Социјални мотиви
Социјалним мотивима називају се они мотиви који се не базирају на органским, већ на психолошким потребама које се могу задовољити само уз директно или индиректно учешће других људи. Обично се истичу две врсге оваквих потреба: потреба за друштвом и потреба за признањем у друштву. На овим двема групама потреба почивају најважнији социјални мотиви.
Али и многе друге такозване психолошке потребе, потребе које не захтевају директно учешће других људи, имају важну улогу у понашању човека. Многе такве психолошке потребе формирају се на основу личног искусгва појединца, па се мотивима које се на њима базирају говори као о личним или персоналним мотивима. Таквих персоналних мотива има веома велики број.
Неки аутори међу ове мотиве убрајају такозване персоналне сгавове и интересе. Многи, међутим, и овим мотивима говоре као о социјалним мотивима, јер и њихово задовољење захтева постојање друштва и известан, иако не директан, контакт са другим особама.
Психолошке потребе, па и социјални мотиви који на њима почивају, могу бити веома интезивни. Поједини социјални мотиви често могу бити толико интезивни да се ради њиховог задовољења одриче задовољење и виталних биолошких мотива, као што то показују, нпр. штрајкови глађу и различита херојска дела у којима се излаже живот највећој опасности или чак намерно свесно жртвује.
Грегарни мотив
Грегарни или афилијативни мотив манифестује се у тежњи да се буде у друштву са другима и тежњи појединца да буде прихваћен као члан заједнице и да сарађује са осталима на заједничким пословима, у избегавању осамљености која се осећа као непријатност и као тешкоћа. Назива се и мотивом за друштвом или друштвеним мотивом.
Са обзиром да је то универзални мотив, тј. мотив који налазимо код свих појединаца, и јер је често веома јак мотив већи број аутора сматра тај мотив урођеним мотивом. Говорећи о теоријама личности споменули смо да тако мисле Идлер и Фроле. Фроле је мишљења да је мотив за друштвом формиран у току развитка људског рода и да га данас појединац наслеђује, а не стиче у току индивидуалног живота. Други аутори заступају мишљење да грегарни мотив није урођен. Иако прихватају универзалност овог мотива, они сматрају да се стиче у току живота и да има свој извор у беспомоћносги детета. Са обзиром да се дете не може одржати ни најкраћи период времена без помоћи и старања других, развија се још у најранијем детињству потреба за ослањањем на друге и за додиром са другима.
Потреба за припадањем и љубављу човека задовољава се налазећи своје место у свету у коме живи. Да би нашао то своје место, мора бити прихваћен од других, мора са другима успостављати хармоничне односе, успети у послу и успети у браку.
Готово сви психолози и психијатри се слажу да је незадовољена потреба за љубављу један од најважнијих и један од најчешћих извора неприлагођености.
Особине које преци стичу животним искуством преносе се као урођене особине или навике наслеђем на потомке. У доба Лемарка мало се знало о културном и социјалном „наспеђу“, о преношењу не наслеђем преко клице већ традицијом разних културних и социјалних тековина са генерације на генерацију. Онда се предпостављало нпр., да постоји религијски инстинкти, који се од предака на-слеђују рођењем, преко клице, иако се код њих првобитно сасгојао само из стечених религијских навика. Сада се зна да се такве навике стичу учењем од родитеља и нарочито установа које се старају о религијском васпитавању.Дете се не рађа религиозно, већ га средина васпитава да буде религиозно или анти-религиозно.
Задовољавање мотива глади различито је у различитим културама и код појединаца.
У неким културама једе се само једном дневно и јасан осећај глади јавља се само једном дневно, док се у нашој култури тај оброк односи на три пута дневно.
Никаквог физиолошког разлога нема да људи не једу месо различитих животиња, али ће човек наше културе изузетно или никад појести нпр. месо мачке, змије или сл.
Мотиви конзумирања хране могу бити међутим сасвим независне од потребе за храном. У том списку жеља за одређеном врстом хране може да подстиче човека на активност и он једе да би уживао у укусу извесних јела. Исто тако тренутне активности могу привремено да инхибирају глад док одго-варајући спољашњи стимуланси могу да је подстакну.
Мотив за јелом може бити израз и у служби више мотива и то знатно сложенијих нпр. потреба за сигурношћу, скретање пажње, изражавање свог незадовољства итд.
Резимирајући сазнања о мотиву глади за даље разматрање процеса храњења код деце, за нас је значајно:
• Да је мотив глади биолошки мотив условљен физиолошким стањем организма.
