Jelena Smiljanić
Nefunkcionalan, nekonstruktivan konflikt je moguće izbeći uz odgovarajuće komunikacijske veštine. Konstruktivan i koristan konflikt je moguć samo uz komunikaciju koja je dorečena, iskrena, ne ugrožava drugog sagovornika, koja je praćena pozitivnim odnosima i stavovima, razumljiva, ravnopravna, poštena i oslobađajuća.
Prilikom konflikta, moramo biti potpuni, do kraja dorečeni, što znači da ne smemo izostaviti ono što je bitno, a naglašavati ono periferno samo zato što to nama više odgovara i vodi našim ciljevima konflikta. Svoje mišljenje i pretpostavke moramo proveravati, menjati, pa i odbacivati. Funkcija kvalitetnog konflikta je upravo u dopunjavanju, konkretizaciji, proveravanju sadržaja naših razgovora.
Naše ponašanje kada ništa ne govorimo (neverbalna komunikacija – držanje tela, mimika lica, pogled, boja i visina glasa, gestovi itd) su dobri pokazatelji iskrenosti naših reči. Najvažniji deo postupka sa konfliktom je upravo naše ponašanje za vreme razgovora. Samo kada su naše misli, reči i osećanja usklađeni sa našim ponašanjem, moguće je očekivati kvalitetan konflikt i zdrave, uspešne odnose među ljudima.
Kako bismo došli do kvalitetnog razgovora, moramo da prihvatimo različit govor kod sagovornika, njegovo pravo na različito mišljenje, drugačije od našeg. Sagovornika moramo poštovati, razumeti, pohvaliti pozitivno ponašanje, a ne samo napadati jer će to proizvesti kontraefekat.
U toku konflikta dobro je zastati i porazgovarati o načinu samog sukobljavanja, a onda nastaviti (npr. kada su u konfliktu dve osobe koje se međusobno vole i poštuju, u jednom trenutku mogu zastati jer shvataju uzaludnost vređanja jedno drugoga). Na taj način se konflikt može pretvoriti u šansu održavanja i jačanja naših ljubavi, naših odnosa, saradnje. Upravo taj "razogovor o konfliktu" se pretvara u kvalitetan dijalog.
Važan je način ponašanja u konfliktu, a ne sam sadržaj konflikta. Konflikti nisu samo rezultat međusobnog neslaganja, već mnogo više međusobnog nesporazuma, slabog poznavanja i pogrešnog razumevanja. Da bismo bili razumljivi, moramo da govorimo povezano, logično, ističemo ono što je bitno i sadržaj razvijamo postupno. Razgovaramo o konkretnim stvarima, sa malo reči, a više informacija, bez suvišnih digresija (skretanja sa teme) i "filozofiranja". Cilj nije uklanjanje postojećih razlika, već njihovo razumevanje, upoznavanje i bolje međusobno dopunjavanje.
Ravnopravni razgovor znači da obe strane imaju jednako pravo na različitost, neslaganje, odvojenost. To je osnova pravilnog postupanja sa konfliktom. Dopunjavanje u svojim različitostima, a ne insistiranje na prihvatanju samo jednog rešenja.
Konflikt ima svoj početak, trajanje i kraj koje prilagođavamo potrebama sagovornika. Cilj kvalitetnog konflikta nije dotući sagovornika, te moramo imati osećaj za "previše" i "prejako".
Kvalitetan razogovor je onaj u kome je prisutna naša ličnost, originalne misli i zaključci, predlozi, sumnje… Govorimo u naše, a ne u nečije, tuđe ime, direktno, iskreno i jasno.
Između subjektivnog i objektivnog bi trebalo napraviti razliku. Ono što mislimo i osećamo nije ono što smo stvarno videli i čuli. Isto tako, ono što smo videli i čuli, ne mora odgovarati onome što u stvarnosti zaista postoji. U suprotnom, konflikt je pun subjektivnog tumačenja, nagađanja, dodatnih grešaka. Naša zapažanja mogu biti i subjektivna, mogu biti pogrešna, mogu biti poluistinita. Kritički stav čini da konflikt bude konstruktivan, jer dopuštamo mogućnost ispravljanja, dopunjavanja, proveravanja i menjanja.
