Књижевност за децу је посебан део уметничке књижевности, који обухвата дела, што по тематици (садржају) и форми (обиму) који треба да припада дечијем узрасту.
Дечији узраст је од рођења, па до четрнаесте, петнаесте године, а дечији период је од друге па до петнаесте године.
Многа дела писана за одрасле, присвојила су ДЕЦА, управо због тематике и форме. А нека која су баш за децу писана, никада нису успела да их заинтересују. Као на пример:
Шарл Перо– писао је бајке, не би ли се њиме супроставио класицистичком величању Антике. Хтео је да докаже да народна књижевност може бити и те како инпиративна, па је на основу народних мотива писао бајке.
Браћа Грим– они су сакупљали бајке у време романтизма (XIX век), јер су у то време сматрали да се у њима крије исконски дух народни.
Андерсен је, до душе, причао своје бајке деци пријатеља, али је њима, првенствено, имао намеру да изрази своје схватање живота и људи које је упознао.
Писали су за одрасле:
Daniel Defoe ,,Робинсон Крусо“ 
Kipling ,,Књига о џунгли“
Марк Твен ,,Том Сојер“, ,,Хаклбери Фин“
Harriet Beecher-Stowe ,,Чича Томина колиба“
Egziperi ,,Мали Принц“, … 
Међутим, при крају XIX века, поједини аутори, свесно ограничавајући своју тематику, пишу искључиво за децу.
Литература: http://www.inter-caffe.com/lista-1005.html
Anoreksija nervoza je poremećaj ishrane, koji karakteriše namerni gubitak težine. Javlja se kod emocionalno labilnih devojaka, ali je zapažen i kod mladića. Može se javiti i održavati u svim uzrastima, ali je tipično da se javlja u pubertetu (80 % svih slučajeva počne na uzrastu od 13 do 20 godina). Osnovni psihopatološki simptom je strah od debljine i poremećaj u percepciji oblika i veličine svog tela. Taj strah je toliko jak da prožima celokupno psihičko stanje i ne može se ublažiti stvarnim gubitkom na težini .Opsednutost strahom od debljanja toliko je jaka da se bolesnice gotovo boje svake hrane koju doživljavaju lošom i opasnom.
Klinička slika
Tipična klinička slika počinje željom da se malo oslabi ,kako bi se dostigla “željena“ telesna težina i kako bi se određeni delovi tela “doterali“ dijetom. Dijeta počinje izbjegavanjem hrane koja goji (slatkiši,hleb,testo…), zatim smanjivanjem obroka, redukcijom obroka i biranjem hrane.To dovodi do značajnog gubitka telesne težine, ali i do ekstremne mršavosit koja ugrožava život i nema veze sa lepotom i koja nije dovoljna da bi bolesnica bila zadovoljna. Dijeta je obično praćena preteranim telesnim iscrpljivanjem – vežbanjem (aerobik, fitnes, džoging, hodanje) ,a često se namerno izaziva povraćanje ili upotrebljavaju sredstva za ubrzavanje varenja ili izlučivanje vode iz tela
Telesne komplikacije i simptomi
Ovaj poremećaj je udružen sa sekundarnim endokrinim i metaboličkim promenama i poremećajem telesnih funkcija. Tako se javlja nepravilan rad srca, nizak krvni pritisak, nesvestice, gubitak menstruacije, snižena telesna temperatura i nesposobnost da se podnese hladnoća, kosa i nokti postaju lomljivi, kosa pojačano opada, koža je suva, prekrivena nežnim dlačicama, redukuje se mišićna masa, kosti postaju lomljive i sklone prelomima, zglobovi otečeni, anemija…..
