Sportom se nazivaju takmičenja koja su najčešće u sveri fizičkih aktivnosti, ali postoje i sportovi koji nisu vezani za fizičku aktivnost, kao na primer šah. Neki od razloga za bavljenjem sportom mogu biti razonoda, razvijanje tela, poboljšanje aktivnosti, takmičarki duh kao i finasijska dobit.
Sport može biti takmičarskog ili slobodnog karaktera.
Takmičarski karater je kada spotisti nastupaju na takmičenjima u želji za postizanjem vrhunskih rezultata.
Slobodni ili (amaterski) je kada se sportisti bave sportom iz sebih poznatih razloga, a najčešće to budu rekreativni i zdravstveni razlozi.
Detetu je bez obzira na doba potrebno svakodnevno kretanje. Zbog toga je idealno ako se sedmogodisnjaci svakodnevno bave jedan sat nekom sportskom aktivnošću. U tom razdolju bio bi idealni naziv za te aktivnosti << sat za kretanje>> jer se dete još uvek uči odredjenim spretnostima. Neka deca u osnovnu skolu ne dođu sa osnovnim spretnostima kao sto su hodanje, trčanje, bacanje, skakanje, puzanje, ciljanje,…to znaci da su se u predskolskom razdoblju premalo kretali, odnosno nisu imali mogućnost da budu aktivni pod stručnim vodstvom. Aktivnost kretanja je jako bitan spoljni činilac detetovog razvoja na svim razvojnim područijima (fizičkom,motoričkom,emocijalnom i socijalnom). Ako se deca premalo kreću, imaju veći rizik od oboljenja od raznoraznih bolesti. Redovna aktivnost kretanja je važan razvojini posticaj jer je korisna za jačanje i očuvanje zdravlja kao i za oblikovanje navika i ponašanja koji garantuju zdrav životni stil.
IZVOR: dr. Danica Dzinovic-Kojic. FIZIČKO VASPITANJE PREDŠKOLSKOG DETETA
Познато је да се у историји јављају генијални појединци. То су људи са надпросечним коефинцијентом интелигенције, свестраног образовања, натпросечног капацитета за складиштење информација… Међу генијалцима се налазе људи различитих занимања и опредељења. Ту су војсковође, владари, уметници, спортисти, научници… У сваком времену се јавио по који генијалац који је сенио својом бистрином ума, брзином размишљања и капацитетом меморије. Тако је и Гинисова књига рекорда забележила врло интересантну чињеницу, а то је да је у двадесетом веку у њу био записан најмлађи студент до тада који је имао свега шест година. То је био Луј Ксјаобин који је са пет година положио пријемни за универзитет, а са само две године је знао да ишчита 3600 кинеских знакова. Још веће чудо од детета је Андрагоне де Мело који је најмлађи дипломац у Америци. У једанаестој години је дипломирао на одсеку математике, до осме године је написао компјутерске програме, са шест година је студирао геологију и геофизику, у четвртој је учио грчки, физику и филоцофију, са само две године је почео да игра шах и бави се геометријом, а у својој седмој недељи живота је прву реч рекао са седам недеља. Има много генијалаца који свој таленат нису наследили од родитеља који су сасвим просечни људи без неких истакнутих талената, а изнедрили децу која задивљују свет својим умењима.
Kreativnost, kao i inteligencija, jedno je od najviše cenjenih ljudskih svojstava. Međutim, dosadašnja istraživanja bila su daleko više usmerena na proučavanje inteligencije, a neuporedivo manje na proučavanje stvaralaštva.
Za ovakvo stanje značajna je i činjenica što je kreativnost kao fenomen vrlo složen za istraživanje. Kreativnost predstavlja nešto što je novo, drugačije, neuobičajeno, raznovrsno i što se, u različitim stepenima, razlikuje od postojećeg, od očekivanog. Upravo to predstavlja glavnu teškoću u procenjivanju kreativnosti i izmiče normiranju (normama) koje se primenjuju u proceni intelektualnih sposobnosti. Iz tih razloga, rezultati koji su se dobijali u najvećem broju istraživanja su heterogeni, pa čak i protivrečni.
