Познато је да се у историји јављају генијални појединци. То су људи са надпросечним коефинцијентом интелигенције, свестраног образовања, натпросечног капацитета за складиштење информација… Међу генијалцима се налазе људи различитих занимања и опредељења. Ту су војсковође, владари, уметници, спортисти, научници… У сваком времену се јавио по који генијалац који је сенио својом бистрином ума, брзином размишљања и капацитетом меморије. Тако је и Гинисова књига рекорда забележила врло интересантну чињеницу, а то је да је у двадесетом веку у њу био записан најмлађи студент до тада који је имао свега шест година. То је био Луј Ксјаобин који је са пет година положио пријемни за универзитет, а са само две године је знао да ишчита 3600 кинеских знакова. Још веће чудо од детета је Андрагоне де Мело који је најмлађи дипломац у Америци. У једанаестој години је дипломирао на одсеку математике, до осме године је написао компјутерске програме, са шест година је студирао геологију и геофизику, у четвртој је учио грчки, физику и филоцофију, са само две године је почео да игра шах и бави се геометријом, а у својој седмој недељи живота је прву реч рекао са седам недеља. Има много генијалаца који свој таленат нису наследили од родитеља који су сасвим просечни људи без неких истакнутих талената, а изнедрили децу која задивљују свет својим умењима.
UVODNE REČI
Porodica danas u svetskim razmerama doživljava stalne promene koje su koliko do juče bile naprosto nezamislive. Pred nasim očima se u porodici razvezuju mnoge veze i odnosi.Gotovo da nema porodičnog odnosa, uloge, norme i aktivnostikoje pred izazovima slobode i demokratije ( što omogućava samoizbor ) nisu stavljene pod lupu prevrednovanja.
Preko noći nastaju nove moralne kategorije, stilovi ponašanja i nove institucije. Zapravo, jednom rečju, dovode se u pitanje vekovne relacije i uloge između roditelja i dece.
Takve radikalne promene, nastale sedamdesetih godina prošlog veka, svaku gradju o porodici i razmišljanja o njoj danas, dovode pred upitnost o prevaziđenosti istih.
Na stranicama koje slede biće prikazan izbor tekstova koji porodicu stavljaju u istorijsku procesualnost imajući stalno na umu da je ona onaj deo društvenosti pojedinca i svake organizacijske
strukture društva koji je zajednički svim ljudima, bez obzira na njihovu klasnu pripadnost i društvenu moć i ugled.
Stranice koje slede posvećene su onome što je nastalo kao „volja dvoje da stvore jedno koje će biti više od onih koji su ga stvorili“ (Niče) činile su nam se nezaobilazne jer ukazuju na značaj, danas i ovde, rađanje deteta i formiranje ličnosti.
Nadam se da će stranice koje slede pomoći shvatanju porodice.
Literatura: Mučibabić M. (2006): Porodica-kontroverze i izazovi, Beograd
Често се под мотивима подразумева сложен систем који обухвата потребу (недостатак или сувише нечега), затим нагон (тенденцију да се активира организам и да се рагује на одређене врсте дражи да би се отклониo недостатак у организму), циљеве (доживљаје о објектима и ситуацијама којима се потреба може задовољити), као све факторе, сем дражи, који усмеравају понашање човека.
Неки аутори сматрају да се за целокупно људско понашање може објаснити из релативно малог броја органских или филозофских потреба. Други аутори сматрају да поред ових биолошких потреба, које су урођене, постоји одређен број урођених али небиолошких потреба, као нпр. потреба за друштвеним контактом, за борбеношћу, за стицањем и др. Према трећем схватању, а за које по нашем мишњељу говори највише разлога, поред ограниченог броја урођених мотива који не почивају на телесним потребама и који нису урођени, него су се формирали у току индивидуалног живота појединца.
ВАЖНА ПОЈМОВНА ОДРЕЂЕЊА
Мотив је унутрашњи фактор који подстиче, усмерава и интегрише човеково понашање. Мотивациони акт садржи две компоненте:
1. Унутрашње подстицаје на активност;
2. Циљ коме је усмерена та активност.
