Vaspitanje je neizbežno i osobeno sredstvo podsticanja i razvijanja individualnih sposobnosti i oblikovanja celovite ličnosti svakog čoveka. Nema čoveka kome vaspitanje kao pomoć i sredstvo individualnog razvijanja i samorazvijanja, samovaspitanja, nije potrbno na svakom razvojnom nivou njegovog ljudskog bića – telesnom i duhovnom.
Vaspitanje je proces podsticanja i omogućavanja individualnog razvoja koje traje, kod svakog čoveka, od rođenja do kraja čovekovog života.
Vaspitanje je moćno kada izvire iz čovekova života i kada je u funkciji takvog ćivota od rođenja do smrti.
Vaspitanje je moćno kada polazi od polazi od čovekove prirode, kada je utaknotu u tu prirodu, kada doprinosi individualnom razvijanju prirode svakog čoveka.
Pravo na individualnost , na osobenost i različitost svakog od drugih ljudskih bića, na svoju sopstvenu ličnost i njeno nesputano razvijanje i oblikovanje – temelji su istinskog i pravog vaspitanja.
Svaki pojedinac, kao osobena individualnost, sa svim svojim nasleđenim i stečenim potencijalima, predstavlja pravi temelj i ishodište istinskog vaspitanja čoveka kao ljudskog bića, njegovog oblikovanja kao ličnosti. Drugi temelji polazište proizilazi iz čovekove neizbežne pripadnosti ljudskoj grupi, zajednici, društvu. Čovek je neodvojiv od grupe, od života u grupi da drugim ljudskim bićima. Van ljudske grupe čovek prestaje da bude čovek. Van grupe prestaje vaspitanje čoveka. Samo u grupi čovek može da se samorealizuje kao istinski čovek.
Vaspitanje je međuljudski odnos. Ono je to samo kada se u tim odnosima uvažava i poštuje sloboda i individualna različitost svakog čoveka obuhvaćenog tim odnosima. To je i jedino ograničenje koje ne narušava prirodu pravog vaspitanja. Sloboda jednog čoveka u životu, pa i u vaspitanju, može biti ograničena samo isto takvom slobodom drugog čoveka, člana iste ljudske grupe.
Vaspitanje je uspešno kada je utkano u komunikaciju pojedinca sa grupom, grupe sa pojedincem, grupe sa grupom.
Vaspitanje kao međuljudski odnosi komunokacija slobodnih pojedinaca i grupa veoma je bogato i raznovrsno po sadržajima, metodama, sredstvima, simbolima, po oblicima ispoljava i ostvarivanja takve komunikacije i odnosa u toj komunikaciji.
Vaspitanje je uzajamno delovanje i uticanje, davanje i prihvatanje, samodavanje i samouticanje.
Literatura:
Nikola Potkonjak, „XX vek: Ni »vek deteta« ni vek pedagogije. Ima nade… XXI vek“, Novi Sad, 2003.
- U vreme kada je do droge veoma lako doći i kada sve više mladih proba psihoaktivne supstance sasvim je opravdan strah svakog roditelja da i njegovo dete ne krene ovom stranputicom.
Kako se ponašati, šta im reći da do toga ne dođe, pitali smo Nenada Stevanovića, koordinatora savetovališta u Centru za prevenciju narkomanije opštine Zvezdara, koji više od deceniju radi s porodicama čija su deca probala droge ili postala zavisnici.
Osnovno je da droga ne sme biti tabu tema u kući. O tome mora otvoreno da se razgovara s decom. Roditelji često smatraju da nema potrebe za tim jer misle da se to neće dogoditi njihovoj deci, već nekoj drugoj. Međutim, niko od droge nije vakcinisan i svakome može da se desi da proba – kaže on.
O štetnosti droge može da se razgovara i s detetom predškolskog uzrasta, ali ozbiljniji razgovori primereni su uzrastu od 10 i 11 godina jer je, kaže naš sagovornik, dete tada dovoljno zrelo da zna o čemu mu se govori. Međutim, primećuje on, i mnogi roditelji i sami o drogama znaju malo najviše zato što misle da se to njihovoj deci neće dogoditi.