Ovaj članak će se pre svega baviti odnosom između intelektualnih sposobnosti (inteligencije) i kreativnosti.
 Od prvih pokušaja da se pronađe i ustanovi neka „čvrsta” mera inteligencije nalik konstantama u drugim naukama, postoji trend u psihološkoj nauci da se intelektualna nadarenost povezuje sa visokim IQ-om ostvarenim na testovima. Temelje ovakvog shvatanja postavio je Terman dajući prvu statističku definiciju nadarenosti. Tako se početak sistematskog bavljenja nadarenima vezuje za Termanovu longitudinalnu studiju započetu 20-tih godina XX veka, koja još uvek traje.
Prvi rezultati (na uzorku od 1528 ispitanika kalifornijske dece, prosečnog uzrasta od 11 godina, i prosečnog postignuća 151) pokazali su superiornost ove grupe nadarene dece u odnosu na različite grupe sa kojima su poređeni i to prema svim registrovanim karakteristikama. Visoko inteligentna deca superiorna su i u pogledu fizičkog zdravlja i konstitucije, emocionalne stabilnosti i socijalne zrelost, imaju šira i raznovrsnija interesovanja, a po školskom znanju su bar 2-3 godine ispred svojih vršnjaka. S malim brojem izuzetaka, pokazalo se da odrastaju u izuzetno inteligentne i uspešne osobe. Naime, studija je ukazala na postojanost inteligencije (merene testovima) i pokazala je vezu između izuzetno visoke inteligencije u detinjstvu, s jedne strane, i visoke inteligencije i uspešnosti u odraslom dobu (izražene školskim/akademskim uspehom, profesionalnim uspehom, adaptiranošću, poseduju veću emocionalnu samokontrolu, imaju veće samopuzdanje, istrajniji su i usmereniji ka cilju, imaju solidno fizičko zdravlje itd.)
Ova studija je otvorila mnoga značajna pitanja koja se tiču: odnosa visoke inteligencije i stvaralaštva, kao i na značaj nekognitivnih faktora za razvijanje i ispoljavanje (visokih) sposobnosti, pre svega motivacije odnosno motiva postignuća i self-koncepta. Takođe, podstakla je i mnoga druga istraživanja o značaju nekognitivnih faktora za uspešnost i visoka postignuća.
Gilford i njegovi saradnici su smatrali da treba ići dalje od granice IQ ako se želi proučavati oblast kreativnosti. On je dao dokaze koji su u stanju da procene druga svojstva u kojima se budi kreativna inteligencija. Gilford je utvrdio dva bitna faktora kreativnosti, a to su fluentnost i fleksibilnost, od kojih svaka sadrži više aspekata. (Fluentnost je sposobnost da se daju različita rešenja na ponuđene zadatke; fleksibilnost je lakoća u nalaženju različitih odgovora, rešenja i razlikuje se od pojedinca do pojedinca). Daljim istraživanjem, on je zaključio da postoje dva oblika mišljenja, konvergentno i divergentno. Konvergentno mišljenje je ono koje mudro napreduje i koje se orijentiše ka očekivanim odgovorima i predstalvja inteligenciju logičkog tipa. Nasuprot ovom, divergentno mišljenje ide u više pravaca u traženju novih rešenja nalazeći neočekivane odgovore, ponekad i rizike, a to je ono što karakteriše kreativnost. Prema shvatanju Gilfordove grupe, kreativne mogućnosti su sastavljene od mnogih komponenata a njihova kompozicija zavisi od toga gde se one nalaze. Takođe, on je polazio od pretpostavke da je odnos između inteligencije i kreativnosti nizak, i to kreativnosti koja je predstavljena merom divergentnog mišljenja.