Sagovorniku bi trebalo dozvoliti da kaže šta misli i oseća, bez prekidanja i menjanja teme. Ako nismo saglasni sa onim što sagovornik iznosi, to ne znači da se ne slažemo i sa njim koji to iznosi. Sagovornika poštujemo, cenimo, uvažavamo i prihvatamo takvog kakav jeste. Sagovorniku se priznaje ono što je dobro učinio, iako se u ovom trenutku sa nama ne slaže i ne radi ono što od njega očekujemo. Svoje greške i svoj deo odgovornosti prihvatamo, imamo poverenja u sagovornika i njegove dobre namere, ne ugrožavamo ličnost i autonomiju drugoga. Razmišljamo o onome o čemu govorimo, ali i o onome što čujemo. Međusobno slušanje je od izuzetne važnosti za bolje upoznavanje i kreativnu saradnju. Bez slušanja razgovor se pretvara u monolog, čime konflikt postaje besmislen i bezuspešan.
Pogrešno je misliti da smo samo mi pametni i uvek u pravu. Tolerantnost i otvorenost za drugačija mišljenja i tumačenja jeste način da napredujemo i usavršavamo sami sebe. I tuđe, a ne samo naše mišljenje može biti ispravno!
Kod sagovornika ne pronalazimo samo greške, slabosti i negativne karakteristike, već i ono pozitivno, dobro, uspešno i prihvatljivo. Sklonost tome da nešto loše, makar to bilo samo delić nečega, proširimo na celinu (celokupnu ličnost) vodi do negativnog, neuspešnog konflikta.
Svi ljudi su subjektivni i svaki je sa svojeg stanovišta u pravu – ne radi se toliko o različitim istinama koliko o različitim uglovima gledanja na pojedine događaje i o različitim tumačenjima tih događaja. Koreni neslaganja su često baš u tome što svako od nas vidi samo svoj deo stvarnosti i taj deo neopravdano pretvara u čitavu stvarnost. Ništa nije ili crno ili belo, postoji čitav spektar boja. Insistirajući samo na svom pravu, najbrže ćemo ga izgubiti. Prihvatajući činjenicu da i drugi mogu biti u pravu, zadržaćemo i svoje pravo.
Primer:
Roditelji malog Marka su došli u vrtić na razgovor sa vaspitačicom. U zavisnosti od toga kako će vaspitačica postaviti problem i započeti razogovor zavisi i reakcija roditelja.
"Marko je jedno nevaspitano dete! On je apsolutno nepopravljiv, sa njim je nemoguće raditi, on tuče drugu decu, smeta im, ja ne znam šta ću sa njim, on je nemoguć!"
U većini slučajeva, roditelj će se osetiti ugroženo, napadnuto, te bi reakcija roditelja bila odbrambena:
"Pa, možda bi moj Marko bio bolji kada biste mu vi posvetili više pažnje umesto što pijete kafu sa koleginicama po ceo dan!"
… Konflikt će se nastaviti u potpuno drugačijem smeru nego što je na početku bilo zamišljeno. Ali, ako vaspitačica bude ovako započela razgovor:
"Marko je jedno zaista inteligentno dete, on je pun potencijala, jako je kreativan, međutim, primetila sam u njegovom ponašanju malu dozu agresivnosti koja odstupa od očekivane u tom uzrastu i javlja se kada ima poteškoća u komunikaciji sa drugom decom. Ja sam sigurna da na tome možemo zajedno raditi i pomoći mu da prevaziđe te poteškoće. Da li ste i vi primetili nešto slično? Da li je bilo nekih promena unutar porodice u poslednje vreme?"
Ovakvim pristupom ne napadamo celu ličnost već pohvaljujemo ono što je dobro, a izdvajamo jedan segment u ponašanju koji predstavlja problem, te ne dolazi do konfliktne situacije, već do uspešnog, kvalitetnog razogovora od kojeg će obe strane imati korist.
Korišćena literatura
· Brajša, P. (1996). Umijeće svađanja. C.A.S.H., Pula.
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
Leave a Reply