Uzroci
U nastajanju anoreksije učestvuje više etioloških faktora, od bioloških, psiholoških, socijalnih do kulturnih. Pri tome je još uvek tajna zašto se, kada se steknu svi uslovi, kod nekih osoba razvije anoreksija, a kod drugih ne razvije. Čini se da su presudni faktori koji određuju ličnost. Faktori koji čine osobu pogodnom za razvoj bolesti (predisponirajući faktori) uz faktore koji omogućavaju nastup bolesti (precipitirajući faktori) i potpomognuti faktorima koji podržavaju bolest.
Faktori rizika
Pod povećanim rizikom od razvoja ove bolesti su osobe koje su doživele težu traumu ili emocionalni stres za vreme puberteta ili prepuberteta, koje su bile izložene seksualnom zlostavljanju, koje su pod pritiskom okoline koja previše ističe važnost vitke linije i telesnog izgleda kao jedinu vrednost savremene žene. Zahtevi savremene mode upravljeni su prema nezdravo mršavom idealu lepote, a “ženski“ časopisi su prepuni različitih recepata i dijeta za što vitkiju liniju. Pod rizikom su i osobe koje učestvuju u sportovima ili profesijama koje naglašavaju vitku liniju (ples, balet, gimnastika, klizanje na ledu, manekenstvo..)
Prognoza i ishod bolesti
Oko 40% anorektičnih bolesnica se potpuno oporavi, kod značajnog broja dođe do poboljšanja, a kod nekih bolesnica se faze anoreksije smjenjuju sa bulimijom. Prosečna smrtnost je oko 3 % što je šest puta više nego smrtnost u normal noj populaciji. Ako je telesna težina ispod 35 kg rizik od smrtnosti je petnaest puta veći. Lošiji ishod se može očekivati ako bolest kasnije nastupi i što su više poremećeni odnosi u porodici. Bolesnice u kojih anoreksija nastupa kasnije i duže traje imaju veću šansu da im se stanje pogorša i razvije u bulimiju.
Lečenje
Lečenje anoreksije nervoze spada u visoko specijalistički domen, a najčešće se sprovodi u bolničkim uslovima. Lečenje obuhvata kombinaciju terapijskih pristupa (koji se primjenjuju nakon dobre procene i laboratorijskih ispitivanja) koji uključuju: individualnu psihoterapiju, kognitivno-bihejvioralni pristup, porodičnu terapiju i medikamente (najčešće antidepresive).
Još ponešto
Postoji sve veći broj mladih ljudi koji se bore sa graničnom anoreksijom. To su oni koji žive na granici anoreksije, iako u stvari nisu prešli tu zamišljenu crtu. Oni održavaju vrlo nisku telesnu težinu, ali još nisu toliko fizički propali da bi bili detektovani od strane roditelja, doktora ili drugih. Često prijatelji spoznaju da je osoba pothranjena i da živi na granici ozbiljne podhranjenosti, međutim  osoba održava neku vrstu intenzivne kontrole u kojoj pokušava izbeći dijagnozu anoreksije nervose. Ipak ti ljudi su vrlo “anoreksični” u svojim prehrambenim navikama, razmišljanju, samokritičnosti i fizičkom stanju. Boreći se s galopirajućim naletom anoreksije oni će psihički patiti. Dugotrajnim podhranjivanjem hronično oslabljuju imunitet, oslabljujući kosti povećavaju rizik od fraktura, uganuća i preloma. Osim toga kao u klasičnoj anoreksiji takve osobe imaju različite pshihičke smetnje poput: niskog samopouzdanja, stalne samokritike, perfekcionizma, depresije, anksioznosti, izolacije, grubog samoocenjivanja i generalno gubitak sposobnosti uživanja u bilo čemu (anhedonizam). Izostanak menstrualnog ciklusa, uobicajena posledica gubitka tezine, kod nekih je povracen uz pomoc hormonalne terapije estrogenom, ali ista terapija nije imala nikakav efekt na gustocu kostiju. Zapravo, skupljeni dokazi ukazuju da je oštećenje kostura kod obolelih od anoreksije nepopravljivo. Što je gubitak težine bio značajniji to je bila jača osteopenija, a stručnjaci su zaključili da je dobijanje i održavanje zdrave težine ključ za očuvanje zdravog kostura.
