Други социјални мотив који се често спомиње у литератури јесте мотив за личном афирмацијом или за самопотврђивањем. Овај мотив се манифестује у тежњи појединца да буде признат и прихваћен од околине, да има одређен положај у друштву.
Супротност социјалног мотива и мотива самопотврђивања јесте супротност две врсте стечених мотива, социјалног и личног, друштвеног и индивидуалног мотива. Али пошто се личносг може развијати само у друштву, пошто је развој личности у ствари њена социјализација, оба мотива се могу сматрати социјалним. Насупрот биолошким мотивима, ово су психолошки мотиви, јер су настали психичким развојем личности у друштву и у односу на друштво.
Као што се говори о органским, физиолошким потребама као покретачима, тако се може говорити о социјалним и личним потребама као покретачима.
Човекове основне потребе као мотиви, а то су и његове личне потребе, јесу: да припада једној друштвеној заједници, да буде примљен и признат од ње, да буде цењен, да се о њему има добро мишљење, да друштво одобрава његово друштво и понашање, да се његово активно учешће у друштвеним стварима прима, па чак и тражи. Ово су социјални и лични мотиви уједно.
Потребе за стабилном, чврсто заснованом, позитивном сликом о себи, затим потребе за самопоштовањем и уважавањем од стране других спадају у важну групу потврда сваке нормалне људске јединке. Прву чине: успех на послу, самосталност и слобода, а другу: репутација, престиж и друштвени статус.
Мотиви задовољења сујете, амбиције, мотиви самопотврђивања, самопоштовање, самоцењења, тежња за популарношћу, тежња да се врши утицај на друге, жеља да се задобије дивљење других и сличне потребе, наглашавају више личну страну, али и те потребе су условљене друштвеном заједницом, и те потребе су производ друштва.
Мотивима који су сродни мотиви за самопотврђивање могу се сматрати и мотив за самопостигнућем, мотив за самосталношћу и мотив за самоактуализацијом.
1.Мотив за самопостигнућем манифестује се у тежњи да се сопственим напором успе у нечему и истакне пред осталима. Управо је овај мотив највише систематски истраживан у новијој психологији. Истраживања показују да је више развијен код припадника неких друштва него код припадника других.
2.Мотив за самосталношћу огледа се у тежњи људи да не буде стално под туђим надзором и притиском, да самостално решавају о стварима и одлучују, да имају самосталност.
3.Мотив за самоактуализацијом и сгваралаштвом многи аутори сматрају најкарактеристичнијим мотивом за човека.
Појам самоактуализације увео је Голдштајн. Маслов га је преузео у нешто ограниченом значењу, подразумевајући под актуализацијом човекову потребу да реализује своје способности и потенцијале.
Ова тенденција изражава се литерарно-филозофски као жеља човека да се више буде оно што јесте и да буде оно што би могао бити. Испољавање ове потребе веома варира од човека до човека. Код једног поприма жеље да буде идеалан родитељ, код другог славан спортиста, код трећег уметник или научник. Бројни су људи код којих ова потреба не поприма неки израженији облик, већ се задовољава преко нижих система потреба.
Наводе се бројни докази да су потребе за сазнањем и разумевањем базична, а не научне потребе. Неке од њих:
1. У понашању виших животињских врста сусрећу се облици реаговања који се могу, највероватније, протумачити као радозналосг.
2. Испитвања нормалних људи показују да у њима посгоји јака жеља за спознајом нових, непознатих и необјашњивих метива.
3. Потреба за сазнањем новог и радозналост јављају се рано, на дечјем узрасгу, у свим културама и у оквиру свих социоекономских испитивања становништва, задовољење потреба из ове групе има за последицу осећање пријатности и доприноси самопотвђивању и учвршћењу осећања сигурности.
Организам, према мишљењу физиолога Кенона, аутоматски тежи да услед недостатка или вишка неке материје у организму, насталу неравнотежу одсграни и да оствари равнотежу. Овакво аутоматско јављање активности организма ради успостављања баланса у организму назива Кенон хомеостазом.