– A trebalo bi da znaju i kako droga deluje, i kako izgleda, i kako da po ponašanju deteta primete da je probalo. Uvek mogu da se besplatno jave našem savetovalištu, da dođu i informišu se – kaže Stevanović.
Uz karakteristične spoljne simptome, navodi naš sagovornik, menja se i kompletan stil života jer osoba počinje da laže i izvodi razne manipulacije kako bi prikrila posledice koje uzimanje droge izaziva.
OPASNA DOSADA NA RASPUSTU
Stevanović navodi da roditelji treba da budu posebno oprezni sada, u vreme raspusta, kada deca imaju mnogo slobodnog vremena.
– U dosadi i dokolici veći je rizik da deca posegnu za drogom. Prvo se kreće s alkoholom, a onda prelazi na marihuanu, pa na eksperimentisanje s težim drogama, mada lakih i teških droga nema. Deca obično čuju od nekog drugog da je on probao, pa se i kod njih javi radoznalost da i sami tako prekrate dosadu. Zato je od presudne važnosti osmisliti im slobodno vreme i organizovati sportske i druge aktivnosti kako bi se deca što manje dosađivala.
UPOZNAJTE NJIHOVO DRUŠTVO
Prema njegovim rečima, roditelji moraju da znaju s kim se njihova deca druže, da insistiraju da se upoznaju s tom decom. Po mogućnosti i s njihovim roditeljima, kako bi mogli da razmenjuju informacije.
– Poznavanje drugara je neophodno jer od njih dosta toga može da se sazna. Mi smo u savetovalištu imali slučaj jednog momka čiji je drug rekao njegovom starijem bratu da se on drogira i tako se za slučaj i saznalo – priča Stevanović.
Važno je pratiti i na kakvim mestima se deca kreću, a, kako kaže naš sagovornik, više od 90 odsto roditelja koji su dolazili u savetovalište nisu imali pojma gde im deca izlaze. Treba se, kaže on, raspitati kakva su to mesta, šta se na njima dešava, pa i otići tamo. Naravno, sam, a ne s detetom. Ukoliko roditelji procene da je bolje da im dete tamo ne ide, treba to da im i zabrane. Isto kao i druženje s decom za koju znaju da uzimaju psihoaktivne supstance, jer se tako smanjuje mogućnost rizika da dete dođe u kontakt s drogom.
U slučaju da otkriju da dete uzima drogu, savetuje naš sagovornik, roditelji ne treba da gube vreme, već da se što pre obrate stručnjacima u savetovalištima. Što se pre jave, veća je mogućnost da dete izbave iz kandži droge.
– I da se ne nadaju da će dete samo otići na lečenje jer to se zaista retko, retko dešava – kaže Stevanović.
Roditelji su nekad skloni da preturaju po dečjim stvarima kako bi utvrdili da li njihovo dete možda uzima drogu. Preturanje po stvarima, kaže naš sagovornik, nije dobra metoda jer se tako može narušiti poverenje izgrađeno s detetom.
– Uhođenje je prihvatljivo samo kada roditelj već počne da sumnja – kaže Stevanović i navodi da se oni koji su već prešli ne heroin mogu otkriti i po tome što češće nego ranije ili naprasno počinju s drugarima da razmenjuju diskove s muzikom ili filmovima u čijim omotima se zapravo nalaze paketići heroina.
ZNACI UPOZORENJA
Marihuana
– Crvenilo beonjača i staklast pogled
– Bezrazložno smejanje
– Preterana žeđ i glad, naročito glad za slatkišima
– Kada dejstvo droge počne da popušta, javlja se apatija i osoba postaje nezainteresovana
– Odeća i kosa poprimaju karakterističan slatkast miris, sličan onom koji bi se oslobodio paljenjem biljke za čaj
Heroin
– Veoma sužene zenice, koje bukvalno postaju kao tačke. Do toga dolazi zato što je heroin anestetik, pa se pod njegovim dejstvom opuštaju mišići koji inače šire zenice oka
– Dok dejstvo traje dete postaje vredno, želi da pomogne i uradi i ono što ranije ni slučajno nije htelo
– Kada dejstvo prestane, kreće pospanost, zamišljenost, glava klone, takozvano „kljucanje“
Kokain i brze droge
– Osoba ne može da se smiri ni minut na jednom mestu i stalno mora da bude u pokretu
– Nespavanje i po tri četiri dana
– Kada se organizam iscrpi od nespavanja, utone u san koji može da traje i po dva-tri dana
Izvor: Blic žena
http://www.poslovnazena.biz/porodica/naucite-decu-da-kazu-ne-drogama-27-4904
Prilozi uvodu u pedagogiju
“Politika”,Kultura, 31.maj 2011,str.15
Na listi od sto najuticajnijih knjiga, koje su objavljene širom sveta u periodu od kraja Drugog svetskog rata do danas, nalazi se i “Nova klasa” Milovana Djilasa, čija će se stogodišnjica rodjenja obeležiti skromnim skupom u beogradskom Domu omladine 12.juna 2011. godine.