Најважнији појмови који се срећу о расправама о мотивацији:
1. Мотиви су органски и психолошки чиниоци који покрећу активност, који је усмеравају и њоме управљају ради остварења одређених циљева.
2. Инстикти су урођени облици понашања који су изазвани одређеним стимулусима и који треба да задовоље основне биолошке функције организма.
3. Нагони су подстакнута стања организма, везана за физиолошке потребе, која покрећу организам на активност.
4. Потреба је стање нестабилности или поремећене равнотеже у организму, које се претежно испољава у повећаној или продуженој активности и напетости.
5. Сатисфакција је стање које настаје када је потреба задовољена.
6. Гратификација је субјективна реакција на задовољену потребу.
7. Подстицаји су објекти и ситуације које изазивају јављање мотива, тј. Подстичу да се мотиви актуализују.
Cilj fizičkog vaspitanja dece predškolskog uzrasta je pre svega, da u sistemu celokupnog vaspitanja doprinosi celovitom razvoju ličnosti, prvenstveno razvoju fizičkih, funkcionalnih i motoričkih sposobnosti, očuvanju i unapredjenju zdravlja, sadržajnijem i korisnijem provodjenju vremena i razvoju pozitivnih osobina ličnosti.
Fizičko vaspitanje ima poseban značaj za dečji organizam koji je u dinamičnom razvoju. Kretanje, odnosno svrsishodna fizička aktivnost, kao osnova fizičkog vaspitanja, predstavlja jedan od osnovnih uslova za normalan rast i razvoj mladog organizma. Nedostatak motoričke aktivnosti, odnosno ograničena fizička aktivnost, veoma nepovoljno utiče na rast i razvoj organizma, ugrožava normalno funkcionisanje važnih organa i sistema organizma, zdravlje i normalan razvoj dece. Predškolsko doba je period intezivnog razvoja svih organa i sistema dečijeg organizma: mišića, kostiju, nervnog sistema, unutrašnjih organa-srca i krvnih sudova, disajnih organa i dr.
Primenom odgovarajućih programa fizičkog vaspitanja, od najranijeg detinjstva obezbeđuje pozitivan uticaj na:
- harmoničan telesni rast i razvoj;
- pravilan razvoj motorike,usvajanje lakoće, mekoće i koordinacije pokreta;
- usvajanja pravilnog držanja tela
- povećavanje otpornosti organizma prema nepovoljnim spoljašnjim uticajima;
- pravilan razvoj i funkcionisanje srca i krvnih sudova, disajnih i drugih organa i sistema;
- emocijalni i intelektualni razvoj i ukupan razvoj dečje ličnosti.
Fizičko vaspitanje takođje, doprinosi socijalizaciji dece, razvijanju osećaja drugarstva, tolerancije i pažnje prema vršnjacima.
IZVOR: ‚‚Igra mi je hrana“,mr Stojka Blagajac,Subotica 2008
Приповетка је назив за прозну врсту. Народне приповетке или приче, како се у неки крајевима називају, чине основну масу народне прозе. Оне су тематски и жанровски разноврсне. Вук Цтефановић Караџић,  од којег почиње најзначајнија збирка народних приповедака, поделио их је на женске и мушке, а ове друге на дуге и кратке. Те три врсте се називају: бајке, новеле и шаљиве приче или анегдоте. У приповетци постоје више ликова, али пишчева пажња је концентрисана на једног или два лика.
Новела – се разликује од приповетке, по томе што за тематику узимају неки необичан, интересантан догађај, могућ или стваран. Најчешће садржи само један догађај, један или два карактера, а збивање је одређено у времену и простору. Одликује се сажетим збивањем у тренутку, користи се слична техника као драма, и зато је много погодније за драматизацију од приповетке.
Биографија-је опис живота истакнуте личности. Сврха и намена су бележења од историјске истине до дидактичке идеализације, од позитивне до негативне пропаганде о одређеној личности, од документарних до одређених циљева.
