Kreativnost, kao i inteligencija, jedno je od najviše cenjenih ljudskih svojstava. Međutim, dosadašnja istraživanja bila su daleko više usmerena na proučavanje inteligencije, a neuporedivo manje na proučavanje stvaralaštva.
Za ovakvo stanje značajna je i činjenica što je kreativnost kao fenomen vrlo složen za istraživanje. Kreativnost predstavlja nešto što je novo, drugačije, neuobičajeno, raznovrsno i što se, u različitim stepenima, razlikuje od postojećeg, od očekivanog. Upravo to predstavlja glavnu teškoću u procenjivanju kreativnosti i izmiče normiranju (normama) koje se primenjuju u proceni intelektualnih sposobnosti. Iz tih razloga, rezultati koji su se dobijali u najvećem broju istraživanja su heterogeni, pa čak i protivrečni.
Ovaj članak će se pre svega baviti odnosom između intelektualnih sposobnosti (inteligencije) i kreativnosti.
Od prvih pokušaja da se pronađe i ustanovi neka „čvrsta” mera inteligencije nalik konstantama u drugim naukama, postoji trend u psihološkoj nauci da se intelektualna nadarenost povezuje sa visokim IQ-om ostvarenim na testovima. Temelje ovakvog shvatanja postavio je Terman dajući prvu statističku definiciju nadarenosti. Tako se početak sistematskog bavljenja nadarenima vezuje za Termanovu longitudinalnu studiju započetu 20-tih godina XX veka, koja još uvek traje.
Prvi rezultati (na uzorku od 1528 ispitanika kalifornijske dece, prosečnog uzrasta od 11 godina, i prosečnog postignuća 151) pokazali su superiornost ove grupe nadarene dece u odnosu na različite grupe sa kojima su poređeni i to prema svim registrovanim karakteristikama. Visoko inteligentna deca superiorna su i u pogledu fizičkog zdravlja i konstitucije, emocionalne stabilnosti i socijalne zrelost, imaju šira i raznovrsnija interesovanja, a po školskom znanju su bar 2-3 godine ispred svojih vršnjaka. S malim brojem izuzetaka, pokazalo se da odrastaju u izuzetno inteligentne i uspešne osobe. Naime, studija je ukazala na postojanost inteligencije (merene testovima) i pokazala je vezu između izuzetno visoke inteligencije u detinjstvu, s jedne strane, i visoke inteligencije i uspešnosti u odraslom dobu (izražene školskim/akademskim uspehom, profesionalnim uspehom, adaptiranošću, poseduju veću emocionalnu samokontrolu, imaju veće samopuzdanje, istrajniji su i usmereniji ka cilju, imaju solidno fizičko zdravlje itd.)
Ova studija je otvorila mnoga značajna pitanja koja se tiču: odnosa visoke inteligencije i stvaralaštva, kao i na značaj nekognitivnih faktora za razvijanje i ispoljavanje (visokih) sposobnosti, pre svega motivacije odnosno motiva postignuća i self-koncepta. Takođe, podstakla je i mnoga druga istraživanja o značaju nekognitivnih faktora za uspešnost i visoka postignuća.
Gilford i njegovi saradnici su smatrali da treba ići dalje od granice IQ ako se želi proučavati oblast kreativnosti. On je dao dokaze koji su u stanju da procene druga svojstva u kojima se budi kreativna inteligencija. Gilford je utvrdio dva bitna faktora kreativnosti, a to su fluentnost i fleksibilnost, od kojih svaka sadrži više aspekata. (Fluentnost je sposobnost da se daju različita rešenja na ponuđene zadatke; fleksibilnost je lakoća u nalaženju različitih odgovora, rešenja i razlikuje se od pojedinca do pojedinca). Daljim istraživanjem, on je zaključio da postoje dva oblika mišljenja, konvergentno i divergentno. Konvergentno mišljenje je ono koje mudro napreduje i koje se orijentiše ka očekivanim odgovorima i predstalvja inteligenciju logičkog tipa. Nasuprot ovom, divergentno mišljenje ide u više pravaca u traženju novih rešenja nalazeći neočekivane odgovore, ponekad i rizike, a to je ono što karakteriše kreativnost. Prema shvatanju Gilfordove grupe, kreativne mogućnosti su sastavljene od mnogih komponenata a njihova kompozicija zavisi od toga gde se one nalaze. Takođe, on je polazio od pretpostavke da je odnos između inteligencije i kreativnosti nizak, i to kreativnosti koja je predstavljena merom divergentnog mišljenja.
