni telefon optimizovan za korišćenje društvenih mreža i razmenu podataka. http://www.personalmag.rs/tag/nokia/page/8/
Igor Dutina – fotograf
Jedan minutni video prenos iz stock portfolija, po izboru fotografa Igora Dutine – 23 Mar 2010 –
http://www.youtube.com/watch?v=kE28PJbrU1s
A na ovom sajtu možete pogledati porfoliju koja sadrži i neke druge fotografije ovog mladog fotografa iz Trebinja ( Bosna i Herzegovina).
http://www.dreamstime.com/Igordutina_info
Bojana Bošnjački – portfolio njenih fotografija
http://www.blogcatalog.com/blogs/bojana-bosnjackis-portfolio
Fotografije Saše Aluševskog
http://photo.net/photos/Sasho
Portfolio u službi web dizajnera. Popis radova, izrada vlastitog portfolija, web dizajnera:
http://www.designmeltdown.com/chapters/PhotoBlog/
Jill Sample – karijerni portfolio
Kako izgleda karijerni portfolio zainteresovani mogu da pogledaju na primeru Jill Sample:
http://www.hermanagencyinc.com/jill_newton.htm
Zabavite se!
Kreirajte sami svoj portfolio u kome možete čuvati: vredne dokumente, slike, pisati dnevnik,…
Ako vas interesuje kreiranje portfolia, za više informacija obratite se na sajt http://www.webasticno.com/freelancing/kako-napraviti-dobar-portfolio/
Dok još nisu počela da govore, deca posredstvom slikovnica usvajaju reči i vezuju ih za pojmove. Stalnim ponavljanjem, postepeno usvajaju pravilan izgovor reči. Prvo usvoje da pokažu na određenu ilustraciju kada je roditelji imenuju, a potom i sama izgovaraju reči kada ih roditelji pitaju šta je naslikano u slikovnici. S obzirom na to da je kod dvogodišnjaka i trogodišnjaka posebno visok nivo zaboravljanja, stalnim pričanjem i čitanjem sadržaja slikovnica, oni zapravo ponavljaju naučene reči i usvajaju nove. Ovde je važno istaći da roditelji čim primete da je dete savladalo sve pojmove date u slikovnici, trebaju kupiti drugačiju, sa sasvim novim pojmovima.
Osim pojmova i njihovog imenovanja, mališani usvajaju i boje, pericipiraju oblike, prostorne odnose, veličine. Kako odrastaju, tako se i proširuje dijapazon usvojenih znanja pomoću dečije literature koja je roditeljima tada jedno od osnovnih sredstava za podučavanje i razvijanje spoznajne ili kognitivne sfere ličnosti.
Slušanjem bajki, deca se uvode u svet mašte gde se dešavaju nezamislivi događaji, javljaju neobični likovi i pojave. Pošto u tom razvojnim periodu još uvek nemaju izgrađenu predstavu o ovom svetu i realnosti, za njih bajke predstavljaju izvrsno sredstvo za uživljavanje u neobičan, imaginaran svijet. Neretko i sama počinju da izmišljaju svoje bajke, likove i sl. Kao što bajke imaju prednosti (razvijanje dečije mašte, imaginacije, poučnost) tako imaju i nedostatke jer prekomerno uživljavanje dece u irealan svet moglo bi kasnije imati posledice u snalaženju u konkretnim životnim situacijama, prihvatanju realnosti, rastrganosti između stvarnog i idealnog (koje se u bajkama uglavnom preferira) i sl. Devojčice koje čitaju bajke o lepim princezama, po svaku cenu žele da se poistovete sa tim likom.
Poznato je da bajke uglavnom imaju srećan kraj tako da deca život doživljavaju kao nešto jednostavno, bez nesporazuma i sukoba, poteškoća i iskušenja. Takve bajke se uglavnom baziraju na priči da siromašni ili nesrećni na kraju priče postaju sreći i tako ostaju do kraja života. Pozitvna strana takvog pristupa jeste pouka i poruka deci da ne smeju gubiti nadu u bolje sutra, ne smeju biti pesimistični. Međutim, stalno isticanje happy end-a može imati i negativne konotacije. Princezi iz bajke koja je u životu patila, sa dolaskom princa na belom konju, sva životna pitanja bivaju rešena i njih dvoje žive srećno do kraja života. No, da li je tako i u stvarnom životu? Deci je potrebna mašta (s ciljem da se razvija kreativnost), ali im je još potrebnija realnost! Treba im se objasniti da dvoje ljudi u svom zajedničkom životu mogu imati i problema, te decu naučiti kako da se sa njima nose i rešavaju ih. Dakle, zadatak roditelja nije samo da pročitaju detetu štivo, nego da ga zajedno sa njim prokomentarišu i objasne ga, odnosno preslikaju u realan svet.