• Да значајно зависи од психолошких и социјалних фактора, који могу да поремете физиолошку потребу за узимањем хране.
• Да спречавање задовољења мотива глади има негативне последице по развој организма и личности.
Превасходно физиолошки стимуланс још на најранијем узрасту комбинује се са социјалним и психолошким факторима, јер дете има потребу за узимањем хране, али начин на који ће узети ту храну, оно учи од најранијег узраста.
Кроз прве комуникације детета са мајком и којој храњење у раном детињству, заузима битно место, дете формира свој однос према свету.
Према овоме суштина питања налази се у:
1.Осећању сигурности-несигурности, које породица пружа детету кроз дететово уверење да је вољено, безбедно, да има своје поље истраживања и да има прилику да се искаже као личност.
2.У ставовима родитеља према детету, који одређују и обрасци односа родитељ-дете и могу бити повољни, али и неповољни по развој детета као што су: неприхватање детета, презасићеност , претерано строга дисциплина, недоследни ставови у васпитању, претерано строги морални стандарди и целокупна психолошка ситуација у породици.
Ако се са дететом поступа грубо при јелу, најчешће се тако поступа и у осталим ситуацијама.
У жељи да дете све поједе, праве се ритуали па дете тада једе само због задовољства, које ритуал причињава.
Исто тако, често се задовољство које храна причињава везује не за праву храну, него за погрешну у смислу „Ако поједеш спанаћ ићи ћеш тамо и тамо или добићеш чоколаду“ чиме права храна представља средства за постизање другог циља, а не задовољства.
Одбијање хране се јавља као потешкоћа у исхрани. To представља структуралнији проблем у чијој је основи поремећен однос дете-средина.
Избирљивост у врстама јела, као и потешкоће које се јављају везане за особу која детету даје храну, јављају се у мањем степену и резултирају углавном као последица неадекватних навика у задовољавању мотива глади и поступака везаних непосредно за узимање хране.
Поступци родитеља представљају углавном две крајности. To су поступци, које карактеришу или грубост (присила уз дохрањивање), благ и недоследан однос (повлађивање детету) или се иде ипак линијом мањег отпора (не чини се ништа).
Нико неће порећи да постоји урођена сексуална тежња и код човека, али та тежња, а нарочито њено испољавање и задовољење, се социјализује учењем под притиском социјално-културних захтева чак и код најпримитивнијих племена, а поготово код културних људи. Средина мења испољавање и начин задовољења чак и неких најосновнијих органских потреба као урођених тежњи.
- Istraživanje o pitanju kako odrasli, kako su, svako na određen način, zainteresovani za darovitu decu i mlade, razumevaju (shvataju) pojmove i termine darovitosi i talenat, donelo je zanimljiva saznanja. Budući da su ispitivanjem obuhvaćene dve grupe odraslih, roditelji i nastavnici, bilo je korisno saglegati kako oni shvataju jedan složen i aktuelan problem kakav je darovitost.
- Posle detaljnog prikaza poimanja fenomena darovitosti prema grupama ispitanika, nameće se niz pitanja. Pre svih, nameće se pitanje sličnosti i razlika utvrđenih ovim ispitivanjem. Shvatanje darovitosti i talenata kao dara prirode, gena, „božijeg dara“,roditelji i nastavnici različito vrednuju. Dok je kod roditelja ova grupa svojstava pri vrhu rang-liste, kod nastavnika ona zauzima skromno peto mesto. Rezultati ispitivanja pokazuju da obe grupe ispitanika ovom svojstvu pridaju mali značaj.
- Ispitivanje je, na naše veliko razočarenje, pokazalo da su obe grupe odraslih u maloj meri zainteresovane za darovitu i talentovanu decu (učenike), što se vidi u zanemarljivom procentu onih koji su naveli iskaze koji se odnose na stavove prema darovitosti i kako sa takvom decom (učenicima) treba raditi. Začuđivanje je što nijedan nastavnik nije dao takav iskaz, budući da se od njih, po tom pitanju, očekuje više nego od roditelja. Smatramoda se time treba više pozaboraviti kako bi se unele pozitivne promene u klimu ukupnog rada sa darovitim učenicima.
- IZVOR:
- Grandić, R., letić, M.“Roditelji i nastavnici o darovitoj deci i mladima“, Novi Sad,2009.
