Psihomotorna, tj. telesno-kinestetička darovitost iskazuje se kroz sposobnost izvođenja i usklađivanja pokreta tela. Deca sa razvijenom ovom vrstom inteligencije vrlo izražajno pokretom reaguju na različite uticaje, iskazuju neverovatnu okretnost i spretnost u pokretima i/ili manipulisanju predmetima, npr. loptom. Ovu vrstu inteligencije iskazuju sportisti, glumci, plesači, akrobate i sl. http://www.roda.hr/tekstovi.php?TekstID=7&Tekst2ID=&Show=2420
U časopisu „Potraži čudesno“ ističe se da: „Razvijene psihomotorne sposobnosti predstavljaju jedan od oblika darovitosti. Često se manifestuju kao talentovanost za određene sportske aktivnosti. Izdvajaju se sledeće karakteristike ove sposobnosti: preciznost pokreta, dobra koordinacija, razvijene motorne veštine, spretnost u raznim atletskim disciplinama, dobre manipulativne veštine, kao i telesna snaga i energija“
Po Gardneru, sadržaji u kojima se ispoljava telesno-kinestetička inteligencija su: sportske igre i takmičenja, kvalitet pokreta, mimika, telesni govor, drama i igranje uloga, fizičko vežbanje. Ovi sadržaji se ostvaruju kroz procese korišćenja tela kako za izražaj tako i za prikrivanje osećanja, lakoću i tačnost pokreta, smisao za vreme, smisao za usmerenost pokreta, programiranje akcije na mentalnom planu, interes za pokret, sposobnost kopiranja i imitacije pokreta, ritam, snaga, brzina i koordinacija. Produkti su, po Gardneru, igre-koreografije, mimika, sport, akcija, intervencija, snaga, telesni govor, drama, narodne igre, kreativni plesovi.
Literatura: Gr. autora, 2003, Daroviti i šta sa njima, Vršac
Kao povoljni uslovi za razvoj darovitosti smatraju se kurikulumi koji su elastični, multikulturalni, a po potrebi i kompenzatorski, kontakti sa ljudima koji su i sami daroviti i postižu visoke rezultate u nekom od domena ljudskog rada i stvaralaštva, vaspitači spremni da prilagođavaju svoj rad potrebama konkretne dece, kako u pogledu metoda tako i menjajući njihovu poziciju u radu, dajući im znatno više prostora za samostalno delovanje i obezbeđujući im bogatija iskustva izvan ustanove; postojanje specijalnih službi koje će se baviti darovitom decom i pomagati im u razrešavanju njihovih specifičnih problema, kao i materijalna pomoć kojom treba da se obezbede povoljniji uslovi za njihov razvoj, na način koji odgovara njihovim specifičnostima.
Pored ovih opštih povoljnih uslova u redovnim vaspitno-obrazovnim institucijama postoje i specijalni postupci i pristupi kojima se podsticaji usmeravaju neposredno na darovite.Za darovitu decu moguće je odrediti posebne programske ciljeve, sadržaje, obrazovne pristupe, pripremiti posebne uslove, vaspitno-obrazovna sredstva, načine organizacije, specijalno obučeno osoblje, prilagođene načine praćenja razvoja i ocenjivanja, kao i veza sa institucijama koje mogu biti od pomoći.
Postoje i modeli za podsticanje, tj. optimalan razvoj darovitih u nastavi. Najčešće korišćeni modeli su:
· homogeno grupisanje
· škola akceleracije
· obogaćeni programi
Homogeno grupisanje– reč je o razvrstavanju učenika prema nivou njihovih sposobnosti, tj. o izdvajanju darovitih od ostalih učenika. U prilog homogenog grupisanja navode se najčešče sledeće činjenice:
a. daroviti se kao grupa u mnogim svojstvima i osobinama ličnosti razlikuju od ostalih učenika, te im treba omogućiti poseban tretman;
b. posebnim programima i posebnim tretmanom stvaraju se uslovi za bolje zadovoljavanje individualnih potreba, kao i za zadovoljavanje potreba za istraživanjem kod darovite dece.
