Uloga iskustva u opažanju
Percepcija počiva na čulnim podacima, ali se na njih ne može svesti. Percepciju zapravo imamo kada čulnim podacima pridodamo neko značenje koje oni mogu imati za nas. Sneg za nas i sneg za Eskima nisu iste pojave. Oni u snegu vide mnogo više nijansi nego što smo mi to u stanju. Očigledno je da u percepciji iskustvo igra značajnu ulogu. Postoji mnoštvo uzrečica tipa “bla, bla,bla koliko Eskimi imaju reči za sneg!” Pa jeste li se ikada zapitali koje to reči Eskimi imaju za isti? Evo „mali“ spisak. I upotrebite ih mudro. Npr. recite svojoj ljubavi da je vaša”Astrila”…
- tlacringit – sneg koji ima koru na površini
- naklin – sneg koji ćemo zaboraviti
- tlamo – sneg koji pada u velikim mokrim pahuljama
- tlatim – sneg koji pada u malim pahuljama
- tlaslo – sneg koji pada polako
- tlapinti – sneg koji pada brzo
- kripya – sneg koji se rastopio i nakon toga zamrznuo
- tliyel – sneg koji je označen od vukova
- tliyelin – sneg koji je označen od Eskima
- blotla – sneg koji jeduvan vetrom
- pactla – sneg koji se otkotrljao
- hiryla – sneg koji visi iznad prepreke
- tlayinq – sneg pomešan sa blatom
- quinaya – sneg pomešan sa psećim izmetom
- quinyaya – sneg pomešan sa izmetom vodećeg psa iz zaprege
- slimtla – sneg koji ima tvrdu, razbijenu površinu a ispod je mekan
- kriplyana – sneg koji je plavkast u rano jutro
- puntla – puna usta snega jer si lagao
- gristla – jako prženi sneg
- jatla – sneg između tvojih prstiju
- dinliltla – male snežne loptice na psećem krznu
- tidtla – sneg koji se koristi za čišćenje
- ertla – sneg koji koriste eskimski tinejdžeri za erotske rituale
- hahatla – mali paketići snega koji se poklanjaju
- semtla – delimiično otopljeni sneg
- ontla – sneg na predmetima
- intla – sneg koji je ušao u prostoriju
- warintla – sneg koji se koristi u piću
- mextla – sneg koji se koristi u Margaritama (verovali ili ne)
- mortla – sneg na mrtvom telu
- nylaipin – sneg prošlih godina (“neiges d’antan”)
- nootlin – sneg koji se ne hvata
- rotlana – sneg koji se brzo hvata
- skriniya – sneg koji nikada ne dotakne tlo
- bluwid – sneg koji je vetar skinuo sa nekog objekta
- tlanid – sneg koji je skinut sa nekog objekta, vetrom i pomešan sa snegom koji pada
- ever-tla – rakija koja se meša sa snegom, popularna među muškom Eskimo populacijom
- priyakli – sneg koji izgleda kao da pada vodoravno
- chiup – sneg koji nas pozdravlja
- blontla – sneg koji smo stresli sa odeće pre ulaska u prostoriju
- tlalman – sneg prodan Nemačkim turistima
- tlalam – sneg prodan Američkim turistima
- tlanip – sneg prodan Japanskim turistima
- protla – sneg koji se nalazi oko mesa Karibua
- attla – sneg koji dok pada pravi lepe slike u vazduhu
- sotla – sneg koji svetluca na suncu
- tlun – sneg koji svetluca na mesečini
- astrila – sneg koji svetluca na svetlu zvezda
- clim – sneg koji svetluca na svetlu svetiljke
- krikaya – sneg pomešan sa ljudskim dahom
- ashtla – oklada o budućem snegu (visina,veličina pahulja)
- huantla – specijalni sneg, nešto kao trava 😉
- tla-na-na – sneg pomešan sa muzikom
- depptla – mala snežna grudva
- trinkyi – prvi sneg u godini
- tronkyin – zadnji sneg u godini
- tlinro – snežna isparavanja
- nyik – sneg koji ima različite veličine pahulja
- ragnitla – dva različita snega odjednom, rade uzorke
- akitla – sneg koji pada na vodu
- privtla – sneg koji se topi na proletnoj kiši
- chahatlin – sneg koji pravi zvuk dok pada na vodu
- hootlin – sneg koji šišti dok pada
- striktla – sneg koji nije dobar za gradnju
- erolinyat – sneg koji ima otiske napravljene od ljubavnika
- chachat – snežna oluja koja te izluđuje
- krotla – sneg koji te zaslepljuje
- tlarin – sneg koji možemo pretvoriti u skulpture
- maxtla – sneg koji je zatrpao celo selo
- tlayopi – snežni zapusi u koje možete pasti i umreti
- tlapripta – sneg koji peče kada pada
- carpitla – sneg “glaziran” ledom
Izvor:
http://pustolovine.net/sto-eskimskih naziva za snijeg/
Deca s razvijenom muzičko – ritmičkom inteligencijom često udaraju ritam nekih melodija ili pevaju sama za sebe. Mogu izmisliti melodiju i njome ispričati neku priču. Zapažaju različite zvukove u okolini, imaju sposobnost raspoznavanja ritma, pa i određene teme u muzici, te delova melodije. Bolje pevaju od ostale dece i kvalitetnije se ritmički i muzički izražavaju na udaraljkama ili muzičkim instrumentima. Veću muzičku inteligenciju pokazuju pevači, kompozitori, muzičari, dirigenti i sl.. Muzičke sposobnosti su nasleđene biološke mogućnosti prepoznavanja i reprodukcije zvuka i zvukovnih kombinacija. One se, razvojno gledajući, vrlo rano pokazuju. Uključuju: pamćenje melodije, percepciju ritma, shvatanje tonaliteta, utvrđivanje intervala (visinskih odnosa među tonovima), sposobnost uočavanja estetskog značenja, apsolutni sluh, te najvažniju sposobnost, koja se temelji na osećaju za visinu, razumevanje melodije.