Daroviti se, prema školskom uspehu, mogu svrstati u dve grupe: prvu čine oni koji veoma lako i sa izuzetnim uspehom, možda i za kraće vreme od ostalih, završavaju školu, dok se druga grupa sastoji od darovitih koji, mimo svih očekivanja, doživljavaju neuspeh. Razlozi za to uključuju intelektualnu inhibiciju, perfekcionizam i neadekvatan stav prema neuspehu („depresija uspeha“), zatim nedostatak stimulacije i dosađivanje na časovima, tendenciju ka posvećivanju nekim određenim pitanjima koji nisu u bliskoj vezi sa školskim gradivom ( ali su primerena na njihovim visokim sposobnostima) i zapostavljenju školskih obaveza, itd. Školski neuspeh darovitih prate i izvesne emocionalne teškoće zbog kojih oni često stižu do psihijatra. Imajući u vidu, svakako da su mišljenja nastavnika o školskom uspehu darovitih od velike važnosti za razumevanje te pojave.
Na samom kraju pitali smo nastavnike koje oblike vaspitanja i obrazovanja oo darovitih oni smatraju primerenim. Činjenica da znatno mani broj nastavnika ističe nepoželjna nego poželjna svojstva darovitih može se shvatiti kao posledica, kakonjihova iskustva sa određenim darovitim pojedincima, tako i realne slike koju, opšte uzev, ti pojedinci stvaraju kod svojih nastavnika.
Za nastavnike su daroviti pre svega oni koji poseduju određene intelektualne karakteristike. Daleko manji broj nastavnika je svojstva darovitih prepoznao u motivaciji i učenju, dok su ostala svojstva (svojstva u oblasti ponašanja, uža svojstva ličnosti, kreativna i emocionalna svojstva) bila zastupljena u samo nekoliko odgovora.
Ovakvo mišljenje dele nastavnici oba pola, kao i nastavnici različitog radnog staža.
- IZVOR:
- Grandić, R.,Letić, M.“Roditelji i nastavnici o darovitoj deci i mladima“,Novi Sad,2009.
Neadekvatni socijalni uslovi se u mnogim istraživanjima darovitosti, pojavljuju kao bitan faktor koji izaziva različite probleme u vaspitanju i obrazovanju darovite dece i mladih. U obezbeđivanje optimalnih uslova i oblika rada sa darovitima, pored odnosa darovito dete-odrasli, veoma vazno je itanje odnosa darovito dete-vršnjaci, odnosno pitanje kakav je položaj darovite dece u društvu vršnjaka.
Budući da se često smatra da darovita deca nisu uvek i omiljena pokušali smo da utvrdimo kako roditelji u našem uzroku vide ovaj socijalni aspekt darovitosti. Većina roditelja smatra da poznaju svoje dete, što govori o povoljnim uslovima i dobroj osnovi za opšte pozitivne ishode porodičnog vaspitanja i obrazovanja. Ispoljena je tndencija da veću sigurnost u proceni sopstvenog deteta pokazuju majke u odnosu na očeve. Mesto stanovanja predstavlja značajnu varjablu koja uslovljava razlike između roditelja iz grada i roditelja sa sela. Blagu prednost u proceni pokazali su roditelji kji žive u gradu.
Roditelji uglavnom su zadovoljni radom i školskim uspehom svoje dece. To zadovoljstvo u većoj meri pokazuju roditelji iz grada, što navodi na zaključak da su roditelji sa sela, iako ne nezadovoljni, ipak nešto oprezniji kada se govori o radu i uspehu njihove dece.
Ne postoje značajne razlike u procenjenim razlozima omiljenosti i neomiljenosti između roditelja sa sela i i iz grada, kao ni između roditelja različitog pola, tj. isplatni roditelji razloge (ne)omiljenosti vide na sličan način. Mišljenje roditelja je u skladu i sa evropskim pedagoškim tendencijama izrečenim u brojnim dokumentima o darovitoj derci.
- IZVOR:
- Grandić, R., letić, M.“Roditelji i nastavnici o darovitoj deci i mladima“, Novi Sad, 2009.
U vremenu kojem živimo od izuzetne važnosti otkrivanje darovitih, posebno dece, kako bi im se pružila svestrana podrška i pomoć u svakom pogledu. Prvi na frontu buđenja latentnih sposobnosti, mogućnosti, uočavanja, prepoznavanja, utvrđivanja opštih i pojedinačnih darovitosti ili talentovanosti za pojedine oblasti, su porodica, predškolska ustanova, škole svih nivoa i vrsta, kao i okruženje individue.