Značajna istraživanja u oblasti kreativnosti obavili su Gecels i Džekson. Za grupu koja je ispitana, IQ je bio 132 sa standardnom devijacijom 15. Svi učenici (292 dečaka i 241 devojčica) bili su ispitani jednim od tri testa inteligencije. Testovi kreativnosti su sadržali mogućnosti da se upotrebe verbalni i numerički sistemi simbola, kao i odnosi predmeta u prostoru: 1. asocijacije reči; 2. upotreba stvari; 3. skrivalice (sposobnost da se pronađu skrivene geometrijske figure u okviru kompleksnih oblika); 4. četiri priče u kojima nedostaju zadnji redovi i subjekt treba da sastavi tri različita završetka za svaku priču; a) moralistički; b) šaljiv; c) žalostan; 5. sastavljanje problema. Učenici su bili grupisani u sledeće dve grupe: 1. visoko kreativna grupa (srednja IQ 150) i 2. visoko inteligentna grupa (srednji IQ 150).
Ova ispitivanja su pokazala da su svih pet testova kreativnosti značajno povezani sa IQ dečaka i četiri od pet testova kreativnosti značajno povezani sa IQ devojčica. Pored toga, na osnovu brojnih podataka autori su zaključili da učenici visokih sposobnosti pokazuju tendenciju u korist „konvergentnog“ načina mišljenja, a visoko kreativni, u korist „divergentnog“ načina mišljenja.
Rezultati nekih studija ukazuju na to da su inteligencija i kreativnost tesno povezani, tj. da su visoko inteligentni učenici, najčešće i visoko kreativni.
Razvoj dečjeg stvaralaštva proučavala je Sandra Marjanović (1965) na uzorku od 258 učenika V-VIII razreda osnovne škole (10-14 godina). Ona je utvrdila da je procenat zajedničkih činilaca u rešavanju zadataka na testu opštih sposobnosti i testovima kreativnosti 15,21%. Ona je utvrdila da samo mali broj sposobnosti učestvuje i u stvaralačkim sposobnostima. Njen zaključak glasi: inteligencija i stvaralaštvo su dve relativno nezavisne dimenzije, koje su malo ili umereno međusobno povezane.
Za one koji se bave vaspitanjem dece i mladih (vaspitače, učitelje i dr.), značajan je nalaz Smita. U ovom istraživanju su proučavani sredinski faktori koji su povezani kreativnom produkcijom dece različitih socio-ekonomskih nivoa. Uzorak su činili 395 crne i 244 bele dece, učenika V razreda. U istraživanju su bili upotrebljeni različiti instrumenti. Nalazi Smita ukazuju na značajne razlike u kreativnom mišljenju a koje su povezane sa socio-ekonomskim uslovima učenika. Smit je tvrdio da su učenici višeg nivoa pokazali bolje rezultate u verbalnoj oblasti, a učenici nižeg socio-ekonomskog nivoa u neverbalnoj. Ovi nalazi očigledno upućuju na opreznost kada se razmatra i procenjuje kreativnost dece iz različitih socio-ekonomskih uslova (sredina).
Izneseni i brojni drugi nalazi i podaci o odnosu inteligencije i kreativnosti su različiti i heterogeni. Ipak, mišljenje koje preovladava jeste da postoji pozitivna, ali niska korelacija među njima. Ispitivanja su, takođe, pokazala da su za utvrđivanje odnosa inteligencije i kreativnosti od značaja vrste zadataka i njihova struktura.
Za one koji rade s decom nije glavno pitanje da li je i koliko kreativnost povezana sa inteligencijom, već kako prepoznati kreativne pojedince, kako podržati i dalje razvijati ovo dragoceno čovekovo svojstvo. Pri tome se mora imati u vidu da se kreativnost manifestuje u vrlo različitim oblastima: verbalnoj, likovnoj, muzičkoj, telesno-kinestetičkoj, tehničkoj, socijalnim spretnostima i vođstvu itd. Stoga je važno da se obezbedi klima, atmosfera u kojoj se kod dece neguje i podržava spontanost, radoznalost, sloboda manifestovanja različitih kreativnih potencijala, podrška u traganju za drugačijim putevima i različitim novim prilazima u traženju rešenja. To podrazumeva pravo da se u tim traganjima i manifestovanju ideja bude različit u odnosu na druge. Sve to može da doprinese da kreativni pojedinci budu uvereni da su prihvaćeni i cenjeni od svoje okoline (vršnjaka, nastavnika, roditelja i drugih). To je onaj put koji će dovesti do bogatstva raznovrsnosti za koje su sposobni ljudi i ljudska priroda.
Izvori:
1. Bosiljka, Đ., (2005), Darovitost i kreativnost dece i mladih, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac.
2. http://www.psihologijaonline.com/psihologija-stvaralastva/98-kreativnost-nadarenost-i-inteligencija
Leave a Reply