Crna knjiga KGB

„Pravo i društvo“, „Službeni glasnik“,  Beograd, broj 1 za ovu godinu

“Crna knjiga KGB“ britanskog eksperta za tajne službe Christophera Andrew i bivšeg oficira KGB-a Vassilia Mitrochin (Vasilij Mitrošin) ostala je takoreći nepoznata našoj javnosti, iako je u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i drugim zemljama Evrope i sveta doživela više izdanja u ogromnom tiražu.
Ta knjiga, u kojoj se pominju imena velikog broja državnika Evrope i sveta, sadrži mnoge značajne podatke i o Josipu Brozu Titu, Milovanu Djilasu, Aleksandru Rankoviću, Sretenu Žujoviću, Andriji Hebrangu i drugim političarima i rukovodiocima bivše Jugoslavije, zaključno sa Slobodanom Miloševićem.
U njoj se istovremeno saopštavaju značajne činjenice iz nekih ključnih političkih dogadjaja i zbivanja u državama Evrope i sveta.
Kada je reč o bivšoj Jugoslaviji, sukob Staljin – Tito zauzimaju centralno mesto.

Tajni Staljinov plan „SMERŠ“ i Blajburg

U „Crnoj knjizi KGB“, čiji je obim oko 850 stranica, Titovo ime pominje se najpre u vezi sa masakrom u Blajburgu, čije su žrtve bili pravi ili osumnjičeni saradnici Trećeg rajha i fašističkih režima. Tome je prethodila predaja oficira, vojnika i civila poraženih fašističkih država i njihovih kolaboratera, koje su saveznici zarobili u Austriji. Britanski general Patrik Scot izručio je te zarobljenike sredinom maja 1945. generalu Milanu Basti, pod čijom komandom je bio deo jugoslovenskih oružanih snaga stacioniran u Sloveniji.
Da podsetimo: višedecenijski šapat o tom masakru prekinut je tek 1990.godine. Na osnovu različitih procena, tokom maja i juna 1945.godine ubijeno je izmedju 50.000 i 80.000. Saborska komisija Hrvatske saopštila je, medjutim, podatak o 600.000 likvidiranih!
Iz podataka iz „Crne knjige KGB“, proističe da je Blajburgški zločin u stvari jedan iz serije zločina koje je sovjetska tajna služba planirala još 1943. godine. Tajni plan ,pod šifrom „SMERŠ“, – (skraćenica: Smert špionam, „Smrt špijunima“) – odobrio je lično Staljin. Taj plan imao je za cilj uništenje Kozaka koji su se borili na strani Trećeg rajha i belogardejskih visokih oficira i više generala, od kojih su neki dobili utočište u kraljevini Jugoslaviji.
Prema raznim procenama, po direktivama tajnog plana „SMERŠ“ ubijeno je izmedju 3 i 5 miliona ljudi!
Kao što je poznato, o tome je pisao britanski istoričar ruskog porekla Nikolaj Tolstoj u knjizi„Ministar i pokolji“ („The Minister and Massacres, Hutchinson 1986.) Ali, Tolstoj je bio optužen za „klevetu“. Pošto je izgubio sudski spor, zabranjena je i njegova knjiga.
Eto, dakle, još jednog dokaza da je povezanost u zločinu mnogo čvršća od povezanosti u ljubavi.
To predočavaju i podaci iz „Crne knjige KGB“, na osnovu kojih se može zaključiti i o Staljinovim političkim namerama prema Titu i Jugoslaviji. Naime, pošto je Staljin, na osnovu tajnog sporazuma sa Britancima, podržavao do 1943. godine četnički pokret Draže Mihailovića, i u periodu od 1941.- 43. slao više puta pripadnike sovjetske tajne službe da likvidiraju Tita – ( o čemu je iscrpnije pisao i Georgi Dimitrov u svojim Dnevnicima, koji su objavljeni tek 2000. godine (!) na nemačkom („Tagebücher 1933- 1943, Berlin, Aufbau – Verlag, 2000.) – njegova je namera bila da „rekom krvi“ blajburgškog masakra postavi granicu izmedju Jugoslavije i Zapada i pretvori Tita u svoga taoca. Takoreći u skladu sa nepisanim pravilom, prema kome odgovornost za zločine pada na one na čijoj su teritoriji zločini počinjeni.
O Blajburgškom masakru ima već mnogo svedočanstava. Hrvatski književnik Ivan Aralica napisao je roman „Četvorored“, na osnovu koga je režiser Ivan Sedlar snimio 1999. godine igrani film i TV-seriju.
Medju zarobljenima bilo je najviše Hrvata, zatim Slovenaca, pa oko 5.000 Muslimana i 2.000 Srba i Crnogoraca, pripadnika četničkog pokreta.
Svedoci tvrde da su mnogi partizanski borci odbijali da vrše streljanje, pa su iz raznih mesta bivše Jugoslavije angažovani „dobrovoljci“. Ubijana su čak i deca, koja su bila u košuljicama. Ubice su, kratkim rafalom u potiljak, raznosili lobanje ljudi i dece u paramparčad. Komadići kože, mesa, kostiju, mozga, očiju i mlazevi krvi prianjali su uz uniformu ubica. Krvavi od glave do pete, oni su, obezbedjeni tenkovima sa posadama, danonoćno ubijali.
Buldožeri su zatim zatrpavali jame i ravnali zemlju.
Taj pokolj zastrašujućih razmera ne može se nikako opravdati. Ali, zahvaljući podacima iz „Crne knjige KGB“-a, stiče se novi i znatno širi istorijski okvir, u kome se jasnije vide lica državnika, političara i vojnih komandanata većeg broja zemalja toga doba.