Škola akceleracije- „Ubrzano napredovanje učenika u savladavanju školskog gradiva koje se obično manifestuje učenikovim preskakanjem pojedinih razreda“ (Pedagoški leksikon). Pored preskakanja razreda, akceleracija može da znači i raniji polazak u školu, kondenzovanje programa (npr. sažimanje programa predviđenog za tri u dva razreda), pravljenje kombinovanih odeljenja, učenje na više nivoa, programe na višem nivou, posebne časove za ubrzanje i sl. Akceleracija podrazumeva stvaranje uslova u kojima će daroviti učenici moći potpunije da ispolje i razviju svoje sposobnosti i da kroz obrazovni sistem napreduju tempom koji njima odgovara.
Obogaćeni programi- Obogaćeni programi za darovite učenike nastoje posvetiti više pažnje individualizaciji nastave na mlađem školskom uzrastu (uzimaju se u obzir znanje, brzina učenja, propusti u toku prethodnog učenja, najpogodniji načini učenja, instrukcije koje odgovaraju sposobnostima i osobinama ličnosti učenika, ili grupe učenika…) i time se vrše pokušaji diferencijacije nastave s obzirom na težinu zahteva i tempo napredovanja.
Vise o ovome na sajtu: http://www.unizd.hr/LinkClick.aspx?fileticket=ZKTjr4y3c%2BA%3D&tabid=2472&mid=4387
Literatura:
- Gr. autora, 2003, Daroviti i šta sa njima, Vršac
- Radovan Grandić , Milena Letić , 2009, Roditelji i nastavnici o darovitoj deci i mladima, Novi Sad
Baveći se alkoholizmom kao bolešću zavisnosti istraživanjma se došlo so sledećih podataka:
U SAD-u ima preko 10 miliona alkoholičara što je preko 3% ukupnog stanovništva.
Do 20% adolescenata, starosti 13-17 godina, zloupotrebljava alkohol. U osmom razredu osnovne škole 5% učenika svakodnevno konzumira alkohol.U Sloveniji, 7% ove kategorije pije svakodnevno, a 60% povremeno.
Oko 40% dece proba alkohol pre svoje 13. godine. 75% mladih prvi put proba alkohol u primarnoj porodici.
Alkoholizam kod starih prisutan sa 15%. Od komplikacija alkoholne bolesti umire 13% starih alkoholičara.
Po nekim autorima, oko 15% alkoholičara je među punoletnim muškarcima, a prekomerno pijenje je prisutno u narednih 15%.
Dva od tri muškarca su svakodnevni konzumenti alkohola.
U staroj Jugoslaviji sa 20 miliona stanovnika, bilo je milion alkoholičara (5%).
U odnosu na pol, odnos je 1:3, a nekada je taj odnos bio 1:8 (više je muškaraca alkoholičara).
Jevreji su najčešći konzumenti, ali sa najmanje problema vezanih za alkohol. U Muslimanskim zemljama skoro da i nema alkoholizma zbog uticaja vere.
Izvor: Lilić V., Stevanović Z., Popović V. Komorbiditet karcinoma i alkoholizma, Danilovgrad, 1996.
Po najnovijim istraživanjima alkoholizam se po broju obolelih i umrlih u svetu nalazi na trećem mestu, iza kardiovaskularnih i malignih oboljenja, a 3-5% ukupne svetske populacije je zavisno od alkohola. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je to stvarni broj alkoholičara jer je on najmanje pet puta veći od broja registrovanih upravo iz razloga što mnogi danas negiraju ovaj problem.
Po potrošnji alkoholnih pića Srbija je na četvrtom mestu u Evropi. Po broju stabala šljiva prvi smo u svetu. Od šljive do šljivovice (koja je i naš brend), sve je kraći put i sve je više onih koji za njom posežu.
