Položaj žene u porodici se istorijski menjao u zavisnosti od tipa društvenog sistema i načina na koji je u određenoj kulturi definisan odnos između polova i njihovo mesto u široj zajednici. Kapitalističko društvo je najkontradiktornije klasno društvo, jer zadržava bitne principe klasne strukture, ali istovremeno proizvodi i neke posledice koje u sebi sadrže zahtev za prevazilaženjem tih principa. Pokret za emancipaciju žene je pojava povezana sa postojanjem kapitalističkog društva – potrebi za radnom snagom, što dovodi do zapošljavanja velikog broja žena u industriji, potrebama koje nameće tercijalni sektor ostvarujući prostor za zapošljavanje žena. Kapitalističko društvo je bilo prinuđeno da inicira neke promene u položaju žene i u definisanju njene uloge u porodici i društvu. Promene dovode do pojave izlaska žene iz kuće u kojoj je vekovima bila zatvorena kao robinja svoga muža i gospodara i tretirana kao biće ravno robovima i odna kada je ropstvo već davno bilo ukinuto. Motivaciju žena za zapošljavanjem, za razvoj jeste obrazovanje što je tradicionalno bila privilegija muškaraca. Kada je u pitanju opšte elementarno obrazovanje, može se konstatovati da se u svim industrijskim zemljama školuje sve više devojaka i da je njihov broj sve veći i približniji broju muške dece.
Sociološka istraživanja potvrđuju da se sama činjenica što je majka zaposlena ne javlja kao negativan faktor. Ma, kao da je uspela u svom pozivu ženi će se pripisati ćivotni neuspeh ako se nije udala.
Literatura: Grandić R. (2007.): Prolozi porodične pedagogije, Novi Sad
Navike su načini vršenja određenih radnji, koje su se ponavljanjem ili vežbanjem učvrstile tako da pri njihovom obavljanju nije potrebno razmišljati kako ih treba izvršiti. Proces stvaranja navika odvija se po fazama. Za decu je veoma bitno da navike steknu još od ranog detinjstva, a takve navike su kulturno – higijenske, radne navike i navike ponašanja. Za decu starije osobe su idoli (mama, tata, bart, vaspitač), na koje se i ugledaju. Često deca imitiraju starije. Iz tog razloga je veoma važno da roditelj, vaspitač i svi stariji budu dobar primer deci u pravilnom obavljanju pozitivnih navika. Sve to ima velikog udela i u razvijanju dečije samostalnosti. Veoma je važno da se deci organizuje pravilan režim dana jer je to veoma bitno za detetov uspeh u školi, u životu uopšte, bitno je za formiranje radnih navika. U stvaranju navika kod dece veoma veliku ulogu ima disciplinovano ponašanje. „Savremeno pedagoško shvatanje pojma discipline: kompleksna, moralno – etička kategorija, kojom se definiše određeni karakter postupaka, delovanja i ponašanja pojedinca u skladu neke uže ili šire društvene grupe, tj. kolektiva“.
Savremena shvatanja discipline o usmeravanju i rukovođenju ponašanja deteta zasniva se na potrebi da mu se pomogne da nauči da zadovoljava svoje osnovne potrebe pomoći poželjnog i socijalno prihvatljivog načina ponašanja, uključujući se u organizovane oblike života i rada u porodici i školi, koji će mu pružiti mogućnosti za učenje i vežbanje u ispoljavanju socijalnog prihvatljivog načina ponašanja kao i u ispoljavanju i razvijanju njegove samostalnosti.
Evo i nekih navika koje deca treba da poseduju:
Dete treba da ima svoju sobu. Ta soba mora biti dovoljno osvetljena i dnevnim svetlom, ali i veštačkim. Kod deteta treba razviti naviku da se igra i čita na dnevnom svetlu, a da koristi dovoljno jako veštačko svetlo samo po potrebi.
Dečja prostorija mora biti redovno provetravana. Vremenom dete mora stvoriti naviku da samo provetrava svoju prostoriju kad god je potrebno, a obavezno bar jednom dnevno, ujutro posle ustajanja.
Mora se stvoriti navika kod dece da redovno, svakoga dana pospremaju svoju sobu. Ovo se odnosi na pospremanje kreveta, pospremanje igračaka i kasnije školskog pribora. Redovno usisavanje i brisanje prašine sa nameštaja je takođe neizostavno.