Listu je pre nekoliko godina počeo da sastavlja pokojni Ralf Darendorf, poznati britansko – nemački sociolog i filozof, a taj posao nastavilo je nekoliko stotina kritičara, filozofa i ljudi drugih profesija i profila iz mnogih zemalja sveta. Obuhvaćeno je oko milijardu i osamstotina sedamdeset miliona knjiga štampanih širom sveta.
”Nova klasa” je jedino delo na toj listi sa prostora bivše Jugoslavije i jugoistočne Evrope. Ta knjiga ima onaj značaj i uticaj koji, po oceni najuglednijih filozofa i naučnika sveta, pripada delima Hane Arent, Rolana Barta,Čerčila, Mirče Elijadea, Erika Eriksona, Ervinga Gofmana, Artura Kestlera, Prima Levija, Klod Levi Strosa, Česlava Miloša, Borisa Pasternaka, Čarlsa Snoa, Arnolda Tojnbija, Ludviga Vitgenštajna, Alberta Kamija, Elijasa Kanetija, Antonija Gramšija, K.G. Junga, Tomasa Kuna, Danijela Bela, Isaije Berlina, Lešeka Kolakovskog, Aleksandra Solženjicina, Milana Kundere, Norberta Bobija itd., a završava se delima naših savremenika kao što su Stiven Hoking, Ričard Dokins, Frensis Fukujama, Edvard Said, Žan Bodrijar, Robert Irvin, Cristofer Alen Bajli i Filip Bobit.
Sudeći po tome, Djilasa je nepravedno mimoišla Nobelova nagrada. Jer, po oceni najistaknutijih istoričara, politikologa i filozofa našeg doba, Djilasova “Nova klasa”(1956) klasično je delo disidentske literature, u kome je mnogo ranije nego u delima Solženjicina, Saharova i drugih najavljena neminovna propast staljinističkog sistema i odlazak “nove klase” sa političke i istorijske scene.
S druge strane, Djilas se u borbi protiv staljinističke aveti potvrdio kao istorijska ličnost u evropskoj istoriji. Bio je istovremeno i izuzetan politički mislilac i beskompromisan borac, revolucionar i intelektualac, čovek “proročkih misli” i književnik. Tim svojim klasičnim delom i mnogim drugim knjigama Djilas je postao nepresušno vrelo disidenstva u svim totalitarnim režimima komunističkog tipa, uzor demokrate i slobodara.
Ali, Djilas, o kome se pisalo i govorilo u medijima gotovo celog sveta, i čije se delo nalazi na listi najuticajnijih sto knjiga, nema, na žalost i sramotu, još uvek obeležje u Beogradu! Eto,još jednog slučaja koji pokazuje – kako bi rekao Ivo Andrić – da nismo kadri da izadjemo iz neprosvećenog kruga ni onda kada “zvezda” sa ovih prostora obasjava veliki deo najumnijeg sveta!
Možda je ovo povod i prilika da se oglase sva zvona kako bi već sutra jedna od centralnih beogradskih ulica dobila ime Milovana Djilasa, i kome treba, za zasluge i priznanja koje je stekao širom sveta, što pre podići spomenik, koji je dostojan njegovog imena i dela.
Najslobodniji, najspontaniji i najkomunikativniji način izražavanja kod dece predstavlja crtež. Zastupljen je na svakom mestu, u svako vreme, i predstavlja lepotu, zadovoljstvo, igru i radost detetovog izražavanja. Sa crtežom ono napreduje u rastu i razvoju, spoznaje i saznaje svet oko sebe, razvija svest o sebi, svom postojanju i svom neposrednom okruženju.
