Dok još nisu počela da govore, deca posredstvom slikovnica usvajaju reči i vezuju ih za pojmove. Stalnim ponavljanjem, postepeno usvajaju pravilan izgovor reči. Prvo usvoje da pokažu na određenu ilustraciju kada je roditelji imenuju, a potom i sama izgovaraju reči kada ih roditelji pitaju šta je naslikano u slikovnici. S obzirom na to da je kod dvogodišnjaka i trogodišnjaka posebno visok nivo zaboravljanja, stalnim pričanjem i čitanjem sadržaja slikovnica, oni zapravo ponavljaju naučene reči i usvajaju nove. Ovde je važno istaći da roditelji čim primete da je dete savladalo sve pojmove date u slikovnici, trebaju kupiti drugačiju, sa sasvim novim pojmovima.
Osim pojmova i njihovog imenovanja, mališani usvajaju i boje, pericipiraju oblike, prostorne odnose, veličine. Kako odrastaju, tako se i proširuje dijapazon usvojenih znanja pomoću dečije literature koja je roditeljima tada jedno od osnovnih sredstava za podučavanje i razvijanje spoznajne ili kognitivne sfere ličnosti.
Slušanjem bajki, deca se uvode u svet mašte gde se dešavaju nezamislivi događaji, javljaju neobični likovi i pojave. Pošto u tom razvojnim periodu još uvek nemaju izgrađenu predstavu o ovom svetu i realnosti, za njih bajke predstavljaju izvrsno sredstvo za uživljavanje u neobičan, imaginaran svijet. Neretko i sama počinju da izmišljaju svoje bajke, likove i sl. Kao što bajke imaju prednosti (razvijanje dečije mašte, imaginacije, poučnost) tako imaju i nedostatke jer prekomerno uživljavanje dece u irealan svet moglo bi kasnije imati posledice u snalaženju u konkretnim životnim situacijama, prihvatanju realnosti, rastrganosti između stvarnog i idealnog (koje se u bajkama uglavnom preferira) i sl. Devojčice koje čitaju bajke o lepim princezama, po svaku cenu žele da se poistovete sa tim likom.
Poznato je da bajke uglavnom imaju srećan kraj tako da deca život doživljavaju kao nešto jednostavno, bez nesporazuma i sukoba, poteškoća i iskušenja. Takve bajke se uglavnom baziraju na priči da siromašni ili nesrećni na kraju priče postaju sreći i tako ostaju do kraja života. Pozitvna strana takvog pristupa jeste pouka i poruka deci da ne smeju gubiti nadu u bolje sutra, ne smeju biti pesimistični. Međutim, stalno isticanje happy end-a može imati i negativne konotacije. Princezi iz bajke koja je u životu patila, sa dolaskom princa na belom konju, sva životna pitanja bivaju rešena i njih dvoje žive srećno do kraja života. No, da li je tako i u stvarnom životu? Deci je potrebna mašta (s ciljem da se razvija kreativnost), ali im je još potrebnija realnost! Treba im se objasniti da dvoje ljudi u svom zajedničkom životu mogu imati i problema, te decu naučiti kako da se sa njima nose i rešavaju ih. Dakle, zadatak roditelja nije samo da pročitaju detetu štivo, nego da ga zajedno sa njim prokomentarišu i objasne ga, odnosno preslikaju u realan svet.
Putem dečije literature, najmlađi mogu da usvoje i različite oblike ponašanja, manire, kulturne i higijenske navike, ali i da nauče kako da steknu pozitivne osobine ličnosti (požrtvovanost, izdržljivost, strpljenje, hrabrost, istinoljubivost i sl), a zanemare one negativne osobine, ali i emocije (zavist, ljubomora, laž, pohlepa, škrtost i dr.). Razumevanje i izgrađivanje emocionalne ili afektivne sfere ličnosti deteta posredstvom dečije književnosti posebno je izraženo u institucionalnom vaspitno-obrazovnom procesu. Na časovima književnosti na kojima se među ostalim čitaju zanimljive priče, deca počinju učiti o osećanjima likova. Likovi iz priča su neizbežno srećni, prestrašeni, ljubomorni i tako dalje, i deca mogu primetiti i ono zbog čega se ti likovi osećaju kako se osećaju, te kako se likovi nose s osećanjima. Takvo učenje traje kroz celo obrazovanje i kako priče postaju složenije, tako postaje složenije i emocionalno učenje. Književnost je verovatno prvi dom emocionalne inteligencije.
Moralna načela, odnosno razlikovanje dobra od zla i naklonjenost Dobru, deca najlakše mogu da nauče kroz dečiju književnost jer se uživljavaju u situaciju, zamišljaju je i tako lakše shvataju, jer je jezik i stil tog štiva prilagođen njihovom uzrastu i intelektualnim sposobnostima. Osim toga, radi se o konkretnim primerima koje deca mogu da shvate, za razliku od suvoparnih lekcija, punih apstrakcija, koje im roditelji često daju i koje stalnim ponavljanjem, na kraju, izgube svoj efekat.
Zbog toga je potrebno razumevati uzrasne karakteristike i potrebe dece, njihove psiho-socijalne sposobnosti, način razmišljanja i zaključivanja, da bi se vaspitne vrednosti znale preneti na adekvatan način prilagođen deci.
IZVOR: Dečja psihologija, Smiljanić Čolarević Vera, Beograd; Od individue do ličnosti, Dom štampe, Zenica; Emocionalni razvoj i emocionalna inteligencija- Pedagoške implikacije, Educa, Zagreb.
Teorija, teorija… može nešto zanimljivo, novo u vezi ove teme? Budite kreativni, to je odlika svake književnosti, a posebno one za decu!!!