 Sukob Staljin – Tito

O sukobu Staljin – Tito objavljeno je već tuce knjiga. Iz „Crne knjige KGB“ proizlazi da je Staljin imao prema Titu podorzrenje još dok je boravio u Moskvi, naročito od 1937. godine, kada je Broz postao generalni sekretar KPJ, čiji su mnogi istaknuti članovi likvidirani u tzv. čistkama. Smrt je, medjutim, bila sastavni deo kako Staljinove spoljne, tako unutrašnje politike, konstatuju autori knjige.
JosipKopinič, „Vazduh“, agent NKVD-a, postao je „vezni igrač“ izmedju Tita i Moskve. Ali, Kopinič,koji je uživao poverenje svojih moskovskih nalogodavaca, postao je blizak Titu. Tako su osujećeni i planovi sovjetskih agenata za likvidaciju Tita u godinama Drugog svetskog rata, kao i pokušaj ocrnjivanja Tita neposredno posle završetka Drugog svetskog rata. Tome je naročito doprinela Titova izjava na kraju Drugog svetskog rata: „Mi nećemo nikad više od bilo koga da budemo zavisni.“
U centrali moskovske tajne službe, Tito je okarakterisan kao čovek koji „uživa veliku popularnost, dobar izgled, jak karakter, razum i volju“, ali i negativne osobine kao što su „ pohlepa za moći, neumerenost, oholost i neiskrenost“.
Hladan odnos Tita i Aleksandra Rankovića prema Saveliju Burtakovu, koji je bio NKGB – Resident u Beogradu i glavni savetnik OZNE u prvim posleratnim godinama takodje je doprinosio da sovjetska vlast ima podozriv odnos prema Titu. Burtakov, koji je razne opljačkane dragocenosti iz jugoslovenskih kuća iznosio tajnim kanalima, uručio je Rankoviću Staljinov portret, potajno očekujući da će mu se Ranković što više približavati. Ali, Burtakov je tim i drugim postupcima izazivao sve veće nezadovoljstvo. Usled toga, bio je prekomandovan u Rumuniju, zatim u Čehoslovačku, a njegovo mesto u Beogradu zauzeo je Arsenij Tiškov.
Osim pojedinaca, kao što su bili, recimo Koča Popović i Vladimir Velebit, svi ostali najviši rukovodioci Jugoslavije, nisu se ideološki razlikovali od sovjetskih.Milovan Djilas je govorio o tome podrobno u svojim knjigama, a maja 1989. meni je rekao: „Mi smo bili najbolji djaci u Staljinovoj školi!“
Staljinu su, medjutim, bili potrebni ne samo ideološki vernici, nego i apsolutni poslušnici. Po ugledu na druge zemlje komunističkih režima, počelo se sa osnivanjem „rezidentura“ sovjetskih tajnih službi u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju, i tzv. „podrezidenture“ po gradovima u unutrašnjosti Jugoslavije, saopštavaju autori „Crne knjige KGB“. Jugoslovenska OZNA je utvrdila da su šefovitih centrala počeli da se bezobzirno mešaju u unutranje prilike i odnose u Jugoslaviji