Он је у хомеостатичке процесе саморегулације укључио:
1. Садржај воде у крви,
2. Садржај соли,
3. Садржај шећера,
4. Садржај протеина,
5. Садржај калцијума,
6. Садржај кисеоника,
7. Равнотежу асцидне базе,
8. Константну температуру крви.
Биолошки мотиви се не задовољавају код човека на било који начин и по било коју цену. Под утицајем друштвених норми они се задовољавају само на одређени начин, са одређеним објектима и под одрећеним условима. Закљу-чујемо да су биолошки мотиви код човека социјализовани.
За разумевање понашања појединца од биолошких мотива најважнији су: мотив глади и жеђи, матерински мотив и сексуални мотив.
Мотиви глади и жеђи
Мотиви глади и жеђи почивају на потреби за одређеним хемијским супста-нцама. Јављају се кад у организму наступи недостатак одређених хранљивих материја или воде. Овај недостатак доводи до физиолошких промена и до неравнотеже организма. Ту неравнотежу доживљавамо као напетост организма, као немир и, ако се томе придружи и замишљање објекта којима је могуће отклонити напетост и задовољити потребу, говоримо о мотиву глади, односно о мотиву жеђи.
Матерински мотиви
Матерински мотив, према многим истраживањима састоји се од два мотива:
• Мотив да се имају деца и
• Мотив да се брине о већ рођеној деци.
Сексуални мотив
Специфичну физиолошку основу овога мотива код развијеног појединца представља функционисање ендокриних жлезда, а посебно гонада (полних жлезда) и хипофизе. Секреција хормона андрогена (тестостерона и андростерона код мушкараца, а естрогена код жена непосредно је узрок јављања сексуалне тежње.
Сексуални мотив код човека није мање зависан од различитих психолошких фактора него од физиолошких процеса који чине његову основу. Општа је појава да и само где су органски основи сексуалног мотива нормални често нема јављања тог мотива. To показује појава импотенције код мушкара-ца и фригидитета код жена и у случајевима где је физиолошки механизам овог мотива неоштећен и нормалан. He престаје сексуално интересовање и сексуа-лна активност са климактеријумом и завршетком климактеријума ни код жена ни код мушкараца.
Остале биолошке потребе и мотиви
To су потребе за кисеоником, потреба за одређеном температуром, потре-ба за излучивањем сувишних материјала из организма, за избегавањем бола, за одмором.
Социјални мотиви
Социјалним мотивима називају се они мотиви који се не базирају на органским, већ на психолошким потребама које се могу задовољити само уз директно или индиректно учешће других људи. Обично се истичу две врсге оваквих потреба: потреба за друштвом и потреба за признањем у друштву. На овим двема групама потреба почивају најважнији социјални мотиви.
Али и многе друге такозване психолошке потребе, потребе које не захтевају директно учешће других људи, имају важну улогу у понашању човека. Многе такве психолошке потребе формирају се на основу личног искусгва појединца, па се мотивима које се на њима базирају говори као о личним или персоналним мотивима. Таквих персоналних мотива има веома велики број.
Неки аутори међу ове мотиве убрајају такозване персоналне сгавове и интересе. Многи, међутим, и овим мотивима говоре као о социјалним мотивима, јер и њихово задовољење захтева постојање друштва и известан, иако не директан, контакт са другим особама.
Психолошке потребе, па и социјални мотиви који на њима почивају, могу бити веома интезивни. Поједини социјални мотиви често могу бити толико интезивни да се ради њиховог задовољења одриче задовољење и виталних биолошких мотива, као што то показују, нпр. штрајкови глађу и различита херојска дела у којима се излаже живот највећој опасности или чак намерно свесно жртвује.
Грегарни мотив
Грегарни или афилијативни мотив манифестује се у тежњи да се буде у друштву са другима и тежњи појединца да буде прихваћен као члан заједнице и да сарађује са осталима на заједничким пословима, у избегавању осамљености која се осећа као непријатност и као тешкоћа. Назива се и мотивом за друштвом или друштвеним мотивом.