Дневник- је хронолошки опис догађаја у коме је аутор учествовао у одређеном периоду живота. Најчешће обухвата судбоносна раздобља.
Мемоари- су приповедно дело у коме се излажу успомене аутора, на нека значајна друштвена или културна збивања, где је писац учествовао или где је био очевидац. Мемоари се пишу са временском дистанцом. Често су присутне и оцене и објашњења аутора.
Путопис- даје предност излагања у првом лицу или у облику писама. По композици дела већином већино је лабаве структуре. Међу најстарије путописце може се уврстити историчар Херодот. Један од претеча данашњег путописа био је Јулије Цезар. У српској књижевности познати су путописи Љубимира Ненадовића. Он је написао пет књига писаних у облику писама: ,,Писма из Италије„, ,,Писма из Швајцарске“, ,,Писма о Црногорцима“, …
Романса – је краћа епска песма, у којој се неки догађаји излажу са пуно осећања. Романса је шпанског порекла и пева се о чудесним или њубавним догађајима. Оне су ведре, раскошне, често лаке и духовите.
Балада- је такође краћа епска песма, у којој се неки догађаји излажу са пуно осећања и у њома се пева о неком трагичном догађају из историје, бајке или мита. Баладе су мрачног, тајанственог и болног осећања.
http://www.knjizevnost.org/
http://www.svetknjiga.com/index.php
Profesor Gil Valentin, sa Univerziteta u Lidsu, i njegove kolege, kako bi dobili podatke o tome kako roditelji uče decu o alkoholu, sproveli su nacionalnu anketu na 2.089 roditelja i staratelja. Ispitivali su uticaj porodice – kućni red i navike pojedinih članova, i uticaj spoljnih izvora kao što su mediji, društvene mreže i zakoni, na odnos dece prema alkoholu.
Istraživanje je pokazalo da roditelji žele da njihova deca budu upoznata sa zadovoljstvom i koristima koje alkohol pruža, ali i štetnostima koje nosi njegovo prekomerno konzumiranje.
Studija je takođe pokazala da je ova poruka bila uspešno prihvaćena kod dece, ali da ona nisu bila svesna i zdravstvenih rizika koje alkohol nosi.
Vodeći autor istraživanja, profesor Valentin, izjavio je: „Naše istraživanje pokazuje koliko je važno da se započne iskren dijalog o alkoholu sa decom još od ranog uzrasta.Roditelji već rade dobar posao u vaspitavanju svoje dece o razumnom konzumiranju alkohola, izbegavaju da budu pijani pred svojom decom i pokušavaju da smanje konzumiranje alkohola van kuće. Međutim, roditelji ne pričaju toliko o zdravstvenim rizicima – kao što su rak, ciroze jetre i srčane bolesti – jer ta pitanja nisu u skladu sa sopstvenim iskustvima konzumiranja alkohola.“
Ovo istraživanje je potvrdilo da se sa edukacijom dece o alkoholu mora početi još u detinjstvu, kako u porodici tako i u školama.
Izvor: Lekarinfo.com
Šta je strategija? Koji je njen pedagoški smisao? Strategija je noviji pojam u pedagoško-didaktičkoj terminologiji, a obično se definiše kao „vestina odlučivanja u uslovima postojanja mogućnosti izbora između više mogućih rešenja“. Može se govoriti o strategiji vođenja društvene politike obrazovanja, strategiji nastave, strategiji obrazovanja, strategiji učenja,strategiji rada sa darovitim učenicima, strategiji rada sa decom i učenicima sa teškočama u razvoju, razvojnoj strategiji, strategiji finansiranja.
- Strategija u obrazovanju uopšte, pa i u predstavljanju razvoja darovitih učenika, u osnovi predstavlja umešnost izbora i primene oblika, sredstva i vođenja obrazovne aktivnosti u realno (za)datim okolnostima zarad postizanja postavljenog cilja i zadataka.
