Poremećaj ponašanja pripada grupi poremećaja koji se javljaju u detinjstvu i mladosti. Manifestuje se narušavanjem prava drugih sa ciljem da se oni ponize ili povrede. Pored ovoga decu sa poremećajem ponašanja odlikuje nagao temperament, sklonost ka zajedljivim komentarima (zadirkivanje drugih), vulgarnost, okrivljivanje drugih za svoja nedela. Ponašanja koje dete ili adolescent ispoljava najčešće se kose sa pravnim normama i zakonom, što podrazumeva krađe, džeparenje, provale, nasilje prema stvarima ljudima i životinjama, vandalizam, trgovinu drogom, započinjanje tuča, nepažljivu i divljačku vožnju, opijanje, seksualni promiskuitet.Ova deca najčešće nisu neomiljena u vršnjačkim grupama i često su odbacivana.
Različite oblike poremećenog ponašanja dete ispoljava u grupi sa dva ili tri druga i to uglavnom na uzrastu do desete godine čineći sitna prestupništva. Sa približavanjem punoletstva, dolazi do sve većeg osamostaljivanja u antisocijalnom ponašanja.
Poremećaj ponašanja ograničen na porodičnu sredinu
Ova vrsta poremećaja se sastoji od poremećaja ponašanja koji obuhvataju antisocijalno ili agresivno ponašanje (nije samo suprotstavljajuće, prkosno, rušilačko ponašanje) u kome je izmenjeno ponašanje, i to u potpunosti ili skoro u potpunosti, ograničeno na kuću i/ili interakcije sa članovima najuže porodice ili domaćinstava. U osnovi ovaj poremećaj zahteva zadovoljenje opštih kriterijuma samog poremećaja ponašanja o kome je već bilo reči – “poremećaj ponašanja karakteriše ponavljano i trajno prisustvo obrazaca antisocijalnog, agresivnog i izazivačkog ponašanja.“ Čak i teško poremećeni odnosi na nivou roditelj – dete nisu sami po sebi dovoljni za postavljanje dijagnoze. Mogu da se jave krađe iz kuće, često usmerene na novac, ili stvari jedne ili dve određene osobe. Ovo može biti praćeno namernim destruktivnim ponašanjem, ponovo često usmerenim na određene članove porodične grupe, kao što je lomljenje igračaka ili ukrasa, cepanje odeće, grebanje po nameštaju ili uništavanje vrednih stvari. Nasilje prema članovima porodice (ali ne i drugih) i namerno podmetanje vatre (piromanija) ograničene na kuću spada takođe u ovu dijagnostičku kategoriju poremećaja.
!!! Dijagnostička uputstva !!!
Da bi se postaviola dijagnoza, potrebno je da ne postoji izvan porodice značajan poremećaj ponašanja. Važno je takođe, i da su socijalni odnosi deteta van porodice u okvirima normalnog.
U najvećem broju slučajeva ovi porodično specifični poremećaji ponašanja nastaju u kontekstu nekog oblika izraženog poremećaja odnosa između deteta i jednog ili više članova uže porodice. Dešava se da poremećaj može nastati u vezi sa kofliktom sa novopridošlim očuhom ili maćehom.
Nesocijalizovani poremećaj ponašanja
Vrsta poremećaja ponašanja koja se karakteriše kombinacijom trajno prisutnog antisocijalnog ponašanja (zadovoljava opšte kriterijume poremećaja ponašanja; ne sastoji se samo od suprotstavljajućeg, izazivačkog, rušilačkog ponašanja) sa značajno rasprostranjenim oštećenjem odnosa sa drugom decom.
!!! Dijagnostička uputstva !!!
Nedostatak stvarne integracije u grupu vršnjaka čini ključnu razliku od takozvanih “socijalizovanih“ poremećaja ponašanja i to predstavlja prvenstvo nad svim ostalim razlikama. Poremećaj odnosa sa vršnjacima najviše se uočava u vidu izolacije, i/ili odbacivanja ili nepopularnosti kod ostale dece, uz nedostatak bliskih prijatelja ili trajno empatičkih, recipročnih odnosa sa drugima u istoj starosnoj grupi. Sa odraslima najčešće dolazi do neslaganja, neprijateljstva i osećanja ozlojeđenosti. Dobri odnosi sa odraslima mogu da postoje, obično bez kvaliteta bliskosti i poverljivosti. Ako ti dobri odnosi i postoje, oni ne isključuju dijagnozu. Najčešće se nailazi i na podatak da postoji neka udružena emocionalna smetnja. Potrebno je odrediti simptomatologiju i ako je ona izražena u stepenu koji je dovoljan da zadovolji kriterijume za mešoviti poremećaj, onda treba koristiti tu dijagnozu.
Dotičemo prestupništvo koje je karakteristično da je pojedinačno, ali ne i nužno u ovoj kategoriji poremećaja. Tipična ponašanja iz prestupništva, obuhvataju: siledžijstvo, ekscesivne tuče (posebno kod starije dece), iznuđivanje ili nasilničke napade, izraženu neposlušnost, grubost, nesaradnju i otpor prema autoritetu; javljaju se i jaki napadi besa i nekontrolisanog gneva; uništavanje imovine, podmetanje požara kao i surovost prema drugoj deci i životinjama. U nekom broju slučajeva, pojedina deca se uključuju u grupne prestupe. Zbog toga je priroda prestupa manja važna u odnosu na postavljanje dijagnoze od kvaliteta interpersonalnih odnosa.