Mesto gde se alkoholizam prvo manifestuje je porodica. Većina alkoholičara koji se leče su u braku s dvoje dece, manji broj je rastavljen i to najčešće zbog alkoholizma, manji deo je mlađa populacija.
Činjenica je da:
• 1/3 brakova se raspada zbog alkoholizma.
• Alkoholizam dovodi do zanemarivanja porodičnih dužnosti i nebrige za decu, a najgori slučaj je kada su oba roditelja alkoholičari.
• Alkoholizam dovodi do osiromašenja porodice, kako emocionalno, tako i materijalno.
• Alkoholizam dovodi do agresivnosti i nasilja u porodici, gde su često žrtve i deca.
• Alkoholizam dovodi do nastajanja nepotpune porodice, što je rezultat rastave ili prerane smrti alkoholičara.
• Alkoholizam dovodi do psihičkih poremećaja unutar porodice, najviše kod dece.
• Alkoholizam je problem cele porodice i okoline.
Izvor: alkoholizam.com
Daroviti imaju bogat, razvijen rečnik u odnosu na svoje vršnjake, ranije shvataju i koriste govorni jezik. Počinju ranije da se sluze složenim rečima i rečenicama i zrelije izražavaju svoje misli od vršnjaka. Zahvaljujući velikom bogatstvu rečnika, daroviti su često u društvu odraslih, a u grupi vršnjaka su obično vođe i vrlo su spretni u borbi mišljenja i raznim debatama. Daroviti učenici nauče da čitaju veoma rano, čitaju sa razumevanjem i najčešće čitaju da bi zadovoljili svoju intelektualnu znatiželju.
Mnogi daroviti počinju da pišu veoma rano. U pisanju i pismenom izražavanju su superiorniji u odnosu na svoje vršnjake. Najčešće pišu stihove, kratke priče, vode dnevnike, na vrlo izražajan način opisuju doživljaje i događaje. Obično pišu sa konceptom, a vole i slobodne sastave. Njihovi radovi se odlikuju pravilnom strukturom, izražajnošću, sadržajnim i jezičkim bogatstvom, obiljem slika i opisa, jasnoćom stila, originalnošću tema, jezičkom i gramatičkom pravilnošću.
Verbalno-lingvistička inteligencija osobito je razvijena kod pesnika, govornika, voditelja, političara, novinara i sl.
Literatura: Radovan Grandić, Milena Letić, 2009, Roditelji i nastavnici o darovitoj deci i mladima, Novi Sad
http://www.djecjivrtic-ivanic.hr/media/novosti/Darovitost.pdf
Čovek je još pre više hiljada godina znao da se vrenjem (fermentacijom) dobijaju alkoholna pića. Pivo je bilo poznato u starom Egiptu, još 5.000 godina pre nove ere. Pre nove ere ljudi su pravili i vino, a prvi opis destilacije potiče iz IX veka. Prvi opisi alkoholom prouzrokovanih poremećaja nađeni su na pisanim dokumentima (spomenicima) iz starog Vavilona, Egipta, Grčke i Rima.
Hipokrat: „Pijanstvo je samovoljno izazivanje ludila“. Još 1000 godina pre n. e. Spartanci su alkoholičarima odsecali noge. Rimljani su ih smatrali bolesnim ljudima.
Prve akcije protiv pijenja alkohola bile su za vreme industrijske revolucije (zbog smanjenja produktivnosti). Akcije su se bazirale na moralističkom pristupu. Stvarale su se prve “trezvenjačke organizacije”. Kod nas se one pojavljuju krajem XIX veka.
Najstariji pisani dokument o alkoholnim pićima kod Srba – pismo kralja Vladislava (vladao između 1233. i 1242. godine). Poraz Srba u Maričkoj bici (1371. god.), bio je zbog opijanja vojske veče pre bitke. Rakiju Srbi počinju da prave tek sa dolaskom Turaka (XIV vek). Od 1891. do 1895. godine, u Srbiji se trošilo 39 litara alkoholnih pića po glavi stanovnika, a u Austrougarskoj 13 litara. U Dušanovom zakoniku, član 166. odnosio se na kažnjavanje alkoholičara koji učine neko prekršajno ili krivično delo.