Izgladnjivanje može da dovede do velikih problema, pa čak i do smrti…
Da li zaista želite da izgledate kao kostur?
Šta vi mislite o svemu ovome?
http://www.dvojceki.com/dvostruka-strka/94-blizanci-skloniji-anoreksiji-i-bulimiji.html
http://sveoanoreksiji.blog.hr/
http://dnevnik.hr/vijesti/svijet/anoreksija-djevojka-spala-je-na-19-kilograma-nakon-sto-je-hodala-i-do-12-sati-na-dan.html
 Kada jedan od identičnih blizanaca oboli od autizma, verovatno će se to dogoditi i drugom, potvrđuju nova istraživanja.
Rizik je znatno manji među dvojajčanim blizancima i “običnom” braćom i sestrama.
Istraživanje je obuhvatilo 227 blizanačkih parova u kojima je barem jednom blizancu dijagnostikovan autizam. Utvrđeno je da u slučajevima kada jedan identični blizanac oboli i drugi ima 88 posto izgleda za oboljenje. Isti rizik među dvojajčanim blizancima je višestruko manji – 31 posto. Dvojajčani blizanci su genetski podudarni kao i “obična” braća i sestre.
Identični blizanci imaju i veće sličnosti u obliku autizma od kog oboljevaju, sličan nivo svakodnevnog funkcionisanja, kao i intelektualnog oštećenja.
Spektar autističnih poremećaja obuhvata niz smetnji u radu mozga koji utiču na mogućnost obolele osobe u komunikaciji s okolinom i kreće se od “klasičnog” autizma do Aspergerovog sindroma. U slučaju Aspergerovog sindroma, osoba ima normalne intelektualne sposobnosti, ali ima značajnih problema u socijalnim interakcijima.
Istraživanja autizma u posljednjih nekoliko godina idu u smeru značaja genetike, kaže dr. Paul Law iz baltimorskog Instituta Kennedy Krieger. Nova studija potvrđuje da su naučnici na pravom putu.
Istraživanjem je utvrđeno da je kod dvojajčanih blizanaca različitog pola, manja verovatnoća da će i drugi brat ili sestra razviti autistični poremećaj i ona iznosi 20 posto. Ta je mogućnost kod muških dvojajčanih blizanaca dvostruko veća.
Rizik da će i drugi identični blizanac oboleti od autizma gotovo nestaje nakon 12 meseci od dijagnostikovanja poremećaja kod prvog, dok taj period kod dvojajčanih blizanaca traje oko 4 godine.
Uz sve to, tvrde stručnjaci, ne treba zanemariti ni ulogu spoljašnjih faktora koji mogu da potenciraju urođeni rizik. Nažalost, još uvek se ne zna koji su to faktori.
http://www.dvojceki.com/dvostruka-strka/110-blizanaka-predisponiranost-autizmu.html
 Kliknite za veću sliku
Poremećaji ponašanja nazivaju se još i vaspitna zapuštenost, asocijalno ponašanje, delinkventno ponašanje. Nepovoljni uslovi života su jedan od uzroka nastanka poremećaja ponašanja iz koje osoba pokušava da beži, ili se agresivno ponaša prema izvoru problema. Najčešće se javljaju kao:
1. hiperkinetičke reakcije – nemirno i nepažljivo dete
2. reaktivna povučenost – stidljivost, neaktivnost, nemotivisanost
3. stalna strepnja, strah od neuspeha, nepoverenje u sebe
4. reakcija bežanja – stidljivo i usamljeno dete, nema osobu za koju bi se vezalo
5. neposlušnost, ratobornost, ljutnja, fizička agresija
6. potreba za agresijom u stanju oduševljenja ili besa (uništavanje imovine, napadanje nedužne osobe, grupni vandalizam)
7. izbegavanje škole, kašnjenje, izostajanje, nedostatak želje da se ide u školu i da se uči
8. skitničenje – odlazak od kuće na više dana bez razloga, putovanje bez cilja
9. delinkvencija – krađe, razbojništvo, uništavanje imovine, seksualni prestupi i druga krivična dela
10. agresivnost, nedostatak stida, nedostatak motivacije i učenja iz iskustva, neprilagođenost ponašanja, bezosećajnost prema drugima, čak i prema porodici
11. alkoholizam, narkomanija, duvan i bolesti zavisnosti
Literatura: http://www.anima.autentik.net/poremecaj_psihomotorike.php
Tretman koji se primenjuje kod razvojnih poremećaja dece:
a) Opšta razvojna diskalkulija
1. relaksacija koja pozitivno deluje na psihičke funkcije
2. vežbe reedukacije psihomotorike – vežbe lateralizacije i orijentacije u prostoru.