Značajna istraživanja u oblasti kreativnosti obavili su Gecels i Džekson. Za grupu koja je ispitana, IQ je bio 132 sa standardnom devijacijom 15. Svi učenici (292 dečaka i 241 devojčica) bili su ispitani jednim od tri testa inteligencije. Testovi kreativnosti su sadržali mogućnosti da se upotrebe verbalni i numerički sistemi simbola, kao i odnosi predmeta u prostoru: 1. asocijacije reči; 2. upotreba stvari; 3. skrivalice (sposobnost da se pronađu skrivene geometrijske figure u okviru kompleksnih oblika); 4. četiri priče u kojima nedostaju zadnji redovi i subjekt treba da sastavi tri različita završetka za svaku priču; a) moralistički; b) šaljiv; c) žalostan; 5. sastavljanje problema. Učenici su bili grupisani u sledeće dve grupe: 1. visoko kreativna grupa (srednja IQ 150) i 2. visoko inteligentna grupa (srednji IQ 150).
Ova ispitivanja su pokazala da su svih pet testova kreativnosti značajno povezani sa IQ dečaka i četiri od pet testova kreativnosti značajno povezani sa IQ devojčica. Pored toga, na osnovu brojnih podataka autori su zaključili da učenici visokih sposobnosti pokazuju tendenciju u korist „konvergentnog“ načina mišljenja, a visoko kreativni, u korist „divergentnog“ načina mišljenja.
Rezultati nekih studija ukazuju na to da su inteligencija i kreativnost tesno povezani, tj. da su visoko inteligentni učenici, najčešće i visoko kreativni.
Razvoj dečjeg stvaralaštva proučavala je Sandra Marjanović (1965) na uzorku od 258 učenika V-VIII razreda osnovne škole (10-14 godina). Ona je utvrdila da je procenat zajedničkih činilaca u rešavanju zadataka na testu opštih sposobnosti i testovima kreativnosti 15,21%. Ona je utvrdila da samo mali broj sposobnosti učestvuje i u stvaralačkim sposobnostima. Njen zaključak glasi: inteligencija i stvaralaštvo su dve relativno nezavisne dimenzije, koje su malo ili umereno međusobno povezane.
Za one koji se bave vaspitanjem dece i mladih (vaspitače, učitelje i dr.), značajan je nalaz Smita. U ovom istraživanju su proučavani sredinski faktori koji su povezani kreativnom produkcijom dece različitih socio-ekonomskih nivoa. Uzorak su činili 395 crne i 244 bele dece, učenika V razreda. U istraživanju su bili upotrebljeni različiti instrumenti. Nalazi Smita ukazuju na značajne razlike u kreativnom mišljenju a koje su povezane sa socio-ekonomskim uslovima učenika. Smit je tvrdio da su učenici višeg nivoa pokazali bolje rezultate u verbalnoj oblasti, a učenici nižeg socio-ekonomskog nivoa u neverbalnoj. Ovi nalazi očigledno upućuju na opreznost kada se razmatra i procenjuje kreativnost dece iz različitih socio-ekonomskih uslova (sredina).
Izneseni i brojni drugi nalazi i podaci o odnosu inteligencije i kreativnosti su različiti i heterogeni. Ipak, mišljenje koje preovladava jeste da postoji pozitivna, ali niska korelacija među njima. Ispitivanja su, takođe, pokazala da su za utvrđivanje odnosa inteligencije i kreativnosti od značaja vrste zadataka i njihova struktura.
Za one koji rade s decom nije glavno pitanje da li je i koliko kreativnost povezana sa inteligencijom, već kako prepoznati kreativne pojedince, kako podržati i dalje razvijati ovo dragoceno čovekovo svojstvo. Pri tome se mora imati u vidu da se kreativnost manifestuje u vrlo različitim oblastima: verbalnoj, likovnoj, muzičkoj, telesno-kinestetičkoj, tehničkoj, socijalnim spretnostima i vođstvu itd. Stoga je važno da se obezbedi klima, atmosfera u kojoj se kod dece neguje i podržava spontanost, radoznalost, sloboda manifestovanja različitih kreativnih potencijala, podrška u traganju za drugačijim putevima i različitim novim prilazima u traženju rešenja. To podrazumeva pravo da se u tim traganjima i manifestovanju ideja bude različit u odnosu na druge. Sve to može da doprinese da kreativni pojedinci budu uvereni da su prihvaćeni i cenjeni od svoje okoline (vršnjaka, nastavnika, roditelja i drugih). To je onaj put koji će dovesti do bogatstva raznovrsnosti za koje su sposobni ljudi i ljudska priroda.