Roditelji, vaspitači, pedagoški kadrovi u školi-učitelji, nastavnici,profesori, pedagozi, psiholozi, socijalni radnici i drugi stručni saradnici, imaju posebnu važnost u ovoj oblasti. Njihova uloga je stalna, premanentna, nemerljiva, nezamenjiva, preko potrebna i stalno nova.
Identifikacija izvesnih pojedinaca kao darovitih ali utvrđivanje njihove darovitosti, jedan je od značajnih preduslova bilo kakve akcije na ovom području. Kao preduslov ili, čak, početak akcije,identifikacija nameće niz pitanja na koja, prema sadašnjem stanju naših saznanja u ovoj oblasti, nije moguće dati jednoznačne odgovore.
Naime, savremena shvatanja o značaju prve tri godine života u psihičkom razvoju deteta je da se posvete veoma ranoj identifikaciji darovitosti. Uprilog tome idu i nalazi nekih istraživača da se izvesne sposobnosti kao što su verbalna, numerička, sposobnost rezonovanja, prostorne orijentacije ili, u nekim izuzetnim slučajevima, muzičke ili psihomotorne sposobnosti, veoma ramo izdiferenciraju.
Nasuprut tome, mnogi stručnjaci su mišljenja da se pomenute sposobnosti, naročito tokom ranog detinjstva, ali i u predškolskom periodu, prilično ujednačeno razvijaju i da do značajnih diferenciracija dolazi tek nakon tog perioda.
IZVOR:
- Grandić, R., Letić, M.“ Roditelji nastavnici o darovitoj deci i mladima“, Novi Sad, 2009.
Име ,,Роман“ означавало је, првобитно, сваки спис писан на романском језику. Роман је творевина новог века, и у њему се јавља нови однос према свету.
Класификација романа омогућава, са једне стране, лакше разумевање целокупног састава уметничке прозе. Тематска класификација романа је најстарија и најпознатија класификација. према поменуој класификацији као врсте романа најчесшће се спомињу : друштвени, психолошки, историјски, љубавни, криминалистички роман…
Карактеристике романа:
- Чврста фабула;
- Хронолошки след догађаја;
- Дуже време радње;
- Јеноставност и
- Свезнајући приповедач у 3. лицу
Подела романа-
- Роман есеј-тип модерног романа где се приповедање допуњава асоцијацијама и осећањима;
- Идеја-овде спада све, као што је машта или неке друге замисли, ослобођeн је стварности,…
 Модерни роман вуче корене од дела ,,Злочин и казна“ Ф. М. Достојевског, а први прави роман је циклус ,,У трагању за изгубљеним временом“ Marcela Prousta. 
Савремени или постмодерни роман настаје 60их и 7оих година XX века. дело почиње да се третира као променљиво, вишезначајно, као структура где се потпуно отвара читаоцу и његовој интерпретацији.
Роман је најопсежнији и најсложенији прозни облик. Писац приповедач ниже бројне догађаје, ликове, описе, приказује друштво као целину. Данас је роман најпопуларнија књижевна форма.
http://www.svetknjiga.com/index.php
- U vreme kada je do droge veoma lako doći i kada sve više mladih proba psihoaktivne supstance sasvim je opravdan strah svakog roditelja da i njegovo dete ne krene ovom stranputicom.
Kako se ponašati, šta im reći da do toga ne dođe, pitali smo Nenada Stevanovića, koordinatora savetovališta u Centru za prevenciju narkomanije opštine Zvezdara, koji više od deceniju radi s porodicama čija su deca probala droge ili postala zavisnici.
Osnovno je da droga ne sme biti tabu tema u kući. O tome mora otvoreno da se razgovara s decom. Roditelji često smatraju da nema potrebe za tim jer misle da se to neće dogoditi njihovoj deci, već nekoj drugoj. Međutim, niko od droge nije vakcinisan i svakome može da se desi da proba – kaže on.
O štetnosti droge može da se razgovara i s detetom predškolskog uzrasta, ali ozbiljniji razgovori primereni su uzrastu od 10 i 11 godina jer je, kaže naš sagovornik, dete tada dovoljno zrelo da zna o čemu mu se govori. Međutim, primećuje on, i mnogi roditelji i sami o drogama znaju malo najviše zato što misle da se to njihovoj deci neće dogoditi.
– A trebalo bi da znaju i kako droga deluje, i kako izgleda, i kako da po ponašanju deteta primete da je probalo. Uvek mogu da se besplatno jave našem savetovalištu, da dođu i informišu se – kaže Stevanović.