Са обзиром да је то универзални мотив, тј. мотив који налазимо код свих појединаца, и јер је често веома јак мотив већи број аутора сматра тај мотив урођеним мотивом. Говорећи о теоријама личности споменули смо да тако мисле Идлер и Фроле. Фроле је мишљења да је мотив за друштвом формиран у току развитка људског рода и да га данас појединац наслеђује, а не стиче у току индивидуалног живота. Други аутори заступају мишљење да грегарни мотив није урођен. Иако прихватају универзалност овог мотива, они сматрају да се стиче у току живота и да има свој извор у беспомоћносги детета. Са обзиром да се дете не може одржати ни најкраћи период времена без помоћи и старања других, развија се још у најранијем детињству потреба за ослањањем на друге и за додиром са другима.
Потреба за припадањем и љубављу човека задовољава се налазећи своје место у свету у коме живи. Да би нашао то своје место, мора бити прихваћен од других, мора са другима успостављати хармоничне односе, успети у послу и успети у браку.
Готово сви психолози и психијатри се слажу да је незадовољена потреба за љубављу један од најважнијих и један од најчешћих извора неприлагођености.
Особине које преци стичу животним искуством преносе се као урођене особине или навике наслеђем на потомке. У доба Лемарка мало се знало о културном и социјалном „наспеђу“, о преношењу не наслеђем преко клице већ традицијом разних културних и социјалних тековина са генерације на генерацију. Онда се предпостављало нпр., да постоји религијски инстинкти, који се од предака на-слеђују рођењем, преко клице, иако се код њих првобитно сасгојао само из стечених религијских навика. Сада се зна да се такве навике стичу учењем од родитеља и нарочито установа које се старају о религијском васпитавању.Дете се не рађа религиозно, већ га средина васпитава да буде религиозно или анти-религиозно.
Задовољавање мотива глади различито је у различитим културама и код појединаца.
У неким културама једе се само једном дневно и јасан осећај глади јавља се само једном дневно, док се у нашој култури тај оброк односи на три пута дневно.
Никаквог физиолошког разлога нема да људи не једу месо различитих животиња, али ће човек наше културе изузетно или никад појести нпр. месо мачке, змије или сл.
Мотиви конзумирања хране могу бити међутим сасвим независне од потребе за храном. У том списку жеља за одређеном врстом хране може да подстиче човека на активност и он једе да би уживао у укусу извесних јела. Исто тако тренутне активности могу привремено да инхибирају глад док одго-варајући спољашњи стимуланси могу да је подстакну.
Мотив за јелом може бити израз и у служби више мотива и то знатно сложенијих нпр. потреба за сигурношћу, скретање пажње, изражавање свог незадовољства итд.
Резимирајући сазнања о мотиву глади за даље разматрање процеса храњења код деце, за нас је значајно:
• Да је мотив глади биолошки мотив условљен физиолошким стањем организма.
• Да значајно зависи од психолошких и социјалних фактора, који могу да поремете физиолошку потребу за узимањем хране.
• Да спречавање задовољења мотива глади има негативне последице по развој организма и личности.
Превасходно физиолошки стимуланс још на најранијем узрасту комбинује се са социјалним и психолошким факторима, јер дете има потребу за узимањем хране, али начин на који ће узети ту храну, оно учи од најранијег узраста.
Кроз прве комуникације детета са мајком и којој храњење у раном детињству, заузима битно место, дете формира свој однос према свету.
Према овоме суштина питања налази се у:
1.Осећању сигурности-несигурности, које породица пружа детету кроз дететово уверење да је вољено, безбедно, да има своје поље истраживања и да има прилику да се искаже као личност.
2.У ставовима родитеља према детету, који одређују и обрасци односа родитељ-дете и могу бити повољни, али и неповољни по развој детета као што су: неприхватање детета, презасићеност , претерано строга дисциплина, недоследни ставови у васпитању, претерано строги морални стандарди и целокупна психолошка ситуација у породици.