Neophodno je i redovno održavanje lične higijene. Deca moraju da se umiju ujutro čim ustanu i operu zube. Pranje nogu je neophodno bar uvek pred spavanje, kao i pranje zuba. Navika pranja ruku pre i posle jela je neophodna radi preventive od zaraznih bolesti. Ovde spada i navika za redovnim tuširanjem i svakodnevnim menjanjem rublja. Dete mora navići na čistu odeću i da se stara o čistoći svoje obuće.
Navika pravilnog držanja tela je takođe neophodna naročito u sedećem položaju jer je to preduslov razvijanja zdravog deteta.
Deca treba da pomažu i oko pripremanja hrane. Tako stiču navike o potrebi raznovrsne ishrane i o načinima pripremanja određenih namirnica. Ovo su neke od navika koje deca treba da poseduju, nešto više na sajtu EKOLOŠKE NAVIKE
Proces formiranja navoka kod dece je veoma složen i dugotrajan, ali u isto vreme i neophodan uslov za uspešan razvoj svakog deteta, uključujući i samostalnost. Porodica igra veoma važnu ulogu u formiranju tih navika. Više o temi možete naći u navedenoj literaturi.
Literatura: Grandić R. (2006): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad
Porodice sa poremećenom strukturom poznate su pod nazivom nepotpune porodice. Pod nepotpunim porodicama podrazumevamo takve porodice u kojima nedostaje jedan od članova male nuklearne porodice – jedan ili oba roditelja ili dete. Kao nepotpune porodice mogu se označiti:
a) porodice jednog roditelja sa detetom, odnosno decom;
b) porodice koje sačinjavaju deca bez oba roditelja;
c) bračni parovi bez dece.
Najtipičniji oblik nepotpune porodice jesu one porodice koje sačinjavaju jedan roditelj sa detetom odnosno decom, tj. porodice kojima nedostaje jedan roditelj (otac ili majka). Porodicama koje žive u gradovima često nedostaje otac a u selima ima dosta slučajeva gde otac živi sa decom. Naravno, postoje i porodice bez oba roditelja, ali one su dosta retke (roditelji su umrli, nastradali ili roditelji koji su otišli da rade u inostranstvo). Postoje i potpune i nepotpine porodice.
Nepotpune porodice od samog nastanka su vanbračne poroddice ( vanbračne samohrane majke sa decom, deca bez roditelja ako nikada nisu živela sa roditeljima). Više o nepotpunim poodicama na navedenom sajtu.
Kada se kaže ili čuje pojam mas – mediji obično se misli na novine, radio i televiziju. Mas – mediji su masovni javni komunikatori, za čiji se auditorijum može reći da se sastoji od jednog miliona ljudi do celog čovečanstva. Zahvaljujući mas- medijima, posebno televiziji – kao najizrazitijem mas – mediju koji u sebi sintetiše svojstva svih ostalih medija, danas je proces demokratizacije vaspitanja i obrazovanja do te mere intezivan da može obuhvatiti sve ljude (bez obzira na njihov socio – ekonomski status, dob, pol i druge razlike).
Prvi eksperimenti sa prenosom slike počeli su krajem 19. veka i prvi takav uređaj izradio Manfred Von Ardene. Od tada pa na dalje televizija se tehnički usavršavala i širila svetom. Skoro svaki građanin je imao pristupa televiziji, i njena ekspanzija zauzima takve razmere da danas ima vrlo malo područja na zemlji do kojih ne dopiru elektromagnetni talasi koji nose poruke u slici i reči. Danas u našem svetu nijedan važniji događaj ne može proći, a da ga televizija nije ispratila. Mreže televizijskih korporacija mogu svojim dometom pokriti ceo svet, a dodamo li tome da se u skorije vreme i satelit stavlja u službu televizije, jasno nam je zašto događaji u svetu bivaju odmah identifikovani i snimljeni i poslati u taj isti svet kao nova informacija. Danas na televiziji možemo videti razna sportska takmičenja, festivale, možemo videti udaljene krajeve sveta, blagostanja i sve to i još mnogo toga iz naše sobe.
Jedna od bitnih karakteristika televizije ogleda se u mogućnosti uklanjanja i prevazilaženja granica i proširivanja relativno uske životne sredine. U određenim uslovima mas – mediji, posebno tv, mogu da budi i mogu da znače čudesna otkrića čovekovog uma koji je pobedio daljine, vreme, fizičke prepreke i čoveku približio ceo svet. I ne samo to, već su „doneli“ taj svet u naš dom, učinili ga delom naših saznanja, i to na zanimljiv, jednostavan i privlačan način. Zato savremenim masovnim medijima treba razmišljati kao o sredstvima koja unapređuju čovekov život.
