Međunarodna oznaka za autizam
Šta je autizam?
Autizam je složeni razvojni poremećaj koji se obično javlja tokom prve tri godine života. Autizam je posledica oštećenja mozga i ispoljava se kroz probleme u čulnom opažanju, govoru, mišljenju i razumevanju socijalnih situacija, zbog čega se ponašanje i odnos sa spoljnim svetom razvija drugačije.
Kako se postavlja dijagnoza?
Dijagnoza autizma se postavlja na osnovu posmatranja ponašanja. Ukoliko su u ponašanju prisutna sledeća tri elementa…
1. problemi u komunikaciji što podrazumeva teškoće u razumevanju i usvajanju svih oblika komunikacije (izraz lica, gest, razvoj govor);
2. problemi u socijalnim odnosima koji podrazumevaju poteškoće u uspostavljanju veza sa drugim ljudima i nemogućnost prilagođavanja zahtevima sredine;
3. ograničeni i ponavljajući oblici ponašanja koji se manifestuju kroz ponavljanje istih pokreta, radnji, reči i interesovanja i kroz težnju ka istovetnosti i otporu prema promenama:
…onda se sa sigurnošću može reći da se radi o autizmu.
Uzroci autizma?
Mnogi stručnjaci veruju da ovaj složeni problem nije izazvan jednim jedinim uzrokom. Postoje ozbiljni pokazatelji da autizam nastaje kao posledica različitih faktora koji utiču na razvoj mozga, njegovu strukturu i funkcionisnje.
Šta autizam nije?
Danas se sa sigurnošću može reći da:
– autizam nije mentalna bolest,
– deca sa autizmom nisu nevaspitana deca sa problemima u ponašanju,
– autizam ne nastaje zbog „hladnih“ roditelja koji nedovoljno obraćaju pažnju na svoju decu,
– autizam ne nastaje zbog emocionalne lišenosti i stresa.
Tačno je…
– da su osobe sa autizmom osećajne (emotivne)
– da osobe sa autizmom žele komunikaciju
– da osobe sa autizmom mogu da se obrazuju
– da osobe sa autizmom mogu da rade
Da li postoji lek?
Lek za autizam nije pronađen. Deca sa autizmom odrastaju u odrasle osobe sa autizmom. Mnogima od njih će biti potrebna briga i staranje tokom celog života.
Kako pomoći?
Postoji mnogo programa za pomoć i rad sa osobama sa autizmom ali nijedan nije podjednako dobar i dovoljan za svakoga. Zbog toga u kreiranju individualnih programa moraju da učestvuju svi neposredno zainteresovani: osobe sa autizmom koliko god je to moguće, roditelji, članovi porodice, medicinsko osoblje, terapeuti i angažovani stručnjaci.
Važno je znati…
Rana dijagnostika, tretman i uključivanje u obrazovni proces su ključni za decu sa autizmom. Tako im se može pomoći da razviju svoje socijalne i komunikativne veštine, postanu samostalniji i vode ispunjeniji i produktivniji život.