Prema mnogim istraživanjima, muzička darovitost se ispoljava pre drugih oblika darovitosti na predškolskom uzrastu. Sa svojim karakteristikama, predškolski uzrast smatra se ,,kritičnim periodom“ u razvoju potencijalne muzičke darovitosti, te je važno što ranije prepoznati (identifikovati) i uticati na njen razvoj.
Muzički darovite treba,ako postoji mogućnost,usmeriti u adekvatne muzičke škole,međutim,za sve one muzički obdarene koji iz bilo kojih opravdanih razloga nisu u mogućnosti da pohađaju adekvatnu muzičku školu,nastavnici treba da organizuju poseban individualni rad koji će odgovarati predispozicijama svakog pojedinca.
Literatura: http://porodicnivodic.rs/skole-jezika/darovitost
Roditeljima i nastavnicima je jasno da neka deca crtaju mnogo više nego druga deca, kao i da su neka talentovanija od druge. likovni se talent ne pojavljuje često u predškolskom razdoblju. Smatra se da se zreli likovni produkt ne može pokazati pre 10. godine, prvenstveno zbog nedovoljne razvijenosti motorike prstiju.
U većini slučajeva talentovana deca su natprosečne inteligencije a i druge mentalne sposobnosti su kod većine njih vrlo razvijene. Kao i sva ostala deca i ona prolaze kroz ranu fazu šematskog crtanja ali njihov razvoj je daleko brži. Glavni pokazatelj likovne darovitosti je sposobnost deteta da proizvede prepoznatljive oblike najmanje godinu dana pre svojih vršnjaka.
Darovita deca pokazuju interesovanje i volju za crtanje novih tema, za isprobavanje različitih tehnika i materijala. Ova deca poseduju bogatiji repertoar šema, kao i veću radoznalost u pogledu prikazivanja što realnijeg izgleda objekta. Njihovi crteži nisu samo odraz dečijeg posmatranja objekta već se na njima vidi i veća fleksibilnost u prikazivanju različitih položaja i pokreta figura. Sem bogate mašte, deca talentovana za umetnost imaju i jako dobro vizuelno pamćenje.
Razlika između uobičajenog likovnog razvoja i razvoja likovno darovitog deteta leži u tri bitne karakteristike:
- Likovno prosečna deca barataju naučenim likovnim šemama, likovno nadareni se oslanjaju na zapamćene pojedinosti neke doživljene situacije;
- Likovno daroviti ranije ovladaju likovnim veštinama prikazivanja kao što su postizanje rotacije, skraćenja, perspektiva, senka;
- Likovno darovito dete nije sposobnije samo u likovnom izražavanju nego ima povećanu osetljivost za oblike, boju, teksturu, položaj i pokret.
Više o likovno darovitoj deci, i darovitoj deci uopšte,možete pronaći na ovom sajtu:
http://porodicnivodic.rs/skole-jezika/darovitost
Literatura: Gr.autora, 2003, Daroviti i šta sa njima, Vršac
POJAM DELIKVENCIJE
O pojmu delikvencije postoje različita i brojna shvatanja. U upotrebi je i mnogo termina kojima se ova pojava ili pojedini njeni oblici označavaju. Takvo shvatanje je višestruko uslovljeno. Pored složenosti same pojave, tome su u najvećoj meri doprineli različiti konceptualni pristupci, koji vode različitim rešenjima. U početku se delikvencija nije razlikovala od kriminaliteta. Danas se ističe razlika između delikvencije i kriminaliteta.