Mladi prilično lako usvajaju moralne vrednosti koje im televizija putem svojih emitovanja programa svesrdno pruža. Kada se razmatre delovanja mas – medija, nije dovoljno da se govori samo o emisijama, časopisima i listovima koji su namenjeni porodici i porodičnom životu, podizanju i vaspitavanju dece, već se mora govoriti i o drugim emisijama i vrstama štampe. Treba biti realan u proceni delovanja mas – medija, a porodicu i porodične odnose: sredstva mas – medija zaslužuju pohvalu u onim delovima, segmentima, koji su direktno namenjeni porodici, ali se ti uticaji značajno smanjuju zbog opšte klime u koju porodica živi i deluje.
Literatura: Grandić R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad
ВЕРСТИФИКАЦИЈА = наука о стиху.
Родитељи и васпитачи нас од малих ногу уче лепом изражавању, потом нас учитељи уче лепом писању, читању, и још лепшем изражавању.
Реченице у књижевности за децу треба да буду јасне, језгровите и претежно кратке. Нарочито ако је текст намењен деци предшколског узраста. По значењу реченице треба да су разноврсне, најчешће су потврдне реченице , али су у употреби и друге. Нарочито су цењене упитне реченице. Узвиче су, такође, блиске дечијој емоционалној природи. Писци за децу често употребљавају погодбене песме, јер су склоне размишљању , игри маште… ( када би, ако би…). Деца воле реченице које се понављају више пута, и то песници и раде.
Речи
У тексту речи треба да су доступне и разумељиве, да су познате, што не значи да песници тај фонд речи не треба да проширују. Песници тиме обогаћују дечији речник. Предшколско дете највише привлаче текстови који су састављни од стварних именица и лагола( Певач пева). Неке речи дете само кује, јер оно воли необичне кованице, то га забавља, Ову особину користе и песници. Песници, знајући какце речи деца воле, и сами граде необичне звучене речи, које су често и смешне. Деца се играју речима које не значе ништа, али су им занинљива, па то исто раде и песници, почев од Ј. Ј. Змаја. (,,Дуледу, дуледу“).
Демунитиви са којима је почела поезија за децу, временом су се изгубили. Понекада се употребе због риме или као вид хумор.
Гласови
Читав гласовни систем дете савлада у шестој години живота, али већ са три године изговара све самогласнике и два до три сугласника. Најпре савладају безвучне, па звучне. Најтеже савладају гласове на почетку речи, а потом остале. Песници имају то на уму и избегавају тешко изговорљиве речи, Међутим, иако се већина песника прилагођава дететовим могућностима и упознавању гласова, има и оних који раде супртоно. Душан Радовић воли тако да се игра (,,Велики човек“) .
Литература: Свеска из предмета ,,Књижевност за децу“.
Историја српске књижевности почиње у IX веку, када су Срби зајено са Хришћанством добили и Црквене књиге на црквенословенском језику ( старосовенски). Временом уношењем српских речи, настаје српска редакција старословенског језика, коју називамо српскословенски језик, а на коме се писало у XII и XIII веку у време Стефана Немање и његових синова: Саве, Стефана Првовенчаног и Вукана. Уметност средњег века, све до XII века, не зна за детињство, јер средњовековна цивилизација не прави разлику између одраслог и деце.
До XVI и XVII века искључена је, према младима, свака нежност и ведрина. Родитељи имају крајње уздржан однос према деци. У XVI и XVII веку, код Срба, који живе јужно од Саве и Дунава главни носиоци писмености су Манастири( Хиландар, Милешева, Студеница, Жича, Пећ, Раваница), а школа још нема. Књижевношћу се занимају свештеници, монаси нижег реда, летописци.
Умножавањем (преписивањем) списа бавили су се калуђери, а све написано, требало је у то време, турске експанзје, да сачува дух и веру код народа. Први наговештаји текстова за младе могли би да буду неки поједностављени делови Светог писма. Међутим, XVIII век доноси слабљење Цркве, а јачање науке. Са XVIII веком, отварањем школа почиње живот литературе за младе, као диференцираног вида књижевности.
Први српски школски закон донет је 1766 године. ( XVIII век). Приступа се подизању школа, штампању буквара, 1804 године почиње велика побуна против Турака, а већ 1808 године, у Београду је основана Велика школа. Књижевност је обележена суморном  мудрошћу и уштогљеном дидактиком. Књижевност за децу и младе претворена је у стерилну дидактику. Уз помоћ писане речи деца се васпитавају и подучавају.