Reč je, zapravo, o delovanju koje je u vezi sa nižom međusobnim aktivnostima kao što su: planiranje, kojim se određuju zadaci i način njihovog ostvarivanja u saglasnosti sa postavljenim ciljem; organizacija, kojim se homegenizuju aktivnosti i dodeljuju konkretni zadaci putem davanja naloga, uputstva i predloga, sugestija i obezbeđenje auteriteta za njihovo izdržavanje; vođenje, koje podrazumeva utvrđivanje potreba, vršenje izbora i obrazovanje kadrova u skladu sa specifičnim potrebama i tehnološkim zahtevima, kontrolisanje, kojim se prate aktivnosti mere, ostvareni rezultati, indentifikuju odstupanja i njihovi uzroci, preduzimaju korektivni postupci u slučaju kada je to potrebno i vrednuju (ne)uspesi.
Budući da je fenomen darovitosti veoma složen i raznovrsan i da se manifestuje u svim oblastima ljudskog rada i stvaralaštva, i strategije podsticanja darovitih učenika treba da budu diferencirane. Do sada su najviše praktikovane segregacija, akceleracija i obogaćivanje.
IZVOR:
„RODITELJI I NASTAVNICI O DAROVITOJ DECI I MLADIMA“, Radovan Grandić, Novi Sad, 2009.
Porodica, roditelji i njihov uticaj na decu obavezno su postali predmet različitih istraživanja koja obuhvataju široku lepezu važnih pitanja i problema. Budući da vaspitanje u porodici predstavlja dug i složen proces, utvrđivanje uloge i uticaja porodice i roditelja na podizanje i vaspitanje dece i mladih, često znači veliku nepoznanicu ili niz nepoznanica koje zahtevaju bržljivo proučavanje.
Normalni proces podizanja i vaspitanja dece može da bude poremećen, ili čak ugrožen, nekim potresima u porodici, kao što su: bolest, razvod roditelja, smrt jednog od roditelja ili smrt bliskih osoba, bolesti zavisnosti nekog od članova porodice,siromaštvo, izbeglištvo. Ti faktori su često povezani i svi, zajedno ili odvojeno, snano utiču na stabilnost dece, njihovo samopoimanje, njihov odnos prema vršnjacima, njihov uspeh u školi i život uopšte.
Dečije prilagođavanje izvan kuće u velikoj meri zavisi od vrste odnosa koji postaje u porodici, jer je porodica najznačajniji agens za socijalizaciju dece.
Pored porodice, veliki značaj i uticaj na vaspitanje dece i mladih imaju institucije izvan porodice i porodičnog doma: predškolske ustanove, škola, vanškolske institucije za decu i mlade, kao i savremeni mas-mediji.
Od velikog broja pitanja koja se odnose na porodicu, roditelje i podizanje i vaspitanje dece i mladih, u ovom istraživanju pžnja je usmerena na pitanja o tome kako roditelji i prema kojim svojstvima (osobinama) opažaju i prepoznaju darovito i talentovano dete, kakvo je njihovo mišljenje o darovitoj i talentovanoj deci i njihovom primernom obrazovanju i vaspitanju.
IZVOR:
- Grandić, R.,letić, M. „Roditelji i nastavnici o darovitoj deci i mladima“, Novi Sad, 2009.
Mišljenje i stavovi roditelja mogu biti od velike pomoći za otkrivanje darovitosti, budući da oni mogu dati potrebnije informacije o razvoju osobinama deteta u odnosu na druge.
Roditelji su u prilici da kontuirano opažaju sve reakcije i karakteristike u ponašanju svoje dece. Zbog toga su u situaciji da pomognu i podrže razvoj sposobnosti uz uslov da su solidno pedagoški obrazovni.
- Bloom smatra da su porodice i nastavnici presudni faktor na putu darovitog deteta ka izvrsnosti.
- Stojković konstatuje da roditelji najčešće prvi zapažaju da njihovo dete ima široka interesovanja, veliku radoznalost, dobro pamćenje i dr.