Pojam DELIKVENCIJA (tal. delinque – pogrešiti, činiti krivična dela ) obuhvata teže oblike asocijalnog, antisocijalnog, socio – patološkog i kriminalnog ponašanja, kao što su krađa, pljačka, namerno izazivanje štete, požara, prestupništva, devijatno ponašanje, huliganstvo, razbojništvo, vršenje krivičnih dela, krađa i vožnja automobila i motora i td. Stručnjaci ističu da delikvencija nije medicinska dijagnoza, već je to socijalna bolest, jer se delikventima smatraju osobe koje ne žive u skladu sa moralnim i fizičkim normama društva i koje su zbog toga povremeno ili trajno u konfliktu sa zakonima. Nešto više o teorijskom delu možete videti na sajtu sa navedenom temom.
Podela se može izvršiti na mlađe (između 14 i 16 godina) i starije (između 16 i 18 godina) maloletnike. Ona se zasniva na anatomskoj i psihičkoj razvijenosti, odnosno mentalnoj zrelosti određene strukture maloletničke populacije.
Vrste delikventnog ponašanja:
Postoji više vrsta i tipova delikventnog ponašanja L. E. Hewitt i L. R. Jenkins su ih svrstali u tri velike skupine:
– agresivno asocijalno ponašanje (okrutnost, stvaranje nereda, izazivanje);
– socijalizirano delikventno ponašanje (izostajanje iz škole, grupna krađa, skitnja);
– inhibirano ponašanje (stidljivost, apatija, iritabilnost).
Delikventne radnje mogu biti izvedene: individualno (pojedinačno), u parovima ili u manjim grupama. Delikventne grupe veoma su opasne jer deluju poput neke epidemije, a osim što čine kaznena dela, često i vešto u svoje redove uvlače i druge mlađe osobe.
Darovitost se posmatra kao višedimenzionalno svojsto, pojava koja nastaje u sadejstvu spsobnosti i osobina i pojedinaca i podsticajne okoline. Pojam darovtog imao je svoj razvijeni put. Ranije se o njemu govorilo u smislu intelektualnih sposobnosti. Osamdeseih godina Gardenova teorja o višestrukoj inteligenciji bacila je novo svetlo na ovaj pojam.
Daroviti pojedinac je onaj koji je sposoban za visoka dostignuća, ili ima potencijalne sposobnosti u nekima od sledećih oblasti:
- opštoj intelektualnoj oblasti
- specijalnim akademskim oblastima
- stvaralačkom ili produktivnom mišljenju
- sposobnosti za vođstvom
- vizuelnim i dr.umetnostima
- psihomotornim sposobnostima.
Skupština reformise obrazovanje kao osnovno ljudsko pravo, a veruje da obrazovanje treba da u najvećoj meri odgovara svakom pojedincu. Dok iz praktičnih razloga obrazovni sistem mora da bude organizovan tako da pruža adekvatno obrazovanje za većinu dece, uvek će postojati deca sa posebnim potrebama za koje se mora napraviti posebni programi. Jedna grupa takve dece su izuzetno darovita deca. Odgovarajući obrazovni uslovi treba da budu korisni za darovitu decu i da im omoguće da razvijaju svoje potencijale, u njihovu korist i u korist društva u celini. Pružanje posebnog obrazovanja ipak ne treba ni u kom slučaju da stavlja u povlašćen položaj jednu grupu dece u odnosu na druge grupe. Stoga skupština savetuje da savet ministra od odgovarajućih vlasti zemalja koje su potpisnice Evropske kulturne konvencije koje zahteva da u svoje obrazovne politike uključuje razmatranja. Obrazovanje i vaspitanje daroviih učenika – na kraju dvadesetog veka, sve u veći zahtevi za podrškom koju skola treba da pruži razvoju društva adekvatnom pripremom svakog pojedinca, a najviše onih sa najvećim intelektualnim i kreativnim potencijalima, kojih se očekuje da budu vodđe i nosioci prosperiteta. U ove svrhe vrše se izmene regulrnog kurikuluma i uvode posebni oblici rada sa darovitim učenicima. Poseban tretman darovitih učenika u školi ukljućuje segregaciju, akceleraciju i obogaćivanje. Sve ukupno školsko iskustvo i rezultati brojnih istraživanja idu u prilog preovlađujućeg uverenja da daroviti učenici treba i da ostanu u mešovitim odeljenjima ( ili bar većina njih), ali se zahteva da im se obezbede dodatni sadržaji i aktivnosti u školi i van nje, da bi mogli, u sto je moguće većoj meri da razviju svoje potencijale, i da, i da u što većem broju, postanu kreativni stvaraoci u zrelom dobu. Problematizovanje obrazovanja i vaspitanja darovitih i talentovanih učenika započelo je obraćanjem pažnje na neke darovite ( talentovane) učenike koji su doživljavani kao izuzeci. U slučajevima kada je bilo očigledno da deca imaju značajno više spsobnosti i znanja od svoji vršnjaka iz odeljenja i kada je bilo ozbiljnih problema u školskom uspehu i ponašanju, uvođen je poseban obrazovni tretman koji je podrazumevao njihovo potpuno izdvajanje i uključivanje u druge programe ( formiranje posebnih odeljenja i škola ) ili ubrzavanje školovanja. S vremenom, uvečava se broj učenika na koje se obraća pažnja, a uviđa da je ideja o njihovom premeštanju iz jednog okruženja u drugo, udaljavanju od vršnjaka i dece nižih sposobnosti uviše radikalna. Prednost se daje uvođenju manjih promena koje zahtevaju manje ili kraće izdvajanje tretiranh učenika. Ovaj proces, imenovan kao obogaćivanje, obuhvata oblikovanje razni dodatnih aktinosti i sadržaja, koji se nastavljaju na regularni kurikulum, tako sto ga proširuju i produbljuju, a izvode umsto redovnih obaveza učenika ili u njihovo slobodno vreme. U početku male izmene regularnog kurikuluma i načina rada u školi uvećavaju se toliko da se formulišu kao zhtevi za menjanjem škole i nastave, radi prilagođavanja obrazovnog sistema potrebama i mogućnostima svih učenika
- Pravo darovitih- u deklaraciji jednaka mogučnost ne može da znači i ne sme da znači, kao sto je Jefferson rekao: “ Svako dete je jedinstveno.“ Sva deca imaju ista prava da razvijaju sopstveni potencijal. Sva deca moraju da ukljućuju darovitu decu.