Karakteristične odlike ponašanja dece sa autističnim spektrom
NEZAINTERESOVANOST, PRILAZE DRUGIMA UZ POMOĆ I PODRŠKU ODRASLIH, KADA IM SE NEKO OBRAĆA NE REAGUJU, KORISTE RUKU ODRASLOG DA DOĐU DO ONOG ŠTO ŽELE, SMANJENA MOGUĆNOST ZA IMITATIVNU KREATIVNU IGRU, PREDMETIMA SE BAVE NA STEREOTIPAN NAČIN, OKREĆU IH,REĐAJU…, PONAVLJAJU REČI ONAKO KAKO IH ČUJU, NEMAJU INTERESOVANJE ZA DRUGU DECU, GOVORE TAKO ŠTO ČESTO PONAVLJAJU ISTI SADRŽAJ, PONAŠAJU SE JEDNOLIČNO, NE USPOSTAVLJAJU KONTAKT POGLEDOM, IMAJU NEOBIČNE POKRETE, POVREMENO SE SMEJU BEZ VIDLJIVOG RAZLOGA, MOGU DA RADE NEKE STVARI JAKO DOBRO I BRZO ALI NE I ONE KOJE PODRAZUMEVAJU RAZUMEVANJE SOCIJALNIH ODNOSA…
Učestalost slaganja objekata može ukazivati na autizam
Učestalost javljanja…
Prema najnovijim podacima autizam se javlja kod 20-60 dece na 10 000 rođenih. Učestalost autizma je ista u svim sredinama bez obzira na rasnu, nacionalnu ili etničku pripadnost, socijalni ili ekonomski status. Nedavna istraživanja pokazuju da je učestalost autizma od jedan do dva slučaja na 1000 dece. Broj obolelih dramatično raste poslednjih 30 godina, ali ako se uzme u obzir da je u ovom periodu kvalitet dijagnostike obolelih od autizma unapređen ne može se potpuno tačno reći da nije to možda razlog porasta broja dece sa ovim poremećajem. Većem riziku od autizma izloženi su dečaci za razliku od devojčica. Odnos između polova za ASD iznosi 4.3:1 i on je u mnogome prilagođen kognitivnom oštećenju, dok je kod mentalne retardacije odnos bliži na 2:1, a bez nje na 5.5:1 Niko ne zna koliko tačno ljudi boluje od ove bolesti, ali po podacima Ministarstva za rad i socijalnu politiku, u Srbiji ima oko 2.000 osoba sa autizmom, od čega je oko 800 dece.
Učestalost autizma po godini na 1000dece/do 2005.godine
Iskustvo roditelja i vaspitača autističnog deteta/ CITATI PREUZETI SA FORUMA
„…Ovo je jedna od mnogih sličnih, ili čak istovetnih priča, roditelja čije dete ima autizam. Moj sin Filip je rođen jedne lepe prolećne večeri 2000.godine, sa bratom Vladimirom, njegovim blizancem. Porođaj je obavljen carskim rezom, i dva preslatka zdrava dečaka su ugledala ovaj svet 31.marta uveče. Tad još nismo znali da ćemo za njegov drugi rođendan saznati da Filip ima autizam.. Većina roditelja koji imaju ovakav problem, mogu da se sete zaostatka ranog razvoja. Ali kada se ja setim ovih godina, što objektivnije, mogu da razumem zašto smo odbijali da priznamo da nešto nije u redu, i mogu da oprostim sebi što nisam primetila znake pogoršanja. Kada smo Filipa prvi put odveli kod psihologa i logopeda u našem domu zdravlja, bili smo potpuno nepripremljeni za rezultate. Volela bih da se setim imena doktorke koja je testirala Filipa, zato što joj mnogo dugujem. Bila je ljubazna, ali nije birala reči dok nam je saopštavala da je Filip mnogo zaostao u pogledu jezika, i da verovatno ima druge razvojne probleme. Pričala je o drugim problemima koje mi nismo primetili. Dodala je, dok je posmatrala čitavu grupu dece, Filip je jedini odudarao od svih njih. Nije obraćao pažnju na aktivnosti koje su zabavljale drugu decu. Predložila nam je da odmah odvedemo Filipa na RAZVRSTAVANJE. Bila sam tako šokirana, da sam prestala da je slušam i bila sam krajnje gruba. Nekoliko dana kasnije nazvala sam je da bih se izvinula za grubost, i da bih je zamolila za pomoć. Tako je počela frustrirajuća serija događanja, toliko poznata svakoj porodici sa bolesnim detetom. Kada smo našeg pedijatra pitali da li on misli da je Filip autističan odgovorio je da ne zna. Niko nije želeo da bude prvi koji će da nam kaže da naše dete ima vrlo ozbiljne probleme. Bilo nam je sve jasnije da Filip svojim