Писци се исцрпљују мотивима остарој мајци природи, домовини и детињству. Листови за децу пуни су текстова о несрећној и незбринутој деци, која тешко раде, о сирочићима који су напуштени од стране родитеља… У текстовима за децу гомилала су се знања о природи, здрављу, науци животу… Писци су се помагали народним изрекама, пословицама, библијским мислима.
Литература: свеска из предмета ,,Књижевност за децу“.
Осмех је својствен само људима од свих живих бића на планети. Њиме човек изражава своје осећање радости, среће, усхићења. Осмех такође може бити упућен другој особи у виду љубазности, затим у виду симпатије… У сваком случају, осмех може да представи само позитивну емоцију, енергију, која се рефлектује позитивно на људе који се налазе у околини ведре особе, а особа која га шаље се осећа још лепше јер је успела да измами повратну реакцију. Осмех представља добру вољу, лечи нерасположен дух, доноси ведру атмосферу и пријатније расположење. Чак и у моментима када смо нервозни, раздрагани и није нам до смејања, можемо покушати да се само зауставимо на тренутак и да развучемо ту криву линију преко нашег лица, проблеме нећемо решити, али ћемо се много боље носити са њима. Осмех много тога говори о човеку који га користи. По мом мишљењу осмех каже о свом господару: ,,Осмехује се, не зато што нема никаквих проблема, него зато што све проблеме сматра решивим. Користи ме као оружије против нервозних, нељубазних људи вуче их на другу страну и за кратко време се већ зајдено смеју и друже као најбољи пријатељи. Мноме објављује љубав према свим људима без обзира на разлике, зато што зна да су сви људи различити и не постоје под небом два иста човека.“ Осмех представља једину криву линију која исправља ствари 🙂
 
- Darovita deca razviju se pre vremena, napreduju brže od prosečne dece jer lako uče.
- Darovita deca, osim što uče brže od prosečne, uče drugačije i kvalitetnije. Ona sviraju po svom: od odraslih traže minimum pomoći. Darovita deca dolaze do samostalnih otkrića i rešavaju probleme na nove i neobične načine.
- Žar za savladavanjem. Darovita deca istinski su motivisana da shvate smisao onoga što rade.
- Mnogo češce produkuju fantastične i „luckaste“ ideje.
- Brzo otkrivaju suštinske odnose među pojmovima. Imaju dobro razvijeno pamćenje.
- Imaju razvijen rečnik i njime se služe precizno i lako. Mnogo čitaju, čak i mnoge knjige koje nisu dostupne njihovom izrazu.
- U aktivnostima kojima se bave mogu provesti dugo vremena.
- Uživaju u društvu odraslih i traže odraslije drugove.
NAJČEŠĆE ZABLUDE O DAROVITOSTI
Sva deca su darovita.
Darovita deca uspeće u životu bez obzira na to da li im pružamo podršku ili ne.
Darovita deca vole školu i dobijaju dobre ocene.
Izdvojimo li darovitu decu u posebnu skupinu, postaće snobovi.
Darovita deca dolaze uglavnom iz obrazovanijih i situiranijih porodica.
Darovita deca nisu svesna da su „drugačija“ dok im to neko ne kaže.
Učitelji vole da imaju darovitu decu u razredu.
Darovita deca su dobra u svemu što rade.
Posebni programi za darovite mališane su „elitni“.
Literatura: http://www.stil-magazin.com/clanak/broj-91-22-septembar-2008/izazov-za-roditelje
Gr. autora, 2003, Daroviti i šta sa njima, Všrac
Dissinhronija-termin kojim se označava raskorak između intelektualnog i emocionalnog razvoja darovitih. Darovita deca mnogo dublje i potpunije razumeju svoje i tuđe probleme od ostale dece njihovog uzrasta, često lako shvataju ono što će većina njihovih vrsnjaka shvatiti tek kroz nekoliko godina, ali su im zato emocionalni doživljaji na nivou koji je bliži onome što je karakteristično za njihove vršnjake nego za stariju decu. Nesklad između intelektualnog i emocionalnog razvoja dovodi do znatnog stepena napetosti, preosetljivosti i nesigurnosti.
Jedna od najbolje utvrđenih karakteristika darovitih je ta da su oni gotovo po pravilu veliki čitači. Mnogi od njih veoma rano nauče da čitaju. Međutim, usled toga što njihov psihomotorni razvoj teče znatno sporije od intelektualnog, to nije slučaj i sa pisanjem: njihova ruka nije dovoljno spretna da zapiše sve neobične i zanimljive ideje do kojih oni dolaze i to ih frustrira, čini nezadovoljnim rezultatima te aktivnosti tako da se kod mnogih od njih javlja otpor prema pisanju i uopšte prema pismenom izražavanju.