Izvori:
1. Bosiljka, Đ., (2005), Darovitost i kreativnost dece i mladih, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac.
2. http://www.psihologijaonline.com/psihologija-stvaralastva/98-kreativnost-nadarenost-i-inteligencija
UVODNE REČI
Porodica danas u svetskim razmerama doživljava stalne promene koje su koliko do juče bile naprosto nezamislive. Pred nasim očima se u porodici razvezuju mnoge veze i odnosi.Gotovo da nema porodičnog odnosa, uloge, norme i aktivnostikoje pred izazovima slobode i demokratije ( što omogućava samoizbor ) nisu stavljene pod lupu prevrednovanja.
Preko noći nastaju nove moralne kategorije, stilovi ponašanja i nove institucije. Zapravo, jednom rečju, dovode se u pitanje vekovne relacije i uloge između roditelja i dece.
Takve radikalne promene, nastale sedamdesetih godina prošlog veka, svaku gradju o porodici i razmišljanja o njoj danas, dovode pred upitnost o prevaziđenosti istih.
Na stranicama koje slede biće prikazan izbor tekstova koji porodicu stavljaju u istorijsku procesualnost imajući stalno na umu da je ona onaj deo društvenosti pojedinca i svake organizacijske
strukture društva koji je zajednički svim ljudima, bez obzira na njihovu klasnu pripadnost i društvenu moć i ugled.
Stranice koje slede posvećene su onome što je nastalo kao „volja dvoje da stvore jedno koje će biti više od onih koji su ga stvorili“ (Niče) činile su nam se nezaobilazne jer ukazuju na značaj, danas i ovde, rađanje deteta i formiranje ličnosti.
Nadam se da će stranice koje slede pomoći shvatanju porodice.
Literatura: Mučibabić M. (2006): Porodica-kontroverze i izazovi, Beograd
Често се под мотивима подразумева сложен систем који обухвата потребу (недостатак или сувише нечега), затим нагон (тенденцију да се активира организам и да се рагује на одређене врсте дражи да би се отклониo недостатак у организму), циљеве (доживљаје о објектима и ситуацијама којима се потреба може задовољити), као све факторе, сем дражи, који усмеравају понашање човека.
Неки аутори сматрају да се за целокупно људско понашање може објаснити из релативно малог броја органских или филозофских потреба. Други аутори сматрају да поред ових биолошких потреба, које су урођене, постоји одређен број урођених али небиолошких потреба, као нпр. потреба за друштвеним контактом, за борбеношћу, за стицањем и др. Према трећем схватању, а за које по нашем мишњељу говори највише разлога, поред ограниченог броја урођених мотива који не почивају на телесним потребама и који нису урођени, него су се формирали у току индивидуалног живота појединца.
ВАЖНА ПОЈМОВНА ОДРЕЂЕЊА
Мотив је унутрашњи фактор који подстиче, усмерава и интегрише човеково понашање. Мотивациони акт садржи две компоненте:
1. Унутрашње подстицаје на активност;
2. Циљ коме је усмерена та активност.
Најважнији појмови који се срећу о расправама о мотивацији:
1. Мотиви су органски и психолошки чиниоци који покрећу активност, који је усмеравају и њоме управљају ради остварења одређених циљева.
2. Инстикти су урођени облици понашања који су изазвани одређеним стимулусима и који треба да задовоље основне биолошке функције организма.
3. Нагони су подстакнута стања организма, везана за физиолошке потребе, која покрећу организам на активност.
4. Потреба је стање нестабилности или поремећене равнотеже у организму, које се претежно испољава у повећаној или продуженој активности и напетости.
5. Сатисфакција је стање које настаје када је потреба задовољена.
6. Гратификација је субјективна реакција на задовољену потребу.
7. Подстицаји су објекти и ситуације које изазивају јављање мотива, тј. Подстичу да се мотиви актуализују.