3. usavršavanje pojmovnog mišljenja, slušanje izgovorenih reči, vođenje razgovora, imenovanje predmeta, pojava, brojeva, slova, prepoznavanje predmeta i pojava, matematičke igre.
b) Razvojna disgrafija
1. vežbe opšte reedukacije psihomotorike, osamostaljivanje pokreta, ujednačavanje tonusa i orijentacija u prostoru.
2. početne vežbe pisanja i razlikovanje prostornih odnosa
3. vežbe relaksacije uz muziku
c) Razvojni poremećaj motornog funkcionisanja
Deca sa ovim razvojnim smetnjama su nespretna u vršenju pokreta i usporena u izvršavanju odredjenih aktivnosti. Inteligencija je u granicama proseka. Dominira nezrelost osećajnog života, nepoznavanje delova tela. Govor je oskudan.
Tretman
1.vežbe reedukacije psihomotorike
2.vežbe za opuštanje mišića
3.korišćenje pokreta i reči radi otkrivanja telesne celovitosti
4.perceptivne vežbe i motivacioni trening za odredjene aktivnosti, predmete ili osobe
d) Tikovi
1.primena metoda relaksacije
2.reedukacija psihomotorike
3.psihoterapija i lekovi
4.savetovanje roditelja
e) Razvojni hiperkinetički sindrom
1.vežbe relaksacije
2.poznavanje delova tela
3.vežbe lateralizovanosti
4.vežbe za prepoznavanje drugog
5.vežbe kontrole impulsivnosti
6.vežbe koordinacije pokreta
f) Poremećaji ponašanja
1.socioterapija
2.psihoterapija
3.reedukacija psihomotorike
4.terapija lekovima i hormonima
g ) Nedovoljna mentalna razvijenost
Ispod – prosečna inteligencija IQ 70 – 90
Ovakva deca pohađaju redovnu školu, ali imaju teškoće u usvajanju vaspitno – obrazovnih sadržaja naročito matematike, srpskog, početnog čitanja i pisanja. Teško shvataju govorne sadržaje.