Uz karakteristične spoljne simptome, navodi naš sagovornik, menja se i kompletan stil života jer osoba počinje da laže i izvodi razne manipulacije kako bi prikrila posledice koje uzimanje droge izaziva.
OPASNA DOSADA NA RASPUSTU
Stevanović navodi da roditelji treba da budu posebno oprezni sada, u vreme raspusta, kada deca imaju mnogo slobodnog vremena.
– U dosadi i dokolici veći je rizik da deca posegnu za drogom. Prvo se kreće s alkoholom, a onda prelazi na marihuanu, pa na eksperimentisanje s težim drogama, mada lakih i teških droga nema. Deca obično čuju od nekog drugog da je on probao, pa se i kod njih javi radoznalost da i sami tako prekrate dosadu. Zato je od presudne važnosti osmisliti im slobodno vreme i organizovati sportske i druge aktivnosti kako bi se deca što manje dosađivala.
UPOZNAJTE NJIHOVO DRUŠTVO
Prema njegovim rečima, roditelji moraju da znaju s kim se njihova deca druže, da insistiraju da se upoznaju s tom decom. Po mogućnosti i s njihovim roditeljima, kako bi mogli da razmenjuju informacije.
– Poznavanje drugara je neophodno jer od njih dosta toga može da se sazna. Mi smo u savetovalištu imali slučaj jednog momka čiji je drug rekao njegovom starijem bratu da se on drogira i tako se za slučaj i saznalo – priča Stevanović.
Važno je pratiti i na kakvim mestima se deca kreću, a, kako kaže naš sagovornik, više od 90 odsto roditelja koji su dolazili u savetovalište nisu imali pojma gde im deca izlaze. Treba se, kaže on, raspitati kakva su to mesta, šta se na njima dešava, pa i otići tamo. Naravno, sam, a ne s detetom. Ukoliko roditelji procene da je bolje da im dete tamo ne ide, treba to da im i zabrane. Isto kao i druženje s decom za koju znaju da uzimaju psihoaktivne supstance, jer se tako smanjuje mogućnost rizika da dete dođe u kontakt s drogom.
U slučaju da otkriju da dete uzima drogu, savetuje naš sagovornik, roditelji ne treba da gube vreme, već da se što pre obrate stručnjacima u savetovalištima. Što se pre jave, veća je mogućnost da dete izbave iz kandži droge.
– I da se ne nadaju da će dete samo otići na lečenje jer to se zaista retko, retko dešava – kaže Stevanović.
Roditelji su nekad skloni da preturaju po dečjim stvarima kako bi utvrdili da li njihovo dete možda uzima drogu. Preturanje po stvarima, kaže naš sagovornik, nije dobra metoda jer se tako može narušiti poverenje izgrađeno s detetom.
– Uhođenje je prihvatljivo samo kada roditelj već počne da sumnja – kaže Stevanović i navodi da se oni koji su već prešli ne heroin mogu otkriti i po tome što češće nego ranije ili naprasno počinju s drugarima da razmenjuju diskove s muzikom ili filmovima u čijim omotima se zapravo nalaze paketići heroina.
ZNACI UPOZORENJA
Marihuana
– Crvenilo beonjača i staklast pogled
– Bezrazložno smejanje
– Preterana žeđ i glad, naročito glad za slatkišima
– Kada dejstvo droge počne da popušta, javlja se apatija i osoba postaje nezainteresovana
– Odeća i kosa poprimaju karakterističan slatkast miris, sličan onom koji bi se oslobodio paljenjem biljke za čaj
Heroin
– Veoma sužene zenice, koje bukvalno postaju kao tačke. Do toga dolazi zato što je heroin anestetik, pa se pod njegovim dejstvom opuštaju mišići koji inače šire zenice oka
– Dok dejstvo traje dete postaje vredno, želi da pomogne i uradi i ono što ranije ni slučajno nije htelo
– Kada dejstvo prestane, kreće pospanost, zamišljenost, glava klone, takozvano „kljucanje“
Kokain i brze droge
– Osoba ne može da se smiri ni minut na jednom mestu i stalno mora da bude u pokretu
– Nespavanje i po tri četiri dana
– Kada se organizam iscrpi od nespavanja, utone u san koji može da traje i po dva-tri dana
Izvor: Blic žena
http://www.poslovnazena.biz/porodica/naucite-decu-da-kazu-ne-drogama-27-4904
Prilozi uvodu u pedagogiju
Стилистика је наука о стилу, а стил је начин изражавања језиком, она оцењује начин на који је мисао саопштена и њену складност са мишљу, осећањима, намерама. Реч стил (grč. stylos; lat.stilis) је некада имало само значење металне писаљке којом се писало по дасци пресвученој воском, а данас се том речју означава сваки организован систем средстава израза, било речима, бојама, тоновима, тако да се о стилу говори у сликарству, архиктетури…
Једна од основних и најчешћих стилскох фигура је поређење (lat. comparatio). Она се састоји из три члана
- предмета који се пореди;
- заједничке особине предмета и онога ко се пореди;
- предмета са којим се пореди.