- Pravo je darovitog deteta da bude uključeno u odgovarajuća obrazovna iskustva, čak i kada ostala deca istog razreda ili uzrasta ne mogu da imaju koristi datog iskustva.
- Pravo daroviog deteta da bude u grupi i da bude u interaktivnom odnosu sa drugom darovitom decom u nekom delu iskustva učenja da bi bilo shvaćeno, angažovano i izazvano.
- Pravo darovitog deteta je da bude podučavano, a ne da bude korišćeno kao tutor ili asistent u podučavanju tokom najvećeg dela školskog dana.
- Pravo darovitog deteta je da uči brže od svojih vršnjaka i da se njegov tempo učenja poštuje i obezbedi.
- Pravo je darovitog deteta da mu se predstavljaju nove, napredne i izazovne ideje i koncepti bezobzira na materijalne i izvore koji su odredđeni za njegovu uzrasnu grupu.
- Pravo je darovitog deteta da mu se predaju koncepti koje ono jos ne zna, umesto da nanovo uči stare koncepte za koje je vec pružilo dokaze da j savladalo.
- Pravo je darovitog deteta da misli na alternativne načine, da proizvodi različite proizvode, i da uvodi intuiciju i inovaciju u iskustvo učenja.
- Pravo je darovitog deteta da ima idealizovan stav i da bude osetljivo po pitanju jednakosti, pravde, istine i čovečanstvo suočava, i da ima forum za izražavanje ovih osećanja.
- pravo je darovitog deteta da izrazi smisao za humor koji je neobičan, pun poigravanja i često složen.
Ljudske su sposobnosti u populaciji statistički raspoređene po Gausovoj, zvonastoj krivulji normalne distribucije. To znači da većina ima određenu sposobnost razvijenu na nekoj prosečnoj osnovi, dok se broj pojedinaca s povećanim ili smanjenim sposobnostima simetrično smanjuje. One pojedince koji imaju jednu ili više sposobnosti značajno natprosečno razvijene obično nazivamo nadarenima u toj sposobnosti (Koren, 1989.). Darovito dete je dete rođeno s neuobičajenom sposobnošću da savlada određeno područje, ili područja.
Genij je ekstremnija verzija darovitog deteta koje stvara na stupnju odrasle osobe iako je još uvek dete.
Talentovan je reč koja dolazi iz grčkog jezika-talanton, odnosno latinskog jezika-talentum, a izvorno znači meru, pa zdelicu kojom se meri, pa zlatan novac. Onaj koji je imao talenta bio je osoba sa merom, sa osećajem za meru i kao takav ( duhovno ) bogat. Danas, talenat označava razvijenu područno specifičnu darovitost.
O darovitosti se može govoriti kao o izuzetnosti ličnih mogućnosti pojedinca. O fenomenu darovitosti postoje brojne definicije. Starije su pretežno usmerene na visoke intelektualne potencijale. Novije definicije uzimaju u obzir intelektualne sposobnosti, ali samo kao uslov. Dakle, ne smatraju ih dovoljnima za ukupno objašnjenje darovitosti. Savremene definicije darovitosti prave razlike prema oblastima darovitosti: u opštim intelektualnim sposobnostima, u kreativnim sposobnostima, u akademskim sposobnostima( za prirodne nauke, jezik ), u socijalnim sposobnostima( liderstvo ), psihomotornim, umetničkim i dr. Smatra se da jedna definicija nije dovoljna da se njome mogu obuhvatiti sve oblasti u kojima se darovitost može manifestovati.