Ако се са дететом поступа грубо при јелу, најчешће се тако поступа и у осталим ситуацијама.
У жељи да дете све поједе, праве се ритуали па дете тада једе само због задовољства, које ритуал причињава.
Исто тако, често се задовољство које храна причињава везује не за праву храну, него за погрешну у смислу „Ако поједеш спанаћ ићи ћеш тамо и тамо или добићеш чоколаду“ чиме права храна представља средства за постизање другог циља, а не задовољства.
Одбијање хране се јавља као потешкоћа у исхрани. To представља структуралнији проблем у чијој је основи поремећен однос дете-средина.
Избирљивост у врстама јела, као и потешкоће које се јављају везане за особу која детету даје храну, јављају се у мањем степену и резултирају углавном као последица неадекватних навика у задовољавању мотива глади и поступака везаних непосредно за узимање хране.
Поступци родитеља представљају углавном две крајности. To су поступци, које карактеришу или грубост (присила уз дохрањивање), благ и недоследан однос (повлађивање детету) или се иде ипак линијом мањег отпора (не чини се ништа).
Нико неће порећи да постоји урођена сексуална тежња и код човека, али та тежња, а нарочито њено испољавање и задовољење, се социјализује учењем под притиском социјално-културних захтева чак и код најпримитивнијих племена, а поготово код културних људи. Средина мења испољавање и начин задовољења чак и неких најосновнијих органских потреба као урођених тежњи.
- Istraživanje o pitanju kako odrasli, kako su, svako na određen način, zainteresovani za darovitu decu i mlade, razumevaju (shvataju) pojmove i termine darovitosi i talenat, donelo je zanimljiva saznanja. Budući da su ispitivanjem obuhvaćene dve grupe odraslih, roditelji i nastavnici, bilo je korisno saglegati kako oni shvataju jedan složen i aktuelan problem kakav je darovitost.
- Posle detaljnog prikaza poimanja fenomena darovitosti prema grupama ispitanika, nameće se niz pitanja. Pre svih, nameće se pitanje sličnosti i razlika utvrđenih ovim ispitivanjem. Shvatanje darovitosti i talenata kao dara prirode, gena, „božijeg dara“,roditelji i nastavnici različito vrednuju. Dok je kod roditelja ova grupa svojstava pri vrhu rang-liste, kod nastavnika ona zauzima skromno peto mesto. Rezultati ispitivanja pokazuju da obe grupe ispitanika ovom svojstvu pridaju mali značaj.
- Ispitivanje je, na naše veliko razočarenje, pokazalo da su obe grupe odraslih u maloj meri zainteresovane za darovitu i talentovanu decu (učenike), što se vidi u zanemarljivom procentu onih koji su naveli iskaze koji se odnose na stavove prema darovitosti i kako sa takvom decom (učenicima) treba raditi. Začuđivanje je što nijedan nastavnik nije dao takav iskaz, budući da se od njih, po tom pitanju, očekuje više nego od roditelja. Smatramoda se time treba više pozaboraviti kako bi se unele pozitivne promene u klimu ukupnog rada sa darovitim učenicima.
- IZVOR:
- Grandić, R., letić, M.“Roditelji i nastavnici o darovitoj deci i mladima“, Novi Sad,2009.
Daroviti se, prema školskom uspehu, mogu svrstati u dve grupe: prvu čine oni koji veoma lako i sa izuzetnim uspehom, možda i za kraće vreme od ostalih, završavaju školu, dok se druga grupa sastoji od darovitih koji, mimo svih očekivanja, doživljavaju neuspeh. Razlozi za to uključuju intelektualnu inhibiciju, perfekcionizam i neadekvatan stav prema neuspehu („depresija uspeha“), zatim nedostatak stimulacije i dosađivanje na časovima, tendenciju ka posvećivanju nekim određenim pitanjima koji nisu u bliskoj vezi sa školskim gradivom ( ali su primerena na njihovim visokim sposobnostima) i zapostavljenju školskih obaveza, itd. Školski neuspeh darovitih prate i izvesne emocionalne teškoće zbog kojih oni često stižu do psihijatra. Imajući u vidu, svakako da su mišljenja nastavnika o školskom uspehu darovitih od velike važnosti za razumevanje te pojave.