Tretman
1.reedukacija psihomotorike
2.podsticaji govornog razvoja
3.metodički pristup koji sadrži konkretne sadržaje podeljene na delove
h) Dečiji Autizam
1.vežbe masaže, golicanja
2.vežbe pasivnih pokreta
3.vežbe skrivanja
4.igre u dvoje
5.razvoj govora i jezika
6.socijalni i emocionalni razvoj
7.razvoj igre, pažnje, motivacije i interesovanja
i) Aspergerov sindrom
1.razvoj socijalnih i komunikativnih veština
2.razvoj emotivnog izražavanja i adaptacije na nove situacije
3.učenje socijalnih pravila ponašanja i odnosa sa drugim ljudima
http://www.anima.autentik.net/poremecaj_psihomotorike.php
Aspergerov sindrom je oblik autizma. To nije mentalna bolest i nije uslovljena lošim vaspitanjem. U težim oblicima remeti detetov normalan život i razvoj. U blažim oblicima predstavlja izraženu različitost od drugih. Aspergerov sindrom je razvojni poremećaj obeležen nesposobnošću razumevanja – kako se ponašati u društvu. Druge karakteristike su: nespretnost i neusklađeni pokreti, poremećaj društvenog kontakta s ekstremnom usmerenošću ka sebi(egocentričnost), ograničenim interesovanjima i/ili neuobičajenim interesovanjima, ponavljanim rutinama i ritualima, naročito govora i jezika i neverbalnim problemima u komunikaciji. Uopšteno, deca sa Aspergerovim sindromom pokazuju vrlo malo izraza lica osim ljutnje i žalosti. Teškoće su u oblasti finih socijalnih odnosa, spontanog interesovanja da se podeli zadovoljstvo ili otkrića sa drugima. Mnoga deca imaju izvrsnu memoriju i talentovani su za umetnost (muzika, slikarstvo, književnost) pa ih zanimaju jedno ili dva područja. Mogu nadugo i naširoko razgovarati o omiljenoj stvari i ponavljati reč ili frazu jako puno puta. Deca sa Aspergerovim sindromom sklona su boravku u „sopstvenom svetu“ i zaokupljena sobom i svojim rasporedom. Njihova čula su intenzivnija, snažnije osećaju površine, temperaturu i ukus, a misli su im usmerenije. Aspergerov sindrom se obično primećuje u trećoj godini. Većina osoba sa Aspergerovim sindromom ima prosečnu ili natprosečnu inteligenciju.
Uzrok nastanka
Niko ne zna šta uzrokuje pojavu AS, iako mnogi naučnici prepoznaju genetske faktore. Sprovode se brojna istraživanja čija je svrha povećanje razumevanja ovih bolesti i nalaženje načina za njihovo lečenje i sprečavanje.
Dijagnoza
Nedostaci uzrokovani Aspergerovim sindromom ne uoče se uvek lako, pogotovu u blažim oblicima. Dete je obično prosečne ili natprosečne inteligencije, ali nema uobičajene potrebe za drugom decom.
Lečenje
Ne postoji specifično lečenje za Aspergerov sindrom. Lečenje je simptomatsko i rehabilitaciono i uključuje psiho-socijalne i psiho-farmakološke intervencije kao što su: psihoterapija, edukacija roditelja, promena ponašanja, vežbanje društvenih veština, edukacija i/ili primena lekova (psihostimulansi, antidepresivi, beta blokatori). Specijalizovani terapeuti za autistične poremećaje postoje, ali u većini slučajeva, roditelji su ti koji moraju najviše da se angažuju. Roditelji moraju da popune praznine u nedostatku odgovarajućih programa radeći kod kuće sa decom.Terapija lekovima preporučuje se samo u slučajevima ekstremnog ponašanja koje se mora kontrolisati. Ali ti lekovi ne leče uzroke ovog sindroma. Iako se neki simptomi mogu ukloniti lekovima, glavni problem još uvek ostaje.
Prognoza
Deca s Aspergerovim sindromom imaju bolju prognozu od ostalih oblika razvojnih poremećaja i imaju veću verovatnoću adekvatnog odrastanja i nezavisnog samostalnog funkcionisanja. Ipak će ove osobe u većini slučajeva i dalje pokazivati blage poremećaje pri društvenim kontaktima. Takođe je povećan rizik za razvoj psihoza (mentalni poremećaj) i/ili poremećaja raspoloženja kao što je depresija u kasnijim godinama. Iako odrasli s AS imaju uspešne karijere i zanimljive živote, uvek će ih smatrati neobičnim ljudima.