Cilj fizičkog vaspitanja dece predškolskog uzrasta je pre svega, da u sistemu celokupnog vaspitanja doprinosi celovitom razvoju ličnosti, prvenstveno razvoju fizičkih, funkcionalnih i motoričkih sposobnosti, očuvanju i unapredjenju zdravlja, sadržajnijem i korisnijem provodjenju vremena i razvoju pozitivnih osobina ličnosti.
Fizičko vaspitanje ima poseban značaj za dečji organizam koji je u dinamičnom razvoju. Kretanje, odnosno svrsishodna fizička aktivnost, kao osnova fizičkog vaspitanja, predstavlja jedan od osnovnih uslova za normalan rast i razvoj mladog organizma. Nedostatak motoričke aktivnosti, odnosno ograničena fizička aktivnost, veoma nepovoljno utiče na rast i razvoj organizma, ugrožava normalno funkcionisanje važnih organa i sistema organizma, zdravlje i normalan razvoj dece. Predškolsko doba je period intezivnog razvoja svih organa i sistema dečijeg organizma: mišića, kostiju, nervnog sistema, unutrašnjih organa-srca i krvnih sudova, disajnih organa i dr.
Primenom odgovarajućih programa fizičkog vaspitanja, od najranijeg detinjstva obezbeđuje pozitivan uticaj na:
- harmoničan telesni rast i razvoj;
- pravilan razvoj motorike,usvajanje lakoće, mekoće i koordinacije pokreta;
- usvajanja pravilnog držanja tela
- povećavanje otpornosti organizma prema nepovoljnim spoljašnjim uticajima;
- pravilan razvoj i funkcionisanje srca i krvnih sudova, disajnih i drugih organa i sistema;
- emocijalni i intelektualni razvoj i ukupan razvoj dečje ličnosti.
Fizičko vaspitanje takođje, doprinosi socijalizaciji dece, razvijanju osećaja drugarstva, tolerancije i pažnje prema vršnjacima.
IZVOR: ‚‚Igra mi je hrana“,mr Stojka Blagajac,Subotica 2008
Приповетка је назив за прозну врсту. Народне приповетке или приче, како се у неки крајевима називају, чине основну масу народне прозе. Оне су тематски и жанровски разноврсне. Вук Цтефановић Караџић,  од којег почиње најзначајнија збирка народних приповедака, поделио их је на женске и мушке, а ове друге на дуге и кратке. Те три врсте се називају: бајке, новеле и шаљиве приче или анегдоте. У приповетци постоје више ликова, али пишчева пажња је концентрисана на једног или два лика.
Новела – се разликује од приповетке, по томе што за тематику узимају неки необичан, интересантан догађај, могућ или стваран. Најчешће садржи само један догађај, један или два карактера, а збивање је одређено у времену и простору. Одликује се сажетим збивањем у тренутку, користи се слична техника као драма, и зато је много погодније за драматизацију од приповетке.
Биографија-је опис живота истакнуте личности. Сврха и намена су бележења од историјске истине до дидактичке идеализације, од позитивне до негативне пропаганде о одређеној личности, од документарних до одређених циљева.
Дневник- је хронолошки опис догађаја у коме је аутор учествовао у одређеном периоду живота. Најчешће обухвата судбоносна раздобља.
Мемоари- су приповедно дело у коме се излажу успомене аутора, на нека значајна друштвена или културна збивања, где је писац учествовао или где је био очевидац. Мемоари се пишу са временском дистанцом. Често су присутне и оцене и објашњења аутора.
Путопис- даје предност излагања у првом лицу или у облику писама. По композици дела већином већино је лабаве структуре. Међу најстарије путописце може се уврстити историчар Херодот. Један од претеча данашњег путописа био је Јулије Цезар. У српској књижевности познати су путописи Љубимира Ненадовића. Он је написао пет књига писаних у облику писама: ,,Писма из Италије„, ,,Писма из Швајцарске“, ,,Писма о Црногорцима“, …
Романса – је краћа епска песма, у којој се неки догађаји излажу са пуно осећања. Романса је шпанског порекла и пева се о чудесним или њубавним догађајима. Оне су ведре, раскошне, често лаке и духовите.