Na samom kraju pitali smo nastavnike koje oblike vaspitanja i obrazovanja oo darovitih oni smatraju primerenim. Činjenica da znatno mani broj nastavnika ističe nepoželjna nego poželjna svojstva darovitih može se shvatiti kao posledica, kakonjihova iskustva sa određenim darovitim pojedincima, tako i realne slike koju, opšte uzev, ti pojedinci stvaraju kod svojih nastavnika.
Za nastavnike su daroviti pre svega oni koji poseduju određene intelektualne karakteristike. Daleko manji broj nastavnika je svojstva darovitih prepoznao u motivaciji i učenju, dok su ostala svojstva (svojstva u oblasti ponašanja, uža svojstva ličnosti, kreativna i emocionalna svojstva) bila zastupljena u samo nekoliko odgovora.
Ovakvo mišljenje dele nastavnici oba pola, kao i nastavnici različitog radnog staža.
- IZVOR:
- Grandić, R.,Letić, M.“Roditelji i nastavnici o darovitoj deci i mladima“,Novi Sad,2009.
Neadekvatni socijalni uslovi se u mnogim istraživanjima darovitosti, pojavljuju kao bitan faktor koji izaziva različite probleme u vaspitanju i obrazovanju darovite dece i mladih. U obezbeđivanje optimalnih uslova i oblika rada sa darovitima, pored odnosa darovito dete-odrasli, veoma vazno je itanje odnosa darovito dete-vršnjaci, odnosno pitanje kakav je položaj darovite dece u društvu vršnjaka.
Budući da se često smatra da darovita deca nisu uvek i omiljena pokušali smo da utvrdimo kako roditelji u našem uzroku vide ovaj socijalni aspekt darovitosti. Većina roditelja smatra da poznaju svoje dete, što govori o povoljnim uslovima i dobroj osnovi za opšte pozitivne ishode porodičnog vaspitanja i obrazovanja. Ispoljena je tndencija da veću sigurnost u proceni sopstvenog deteta pokazuju majke u odnosu na očeve. Mesto stanovanja predstavlja značajnu varjablu koja uslovljava razlike između roditelja iz grada i roditelja sa sela. Blagu prednost u proceni pokazali su roditelji kji žive u gradu.
Roditelji uglavnom su zadovoljni radom i školskim uspehom svoje dece. To zadovoljstvo u većoj meri pokazuju roditelji iz grada, što navodi na zaključak da su roditelji sa sela, iako ne nezadovoljni, ipak nešto oprezniji kada se govori o radu i uspehu njihove dece.
Ne postoje značajne razlike u procenjenim razlozima omiljenosti i neomiljenosti između roditelja sa sela i i iz grada, kao ni između roditelja različitog pola, tj. isplatni roditelji razloge (ne)omiljenosti vide na sličan način. Mišljenje roditelja je u skladu i sa evropskim pedagoškim tendencijama izrečenim u brojnim dokumentima o darovitoj derci.
- IZVOR:
- Grandić, R., letić, M.“Roditelji i nastavnici o darovitoj deci i mladima“, Novi Sad, 2009.
U vremenu kojem živimo od izuzetne važnosti otkrivanje darovitih, posebno dece, kako bi im se pružila svestrana podrška i pomoć u svakom pogledu. Prvi na frontu buđenja latentnih sposobnosti, mogućnosti, uočavanja, prepoznavanja, utvrđivanja opštih i pojedinačnih darovitosti ili talentovanosti za pojedine oblasti, su porodica, predškolska ustanova, škole svih nivoa i vrsta, kao i okruženje individue.