Prvi stručni medicinski radovi o alkoholnim komplikacijama pojavljuju se krajem XVIII i početkom XIX veka. U SAD-u, 1830. godine napravljen je prvi azil za lečenje i čuvanje alkoholičara. U Jugoslaviji prvi Dispanzer za lečenje alkoholičara otvoren je u Zagrebu neposredno pre II svetskog rata, sa prvim metodama u lečenju (averzivne metode apomorfinom i emetinom).
U SAD-u bila je prohibicija alkohola od 1919. do 1933. godine. Nije dala očekivane rezultate. Ubrzo se stvara organizacija “AA” („Anonimni alkoholičari“). Osnovana je u SAD-u 1935. godine. Podržava koncept da je alkoholizam bolest. Ovu organizaciju osnovali su Bil (bankar) i Bob (lekar), koji su bili bivši alkoholičari. Organizacija danas broji preko pola miliona članova širom sveta. Odigrala je revolucionarnu ulogu u lečenju alkoholizma. Dokazala je da se apstinencija lakše postiže i održava u grupi. Organizacija AA bila je model za Klubove lečenih alkoholičara (KLA). Prvi klubovi lečenih alkoholičara oformljeni su u Beogradu 1963. godine i Zagrebu 1964. godine. Samo u Zagrebu je 80-tih godina XX veka bilo oko 300 klubova, sada ih ima oko 70. Danas u Srbiji ima oko 20 aktivnih klubova, udruženih u Zajednicu klubova lečenih alkoholičara Srbije.
Do kraja 60-tih godina XX veka, bio je individualni pristup u lečenju, a od tada porodični pristup. U Beogradu, od 1973. godine, u Institutu za mentalno zdravlje, počinje se sa porodičnom terapijom alkoholizma.
Izvor: alkoholizam.com
U procesu fizičkog vaspitanja dece predškolskog uzrasta koriste se različite metode.Izbor metoda zavisi, pre svega, od konkretnih zadataka koji se rešavaju u radu sa pojedinim grupama dece predškolskog uzrasta.Metod praktično čini način rada i primene konkretnog oblika motoričke aktivnosti.Sve metode su međusobno tesno povezane i uzajamno se dopunjuju.U radu sa decom predškolskog uzrasta najčešće se dve ili više metode fizičkog vaspitanja primenjuju paralelno, jer se time obezbeđuje kompleksniji uticaj na organizam deteta.Znatno ređe se pojedine metode fizičkog vaspitanja primenjuju izolovano.Metode učenja obuhvataju sistem različitog načina rada zavisno od specifičnosti konkretnih zadataka, sadržaja aktivnosti, karakteristika dece i uslovima u kojima se programi realizuju.U metodici fizičkog vaspitanja dece predškolskog uzrasta osnovu primenjenih metoda čini način kako regulisati opterećenje i redosled smenjivanja opterećenja i odmora.
Već smo istakli da se u metodici fizičkog vaspitanja dece predškolskog uzrasta mogu koristiti različite metode.U tom smislu, vaspitač u svom radu najčešće primenjuje sledeće osnovne didaktičke metode:
- Metod učenja po modelu – imitacija;
- Metod pokazivanja – demonstracija;
- Metod žive reči – verbalni metod.
Izvor: ,,Igra mi je hrana“ mr Stojka Blagajac, Subotica 2008
Matematička inteligencija obuhvata veštine apstraktnog mišljenja i rešavanja problema. Deca s izraženijim sposobnostima u ovom području pre će, brže i lakše od ostale dece manipulisati apstraktnim pojmovima i zamislima, te količinama i brojevima. Ova je vrsta inteligencije najviše zastupljena u matematičara, inženjera, fizičara, astronoma i sl.