Darovitost ne podrazumeva isključivo natprosečnu inteligenciju. Potrebno je da dete poseduje jos neke karakteristike da bi se moglo smatrati darovitim, kao što su: rano korišćenje širokog rečnika, rano korišćenje fraza i celih rečenica, sposobnost koncentracije, rani interes za datume i časovnik, interes prema knjigama a kasnije prema enciklopedijama i atlasima, rano otkrivanje uzroka i posledica.
Literatura: Gr.autora,2003,Daroviti i šta sa njima,Vršac
Политика – додатак за културу и науку,14.мај, стр.09, под насловом „Срозавање мозга“
Математичар светског гласа Стево Тодорчевић (1955) постао је редовни члан Српске академије наука и уметности пре две године, иако је пре тога решио неколико кључних математичких проблема који су годинама чекали да се реше, што је задивило чак једног од највећег математичара 20. века Паула Ердеса (1913 – 1996).
Тодорчевићу је прорекао славну будућност академик Ђуро Курепа, код кога је он 1979. одбранио докторат, када сам тог прослављеног математичара – (који је открио операцију левог факторијала и поставио „Курепину хипотезу“, коју су 2004.доказали француски математичари) – интервјуисао 80 -их година за „Политику“.
Курепа је зверски убијен у Београду 1993.године!
Коментаришући тај злочин, професор Иван Ивић је интервјуу од 13. новембра 1993. године рекао:„Наука не станује више овде!“
Да ли је у међувремену наука нашла своје место под Сунцем у Србији?
Да ли се у нашој широј јавности ишта зна о Стеви Тодорчевићу?
Пошто је улога штампе да информише јавност, потражили смо податке о објављеним студијама Стеве Тодорчевића.
У поређењу са страним изворима, наши су,као што је то чест случај, „мутни као вода у Марици!“ Међутим, научни извори у САД, Канади, Немачкој, Француској,Шпанији итд., декартовски јасни и разговетни, садрже готово све што је битно о Тодорчевићу, његовом научно-истраживачком раду и активностима, објављеним књигама, чак докторантима, међу којима је и Војкан Вуксановић, итд.
Тодорчевић је један од ретких математичара са балканских простора чија је дела објавио издавач светског реномеа „Springer-Verlag“,Берлин-Хајделберг-Њујорк. (У издаљу тог издавача појавила се 2008. и студија Градимира Миловановића „Интерполациони процеси – базичне теорије и примена“, који је такође математичар светског угледа, ангажован на већем броју међународних пројекта, међу којима је и „Пројекат математичке генеалогије“.Миловановић, дописни члан САНУ, наш је најцитиранији научник у иностраним стручним публикацијама!)
Канада је Тодорчевићу доделила 2004. године звање „водећег истраживача“, а после универзитета у Торонту и многих других европских и ваневропских, он је од 2006.године професор универзитета Париз VII.
Ивић је у поменутом интервјуу упозорио да није реч само о „одливу мозгова“ из Србије, већ истовремено о „фрапантном срозавању мозга“.Ко хоће у то да се увери, нека ослушне свакодневне разговоре младих, као и дела наших „елита“, који се завршавају речима: „То је то!“
Поједини угледни семантичари и психолози утврдили су да се особе које изричу тај „дубокоумни закључак“ налазе на развојном ступњу шестогодишњег детета. Уколико неко жели да стекне потпунију слику и о нашем општем стању, довољно је да пажљиво прочита текст Милана Грола „Сан“ из 1902. године.
Ако се још можемо убедити у истинитост математичких теорија,онда би требало што пре позвати Тодорчевића да објасни грађанима Србије зашто је разлика између 9 и 10 већа од разлике између 99 и 100.
Можда би се грађани Србије и њене „елите“ најзад пробудили.
Osnovni trendovi u XX veku, podeljeni u tri kategorije, ukazuju nam na pedagoško delovanje u tom periodu. Ukratku o njima može se reči sledeće, da je:
| Nastavni didakticizam |
Trend u kome je dete podređeno nastavniku i njegovoj evaluaciji. Nastava se odvija po krutom planu i programu. |
| Vođenje – metodičke strategije |
Ova strategija se oslanja na pedagoško vođenje, koje ima neki cilj (polaganje prijemnog ispita i sl.). U njoj jedan nastavnik radi sa jednim učenikom ili sa više njih. |
| Pragmatički utilitarizam |
Ili praktično-korisno učenje. Nastavni kadar ima malo pedagoškog znanja i improvizuju vlastite metode koje kopiraju iz arhaičkog sećanja na vlastite nastavne uzore. Ovaj pravac je prepoznat kao antiintelektualizam. |
Možemo videti da su naučna dostignuća iz pedagogije u XX veku, bila deleko manja od očekivanog, ali i pored toga, postavljena je solidna osnova za sledeći – novi korak u njenom razvoju. Ovi navedeni trendovi pedagoškog delovanja, mogu biti dobri pokretaći za dalje napredovanje. Razumljivo, sve to pod uslovom da se prevaziđu njihove slabosti, koje su dovele do toga da se pedagogija sporije razvijala od drugih humanih nauka u XX veku.(Potkonjak, N. 2003)
———————————————————————————————————————–
Iako postoje značajne razlike u sistemima vaspitanja i obrazovanja kod Istočne i Zapade pedagogije, primećuje se težnja, da se putem globalizacije, ove dve pedagoški suprotne strane obrazovanja, u skorije vreme i pomire. Na to nam ukazuje i rast globalnog informatičkog društva, koji nam pruža sredstvo za dostizanje društva znanja. Kakvo je to društvo znanja?