Literatura: http://www.anima.autentik.net/poremecaj_psihomotorike.php
http://www.stetoskop.info/Aspergerov-sindrom-874-c31-sickness.htm
Bulimija (bulimia nervosa) je poremećaj ishrane koji je, slično anoreksiji, psihološkog porekla, a što se tiče efekata može biti opasna po zdravlje. Bulimija je poremećaj ishrane u kome osoba gubi kontrolu nad ishranom, prejeda se, a potom pokušava da sanira štetu povraćanjem. Osobe koje pate od ovog poremećaja takođe mogu upotrebljavati diuretike i laksative, kao i sredstva za suzbijanje apetita. Ovako bulimičari sprečavaju gojenje i ublažavaju depresivna stanja koja prate ovaj poremećaj.
Bulimija je stanje koje pogađa uglavnom žene i to 8-9 puta češće nego muškarce. Bulimija se pojavljuje rano, već u adolescenciji, a često se javlja u kombinaciji sa anoreksijom (u oko 20% slučajeva). Ipak, ovaj poremećaj se uglavnom samostalno javlja. Ako osoba prihvati da ima problem, ona se može izlečiti uz stručnu pomoć, i moguće je da se bolest neće vratiti godinama. Ponekad se, doduše ne često, bolest vrati u odraslom dobu.
Tipovi bulimije
Postoje dva osnovna tipa bulimije, od kojih je jedan direktno vezan za vežbanje i trčanje.
- Tip čišćenja – bulimičarke svesno izazivaju povraćanje da bi se rešile hrane pre nego što se ona svari i tako sprečile dobijanje na težini. Uz to koriste i druga sredstva poput laksativa i diuretika, a rade i klistiranje.
- Tip vežbanja – Ovaj tip bulimije je dosta ređi, javlja se u svega 7% slučajeva. Kod ovog tipa bulimičarke pokušavaju da ponište efekat unete hrane, tako što se posle epizode prejedanja bace na preterano vežbanje, trčanje ili aerobik. Prvi “tip čišćenja” takođe može da upražnjava vežbanje, kao sekundarni vid kontrole kalorija.
Tip čišćenja – simptomi
Devojka se jedno vreme uzdržava od uzimanja hrane, a priprema se za epizodu u kojoj gubi kontrolu i prejeda se. Ponekad se služi i laksativima, ali i preparatima za mršavljenje. Anoreksičarke se ponašaju slično, s tom razlikom što potiskuju svoje porive, dok ih bulimičarke ispoljavaju. Osobe koje imaju bulimiju mogu imati epizode povremeno (1 mesečno) ili jako često (više puta dnevno). U zavisnosti od učestalosti epizoda mogući su različiti zdravstveni problemi. Mogu stradati: želudac, jednjak, gušterača, pljuvačne žlezde, mogu se pojaviti karijes i paradentoza, kao i grčevi u rukama i nogama. Zbog povraćanja, gube se elektroliti što je udar na kardiovaskularni sistem, pre svega na srce, ali i na nervni sistem – može dovesti do depresije.
Bulimija “tipa vežbanja”
Bulimija “tipa vežbanja” razlikuje se po tome što se efekti vezani za povraćanje ne javljaju. Samim tim srce i nervni sistem su manje na udaru, ali je ceo digestivni trakt pod jakim uticajem prekomerne količine hrane. Javljaju se i problemi sa tvrdom i neredovnom stolicom, čirom… U pitanju je ozbiljan poremećaj ishrane i za njegovo lečenje je potrebno pre svega razumeti da problem nije jednostavan, pa da ni rešenje ne može biti jednostavno. Bulimija se leči psihoterapijom. Uzroci bulimije nisu pouzdano jasni, ali se smatra da su pritisci i sukobi unutar familije neki početni preduslov za nastanak bulimije. Kada se bolest otkrije obavezna je poseta lekaru, nutricionisti i psihologu, ali tu je i problem što osoba koja ima bulimiju ne želi da prizna da je nešto loše sa njom i vešto krije svoj problem.