U analizi i interpretaciji dečjeg crteža dolazi se do mnogih saznanja o razvoju deteta, počev od toga da li njegov crtež odgovara uzrastu vršnjaka; ako ima odstupanja, na kom planu se najviše manifestuje. Od posebnog značaja su crteži ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu crteža ljudske figure može se izračunati detetov koeficijent inteligencije (IQ), može se dobiti i odgovor kako ono doživljava sebe u vremenu, prostoru i prema drugim ljudima. Kako je usvojilo telesnu šemu, što je osnov za razvoj logičkog mišljenja, pisanja, govora i jezika, kao i svih ostalih važnih faktora za njegov razvoj.
Osnova – kuća, drvo i figura
Crtež drveta otkriva mnoge aspekte ličnosti deteta, posebno njegovo emocionalno stanje. Otkriva početne karakterne osobine kao i mnoštvo problema koji su ga zadesili.
Kuća uvek predstavlja «porodicu» i njenu dinamiku, odnose među članovima porodice. Ona je detetovo najveće uporište i ono ima potrebu da oko «bate ili seke» smešta i ostale članove porodice. Na osnovu toga gde dete smešta sebe na crtežu ili eventualno izostavlja, «crtež porodice» služi za bolje sagledavanje međusobnih odnosa između njenih članova.
Pritisak roditelja
Crtež otkriva sve aspekte detetovog razvoja, od trenutka kada ono počinje da hvata olovku i da pravi prve crte, žvrljotine, krugove. Otkriva se kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni rast i razvoj deteta. Roditelji najčešće čuvaju crteže svoje dece iz godine u godinu, i sa ponosom pokazuju familiji i prijateljima kako su njihova napredovala u crtanju.
Na žalost, ima i onih mama i tata koji kriju crteže njihove dece ili jedva imaju po koji, jer mališani odbijaju da crtaju, teško drže olovku, ili ne umeju skoro ništa da nacrtaju. Neki roditelji su skloni da veruju da će to vremenom «proći» a neki su već krenuli da rešavaju postojeće probleme.
Neki roditelji vrše pritisak na dete kako treba da crta . Postoji nekoliko «tipova» roditelja u svojstvu «savetodavaca». Jedni stavljaju detetu olovku u ruku i pokušavaju da njihovom šakom, vodeći detetovu, izvedu oblike na hartiji, uporno objašnjavajući kako neki predmeti treba da izgledaju. Drugi objašnjavaju kako treba da se izvedu određeni oblici u okviru sadržaja crteža, brišu detetu nacrtano i zahtevaju da ih sluša i da napravi onako kako oni pričaju. Treći tip roditelja, sklanja dete sa stolice, seda na njegovo mesto i crta umesto njega. Uz put im često prigovaraju kako nikada neće naučiti da crtaju kako treba. Takvi roditelji crtaju deci i kasnije, u školi, pa čak i na fakultetu.
Deca koja često trpe takve zahteve, izgrađuju negativene stavove o sebi i vrlo često podbacuju u učenju u školi. U predškolskom periodu može da se stvori agresivan stav prema drugovima i drugaricama
Razgovor o crtežu kao terapijski postupak
Pored utiska koji se, na osnovu njegovog crteža, stiče o ličnosti deteta, kao i serije dijagnostičkih hipoteza do kojih se dolazi sistematskom analizom, postoji još jedan koristan način njegove upotrebe. Sa detetom se, naime, kasnije razgovara o crtežu i to predstavlja dopunski analitički postupak. »Sadržaj“ asocijacija (ono što za njega predstavlja nacrtano) može da pruži važne informacije o značaju pojedinih aspekata nacrtanih figura. Pored toga, razgovor se može voditi mnogo slobodnije. U takvim slučajevima figura može da posluži samo kao zaklon koji štiti dete od suviše „opasnog“ neposrednog eksponiranja ali mu istovremeno omogućava i da se rastereti imajući spremnu odstupnicu odnosno izgovor da nije „dobar crtač“. U mnogim slučajevima analiza dečjeg crteža sapliće se oko pitanja da li je crtež odraz detetovog JA, idealnog JA, aspekta ličnosti koji je neprihvaćen od JA, i razne druge mogućnosti. Jedan broj dece, vrlo brzo otkriva da crtež prikazuje njih ili neki stav koji ona cene, dok je drugima potrebno vreme za otkrivanje te veze.