U društvima znanja svako mora da bude u mogućnosti da se sa lakoćom kreće kroz obilje informacija, da ima razvijene sposobnosti kritičkog mišljenja kako bi razlikovao „korisne“ od „beskorisnih“ informacija, jer tek smisleno usvajanje informacija u procesima učenja i primene, omogućava da informacija postane znanje. Prem tome, možemo zaključiti, da će znanje u vremenu koji sledi, biti jedan od glavnih kapitala pojedinca i nacije – države (Milutinović, J. 2008).
A to, da li će neke civilizacije postići sinhronizovanije sisteme obrazovanje ili zaostajati, zavisi će, baš kao i u prošlosti, od onih koji upravljaju znanjem tj. od njihove socijalne vizije koja sa jedne strane, može da obuhvata: pluralizam, socijalno uključivanje, solidarnost i participaciju, a sa druge: nejednakost, društveno isključivanje i socijalne konflikte. Krajnji rezultat, napredovanje ili zaostajanje, pokazat će, koji je od te dve strane vodeća u našem društvenom sistemu.
———————————————————————————————————————–
Slobodno vreme je veoma složena društvena pojava i rasprostranjena je u više istraživačkih područja različitih nauka (filozofija, sociologija, psihologija…). Sredinom dvadesetog veka otpočeo je proces konstituisanja jedne nove pedagoške naučne discipline pod nazivom pedagogija slobodnog vremena. Sledećom definicijom možemo odrediti da je ona ta: „koja proučava zakonitosti procesa vaspitanja (samovaspitanja) u slobodnom vremenu, kao i zakonitosti procesa vaspitanja ( samovaspitanja) za korišćenje slobodnog vremena“. (Grandić, Letić 2008)
Iz navedene definicije izilazi, da se njen predmet proučavanja sastoji iz dve bitne komponente:
- vaspitanje u slobodnom vremenu
- vaspitanje za slobodno vreme.
Otuda je škola dobila jedan novi zadatak: vaspitanje za slobodno vreme, u kome će mladi ljudi da se obrazuju za produktivno korišćenje slobodnog vremena.
Tragajući za odgovorima na pitanja slobodnog vremena, u pedagogiji je nastala i subjektivistička koncepija slobodnog vremena, prema kojoj odlučujući uticaj na korišćenje slobodnog vremena nema njegov obim, već subjekt (ličnost) koji koristi to vreme. Prema tome, slobodno vreme može biti vrlo važan faktor svestranog razvoja čoveka, koji će pojedincu omogućiti da postane ono što „treba“ ili što „hoće“ da bude, da bi konačno, prestao da bude ono što „mora“ biti. To je istovremeno put do svestranog čoveka koji će uspeti da se najviše potvrdi u onome što je njegova suština i njegova kreativnost..(Branković, Ilić 2003).
———————————————————————————————————————–
Komformizam ili protiv struje!
Činjenica je da neki ljudi danas smatraju normalnim određene načine ponašanja koji su u prošlosti smatrani nemoralnim, to ne znači da je došlo do promene moralnog zakona, već suprotno potvrđuje da je naše društvo izgubilo osećaj za pravi moralni zakon. Mediji, kao i širenje određane kulture, u čovekovu svest su na jedan perfidan način, usadili stil života, koji je sve dalji od normalnog. Tome se nadodala i rastuća svest o slobodi pojedinaca, što se tumači na taj način da dovodi do odbacivanja bilo kakvog autoriteta. Jedino je tako moguće objasniti kako to da su mnoge osobe prihvatile način življenja koji bismo mogli definisati kao „ svi tako čine“, koji se zasniva na ličnoj koristi i netoleranciji.
Ova vrlo negativna pojava govori u prilog tome, da je u školama potrebno i neophodno razvijati pozitivna svojstva kao što su podrška, saradnja i altruizam. Škola kao poslednje utočište ne sme odustati od nastojanja da vaspita omladinu.Ali ne smemo se zadovoljiti samo proučavanjem tih svojstava, već je potrebno i primenjivati ih u svakodnevnom životu, kako bi to preraslo u stil života svakog pojedinca.
———————————————————————————————————————-
LITERATURA:
- Branković, D., Ilić, M. (2003), Osnovi pedagogije, Banja Luka: Comesgrafika.
- Grandić, R., Letić, M. (2008), Prilozi pedagogiji slobodnog vremena, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.