i da razaraju unutrašnju državnu bezbednost. Naročita zabrinutost se javila kada je utvrdjeno da su medju mnogobrojnim zavrbovanim saradnicima i doušnicima sovjetskih centrala, i ministar industrije Andrija Hebrang i ministar finansija Sreten Žujović. Tito se posebno razbesneo kada mu je Ranković saopštio da je saradnica sovjetske tajne službe postala i Dušica Perović, rukovodilac jugoslovenskog šifrantskog odeljenja. Tito je Rankoviću kazao: „Stvaranje obaveštajne mreže – to im nećemo ni po koju cenu dozvoliti! I to im moramo odmah bez okolišenja saopštiti!“
Tiškov je, medjutim, zahtevao otvoreno još veći broj sovjetskih centrala i sovjetskih tajnih agenata, kao i pravo da od centrale OZNE dobije sve informacije o jugoslovenskim agentima, njihova akta i planirane operacije.
Pošto je u to vreme planirano stvaranje Balkanske federacije, Staljin je počeo da to doživljava kao potencijalnu opasnost za sovjetsku hegemoniju, što je, najzad, dovelo do isključenja KPJ iz Kominforma, posleratnog naslednika Kominterne. Sovjetska tajna služba dokazivala je da je Jugoslavija pod „uticajem britanske špijunske mreže“ i da je KPJ postala „ revizionistička partija“.
Tito, koji je u kartoteci sovjetske tajne službe imao šifru „Orao“, dobio je sada novu šifru: „Strvinar“.
Staljin je bio duboko uveren da će Tita moći da smeni. Računao je, pored svega čime je raspolagao, i sa „krticama“ Hebrangom i Žujevićem, generalmajorom Momom Jurovićem, koji je brinuo o Titovoj telesnoj zaštiti, kao i sa mnogim drugim rukovodiocama na raznim nivoima u Jugoslaviji.
Počeli su brzo i oružane provokacije i pogranični sukobi, čiji je bilans poznat. (U cilju odbrane od sovjetske invazije, bilo je čak planirano da se Vojvodina potopi i pretvori u more! Taj podatak je saopštio i Koča Popović u knjizi Aleksandra Nenadovića „Razgovori s Kočom“).
Najzad, Josif Griguljevič – ( sa šiframa MAX i DAX) – koji je imao vodeću ulogu u likvidaciji Trockog, bio je zadužen za ubistvo Josipa Broza. Ali, atentat planiran početkom februara 1953. godine, kao što je već opisano u drugim knjigama, nije uspeo.
Nakon Staljinove smrti, umesto planiranja atentata na Tita, započeto je pomirenje.
Nikita Hruščov je kopiju referata, koji je podneo na XX kongresu, uručio tadašnjem jugoslovenskom ambasadoru u Moskvi Dobrivoju Vidiću, i u prisustvu Molotova, Maljenkova, Suslova i drugih članova sovjetske vrhuške, kazao mu:“Predajte ovo Brozu. Kada pročita ovaj referat, videće da je kao da ga je on pisao!“
Kada je Hruščov maja 1955. posetio Beograd, „ratne sekire“ su zakopane.