Балада- је такође краћа епска песма, у којој се неки догађаји излажу са пуно осећања и у њома се пева о неком трагичном догађају из историје, бајке или мита. Баладе су мрачног, тајанственог и болног осећања.
http://www.knjizevnost.org/
http://www.svetknjiga.com/index.php
Šta je kriza?
Možda najadekvatnija definicija krize jeste ona koju je dao Kaplan, a koja glasi da je kriza kratka psihička pometnja koja se s vremena na vreme događa osobama koje se bore sa životnim problemima koji u tom trenutku prevazilaze njihove kapacitete. Kriza je stanje nesklada između pritiska koje stvaraju spoljašnji ili unutrašnji zahtevi i trenutne mogućnosti osobe da na te zahteve adekvatno odgovori. U stanju krize dotadašnji načini za prevazilaženje i suočavanja sa određenim životnim situacijama prestaju da budu dovoljno uspešni, pa je zato potrebno tragati za novim mehanizmima prilagođavanja koji bi bili adekvatniji datoj situaciji. Kriza je stanje nesklada između pritiska koje stvaraju spoljašnji ili unutrašnji zahtevi i trenutne mogućnosti osobe da na te zahteve adekvatno odgovori.
Pojam krize podrazumeva naglasak na subjektivnoj interpretaciji događaja, značenju koje se daje životnom događaju. Do krize dovode samo one promene koje sama jedinka procenjuje kao preteće i ugrožavajuće. Na kognitivnom planu, kriza se ispoljava kroz poremećaj ego funkcija, intelektualnu neefikasnost, poremećaje koncentracije i rasuđivanja. Na emotivnom planu se javlja primarni strah od napuštenosti i bespomoćnosti koji delom može da naruši osećaj samopoštovanja i vere u sebe, kao i separacioni, strah od odvajanja i gubitka realnosti. Na planu ponašanja čovek ispoljava stanje krize kroz motoriku, govor, poremećaje spavanja i seksualnog nagona kao i apetita. Kriza se kao opšti poremećaj načina funkcionisanja pojavljuje na kognitivnom,emotivnom planu i na planu ponašanja.
Mogu se razlikovati četiri stepena u razvoju krize:
– Osoba prvo pokušava da razreši kriznu situaciju koristeći ranije naučene načine ovladavanja problemima.
– Ako ovo ne dovede do uspeha javlja se anksioznost, osećaj bespomoćnosti, dolazi do poremećaja intelektualnih funkcija i opsednutosti problemom.
– U sledećoj fazi javlja se pokušaj novog načina prilaženja problemu. Modifikuju se načini rešavanja problema ili se sam problem redefiniše, ali s obzirom da u dotadašnjem iskustvu jedinke ne postoje već korišćeni, adekvatni mehanizmi prevladavanja, ponekad se pribegava i rešavanju putem pokušaja i pogrešaka. Traganje za ovim mehanizmima i testiranje njihove efikasnosti, prema uobičajenom shvatanju krize, ne bi trebalo da traje duže od 6 nedelja, nakon kojih bi trebalo da je unutrašnja ravnoteža ponovo uspostavljena
– Ukoliko ova faza ne dovede do zadovoljavajućih rezultata , dolazi do porasta tenzije do tačke sloma. U tom smislu, svaka životna kriza je prekretnica između zdravlja i bolesti, razvoja i regresije u razvoju.
Ponovno uspostavljena ravnoteža može imati tri vida:
– Ona može da se završi begom u bolest, tj. da se manifestuje kroz neurotično ili psihotično stanje pojedinca, pa se tada govori o patološkom načinu prevladavanja.
– Druga mogućnost je povratak na raniji nivo funkcionisanja, dakle upotreba regresivnih mehanizama prevladavanja.
– Uspostavljena ravnoteža takođe može da predstavlja bolju integrisanost i veću zrelost onda kad se dogodi kreativni skok.
Svaka životna kriza je prekretnica između zdravlja i bolesti, razvoja i regresije u razvoju.