Dijagnoza
Lekar može da dijagnostifikuje bulimiju ako su zadovoljeni neki uslovi od kojih je najvažniji da postoje bar dve epizode nedeljno u trajanju od najmanje 3 meseca. Ovde se kao terapija koristi Kognitivna bihevioralna terapija – Cognitive behavioral therapy (CBT). Ova terapija uči obolele da se ne prepuštaju automatskom razmišljanju, već da budu potpuno svesne svakog svog postupka. Terapijom se pokušavaju promeniti navike (prejedanje i čišćenje), a analizira se ponašanje i predlažu rešenja kako se ono može promeniti. Između seansi, pacijentkinja dobija tačno određena uputstva šta da čini. Drugi cilj je usredsrediti se na problem i suprotstaviti se negativnim mislima koje doprinose destruktivnosti ovog poremećaja. Psihoterapija može uključivati pojedinačne, porodične ili grupne seanse. Uz ovo mogu, a ne moraju da se koriste i lekovi antidepresivi. S obzirom da je vežbanje, tj. trčanje jedan vid terapije depresije, bulimičarke “tipa vežbanja” obično ne koriste medikamente, ili makar u manjoj meri.
| Pokazatelji bulimije: |
Emotivne karakteristike: |
Telesne karakteristike: |
| Osobe su često idealne težine |
česta promena raspoloženja |
gubitak zubne gleđi |
| jak strah od gojaznosti |
depresija, neraspoloženje |
problemi sa zubima, karijes, itd. |
| preterano konzumiranje hrane |
impulsivnost |
ispucale usne |
| tajno konzumiranje hrane |
zloupotreba lekova i alkohola |
problemi sa štitnom žlezdom |
| jak i čest osjećaj gladi |
samopovređivanje |
bolovi u grlu i stomaku |
| preokupacija mislima o hrani, |
totalan gubitak samopoštovanja |
neredovan menstrualni ciklus |
| nedostatak kontrole u blizini hrane |
potreba za prihvatanjem od strane okoline |
problemi sa srcem i mišićima |
http://www.trcanje.rs/mrsavljenje/bulimija/
Povišena temperatura kod male dece može biti bezazlena pojava ili može dovesti do dramatičnih dešavanja – febrilnih konvulzija. Ti nevoljni grčevi tela svojim izgledom i svojim trajanjem izazivaju strah, paniku i očaj roditelja.
Febrilne konvulzije (FK) nastaju pri povišenoj temeperaturi, u toku infekcija koje primarno ne zahvataju centralni nervni sistem (CNS). Javljaju se u uzrastu od 3 meseca do 5 godina.
Uzrok nastanka
Etiologija FK je još uvek nepoznata. Genetski faktori imaju značajnu ulogu. Nasleđivanje je, najverovatnije, autozomno dominantno ili poligensko.
Klinička slika
FK se najčešće javlja za vreme iznenadnog, brzog porasta telesne temperature. Temperatura je u većini slučajeva 38,5 – 39,5°C. Manifestuju se različito. Najčešće je to podrhtavanje i grčenje celog tela (toničko-kloničke kontrakcije skeletne muskulature) ili samo kao grčenje (tonične) ili samo podrhtavanje (kloničke). Mogu da se ispolje kao iznenadna mlitavost deteta (atonične), napad trnjenja i bola (senzorni napad), zatim kao napad lučenja pljuvačke, povraćanja i preznojavanja (vegetativni napad) ili čak u obliku apsansa (mali napad). Klinička slika je veoma dramatična i frustrirajuća za svakog roditelja. Najčešće se FK ispoljavaju kao tzv. generalizovani ili veliki napadi u kojima dete okrene i fiksira očne jabučice u jednu stranu, izgubi svest i trza sa sva četiri ekstremiteta, najčešće uz krkljanje i plavilo oko usana. U takvim napadima česte su duže pauze u kojima dete ne diše (tzv. apnoje) koje navode panične i uplašene roditelje na pomisao da dete umire. Ređe se febrilne konvulzije ispoljavaju kao tzv. žarišni ili parcijalni napadi u kojima se trzanje javlja na ekstremitetima samo jedne strane tela ili samo na pojedinim ekstremitetima. Posle takvih ataka ponekad se javljaju i prolazne paralize ekstremiteta (tzv. Toddova paraliza). Recidivi se javljaju kod 30 – 40% dece.
