Od Jovana Jovanovića Zmaja nas dele decenije i decenije, ali sva današnja deca vole njegove pesme, jer se dečiji svet ne menja u onom smislu u kome se menja svet odraslih. I današnjim mališanim detinjstvo mahom prolazi u igri, isto kao što je prolazilo deci pre sto i više godina. I danas će dečak uzjahati stolicu i sa oduševljenjem povikati „điha, điha“ kao u pesmi Mali konjanik . Devojčice sigurno neće nikada prestati da se igraju sa lutkama, oponašajjući starije one će ih povijati, hraniti, lečiti baš kao u pesmi Pero kao doktor, a njihova braća će uvek rado sebe zamišljati kao očeve koji su učitelji, lekari, stolari ili kovači. Zato će Zmajeve pesme biti uvek bliske deci.
Zmaj je neobično voleo da posmatra decu, ne samo u igri nego i u drugim životnim situacijama. Voleo je da posmatra kao u njima deca ispoljavaju svoje navike i osobine. O tome je napisao mnogo pesama. Koliko samo Materinih maza, Malih Jova i lenjih Gaša srećemo oko sebe.
Gotovo sve pesme s motivima prirode pokazuju da je Zmaj stvarajući za najmlađe neprestano i mislio na njih, uvodio ih u svakoj prilici u svoje stihove. U njima nije akcenat na pejzažu, on ga je oslikao uz put, a u njegovom prvom planu su deca. To vidimo u stihovima Zimske pesme, Ala je lep.., Veče, Na ledu…
A za sasvim malu decu, kojima nije potrebna pesma sa značajnim sadržajem, niti slika u pesmi pisao je pesme koje su kratke, lake, ritmične i u kojoj se pojavljuje nekoliko već poznatih reči: seka, mleko, baba, deda, bubamara, mama, tata… Za malu bebu sve ćemo ovo naći u Zmajevim pesmama, kojim je svaka majka uspavljivala svoje dete Taši,taši, Tiho noći.
Literatura: Od Zmaja do Viteza, Nasiha Kapidžić-Hadžić
Leave a Reply