Način prevladavanja krize je pokazatelj opšteg psihičkog stanja pojedinca, ali zavisi od nekoliko bitnih faktora:
U prevladavanju kriza lakše se snalaze oni pojedinci koji su fizički zdravi, energični, imaju pozitivna uverenja i optimizam.
Takođe, sociokulturni faktori imaju važnu ulogu, pa tako, komunikativni, društveni ljudi, oni koji imaju podršku bliskih osoba, odgovarajuće materijalne mogućnosti i znanja o suštini procesa kriznog prevladavanja, imaju veće šanse da se uspešno izbore sa krizom.
Od bitnog je značaja i postojanje adekvatne preventivno terapijske pomoći u krizi koja obuhvata pravovremeno detektovanje krize, ublažavanje dramatičnih simptoma medikamentima, ali samo ako je tako nešto neophodno, zatim, pružanje kratkotrajne, intenzivne psihoterapijske intervencije koja se fokusira na proces razrešavanja krize.
Kriza i srodni pojmovi
Pojam traume je u Frojdovoj teoriji prvobitno igrala središnju ulogu u razvoju neuroza, pa i kada je napušteno shvatanje o njenom presudnom značaju, trauma je ostala jedan od bitnih faktora u razvoju neurotskih struktura. U ovom kontekstu trauma predstavlja doživljaj koji dovodi do gubitka ravnoteže ega, usled nemogućnosti ega da u datom trenutku obradi pristiglu količinu spoljašnjih draži.
Trauma je doživljaj koji dovodi do gubitka ravnoteže ega
Svaki traumatski doživljaj je potencijalna pretnja za ozbiljno, nekada i trajno narušavanje mentalnog stanja osobe. Da li će se neki događaj doživeti kao traumatski, zavisi od objektivnih okolnosti kao što su intenzitet i trajanje traumatskog događaja, ali ono što je od presudnog značaja su zapravo lične karakteristike osobe. Otpornost na traumu je u mnogome konstitucionalna, zavisi od subjektivne procene događaja, treutnih psihičkih kapaciteta osobe i ranijeg iskustva.
Stres je pojam koji je teško definisati jednoznačno i precizno. Reč stres se koristi za opisivanje događaja koji deluju stresogeno na osobu, ali i za doživljaj koji osoba ima usled dejstva određenih stresora. Pod stresom se podrazumeva narušavanje ravnoteže organizma koje je ugrožavajuće i preteće po jedinku, ali i ono koje jedinka opaža kao prijatnu promenu. Najuopštenija definicija stresa jeste da je to bilo koja promena u sredini ili unutar osobe, koja remeti dotadašnju homeostazu, tj. ravnotežu osobe i koja od nje zahteva menjanje uigranih, automatizovanih načina reagovanja i adaptaciju na novonastalu situaciju. Stres je bilo koja promena u sredini ili unutar osobe, koja remeti dotadašnju homeostazu
Pojmovi krize, traume i stresa su slični po tome što predstavljaju neke granične situacije, kada zahtevi sredine u datom trenutku prevazilaze mogućnosti individue da na njih adekvatno odgovori starim obrascima reagovanja. Trauma i stres imaju pretežno negativno značenje-ugrožavanje jedinke, rizik i opasnost.
Kriza kao šansa
Kod krize akcenat je na stvaralačkom potencijalu, na šansi za rast i pozitivnu razvojnu promenu. Stres shvaćen u najširem smislu, je ono što svaka kriza nosi sa sobom ali ne samo to. Sres je širi pojam koji obuhvata svako odstupanje od rutine koje dovodi do povremenog nesklada i koje je povezano sa svakodnevnim problemima. Kriza se ne odnosi na takva povremena stanja i takozvane dnevne probleme koji se najčešće rešavaju u hodu. Kriza se odnosi na one prekretne trenutke u kojima se celokupno dotadašnje funkcionisanje osobe dovodi u pitanje i zahteva sveobuhvatnu promenu.