Izvor:
http://www.mojpedijatar.co.rs/sr/article/decji-razvoj-kroz-crtez/54
Diskalkulija je teškoća koja se manifestuje u otežanom savladavanju izvođenja računskih radnji.
Manje su greške prilikom sabiranja dva manja broja nego pri njihovom oduzimanju, množenju, a posebno deljenju. Ukoliko dete treba da sabere duži niz brojeva to kod njega uvek izaziva zabunu, pa često i neuspešnost u izvođenju same radnje. Zadati zadaci rečima, a posebno oni koji su zadati u okviru slike, shvataju se i rešavaju sa teškoćama ili se uopšte ne mogu shvatiti.
Razvojna diskalkulija se obično javlja samostalno, nezavisno od kvaliteta ovladanosti leksičkim i jezičkim sposobnostima, koje se ne odnose na teškoće matematičkih operacija.
Dete sa diskalkulijom ponekad izgleda kao dete koje ne razume šta mu se govori iako sasvim dobro razume naloge, tekstove priča i te iste tekstove može samostalno prepričati.
Dete s diskalkulijom vrlo često:
*znatno kasnije se počinje služiti brojem
*sa teškoćom razume razdvajanje celine na delove
*pokazuje poteškoće u građenju novih celina
*često je prisutna dislateralizovanost
*zna napisati brojeve u nizu, ali im često zamenjuje mesta (npr.43-34, 21-12 …)
*teško shvata izgovoreni ili zadati pojam broja
Prilikom ispitivanja računskih sposobnosti i otkrivanja razvojne diskalkulije proverava se sledeće:
*percepcija broja
*matematičke operacije
*matematički znaci
*automatizovane računske radnje vezane uz govor
*redosled brojeva
*shvatanje mesta brojeva (jedinice, desetice..)
*prostorna orijentacija (na papiru i u prostoru)
Rad s decom koja imaju teškoće sa diskalkulijom obuhvata:
*vežbe koordinacije pokreta i orijentacije u prostoru
*vežbe lateralizacije
*vežbe percepcije i auditivne diskriminacije
*usavršavanje simbolizacije pojmova i pojava
Ciljanim vežbama već u najranijem uzrastu možemo uticati na razvoj pojma broja. Slaganje i građenje kockicama , sklapanje predmeta, zbrajanje prstićima najranije su aktivnosti vezane uz razvoj pojma broja .
Savet: igrajte se s detetom, brojite igračke, pišite brojeve, slažite puzzle (posebno one gde treba spojiti određeni broj sa brojem predmeta na slici)…
Izvor:
http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php?PHPSESSID=ae1ea671355798f51d348ea762c8a185&topic=783.msg11848#msg11848
Стилистика је наука о стилу, а стил је начин изражавања језиком, она оцењује начин на који је мисао саопштена и њену складност са мишљу, осећањима, намерама. Реч стил (grč. stylos; lat.stilis) је некада имало само значење металне писаљке којом се писало по дасци пресвученој воском, а данас се том речју означава сваки организован систем средстава израза, било речима, бојама, тоновима, тако да се о стилу говори у сликарству, архиктетури…
Једна од основних и најчешћих стилскох фигура је поређење (lat. comparatio). Она се састоји из три члана
- предмета који се пореди;
- заједничке особине предмета и онога ко се пореди;
- предмета са којим се пореди.
На пример: ,,Између ваших љубави и ваше мржње, однос је исти као између високих планина и хиљаду пута већих и тежих геолошких невидљивих наслага на којима оне почивају.“ Иво Андрић
Контраст- или антитеза је специјална врста поређења. Овде се поређење не врши по сличности, већ по супротности. Контраст (црно-бело) изазива јак емоционалан утисак, где се истиче оно на шта се ставља мисаоно и емоционално тежиште.