Roditelji, vaspitači, pedagoški kadrovi u školi-učitelji, nastavnici,profesori, pedagozi, psiholozi, socijalni radnici i drugi stručni saradnici, imaju posebnu važnost u ovoj oblasti. Njihova uloga je stalna, premanentna, nemerljiva, nezamenjiva, preko potrebna i stalno nova.
Identifikacija izvesnih pojedinaca kao darovitih ali utvrđivanje njihove darovitosti, jedan je od značajnih preduslova bilo kakve akcije na ovom području. Kao preduslov ili, čak, početak akcije,identifikacija nameće niz pitanja na koja, prema sadašnjem stanju naših saznanja u ovoj oblasti, nije moguće dati jednoznačne odgovore.
Naime, savremena shvatanja o značaju prve tri godine života u psihičkom razvoju deteta je da se posvete veoma ranoj identifikaciji darovitosti. Uprilog tome idu i nalazi nekih istraživača da se izvesne sposobnosti kao što su verbalna, numerička, sposobnost rezonovanja, prostorne orijentacije ili, u nekim izuzetnim slučajevima, muzičke ili psihomotorne sposobnosti, veoma ramo izdiferenciraju.
Nasuprut tome, mnogi stručnjaci su mišljenja da se pomenute sposobnosti, naročito tokom ranog detinjstva, ali i u predškolskom periodu, prilično ujednačeno razvijaju i da do značajnih diferenciracija dolazi tek nakon tog perioda.
IZVOR:
- Grandić, R., Letić, M.“ Roditelji nastavnici o darovitoj deci i mladima“, Novi Sad, 2009.
Име ,,Роман“ означавало је, првобитно, сваки спис писан на романском језику. Роман је творевина новог века, и у њему се јавља нови однос према свету.
Класификација романа омогућава, са једне стране, лакше разумевање целокупног састава уметничке прозе. Тематска класификација романа је најстарија и најпознатија класификација. према поменуој класификацији као врсте романа најчесшће се спомињу : друштвени, психолошки, историјски, љубавни, криминалистички роман…
Карактеристике романа:
- Чврста фабула;
- Хронолошки след догађаја;
- Дуже време радње;
- Јеноставност и
- Свезнајући приповедач у 3. лицу
Подела романа-
- Роман есеј-тип модерног романа где се приповедање допуњава асоцијацијама и осећањима;
- Идеја-овде спада све, као што је машта или неке друге замисли, ослобођeн је стварности,…
 Модерни роман вуче корене од дела ,,Злочин и казна“ Ф. М. Достојевског, а први прави роман је циклус ,,У трагању за изгубљеним временом“ Marcela Prousta. 
Савремени или постмодерни роман настаје 60их и 7оих година XX века. дело почиње да се третира као променљиво, вишезначајно, као структура где се потпуно отвара читаоцу и његовој интерпретацији.
Роман је најопсежнији и најсложенији прозни облик. Писац приповедач ниже бројне догађаје, ликове, описе, приказује друштво као целину. Данас је роман најпопуларнија књижевна форма.
http://www.svetknjiga.com/index.php
Za objašnjavanje darovitosti, francuski psiholog Moris Dabes, je upotrebio veoma zanimljiv pojam i termin „buđenje“. Podsticanje darovitosti se i sastoji u brižljivom i sistematskom buđenju radoznalosti, aktivnosti, ekspresije, kritičkog mišljenja… Što je uzrast niži, ovo „buđenje“ je značajnije.
Za decu predškolskog uzrasta, veoma su važni stimulativni programi koji se obavljaju u okviru igre, zato što je igra prirodni i najbolji način ispoljavanja detetove aktivnosti i njegove ličnosti. U radu sa predškolskom decom treba polaziti od onoga što dete ume, može i hoće, a vaspitači bi podsticali ispoljavanje dečjih razvojnih potencijala.