Trauma i stres imaju pretežno negativno značenje – ugrožavanje jedinke, rizik i opasnost. Kod krize akcenat je na stvaralačkom potencijalu, na šansi za rast i pozitivnu razvojnu promenu.
Izvor:
http://www.akademijauspeha.com/clanci_svi/Zivotne%20krize%201.html
Profesor Gil Valentin, sa Univerziteta u Lidsu, i njegove kolege, kako bi dobili podatke o tome kako roditelji uče decu o alkoholu, sproveli su nacionalnu anketu na 2.089 roditelja i staratelja. Ispitivali su uticaj porodice – kućni red i navike pojedinih članova, i uticaj spoljnih izvora kao što su mediji, društvene mreže i zakoni, na odnos dece prema alkoholu.
Istraživanje je pokazalo da roditelji žele da njihova deca budu upoznata sa zadovoljstvom i koristima koje alkohol pruža, ali i štetnostima koje nosi njegovo prekomerno konzumiranje.
Studija je takođe pokazala da je ova poruka bila uspešno prihvaćena kod dece, ali da ona nisu bila svesna i zdravstvenih rizika koje alkohol nosi.
Vodeći autor istraživanja, profesor Valentin, izjavio je: „Naše istraživanje pokazuje koliko je važno da se započne iskren dijalog o alkoholu sa decom još od ranog uzrasta.Roditelji već rade dobar posao u vaspitavanju svoje dece o razumnom konzumiranju alkohola, izbegavaju da budu pijani pred svojom decom i pokušavaju da smanje konzumiranje alkohola van kuće. Međutim, roditelji ne pričaju toliko o zdravstvenim rizicima – kao što su rak, ciroze jetre i srčane bolesti – jer ta pitanja nisu u skladu sa sopstvenim iskustvima konzumiranja alkohola.“
Ovo istraživanje je potvrdilo da se sa edukacijom dece o alkoholu mora početi još u detinjstvu, kako u porodici tako i u školama.
Izvor: Lekarinfo.com
Šta je strategija? Koji je njen pedagoški smisao? Strategija je noviji pojam u pedagoško-didaktičkoj terminologiji, a obično se definiše kao „vestina odlučivanja u uslovima postojanja mogućnosti izbora između više mogućih rešenja“. Može se govoriti o strategiji vođenja društvene politike obrazovanja, strategiji nastave, strategiji obrazovanja, strategiji učenja,strategiji rada sa darovitim učenicima, strategiji rada sa decom i učenicima sa teškočama u razvoju, razvojnoj strategiji, strategiji finansiranja.
- Strategija u obrazovanju uopšte, pa i u predstavljanju razvoja darovitih učenika, u osnovi predstavlja umešnost izbora i primene oblika, sredstva i vođenja obrazovne aktivnosti u realno (za)datim okolnostima zarad postizanja postavljenog cilja i zadataka.
Reč je, zapravo, o delovanju koje je u vezi sa nižom međusobnim aktivnostima kao što su: planiranje, kojim se određuju zadaci i način njihovog ostvarivanja u saglasnosti sa postavljenim ciljem; organizacija, kojim se homegenizuju aktivnosti i dodeljuju konkretni zadaci putem davanja naloga, uputstva i predloga, sugestija i obezbeđenje auteriteta za njihovo izdržavanje; vođenje, koje podrazumeva utvrđivanje potreba, vršenje izbora i obrazovanje kadrova u skladu sa specifičnim potrebama i tehnološkim zahtevima, kontrolisanje, kojim se prate aktivnosti mere, ostvareni rezultati, indentifikuju odstupanja i njihovi uzroci, preduzimaju korektivni postupci u slučaju kada je to potrebno i vrednuju (ne)uspesi.
Budući da je fenomen darovitosti veoma složen i raznovrsan i da se manifestuje u svim oblastima ljudskog rada i stvaralaštva, i strategije podsticanja darovitih učenika treba da budu diferencirane. Do sada su najviše praktikovane segregacija, akceleracija i obogaćivanje.
IZVOR:
„RODITELJI I NASTAVNICI O DAROVITOJ DECI I MLADIMA“, Radovan Grandić, Novi Sad, 2009.
|
|