- Viner smatra da porodica ima najveću odgovornost za razvoj darovite dece i da podrška roditelja u svim razvojnim periodima aposebno u ranom detinjstvu predstavlja odlučujući faktor za razvoj darovite dece.
- Mnoga istraživanja koja su se bavila identifikacijom, darovitosti, a u kojima su , ukazuje dok su roditeljima bili uključeni i roditelji, darovitog D.neophodne precizne informacije u pogledu karakteristika po kojima se daroviti pojedinac razlikuje od svojih vršnjaka. Većina roditelja ne zna šta znači biti darovit. Istraživanje obavljamo na populaciji roditelja odlikaša, pokazuje da roditelji pre prepoznaju posebne talente nego nadprosečnu opštu inteligenciju.
- Mnoge studije su pokazale da u većini kultura porodice ohrabruju više dečake nego devojčice da budu nezavisni, odgovorni i sposobni da preuzimaju odgovornost i da ovakav stav može promeniti njihov pristup prema školi, uspehu i dr.
- Istraživaći su u ispitivanju odnosa porodica darovitost dece, uglavnom usmereni na proučavanje ekonomskog i obrazovnog statusa majke. Iako se ne želi zanemariti uticaj ovih faktora kada je u pitanju potencijalna motorička darovitost učenika, biti usmereno ka proveravanju komponenti roditelja da uspešno prepoznaju znake motoričke darovitosti svoje dece.
- IZVOR:
- Sturza- Milić, N: Identifikacija motoričke sposobnosti, Integralnost razvoja, Rani motorni razvoj, Visoka šola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, Vršac 2009.
Nema sumnje da je porodica kao specifična biosocijalna zajednica ljudi, jedna od najznačajnijih društvenih grupa. Specifičnost porodice iskazana je time što se ona u sociologiji obično svrstava u tzv.primarne društvene grupe. Taj termin je uveo američki sociolog Čarls Kuli, a pod njim je podrazumevao one grupe koje je se odlikuju velikom ličnom prisnošću (tu su odnosi licem u lice), saradnjom i solidarnošću. One su primarne u tom smislu što su univerzalne i što su najvažnije za formiranje društvene prirode i ideala pojedinca.
Kao i sve druge društvene grupe, porodica je posrednik između društva i pojedinca,ali je ona i ovde specifična po tome što zadovoljava veći broj potreba i vrši više funkcija od bilo koje druge društvene grupe. Porodica je, dakle, kompleksna društvena grupa sa čitavim nizom značajnih funkcija, koje su se istorijski menjale i menjaju, kako u odnosu na društvo tako i u odnosu na pojedince.Specifičnost porodice kao bio- socijalne i psihičke zejednice ljudi i njena posebna uloga u društvu i u životu pojedinca iziskuje poseban pristup njenom proučavanju, što se do sada nije u velikoj meri uvažavalo.
Porodica je specifična društvena grupa koja se istorijski razvijala i menjala, u kojoj se prepliću društveno-ekonomski, biološki i psihički činioci. Bioločki karakter porodice je jedan od osnovnih obeležja. Ono obuhvata dve vrste međusobno povezanih ali različitih odnosa u kojima se prožimaju biološki, psihološki i društveni elementi. A to su: zadovoljavanje polnog nagona i emotivnih potreba ljudi, rađanje i podizanje dece. Iako se ove kategorije mogu odvijati i izvan porodice, one se najvećim delom odvijaju u porodici.
Iako nam se čini da o porodici uglavnom dosta toga znamo, njeno naučno proučavanje nije nimalo lako. Tako da u ovoj oblasti postoji niz neraščišćenih pitanja i problema, počev od istorijskog razvoja porodice, preko njene strukture i funkcije, odnosa prema globalnom društvu, unutrašnjih odnosa i dinamke. Složenost porodice kao posebne društvene grupe i teškoće koje se javljaju u njenom proučavanju iziskije saradnju velikog broja nauka, kako prirodnih, tako i društvenih. Više o pojmu porodice.
Literatura: Mučibabić M. (2006) : Porodica-kontroverze i izazovi, Beograd
|
|