Visoke intelektualne sposobnosti čine darovite veoma radoznalim i otvorenim za nova saznanja i iskustva, podstiču ih da postavljaju nezgodna i teška pitanja koja, neretko, zbunjuju ili frustriraju odrasle. U nedostatku razumevanja u neposrednoj okolini, takva deca dolaze veoma brzo u konflikt sa roditeljima, učiteljima, nastavnicima i drugovima.
Drugovi darovitih često reaguju sa veoma pomešanim osećanjima koja uključuju zavist, nelagodnost u njihovom prisustvu usled nerazumevanja ideja koje oni iznose, njihovih potpuno drugačijih interesovanja i ponašanja. Rezultat toga su kako tedencija darovitih ka udaljavanju od drugih, tako i udaljavanje drugih od njih. To kod darovitih postepeno dovodi do osećanja da ih drugi ne razumeju, da su usamljeni, prepušteni sami sebi.
Perfekcionizam kao sklonost ka nametanju samom sebi veoma visokih kriterijuma uspešnosti je pojava koja se takođe javlja znatno češće kod darovitih nego kod ostale dece. Postavljanje veoma visokih zahteva nužno dovodi, pre ili kasnije, do neuspeha. Reakcije na neuspeh mogu biti sasvim različite: izvesna darovita deca će sa samopouzdanjem i optimizmom pristupiti veoma teškim problemima i biti u stanju da podnesu neuspehe, kada do ovih dođe, i to neće bitno umanjiti zadovoljstvo koje osećaju usled toga što pokušavaju da reše takve probleme; za drugu, takođe darovitu decu, veoma teški problemi izazivaju strah od neuspeha i dovode do intelektualne inhibicije, primene neadekvatnih strategija prilikom rešavanja takvih problema i osećanje sramote zbog doživljenog neuspeha. Zbog toga takva deca pokušavaju da izbegnu kad god mogu suočavanje sa veoma teškim problemima.
„Depresija uspeha“ termin kojim se označava nesposobnost onih koji su navikli samo na uspehe da se nose sa slučajno doživljenim neuspehom. Usled naviknutosti samo na uspehe, više ili manje slučajno doživljeni neuspeh može, pod određenim uslovima dovesti do gubitka samopouzdanja.
Literatura: Gr. autora, 2003, Daroviti i šta sa njima, Vršac
Najviše pažnje razvoju intelekta naše dece treba da posvetimo u najranijem periodu odrastanja.
Ipak većina roditelja i pored velike volje ne zna odakle da počne ni koji su to „alati“ za razvoj dečijeg intelekta.
Ovim pitanjima se godinama bavi Mensa Srbije – centar za talente Nikola Tesla.
Ciljevi Mense su da prepozna i pomogne razvoj inteligencije, ohrabri istraživanje njene prirode, kao i stvaranje stimulativnog, intelektualnog i društvenog okruženja za svoje članove. http://www.mensa.rs/
Nakon dugogodišnjeg iskustva u radu sa darovitim ljudima i decom, dr Ranko Rajović, član borda direktora svetske Mense za darovitu decu, svoje znanje pretočio je u Program za podsticanje darovitosti i ranu detekciju darovite dece.
http://www.mensa.rs/sr/sigovi/ntc/sistem-ucenja/prvi-deo/
Za sada se Program može primeniti na decu predškolskog uzrasta ali u pripremi i je i drugi deo koji se odnosi na decu školskog uzrasta koji će obrađivati temu sistema i organizacije učenja.
Program za podsticanje darovitosti i ranu detekciju darovite dece se primenjuje u republikama bivše SFRJ i 8 zemalja Evropske Unije. To je ujedno i prvi put da se u saradnji sa naučnim institucijama detektuju i prate darovita deca, ali i da se prate učinci programa na deci koja su u njemu učestvovala.
Ovaj program je osmišljen da podstiče darovitu decu i prepoznaje talente. Jedan od ciljeva ovog programa je stvaranje sve više sinapsi u mozgu deteta učeći ga da logički razmišlja i zaključuje, kroz komunikaciju koja to podstiče.
Literatura:
http://www.stil-magazin.com/clanak/broj-114-2-mart-2009/kako-nastaju-buduci-genijalci
|
|