Većina velikih matematicara svoju nadarenost za matematiku ispoljavala je veoma rano, cak na predskolskom nivou. Ta nadarenost se ogledala u lakoci izrade matematickih zadataka,sposobnosti za samoucenje, najbolji uspeh, ne samo u matematici, vec i u drugim predmetima, uvek prvi na takmicenjima, postavljanje originalnih pitanja ili zadataka, davanje originalnih resenja, izrade zadataka na vise nacina itd. Mozda je najslikovitiji primer iz zivota jednog od najvecih matematicara svih vremena, Gausa. Svoju sposobnost za matematiku, narocito za aritmetiku, Gaus je ispoljio neobicno rano. U svojoj trecoj godini ispravljao je ocu pogresne racune. Sam Gaus je izjavljivao da je naucio da racuna pre nego sto je naucio da govori.
Natprosečna ili visoka nadarenost se različito ispoljava. Roditelji darovite dece kažu da se nadarenost njihove dece često ne uzima u obzir, pogotovo kod dece u predškolskom uzrastu. Ako dete još pre polaska u školu tečno čita i poznaje carstvo brojeva, na času mu postaje dosadno- oseća se zanemarenim. Vazno je da se darovitost prepozna kod dece i da se ispoštuje njihova individualnost. Takvoj deci nastavnhik ne sme dozvoliti da se dosađuje, treba ga zainteresovati za nastavne sadržaje. Darovita deca osim što brže završavaju svoje zadatke, bukvalno su željni znanja. Nastavnici njih stalno moraju da angažuju da im ne bi bilo dosadno na času i da ne bi kod sebe stvorili osećaj superiornosti u odnosu na svoje vršnjake. U nastavi mogu da se koriste razne zbirke iz kojih se teži zadaci postavljaju talentovanoj deci. Tada se kod ostalih đaka javlja takmičarski duh, pa i oni žele da rešavaju takve zadatke. Tako se motiviše celo odeljenje.
Literatura: Gr. autora, 2003, Daroviti i šta sa njima, Vršac
Мотив за стицањем и алтруистички мотив
Као о важном социјалном мотиву често се говори о мотиву за стицањем. Посгоје веровања по којима и овај мотив треба сматрати урођеним. Позива се на то да већ код деце постоји тежња за сакупљањем различитих предмета и да је та тежња израз урођеног мотива за стицањем. Урођеношћу овога мотива покушава се понекад да се образложи нужност и природност капиталистичког система. Са обзиром да је мотив за сгицањем урођен и у складу са људском природом, наводи се, онда је и такав друштвени систем који покреће пре свега тежња за стицањем природан и нужан друштвени систем. Међутим, резултати многих испитивања показују да су различити разлози и жеље за сакупљањем различитих врста предмета код деце и тежња за сгицањем имовине. Антрополошка истраживања показују да и данас постоје племена у којима се уопште не тежи за стицањем имовине. У психологији преовлађује данас мишљење да мотив за сгицањем није урођен иако у одређеним условима представља веома често врло снажан мотив.
Код људи срећемо не само мотиве којима је циљ да се постигне нека лична корисг или обезбеди неки лични интерес, него код њих, макар у ограниченој мери, као покретачка снага делује и жеља да се помогне другима. Таква тежња да се саосећа са другима и буде им од помоћи назива се понекад алтриустичким мотивом. Иако се не манифестује доследно и обично се не јавља за све људе постоје и одређене наслеђем дате основе за јављање и развијање овог мотива. Људи показују нежност и симпатију за малу децу, суров поступак према слабима и немоћнима изазива њихово негодовање.
Мотив страха и напор за савлађивање препрека као мотив
Мотив страха представља један такав инстиктивни мотив, једну прешну невољу у којој је јединка угрожена, али није довољно припремељена за активност.
Из обичног живота знамо да и одраспи доживљавају јако узбуђење страха изазваним изненадним звуком нпр. гром ненајављен муњом, изненадни лавеж пса иза плота, кад идемо ноћу кући итд.