На пример: ,,Ја босиљак сејем, мени пелин ниче“
Метафора-је скраћено поређење, по њој се остварује пренос значења тако да се истакне једно заједничко значење из једног подручја живота и света који се повеже са другим подручјем. Метафору увек прати нека конотација тј. целина асоцијација повезаних с’ неком речју.
Примери: ,,И ту мајка тврда срца била, да од срца сузу не пустила“;
,,Гле, биље прољећа, траг снова, безбројних ратника!“ …
Веома су цењене:
- Ономатопеја;
- персонификација;
- хипербола;
- градација;
- епифора;
- анафора и
- епитет.
Ономатопеја-је фигура опонашања животиња, звукова из природе.
Персонификација – је најзаступљенија, јер дете сматра да је живо све што га окружује. када је мало, не разликује жива бића од предмета и појава. За дете нема неживих ствари и појава.Понекада се перснификовањем животиња потстичу комични ефекти.
Хипербола– такође је честа, јер одговара природи детета које се диви све што је велико, знажно, необично, фантастично. Дете воли да замишља све у великим димензијама, јер се и само развија.
Градација-изношењем приче у песми тако да се ређају слике и појмови, да би се све завршило изненађењем, које је кулминација.
Епифора– је понављање речи на крају стиха.
Анафора– је блиска детету, јер оно воли понављања, а понавља речи јер му је речник ,,сиромашан“.
Епитет– је близак детету, јер оно ствара одређену слику у дечијој свести (брадата мећава, голишав сапун…). Деца нарочито воле риме, и најлепше песмице за децу јесу оне које се римују.
Sportom se nazivaju takmičenja koja su najčešće u sveri fizičkih aktivnosti, ali postoje i sportovi koji nisu vezani za fizičku aktivnost, kao na primer šah. Neki od razloga za bavljenjem sportom mogu biti razonoda, razvijanje tela, poboljšanje aktivnosti, takmičarki duh kao i finasijska dobit.
Sport može biti takmičarskog ili slobodnog karaktera.
Takmičarski karater je kada spotisti nastupaju na takmičenjima u želji za postizanjem vrhunskih rezultata.
Slobodni ili (amaterski) je kada se sportisti bave sportom iz sebih poznatih razloga, a najčešće to budu rekreativni i zdravstveni razlozi.
Detetu je bez obzira na doba potrebno svakodnevno kretanje. Zbog toga je idealno ako se sedmogodisnjaci svakodnevno bave jedan sat nekom sportskom aktivnošću. U tom razdolju bio bi idealni naziv za te aktivnosti << sat za kretanje>> jer se dete još uvek uči odredjenim spretnostima. Neka deca u osnovnu skolu ne dođu sa osnovnim spretnostima kao sto su hodanje, trčanje, bacanje, skakanje, puzanje, ciljanje,…to znaci da su se u predskolskom razdoblju premalo kretali, odnosno nisu imali mogućnost da budu aktivni pod stručnim vodstvom. Aktivnost kretanja je jako bitan spoljni činilac detetovog razvoja na svim razvojnim područijima (fizičkom,motoričkom,emocijalnom i socijalnom). Ako se deca premalo kreću, imaju veći rizik od oboljenja od raznoraznih bolesti. Redovna aktivnost kretanja je važan razvojini posticaj jer je korisna za jačanje i očuvanje zdravlja kao i za oblikovanje navika i ponašanja koji garantuju zdrav životni stil.
IZVOR: dr. Danica Dzinovic-Kojic. FIZIČKO VASPITANJE PREDŠKOLSKOG DETETA
Познато је да се у историји јављају генијални појединци. То су људи са надпросечним коефинцијентом интелигенције, свестраног образовања, натпросечног капацитета за складиштење информација… Међу генијалцима се налазе људи различитих занимања и опредељења. Ту су војсковође, владари, уметници, спортисти, научници… У сваком времену се јавио по који генијалац који је сенио својом бистрином ума, брзином размишљања и капацитетом меморије. Тако је и Гинисова књига рекорда забележила врло интересантну чињеницу, а то је да је у двадесетом веку у њу био записан најмлађи студент до тада који је имао свега шест година. То је био Луј Ксјаобин који је са пет година положио пријемни за универзитет, а са само две године је знао да ишчита 3600 кинеских знакова. Још веће чудо од детета је Андрагоне де Мело који је најмлађи дипломац у Америци. У једанаестој години је дипломирао на одсеку математике, до осме године је написао компјутерске програме, са шест година је студирао геологију и геофизику, у четвртој је учио грчки, физику и филоцофију, са само две године је почео да игра шах и бави се геометријом, а у својој седмој недељи живота је прву реч рекао са седам недеља. Има много генијалаца који свој таленат нису наследили од родитеља који су сасвим просечни људи без неких истакнутих талената, а изнедрили децу која задивљују свет својим умењима.