На пример: ,,Између ваших љубави и ваше мржње, однос је исти као између високих планина и хиљаду пута већих и тежих геолошких невидљивих наслага на којима оне почивају.“ Иво Андрић
Контраст- или антитеза је специјална врста поређења. Овде се поређење не врши по сличности, већ по супротности. Контраст (црно-бело) изазива јак емоционалан утисак, где се истиче оно на шта се ставља мисаоно и емоционално тежиште.
На пример: ,,Ја босиљак сејем, мени пелин ниче“
Метафора-је скраћено поређење, по њој се остварује пренос значења тако да се истакне једно заједничко значење из једног подручја живота и света који се повеже са другим подручјем. Метафору увек прати нека конотација тј. целина асоцијација повезаних с’ неком речју.
Примери: ,,И ту мајка тврда срца била, да од срца сузу не пустила“;
,,Гле, биље прољећа, траг снова, безбројних ратника!“ …
Веома су цењене:
- Ономатопеја;
- персонификација;
- хипербола;
- градација;
- епифора;
- анафора и
- епитет.
Ономатопеја-је фигура опонашања животиња, звукова из природе.
Персонификација – је најзаступљенија, јер дете сматра да је живо све што га окружује. када је мало, не разликује жива бића од предмета и појава. За дете нема неживих ствари и појава.Понекада се перснификовањем животиња потстичу комични ефекти.
Хипербола– такође је честа, јер одговара природи детета које се диви све што је велико, знажно, необично, фантастично. Дете воли да замишља све у великим димензијама, јер се и само развија.
Градација-изношењем приче у песми тако да се ређају слике и појмови, да би се све завршило изненађењем, које је кулминација.
Епифора– је понављање речи на крају стиха.
Анафора– је блиска детету, јер оно воли понављања, а понавља речи јер му је речник ,,сиромашан“.
Епитет– је близак детету, јер оно ствара одређену слику у дечијој свести (брадата мећава, голишав сапун…). Деца нарочито воле риме, и најлепше песмице за децу јесу оне које се римују.
Sportom se nazivaju takmičenja koja su najčešće u sveri fizičkih aktivnosti, ali postoje i sportovi koji nisu vezani za fizičku aktivnost, kao na primer šah. Neki od razloga za bavljenjem sportom mogu biti razonoda, razvijanje tela, poboljšanje aktivnosti, takmičarki duh kao i finasijska dobit.
Sport može biti takmičarskog ili slobodnog karaktera.
Takmičarski karater je kada spotisti nastupaju na takmičenjima u želji za postizanjem vrhunskih rezultata.
Slobodni ili (amaterski) je kada se sportisti bave sportom iz sebih poznatih razloga, a najčešće to budu rekreativni i zdravstveni razlozi.
Detetu je bez obzira na doba potrebno svakodnevno kretanje. Zbog toga je idealno ako se sedmogodisnjaci svakodnevno bave jedan sat nekom sportskom aktivnošću. U tom razdolju bio bi idealni naziv za te aktivnosti << sat za kretanje>> jer se dete još uvek uči odredjenim spretnostima. Neka deca u osnovnu skolu ne dođu sa osnovnim spretnostima kao sto su hodanje, trčanje, bacanje, skakanje, puzanje, ciljanje,…to znaci da su se u predskolskom razdoblju premalo kretali, odnosno nisu imali mogućnost da budu aktivni pod stručnim vodstvom. Aktivnost kretanja je jako bitan spoljni činilac detetovog razvoja na svim razvojnim područijima (fizičkom,motoričkom,emocijalnom i socijalnom). Ako se deca premalo kreću, imaju veći rizik od oboljenja od raznoraznih bolesti. Redovna aktivnost kretanja je važan razvojini posticaj jer je korisna za jačanje i očuvanje zdravlja kao i za oblikovanje navika i ponašanja koji garantuju zdrav životni stil.
IZVOR: dr. Danica Dzinovic-Kojic. FIZIČKO VASPITANJE PREDŠKOLSKOG DETETA
|
|