govorom strašno zaostaje za svojim vršnjacima. Njegov brat blizanac Vlada je, nasuprot Filipu, pričao za obojicu. Početkom leta, odlučili smo da ispišemo Filipa iz obdaništa, pre nego što su nas „ljubazno zamolili“ da to uradimo, jer smo videli da će to biti neizbežno. Bilo je jasno da nije imao koristi od programa tog obdaništa, i da je imao loš uticaj na drugu decu. Filipov brat blizanac Vladimir je ostao da pohađa normalno obdanište, dok smo Filipa upisali u ,,specijalno obdanište“. On je nastavljao da zaostaje u jeziku, i počeo da pokazuje druga problematična ponašanja. Razvio je kompleks stereotipija, postao je skoro sasvim neosetljiv na bol, i počeo da koristi periferni vid, pre nego da gleda predmeta iz centra svog vida. Počeli smo terapiju za govor na Institutu za poremećaj govora i autizam. Filipovo ponašanje je postalo nemoguće. Postao je strašno agresivan. Dobijao je ,,napade besa’’ ako nismo parkirali kola tamo gde je on želeo, ili ako ne bismo seli tamo gde je on hteo da sedne.Filip je svojim ponašanjem upravljao nama i našom kućom. I brat Vladimir je morao u svemu da mu popušta. Čitala sam sve što sam mogla da nađem o autizmu.Tako sam saznala preko interneta za dijetu bez glutena i kazeina.
Odmah sam izbacila svu pšenicu i mleko iz Filipove ishrane.Posle nekoliko meseci korišćenja ove dijete, Filip, naravno, još uvek nije izlečen. Još uvek ima povremene napade besa. Ipak, učestalost i jačina toga su se frapantno smanjili.Počeli smo da vidimo i druga poboljšanja. Po prvi put može da nas gleda pravo u oči dok mu nešto pričamo, i neke stereotipije su potpuno nestale.Ne koristi više ni periferni vid, a ne vrišti ni kad ne parkiramo kola na mesto koje on želi. Izgleda mnogo srećnije i opuštenije. Moram da priznam da veoma veliku nadu polažemo u period puberteta,zato što tad kreće u organizmu nagli razvoj nervnog sistema i hormona,i postoji velika šansa da se i Filipu dovrši razvoj nervnih ćelija u mozgu.Ako negde postoji prekid, možda se tad premosti.
Ali, šta god da se desi, mi ćemo ga voleti zbog njega samog…“kuće za negu dece koja pate od autizma moraju biti pod najintenzivnijim okriljem države. U Srbiji ovo i jeste i nije slučaj. Inače, revolucionarni pomak u tretiranju problema autizma, osamdesetih i devedesetih prošlog veka, ostvarili su sami roditelji, hrabrošću i upornošću da se izbore za prava ove dece da na najdelatniji mogući način budu integrisana u društvo…“
„…Kao vaspitač-terapeut dece koja pate od neistraženog poremećaja u strukturi dnk, što se potom manifestuje kao autizam, samo da napomenem da postoje razni stepeni autizma – od blažih, koje gotovo svako od nas može prepoznati u svom ponašanju, do izuzetno oštrih. U ranijim slučajevima integracija je moguća ukoliko se autizam prepozna na vreme. U potonjim je poželjno da deca budu negovana profesionalno, u zasebnim institucijama sa profesionalnim kadrom koji će se starati o njima. Naravno, možemo sada o tome u kakvom su stanju institucije ovog tipa u Srbiji, ali u praksi je potrebno da takve institucije postoje, i da se roditelji ne ustručavaju da decu sa težim oblikom autizma prepuste na negu ovakvim institucijama. Kriterijum za zapošljavanje u ovakvim institucijama mora biti izuzetno visok, a same kuće za negu dece koja pate od autizma moraju biti pod najintenzivnijim okriljem države. U Srbiji ovo i jeste i nije slučaj. Inače, revolucionarni pomak u tretiranju problema autizma, osamdesetih i devedesetih prošlog veka, ostvarili su sami roditelji, hrabrošću i upornošću da se izbore za prava ove dece da na najdelatniji mogući način budu integrisana u društvo…“
LITERATURA:
Leave a Reply