UVODNE REČI
Porodica danas u svetskim razmerama doživljava stalne promene koje su koliko do juče bile naprosto nezamislive. Pred nasim očima se u porodici razvezuju mnoge veze i odnosi.Gotovo da nema porodičnog odnosa, uloge, norme i aktivnostikoje pred izazovima slobode i demokratije ( što omogućava samoizbor ) nisu stavljene pod lupu prevrednovanja.
Preko noći nastaju nove moralne kategorije, stilovi ponašanja i nove institucije. Zapravo, jednom rečju, dovode se u pitanje vekovne relacije i uloge između roditelja i dece.
Takve radikalne promene, nastale sedamdesetih godina prošlog veka, svaku gradju o porodici i razmišljanja o njoj danas, dovode pred upitnost o prevaziđenosti istih.
Na stranicama koje slede biće prikazan izbor tekstova koji porodicu stavljaju u istorijsku procesualnost imajući stalno na umu da je ona onaj deo društvenosti pojedinca i svake organizacijske
strukture društva koji je zajednički svim ljudima, bez obzira na njihovu klasnu pripadnost i društvenu moć i ugled.
Stranice koje slede posvećene su onome što je nastalo kao „volja dvoje da stvore jedno koje će biti više od onih koji su ga stvorili“ (Niče) činile su nam se nezaobilazne jer ukazuju na značaj, danas i ovde, rađanje deteta i formiranje ličnosti.
Nadam se da će stranice koje slede pomoći shvatanju porodice.
Literatura: Mučibabić M. (2006): Porodica-kontroverze i izazovi, Beograd
Често се под мотивима подразумева сложен систем који обухвата потребу (недостатак или сувише нечега), затим нагон (тенденцију да се активира организам и да се рагује на одређене врсте дражи да би се отклониo недостатак у организму), циљеве (доживљаје о објектима и ситуацијама којима се потреба може задовољити), као све факторе, сем дражи, који усмеравају понашање човека.
Неки аутори сматрају да се за целокупно људско понашање може објаснити из релативно малог броја органских или филозофских потреба. Други аутори сматрају да поред ових биолошких потреба, које су урођене, постоји одређен број урођених али небиолошких потреба, као нпр. потреба за друштвеним контактом, за борбеношћу, за стицањем и др. Према трећем схватању, а за које по нашем мишњељу говори највише разлога, поред ограниченог броја урођених мотива који не почивају на телесним потребама и који нису урођени, него су се формирали у току индивидуалног живота појединца.
ВАЖНА ПОЈМОВНА ОДРЕЂЕЊА
Мотив је унутрашњи фактор који подстиче, усмерава и интегрише човеково понашање. Мотивациони акт садржи две компоненте:
1. Унутрашње подстицаје на активност;
2. Циљ коме је усмерена та активност.
Најважнији појмови који се срећу о расправама о мотивацији:
1. Мотиви су органски и психолошки чиниоци који покрећу активност, који је усмеравају и њоме управљају ради остварења одређених циљева.
2. Инстикти су урођени облици понашања који су изазвани одређеним стимулусима и који треба да задовоље основне биолошке функције организма.
3. Нагони су подстакнута стања организма, везана за физиолошке потребе, која покрећу организам на активност.
4. Потреба је стање нестабилности или поремећене равнотеже у организму, које се претежно испољава у повећаној или продуженој активности и напетости.
5. Сатисфакција је стање које настаје када је потреба задовољена.
6. Гратификација је субјективна реакција на задовољену потребу.
7. Подстицаји су објекти и ситуације које изазивају јављање мотива, тј. Подстичу да се мотиви актуализују.
|
|