Putem dečije literature, najmlađi mogu da usvoje i različite oblike ponašanja, manire, kulturne i higijenske navike, ali i da nauče kako da steknu pozitivne osobine ličnosti (požrtvovanost, izdržljivost, strpljenje, hrabrost, istinoljubivost i sl), a zanemare one negativne osobine, ali i emocije (zavist, ljubomora, laž, pohlepa, škrtost i dr.). Razumevanje i izgrađivanje emocionalne ili afektivne sfere ličnosti deteta posredstvom dečije književnosti posebno je izraženo u institucionalnom vaspitno-obrazovnom procesu. Na časovima književnosti na kojima se među ostalim čitaju zanimljive priče, deca počinju učiti o osećanjima likova. Likovi iz priča su neizbežno srećni, prestrašeni, ljubomorni i tako dalje, i deca mogu primetiti i ono zbog čega se ti likovi osećaju kako se osećaju, te kako se likovi nose s osećanjima. Takvo učenje traje kroz celo obrazovanje i kako priče postaju složenije, tako postaje složenije i emocionalno učenje. Književnost je verovatno prvi dom emocionalne inteligencije.
Moralna načela, odnosno razlikovanje dobra od zla i naklonjenost Dobru, deca najlakše mogu da nauče kroz dečiju književnost jer se uživljavaju u situaciju, zamišljaju je i tako lakše shvataju, jer je jezik i stil tog štiva prilagođen njihovom uzrastu i intelektualnim sposobnostima. Osim toga, radi se o konkretnim primerima koje deca mogu da shvate, za razliku od suvoparnih lekcija, punih apstrakcija, koje im roditelji često daju i koje stalnim ponavljanjem, na kraju, izgube svoj efekat.
Zbog toga je potrebno razumevati uzrasne karakteristike i potrebe dece, njihove psiho-socijalne sposobnosti, način razmišljanja i zaključivanja, da bi se vaspitne vrednosti znale preneti na adekvatan način prilagođen deci.
IZVOR: Dečja psihologija, Smiljanić Čolarević Vera, Beograd; Od individue do ličnosti, Dom štampe, Zenica; Emocionalni razvoj i emocionalna inteligencija- Pedagoške implikacije, Educa, Zagreb.
Čitanje je veoma važan segment života. Čitanje podstiče inteligenciju, kreativnost, jezički razvoj, obogaćuje rečnik, produbljuje maštu i razvija mnoge druge sposobnosti. Mnogo je razloga da kod dece što pre razvijemo ljubav prema knjizi i naviku čitanja. Međutim, da bi dete zavolelo knjigu roditelji treba da mu u tome pomognu. Važan je i celokupan odnos roditelja prema knjizi koji dete uči upravo od njih. Nije dovoljno da samo kupe i poklone detetu knjigu, već moraju aktivno da učestvuju u izboru i čitanju knjige i da sa ovom lepom aktivnošću počnu na vreme.
Već od 9-10 meseci preporučuje se susret sa prvom knjigom. Pri odabiranju knjiga treba obratiti pažnju ne samo na to da su zanimljive, lepe i da se roditeljima dopadaju, već i da zadovoljavaju edukativne i pre svega zdravstvene zahteve, kada se radi o najmlađem uzrastu. U prvom redu, knjige treba da budu štampane u tvrdom povezu, što znači da su listovi od kartona, plastificirani (da bi se lakše održavali), a ivice knjige obavezno zaobljene. Dete tog uzrasta tek razvija motoriku i koordinaciju pokreta i rukovanje knjigom je nezgrapno, tako da bi se obični listovi pocepali i verovatno završili u bebinim ustima, a sa oštrim ivicama beba može da se povredi.
Kompletan materijal od koga je slikovnica izrađena treba da bude ekološki i da ne bude ni na koji način štetan po dete. Slikovnice treba da imaju oznaku CE ili bilo koji dokaz da materijali od kojih je izrađena nisu toksični. To je veoma važno jer dete većinu iskustva stiče što sve proba tj. stavlja u usta.
Osim zdravstvenih zahteva važni su i edukativni zahtevi tj. da ilustracije i crteži treba budu što jednostavniji i jasniji, sa što manje detalja. Pogrešno je mišljenje da slikovnice treba da budu što šarenije. Dete treba da fokusira predmete, prepozna, imenuje i tako razvija svoj rečnik i govorne sposobnosti. Uostalom, dete uzrasta 2-3 godine uspešno razlikuje četiri boje, pa se preporučuje da slikovnice koriste četiri osnovne boje i na taj način se razvija i estetski senzibilitet kod dece.
Prve knjige su obično rečnici za bebe sa životinjama, predmetima i pojavama koji okružuju dete. Za početak je dovoljno to što dete gleda slike i pokušava da okrene stranu, a zatim da uči i nove reči… Vrlo je važan odnos roditelja i deteta za vreme čitanja slikovnice. Kako dete raste tako i njegova pažnja duže traje pa je sledeća stepenica čitanje kratkih priča, basni, zatim slede bajke koje su obavezan deo detinjstva i odrastanja koje razvijaju maštu.
|
|