Z. Krnjajić, iznosi zahteve za podsticanje dece koji se mogu smatrati principima uspešnog podsticanja to su:
1. obezbeđivanje stimulativnih uslova za svu decu u kojima će se sposobnosti i darovi prepoznavati, ispoljavati, razvijati i negovati;
2. pružanje stimulativnih programa kojima bi bila obuhvaćena sva deca (ona koja su uključena u predškolske institucije);
3. na mlađim uzrastima je primerenije bavljenje procesima i obezbeđivanje povoljne klime i stimulativne atmosfere;
4. značaj faktora razvoja: stimulativnih uslova i podrške za razvoj sposobnosti i ispoljavanja darova kao i uloga roditelja, vaspitača i socijalno-kulturne sredine;
5. značaj ranog izlaganja i uvođenje dece u određene domene od strane odraslih i putem specijalizovanih instrukcija;
6. značaj nekognitivnih aspekata razvoja, kao i specifičnih domena u kome se ispoljava darovitost;
7. značaj ranih iskustava, stimulativne sredine i interakcije dece sa odraslima;
8. značaj praćenja sposobnosti, interesovanja i potreba svakog deteta;
9. odlučujuća uloga koja u ranom detinjstvu imaju roditelji, naročito majka, a kasnije ovu ulogu sve više preuzimaju značajni odrasli, kao što su vaspitači, učitelji i drugi.
U svetu postoji puno podsticajnih programa; ali mi ćemo se osvrnuti na jedan koji se u našim uslovima pokazao kao veoma uspešan. Iznećemo njegove najbitnije osobenosti koje su značajne za uspešan razvoj dece, posebno darovite. To je program Branke Pavlović koji je prikazan na Okruglom stolu Više škole za obrazovanje vaspitača u Vršcu 1995. godine.
Ovaj program nosi naslov „Školica-pametnica“, i njime se unapređuje kognitivno-emocionalno iskustvo i stimulišu kreativna ispoljavanja dece na uzrastu od 4-7 g.
U ovom programu su primenjeni:
1. Grupni oblici rada (sa istim i diferenciranim zadacima)
2. Rad u parovima (dva deteta, dete i odrasli)
Primenjene su sledeće metode:
1. Metod razgovora
2. Metod grafičkih radova (uz primenu kombinovanih tehnika)
3. Metod demonstracije
Edukativni sadržaji su obuhvatali različite testove i forme igara:
1. igre perciptivnih detalja i odnosa deo-celina;
2. grafomotorne igre;
3. logičke igre;
4. receptivne igre;
5. igre verbalne fluentnosti, razumevanja i igre pamćenja;
6. igre izražavanja emocija i samopoštovanja u grupi;
7. kooperativne igre;
8. igre mašte i
9. stvaralačke igre.
U radu su korišćene:
– grafičke olovke
– drvene bojice
– flomasteri
A povremeno i:
– akvarel papir;
– akvarel boje;
– hamer-papir (za zajedničko crtanje).
Grupe su bile sastavljene od dvadesetoro dece, a rad se obavljao dva puta nedeljno po jedan i po sat.
Poznati pedagog, E. Kamenov je izložio postupke podsticanja i razvoja dečjeg stvaralaštva (1995). I on podvlači značaj stvaranja povoljnih uslova za raznovrsne, prvenstveno kreativne, aktivnosti svakog deteta u kojima najvažnije mesto pripada različitim vrstama igara. Pri tome je neophodno maksimalno uvažavanje individualnih interesovanja dece, njihovih sklonosti, mogućnosti i potreba.
Literatura:
1. Bosiljka, Đ., (2005), Darovitost i kreativnost dece i mladih, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac.
2. Kamenov, E., (1995), Program za razvoj kreativnosti, Zbornik Više škole za obrazovanje vaspitača 1, Vršac.
3. Krnjaić, Z., (1996), Stimulativni programi i procesna dijagnostika, Zbornik Više škole za obrazovanje vaspitača 2, Vršac.
4. Pavlović, B., (1995), „Školica-pametnica“ – program podsticanja kreativnih ispoljavanja kod dece predškolskog uzrasta, Zbornik Više škole za obrazovanje vaspitača 1, Vršac.
|
|
