Mozak i demokratija

„Politika“,27.07.2011

Čemu političari, kad ljudi imaju mozak od 100 milijardi neurona, pomoću čije aktivnosti se može ostvariti idealna demokratija?
Ta zamisao nije utopija. Henri Markram (1962), rukovodilac naučno-istraživačkog projekta „Plavi mozak“ Polititehničke škole u Lozani (EPFL), namerava da realizuje tu zamisao.
Taj cilj je sadržan u jednom od najskupljih projekata EU u 2012. godini, koji je formulisao ovaj naučnik izraelskog porekla. Markram, kako je objasnio, želi da stvori veštački mozak, u kome će se konstruisati ćelija po ćelija, molekul po molekul, dok ne nastane superkompjuter sa novim programskim tipovima.
Ako bi se stvorio veštački mozak od 100 milijardi neurona, koji bi mogli da se simuliraju, i, zatim, njihove reakcije posmatraju, opisuju i analiziraju, došlo bi se do novih neslućenih saznanja i brzometnih rešenja za raznovrsne probleme, smatra Markram. Pozivajući se na iskustva i saznanja, do kojih je došao u periodu od 2005.do danas, on objašnjava da neuroni reaguju različito na prijemne signale,ali medjusobno uskladjuju primljene informacije, preradjuju ih i interpretiraju, stvarajući na kraju jedinstvenu sliku sveta. Dakle, proces je sasvim drukčiji od onoga koji se odvija u ljudskom društvu, u kojem jedan član zajednice tvrdi da je u pravu, dok mu to drugi osporava, objasnio je Markram.
Za ovaj novi projekat su se zainteresovali mnogi evropski i vanevropski univerziteti i istrraživački centri, počev od čuvenog naučno-istraživačkog centra u nemačkom Jilihu, preko Minhena, Hajdelberga, Pariza i Madrida, do Štokholma, Kembridža i Jerusalima…
Sa Markramom će saradjivati i robotičar svetskog glasa Alojz Knol, profesor Univerziteta u Minhenu.
Ima, doduše, i protivnika, medju kojima je najglasniji Neuroinformatički centar ETH u Cirihu. Njegovi predstavnici Rodni Daglas, Kevan Martin i Rihard Hanloser misle da će taj projekat koštati milijarde, ali će njegovi efekti biti vrlo skromni.
Tim povodom se oglasio i nemački filozof Tomas Metcinger(1958), šef katedre za teorijsku filozofiju na Univerzitetu u Majncu, koji je stekao svetski ugled svojim objašnjenjima svesti iz neuronaučne perspektive i novom filozofijom Sopstva. I Metcinger je izrazio izvesnu sumnju u pomenuti poduhvat. Ali, uprkos tome, on smatra da će za desetak godina biti realizovana zamisao o simulaciji mozga. Prema Metcingerovim rečima,na tome rade danas mnogobrojni timovi. Medjutim, neophodno je najpre sabrati i analizirati rezultate svih tih poduhvata i „pametnih glava“.
Ostaje, medjutim, neizvesno šta se još može (sa)znati, šta treba činiti i čemu se čovek današnjeg doba može još nadati?
Jedno je,medjutim, sasvim sigurno: političari, koji imaju takodje mozak sa 100 milijardi nervnih ćelija, pretežno uspostavljaju i grade onu vrstu veza koje blokiraju i razaraju demokratiju. Podržavljavljenjem gradjana, što se postiže njihovim podredjivanjem odredjenoj političkoj opciji i vezivanjem za jednu političku partiju, onemogućava se očovečenje države. Kada, pri tom, razlika izmedju čoveka i čoveka nadmaši razliku izmedju psa i čoveka, onda se začas stvori more očaja u kome nada brzo potone.
Biće utešno ako veštački mozak sve to registruje i oglasi se pozivom: „Bolje bajonet u srcu, nego mrlja na savesti!“