- Milutinović, J. (2008), Ciljevi obrazovanja i učenja u svetlu dominantnih teorija vaspitanja XX veka, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.
-
Potkonjak, N. (2003), XX vek: ni „vek deteta“ ni vek pedagogije. Ima nade…XXI vek,Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.
Viša škola za obrazovanje vaspitača i Nastavno odeljenje učiteljskog fakulteta iz Beograda, takođe u Vršcu, angažovali su se na ostvarivanju zadatka projekta fundamentalnog istraživanja pod naslovom „PROJECT FOR AN EARLY IDENTIFICATION OF GIFTED PUPILS“– „HUERTA DEL REY“- Center specialized in the study of giftedness- Spain.
Predlog da se naše institucije uključe u ovaj projekat potekao je iz Instituta za pedagoška istraživanja iz Beograda.
MOTORNI RAZVOJ
Puzanje se ne smatra neophodnom fazom kroz koju prolazi maturacija u hodu ka prvom koraku. Kod posmatranih se upravo tako i javljalo, kod nekih pre prvog koraka, a kod drugih i posle ove veštine. Kod neke dece se nije ni javljalo(oko 100 slučajeva). Puzanje se nagoveštava već u četvrtom mesecu, da bi se vrhunac manifestovao između sedmog i devetog meseca. Puzanje ne usporava pojavu uspravnog hoda, ono ga samo zamenjuje.
Hodanje, koje ima izuzetaan značaj za celokupan kasniji razvoj čoveka ima u osnovi sazrevanje, te je ovo uzrok homogenosti koja je karakteristična za distribuciju ove motorne radnje. Prosečna vrednost vremena kada posmatrani prohodaju je oko 12 meseci.
U većini kultura mala pažnja pridaje se vremenu u kome dete prohoda. Ideja o trudu, potrebnom da se potpomogne detetov motorni razvoj smatra se zapadnjačkom novotarijom. Ta ideja temelji se na dvema pretpostavkama prihvaćenim u savremenim kulturama Zapada. Prva od njih ima suštinu u tvrdnji da motoričko iskustvo u periodu odojčeta vodi ranijoj motoričkoj razvijenosti; druga smatra da se razvojna postignuća ne mogu izgubiti, nego vremenom akumuliraju.
Eksperimentalne studije kod velikih grupa beba pokazale su da prosečno vreme kad beba može da hoda uz pridržavanje iznosi oko godinu dana. Sa 14 meseci dve trećine beba već hoda bez pridržavanja, a sa 18 meseci prosečna beba već hoda kao odrasli.
Ideja o koristi koja nastaje prisustvom odraslog koji podučava dete je prihvaćena u većini civilizovanih društava. Tako i pedijatri u svojim beleškama kada govore o stupnjevima razvoja na kojima se deca nalaze, često koriste izraze „sedi uz pomoć, stoji uz pomoć, hoda uz pomoć…“.
Sečenje makazama se kao motorna veština distribuira na posmatranom uzorku skoro normalno. Prosečno vreme ovladavanja ovom aktivnošću je oko treće godine (oko trećina dece u ovom periodu uspeva u ovome).
Nije lako odrediti kolika je uloga onoga koji podučava u učenju motornih veština. S jedne strane, ukoliko ne postoji prilika da se određena veština nauči, tada se ona ne može naučiti, a sa druge strane, postojanje same prilike će često dovoditi do sticanja veštine, čak i kada nema formalnog učenja. Mada se mnoge veštine stiču- slučajem, ipak je tek proces formalnog podučavanja ono što pruža osnovni podsticaj našem učenju; on utiče kako na to koje vrste veština će biti naučene, i na to u kojoj će meri biti naučene.
Razvoj formiranja slova ima sledeći hodogram:
- Tri i po godine: štampa nekoliko slova, krupna pojedinačna slova bilo gde na listu;
- Četiri godine: štampa nekoliko velikih slova, krupno i nepravilno, obično prvo slovo svog imena;
- Pet godina: štampa svoje ime velikim nepravilnim slovima koja postaju sve veća u sredini ili na kraju reči; često obrće slova koja postaju sve veća u sredini ili na kraju reči. Često obrće slova, naročito veliko slovo S; štampa brojeve od 1 do 5 neujednačeno i 9 srednje veličine;
- Šest godina: štampa celu azbuku krupnim neredovnim slovima sa mnogo obrtanja; kopira reči, služeći se svim velikim slovima, uz izvesna obrtanja i pogrešnim redom; štampa cifre od 1 do 20, uz česta obrtanja cifara: 3,7 i 9;
- Sedam godina: većina dece zna da piše, mada neka od njih još uvek štampaju velika slova; rukopis je krupan, jednoličan, mučan i neredovan u pogledu veličine i izgleda; brojevi su manji, ali ima dosta grešaka;
- Osam godina: mnoga deca znaju da pišu velikim uglastim i potpuno crnim slovima; velika slova i slova sa kružnicom nesrazmerno su visoka; cifre su manje i javlja se manji broj grešaka;
- Deca više i ne štampaju; rukopis je sitniji, uredniji, ravnomerniji, iskošen i pokazuje početak individualnog načina pisanja.