 Tajne sa Briona

 Posle pobune u istočnom Berlinu 1953. i brzo ugašenog manjeg oružanog ustanka 28.juna 1956. u Poznanju u Poljskoj, došlo je do ustanka madjarskog naroda protiv omraženog Rakošijevog režima 23.oktobra 1956.godine. Madjarski ustanak, a u vezi s tim i uloga jugoslovenske ambasade u Budimpešti, predmet su ogromnog broja knjiga koje su objavljene u mnogim zemljama Evrope i sveta. Knjiga Veljka Mićunovića „Moskovske godine 1956/58“, koja se pojavila 1977. godine, imala je do raspada komunističkog sistema najveći ugled. Ali, počev od pada Berlinskog zida, taj dogadjaj je opisivan sa svih mogućih strana.
Neke tajne čuvane su decenijama. Medju njima je bio i tajni sastanak Tita sa Hruščovom i Maljenkovom na Brionima u noći 2. i 3. novembra 1956. godine, koji je usledio posle druge oružane intervencije sovjetske armije u Budimpšti. Na tom sastanku odlučeno je da se Imre Nadj smeni, progna i osudi na smrt. Drugo, izmedju predloga Hruščova da na mesto Nadja dodje Janoš Minik, tadašnji madjarski ambasador u Moskvi, odneo je prevagu Titov predlog da se na to mesto postavi Janoš Kadar.
(U Arhivi Ministarstva inostranih poslova Jugoslavije bilo je na desetine fascikla sa tajnim izveštajima o tim dogadjajima i o situaciji u našoj ambasadi u Budimpešti, kao i o sastanku na Brionima. Na osnovu uvida u te tajne izveštaje, napisao sam o tome tekst, koji je objavljen aprila 1983. godine u „Književnoj reči“).
U vezi sa madjarskim ustankom, autori „Crne knjige KGB“-a dali su najviše prostora Juriju Andropovu, tadašnjem sovjetskom ambasadoru u Budimpešti.
Stari KGB-ovac, Andropov, imao je, prema podacima iz ove knjige, ključnu ulogu i u eri Leonida Brežnjeva, posebno u gušenju „Praškog proleća“ 1968. godine, kada je smenjen Aleksandar Dubček.
Pošto je Tito, zajedno sa tadašnjim rukovodstvom, podržavao Dubčeka, i omogućio mnogim gradjanima Čehoslovačke boravak u našoj zemlji, koji su organizovali antisovjetsku kampanju, sovjetske pretnje bile su uperene i protiv Jugoslavije. Vojna pripravnost Jugoslavije bila je na najvišem stepenu, promenjeni su vojni planovi i strategija, i uveden je koncept opštenarodne odbrane i zaštite.
Autori „Crne knjige KGB“ ne pominju podatke koji se odnose na Tita i Jugoslaviju, ali su vrlo iscrpno osvetlili dogadjaje u Čehoslovačkoj.
Sovjetska tajna služba organizovala je kasnije operaciju „PROGRES“ zbog masovnog pokreta u Hrvatskoj. Kako je konstantovano, kriza 1971. bila je najteža kriza u Jugoslaviji od vremena Titovog razlaza sa Staljinom 1948.godine.
Što se tiče Milovana Djilasa, njegova knjiga „Nova klasa“ ocenjena je kao najrazornija kritika sovjetskog sistema, a sam Djilas kao „disident broj jedan“. Zbog toga je sovjetska tajna služba decenijama onemogućavala pojavu te knjige u SSSR- u, njeno korišćenje ili čak pominjanje.
„Crna knjiga KGB“ , koja sadrži podatke o skoro 1000 ličnosti, medju kojima su naugledniji i najuticajniji državnici, diplomate, političari, generali, agenti, filozofi, pisci, razni umetnici, novinari, crkveni velikodostojnici ,sportisti itd., deluje poput „tajne enciklopedije“ 20. veka. Pažljivim čitanjem te knjige dolazi se do poražavajućeg zaključka: istorija minulog veka bila u velikoj meri posledica, ponekad čak direktan rezultat, delovanja tajnih službi!
Ova knjiga sadrži dva poražavajuća primera.
Prvi primer je izgradnja Berlinskog zida, uz prećutnu saglasnost SAD.
Drugi primer je rušenje nemačkog kancelara Vilija Branta, kome je istočnonemačka tajna služba zajedno sa sovjetskom, postavila u kabinetu agenta Gintera Gijoma!
Injacio Silone (Ignazio Silone) rekao je jednom u šali Palmiru Toljatiju: „Odlučujuća bitka vodiće se izmedju komunista i bivših komunista“, a Kestler je ostavio poruku da „okaljana civilizacija neminovno kalja i svoje potomstvo“.
Onima koji su preživeli 20. vek i pročitali „Crnu knjigu KGB“, doživeće možda reči Silonea kao proročanstvo, a Kestlerovu misao kao suštu realnost.