Socijalizovani poremećaj ponašanja
Ova kategorija se primenjuje za poremećaje ponašanja koji obuhvataju stalno antisocijalno ili agresivno ponašanje i zadovoljavaju opisane kriterijume poglavlja “poremećaja ponašanja“; a ne sastoje samo od suprotstavljajućeg, izazivačkog, rušilačkog ponašanja kod pojedinaca koji su uglavnom dobro integrisani u grupu vršnjaka.
!!! Dijagnostička uputstva !!!
Osnovnu osobinu za razgraničenje predstavlja postojanje adekvatnih, trajnih prijateljstava u grupi vršnjaka. Najčešće se grupa vršnjaka sastoji od mladih koji su uključeni u delikventne ili antisocijalne aktivnosti, u kom slučaju detetovo socijalno neprihvaćeno ponašanje može biti dobro prihvaćeno od grupe vršnjaka i određeno subkulturom kojoj pripada. Međutim, ovo nije neophodan zahtev za dijagnozu; dete može da pripada nedelikventnoj grupi vršnjaka pri čemu se njegovo antisocijalno ponašanje odvija izvan ovog konteksta. Ukoliko antisocijalno ponašanje podrazumeva naročito zastrašivanje, mogu da postoje poremećeni odnosi sa žrtvama ili nekom drugom decom. Takođe, ovo ne ometa postavljanje dijagnoze uz postojanje podataka da dete pripada nekoj grupi vršnjaka kojoj je ono lojalno i u okviru koje ostvaruje trajna prijateljstva.
Odnosi sa odraslim autoritetima imaju tendenciju da budu loši ali mogu da postoje i dobri odnosi sa određenim odraslim osobama. Emocionalni poremećaji su obično minimalni. Poremećaj ponašanja može ali ne mora da uključi porodično okruženje, ali ako je ograničen samo na kuću to isključuje dijagnozu. Poremećaj je najuočljiviji izvan porodičnog konteksta a specifično ispoljavanje u školi ili drugim vanporodičnim okruženjima je kompatibilno sa dijagnozom.
Poremećaj u vidu protivljenja i prkosa
Ovaj oblik poremećaja ponašanja ima za karakteristiku da se viđa kod dece mlađe od devet ili deset godina. Definiše se prisustvom naznačeno nepokornog, neposlušnog i provokativnog ponašanja uz odsustvo ozbiljnih antisocijalnih ili agresivnih akata koji narušavaju zakon ili prava drugih. Kod dijagnostikovanja ovog poremećaja, moraju biti zadovoljeni opšti kriterijumi ovog poglavlja, – “poremećaji ponašanja“.
Kada se radi i o jako nestašnom ili nevaljalom ponašanju, oni nisu sami po sebi dovoljni za postavljanje dijagnoze. Mnogi autoriteti smatraju da ovi oblici ponašanja, predstavljaju blaži oblik poremećaja ponašanja, a ne kvalitativno različit tip. Još uvek nema dovoljno podataka istraživanja o tome, da li je razlika kvalitativna ili kvantitativna. Međutim, prema svim dosadašnjim nalazima, može se zaključiti da, ukoliko je tip poremećaja ponašanja različit, on se pojavljuje uglavnom ili većinom kod mlađe dece. Kada se ova kategorija upotrebljava, potrebno je biti oprezan, posebno kada su starija deca u pitanju. Klinički značajni poremećaji ponašanja starije dece su obično praćeni antisocijalnim ili agresivnim ponašanjem koje prevazilazi nepokornost, neposlušnost ili rušilaštvo, mada ne tako retko njima može da prethodi neposlušno i prkosno ponašanje na mlađem uzrastu. Ova kategorija je uključena da odslika svakidašnju dijagnostičku praksu i da olakša klasifikaciju poremećaja koji se javljaju kod mlađe dece.
!!! Dijagnostička uputstva !!!
Osnovna karakteristika ovog poremećaja je oblik trajno negativnog, neprijateljskog, prkosnog, provokativnog i rušilačkog ponašanja, koje je jasno van normalnih okvira ponašanja za dete istog uzrasta i iste sociokulturne sredine, a koje ne uključuje ozbiljnija narušavanja prava drugih. Deca sa ovim poremećajima često i aktivno prkose zahtevima ili pravilima odraslih i namerno uznemiravaju druge ljude. Takođe, oni su skloni da budu gnevni, ozlojeđeni i da se lako naljute na druge ljude koje krive za svoje sopstvene greške ili teškoće.
Karakteristično za njih je da imaju nisku toleranciju na frustracije i lako se naljute. Tipično, njihova nepokornost ima provokativni karakter tako da oni započinju suprotstavljanja i obično ispoljavaju preteran nivo grubosti, nekooperativnosti i otpora prema autoritetu.
Ovakvo ponašanje je često najuočljivije u interakcijama sa odraslim osobama ili vršnjacima koje dete dobro poznaje, dok se simptomi poremećaja ne moraju zapaziti tokom kliničkog pregleda.
Značajna razlika od drugih oblika poremećenog ponašanja je odsustvo ponašanja koje narušava zakone i bazična prava drugih, a što se ispoljava kroz krađe, surovost, zastrašivanje, napastvovanje i destruktivnost. Potrebno je voditi računa da ipak, prkosno, nepokorno ponašanje, kako je gore istaknuto, je često prisutno kod drugih tipova poremećenog ponašanja. Ukoliko drugi tip postoji, on ima prednost prilikom određivanja dijagnoze, u odnosu na prkosno-nepokorni poremećaj.
LITERATURA:
Leave a Reply