За школску психологију је важно да се све остале многобројне врсте сграха сгичу, значи да се могу лако предупредити.
Пошто је изазван тежином ситуације, препрекама као ометањем активности, као такав мотив напора и савлађивања препрека био би урођен. Међутим овај мотив би у извесним случајевима могао бити изведен или стечен мотив.
Многи експерименти на одраслима су показали да се ометањем пажње, расејавањем помоћу разних врста узнемиравања за време рада, подстиче улагање већег напора, што доводи и до већег усресређивања пажње. Али само код лица која нису нервозна ометање и расејавање пажње, тј. доводи до све веће усресређености на оно што се ради.
Дакле постоји и напор као нешто природно, спонтано, урођено кад год се појави. To природно савлађивање препрека може постати мотив за себе. Тако, од средстава да се постигне нешто постаје циљ. У овм случају, напор и савлађивање се врши ради напора и савлађивања. На овај начин постају неки изведени и стечени мотиви.
Мотив борбености
Мотив борбености је мотив изазван ситуацијом. Овде ситуација представља извесно спутавање, или то може бити извесно ометање слободне активности или ометање неке друге тежње. Гнев је емоционално узбуђење које прожима борбу која треба да доводи до слободе као циља.
Сасвим мало дете још ускоро по рођењу, доживљује гнев и показује борбеност ако притиснемо руке уз тело и држимо их тако дуже време. Оно је гневно и отима се кад му се неспретно и грубо навлачи узани рукави горњег дела одеће. Оно може бити бесно кад му колица која вуче канапом запну о какав предмет. Свако ометање слободне активности, свако ометање тежње може довести до агресивности.
Манифестује се у склоности да се циљеви чијем се осгварењу тежи обезбеде без обзира на друге и присиљавањем других, ако треба и насилним средствима.
Антрополошка исграживања, међутим показују да људи нису увек водили ратове и да нису сва људска племена борбена и агресивна. Борбеност представља (наводи се у психолошкој литератури) више начин, техничко задовољење мотива него самостални мотив. Други начин задовољења мотива, супротан овом начину, јесте задовољење мотива путем сарадње и кооперације са другима.
У класним друштвеним сисгемима, а посебно у капиталистичком друштвеном систему, тежња за постизањем успеха по сваку цену, борбеност и агресивност прихватају се као нормалне особине, па се чак и гаје. Од детињства се деца уче томе да, ако желе да успеју у друштву треба да буду борбена и безобзирна. Борбеност и агресивност се јављају пре свега као реакција на спречавање задовољења различитих мотива. Могу се, међутим, развити у трајне карактеристике појединаца и постати за појединца карактеристична особина.
Мотив сигурности
Мотив сигурносги манифестује се у тежњи да се одрже непромењена ситуација која ће обезбедити егзистенцију и задовољење за појединца битних мотива.
Функција ове потребе је организовање понашања и ангажовање спосо-бносги организма. Цео организам се посматра као механизам усмерен на тра-жење сигурности.
Ова група потреба посебно се очигледно испољава на дечјем узрасту. Одрастао човек, и кад је несигуран, покушава да ту своју несигурност прикрије од осталих. Родитељска љубав и пријатна породична атмосфера нужни су услови за задовољење ове потребе. Губитак родитељске љубави и одбацивање од стране родитеља има, као последицу, губитак осећања сигурности.
Истиче се да од задовољења овог мотива зависи какве ће се особине формирати у будућег човека него од фиксације на различитим сгупњевима развитка. Многи психолози сматрају да ће деца код које је задовољен мотив сигурности бити редовно социјална и бољи сарадници у различитим односима међу људима.
Са обзиром да је у свакој друштвеној организацији егзистенција појединца зависна од општих друштвено-економских услова, овај мотив има нарочито велику улогу у оним друштвеним системима где је економска ситуација несигурна, где се јављају економске кризе и где прети опасност њиховог јављања.
|
|