RAZVOJ JEZIKA
Učenje govora kao dug i složen proces počinje kod dece koja su u ovom istraživanju posmatrana otprilike u vreme kada se to javlja i kod drugih.
Prema nalazu kod inteligentno superiornije dece se prva rečenica javlja ranije, odnosno ova razlika u javljanju je statistički značajna na 0,002.
Formiranje rečenice, najčešće od jedne ili 2-3 reči, po pravilu, posle godinu i po, tj. do kraja druge godine. Kada dete ima dve godine, ono već kombinuje jednu ili dve imenice, glagol, a ponekad i prilog, odnosno predlog. Dužina rečenice nakon ovog perioda povećava se sve do devete, odnosno desete godine sukcesivno.
Što se tiče sposobnosti stupanja u konverzaciju, nalazi govore da je u proseku na uzrastu oko druge godine dete spremno za komunikaciju.
Po teoriji N.Čomskog, ovi nalazi se posmatraju kao posedovanje vrlo specifičnih preduslova za razumevanje sistema koji je u osnovi jezika. Utisak je da se ovi nalazi uklapaju u tezu N.Čomskog po kojoj se dete rađa sa „mehanizmom za sticanje jezika“.
Teza Dž.Maknamare je da deca uče jezik tek kad poseduju i druge veštine i kada imaju srazmerno razvijenu sposobnost osmišljavanja izvesnih tipova situacija koje uključuju neposredno ljudsku interakciju. U ovom tumačenju smatra se da je osnovno shvatanje značenja- sposobnost „osmišljavanja stvari“, i ne samo stvari, nego i onoga što ljudi čine, pa i govore.
U dosadašnjim razvojnim studijama konstantovano je da broj reči koji se javlja u dečijem rečniku, zavisi u velikoj meri od inteligencije deteta, od prilike koju ima za učenje novih reči, kao i od toga koliko je bilo podstreka za učenje. Obogaćivanje rečnika je sporo tokom prve dve godine, a zatim u predškolskom uzrastu raste, da bi se ovaj rast naglo ubrzavao polaskom deteta u školu. U drugoj polovini druge godine i trećoj godini, smešta se razvoj termina kao što su: brat, ujak, stric…
Većina autora se slaže da izvestan deo dečijeg govora i nema funkciju da uspostavi komunikaciju sa drugima, tako da dete u određenoj fazi govori samo sa sobom (Pijaže-egocentrični govor). Značajno je da se većina opet slaže da se ovaj vid govora gubi do sedme godine, te da na njegovo mesto dolazi nova vrsta govora čija je funkcija da uspostavlja komunikaciju.
ŽAN-ŽAK RUSO
“ Vi ćete uvek govoriti: „Mi hoćemo,“ i opet ćete večno raditi što drugi htednu. Onaj samo izvršuje svoju volju koji ne treba da se služi tuđim mišicama pri njenom izvršavanju; otuda izilazi da autoritet nije najveće od svih dobara, nego SLOBODA. Uistinu slobodan čovek hoće samo ono što može, i radi što mu se svidi. To je moje osnovno načelo. Pritom se radi samo o tome da se ono primeni na detinjstvo, i sva se vaspitna pravila daju izvesti iz njega.“ (Ruso, Ž. 1950. str.78.)
DŽON LOK
“ Duh svakog čoveka ima neke svoje osobine kao što ih ima i njegov lik,po tim osobinama on se razlikuje od drugih ljudi, te jedva da ima dva deteta koja se mogu vaspitavati na isti način… Deca su, kao list čiste hartije ili kao vosak koji možemo da stiskamo i da od njega pravimo što hoćemo… Ipak dati skromna uputstva onima koje će briga za biće koja su im toliko draga naterati da budu izuzetno smeli i da se usude da se za vaspitanje svoje dece obrate svom vlastitom razumu, pre nego da se oslone na stare običaje.“(Lok, Dž. 1950. str. 181)
ALEKSANDAR S. NIL
„Ne možete neku osobu da naučite da ima jaku volju. Ako decu vaspitavate u slobodi, ona će biti svesnija sebe, jer sloboda dopušta da podsvesno sve više i više postaje svesno. Upravo zato deca iz Samerhila imaju malo nedoumica o životu. Ona znaju šta hoće i pretpostavljam da će to i postići.“(Nil, A. 2003. str. 274)
LITERATURA:
1. Ruso Žan-Žak, 1950: Emil ili o vaspitanju, Beograd:Preduzeće za udžbenike narodne republike Srbije,
2. Lok Džon, 1950: Misli o vaspitanju,Beograd: Preduzeće za udžbenike narodne republike Srbije.
3. Nil Aleksandar, 2003: Slobodna deca Samerhila,Beograd: Logos – Art .
|
|
