Народна књижевност

Народна књижевност се зове народна, не само зато што ју је стварао народ, већ и због тога што изражава (саопштава) како је народ живео, шта га је све кроз живот пратило, о чему је размишљао, чега се плашио, шта је волео, због чега је туговао и патио.

Народна књижевност се дели на:

1. Прозу и

2. Поезију

– Народна проза- ту спадају: Бајке, Легенде, Народне приче, Народне приповетке, Народне новеле, Народне басне, Анегдоте, Пословице, Изреке, Загонетке, Питалице.

Бајке- су најстарија врста народне прозе. Човек у њима има необичне особине и чудесне моћи, испуњава најтеже задатке, разуме говор животиња и биљака. Пуне су нестварних бића: змајева, вила, вештица, аждаја, чароњака, воде које оживљавају мртве… У њима је завршетак увек леп:добар буде награђен, зао кажњеан, и правда увек побеђује. Познате су: ,,Пепељуга“, ,,Немушти језик„,  и многе друге..

Легенде- су добиле име по латинској речи LEGENDUS- што значи- оно што треба чинити.  Веома су сличне бајкама јер и у њима има чудесног, невероватног и натприродног. У њима се говори о изузетно необичним личностима : Свети Сава, Марко Краљевић, Милош Обреновић, Цар Трaјан, Соломон… Или о настанку, о историји појединих насеља: села, градова, појединих животиња и птица: корњача, кртица, кукавица…  Познате су:

,,У Цара Трaјана козије уши“…

Народне приче- говоре о односима међу људима, у породици, заједници-друштву. Имају намену да поуче и усмере  како се живи и бори. Познате су: ,,Девојка цара надмудрила“, ,,Права се мука не да сакрити“…

Народне приповетке- у својој тематици су сличне народнима бајкам, али према времену су блже нашем. У њима се прича о сналажљивости појединаца у разним животним околностима и ситуацијама, о подвалама и манама. Познате су. ,,Старац преварио дивове„, ,,Еро и Турчин“, ,,Неверни друг“…

Народне новеле-у њима се прича о неком догађају из свакодневног живота. Име су добиле од латинске речи NOVUS- што значи ново.  У новелама се слави и велича рад, а осуђује лењост. Познате су: ,, Све, све, али занат„, ,,Шљиве за ђубре“, ,,Свету се не може угодити„…

Народне басне-у њима се, преко ликова животиња, биљака, предмета откривају особине људи  и указује се на њихове недостатке  и мане. Често се састоји из дијалога са јасно наглашеном поруком(поентом). Познате су: ,,Црв и Лав„, ,,Како се медвед преварио“, …

Анегдоте- има их и у народној и у уметничкој књижевности. У њима је све сведено на најмању меру, сам догађај, опис, дијалог, а све у намери да њен крај буде што ефектнији, успешнији, блиставији. Познате су: ,,Пустио бих ја њега, али неће он мене“, ,,Куме, да ти видим децу“…

Пословице- су умне и сликовите поруке приказане једном реченицом. То је једна права и уверљива песничка слика саткана од  једне мисли. Пословице су:,, Дрво је дрво, кам је кам, а човек је и дрво и кам“, ,,Колико је од неба до земље, толико је  нечовека до човека“,…

Изреке-јако је тешко разликовати изреку од пословице, мада свака изрека има иза себе неку згоду,причицу. Изреке: ,,Згрчио се као две паре у кеси“, ,,Наоблачио се као да ће му киша из чела ударити“, …

Загонетке-Игра речи без залажења у животне проблеме. Свака загонетка је  песничких задатак. Свака загонетка делује очаравајуће својом изузетном сликовитошћу и музикалношћу.

Питалице-народне питалице се најчешће састоје из постављеног питања и правог, умног и духовног одговора.

,,Питали лети гору:

-Зашто плачеш када си тако окићена?

-Зато што знам да после лета долази зима.“