Febrilne konvulzije se dele na tipične i atipične.
Atipične FK (kompleksne, komplikovane) određene su sledećim kriterijumima:
- pojava konvulzija pre šestog meseca i posle pete godine života
- trajanje duže od 15 minuta
- uz manje povišenu temperaturu <38°C
- hemigeneralizovane ili fokalne konvulzije
- pojava postiktalne Toddove paralize
- prisustvo neuroloških i razvojnih poremećaja kod dece
- tri ili više napada u različitim febrilnim stanjima
- ponovljene FK u istoj febrilnosti
- familijarna pojava epilepsije
- postoje promene na EEG-u
Tipične FK su kratkog trajanja i generalizovane (tonično – klonične 85%, klonične 10% i atonične 5%). Klinički oporavak je brz i potpun.
- javljaju se u uzrastu od 6 meseci do 4. godine
- javljaju se uz visoku temperaturu >38° C
- jave se jedan do dva puta u životu
- klinička slika generalizovanog napada
- napad traje par minuta, najduže do 20 min.
- neurološki status je posle napada uredan
- porodična anamneza obično nije opterećena
- neurološki status pre napada je uredan
- EEG: postiktalno nalaz uredan
Dijagnoza
Kod sve dece neophodno je spovesti sledeći dijagnostički postupak: anamneza, detaljan neuropedijatrijski pregled, laboratorijske analize, lumbalna punkcija (kod sumnje na infekciju CNS), EEG.
Lečenje
Dete u napadu treba položiti na bok ili pažljivo na trbuh da ne dođe do zapadanja jezika. Nije potrebno detetu nasilno otvarati usta iz straha roditelja da ne dođe do gušenja. Treba poduzeti sve raspoložive mere za snižavanje temperature. Lek izbora za zaustavljanje konvulzija je diazepam, intravenozno, polako 0,2 mg/kg. Ukoliko je to otežano tada se daje klizma. Može se dati i fenobarbiton intramuskularno. Osim navedene simptomatske terapije, svakako treba sprovesti i antipiretske mere, potrebnu rehidraciju, lečenje osnovne bolesti koja je uzrokovala febrilno stanje. Profilaktička terapija usmerena je kako bi se sprečili novi napadi i daje se u nekoliko varijanti, uglavnom kod pojave atipičnih FK. Intermitentna profilaksa se sprovodi u fazama febrilnosti preko 38,5°C. Kontinuirana profilaksa se sprovodi svakodnevnom primenom antiepileptika.
Prognoza
Prognoza jednostavnih konvulzija je dobra. Samo kod malog broja dece (do 5%) sa složenim febrilnim konvulzijama javlja se kasnije epilepsija.
Literatura:
http://www.stetoskop.info/Febrilne-konvulzije-1709-c32-sickness.htm
http://www.porodicnilekar.net/index.php?option=com_content&view=article&id=230:febrilne-konvulzije&catid=54:pedijatrija&Itemid=58
Veoma mali broj korisnika Interneta u našoj zemlji koristi mogućnosti RSS-a, a korišćenje je veoma jednostavno i izuzetno korisno. Kako ne bih izmišljao „toplu vodu“, postoje dve mogućnosti: nastavite čitanje e-knjige Dragana Varagića (7. strana) o kojoj je bilo reči u članku Šta je blog?, ali još bolje je da pogledate sledeće uputstvo na Blogdoksirekoblog.
Ako ima još pitanja, tu su komentari…uživajte čitajući nove tekstove i komentare na našem blogu.
Napomena: postupak dodavanja RSS-a za članke (na blogu) ponovite i za komentare.
 Prečice za RSS na blogu  Prečica za RSS na sajtu Visoke škole
|
|
