Svetlana Krstić
Emocije su nagon za delanje, trenutni planovi za očuvanje života koje nam je namenila evolucija. Sam koren reči emocija jeste motere, latinski glagol u značenju "kretati se", uz dodatni prefiks "e" koji označava "kretati se unapred".
Emocionala inteligencija je ono "nešto" neopipljivo u svakom od nas. Ona definiše kako upravljamo ponašanjem, prolazimo kroz društvene složenosti i donosimo lične odluke koje ostvaruju pozitivne rezultate. Četiri veštine koje zajedno čine emocionalnu inteligenciju su: samosvest, vladanje sobom, društvena svest i medjuljudski odnosi. Samosvest i vladanje sobom povezane su s nasim odnosom prema sebi, a društvena svest i medjuljudski odnosi više imaju veze s tim kakvi smo s drugim ljudima.
Emocionalna inteligencija uključuje sposobnosti kao što su:
-
Mogućnost motivisanja samoga sebe
-
Niski nivo frustracije na dogadjaje ( racionalizacija dogadjaja )
-
Obuzdavanje/samokontrola impulsivnosti (popuštanje pred naletom emocija)
-
Regulisanje sopstvenih raspoloženja
-
Onemogučavanje uzrujanosti koja može ugušiti sposobnost razmišljanja
-
Saosečanje/empatija.
Osnovne komponente emocionalne inteligencije su:
-
prepoznavanje emocija (njihovo identifikovanje u momentu u kom se javljaju)
-
Korišćenje emocija (upotreba onih emocija koje nam pomažu da konstruktivno rešimo problem)
-
Razumevanje emocija (jasnost onoga što osećamo kao i potpuno razumevanje kada, zbog čega i na koji način se emocije javljaju i koje su posledice tih emocija)
-
Upravljanje emocijama (koristiti konstruktivne načine da ih na najbolji način iskoristimo i njima upravljamo).
Kako povećati emocionalnu inteligenciju?
Naučite prepoznati osećaje – Naučite kako se kada osećate i pre svega da prepoznate emocije koje se kriju u vama. Često se zapitajte „kako se osećam?“, a ako osećate čitav niz različitih emocija, razlučite ih i rangirajte ih. Ali nikada nemojte preuveličavati, ni minimizovati, trudite se da ostanete realni, jer će vam to kasnije pomoći da se suočite sa njima.
Preuzmite odgovornost za svoje osećaje – Nemojte tražiti u drugima objašnjenja za ono za šta osećate ili stalno sebe prikazivati kao žrtvu. Prepoznajte šta osećate i pokušajte razumeti zbog čega to osećate. Ponekad je veoma teško priznati da smo, npr. besni jer su okolnosti takve da ta emocija „nije poželjna“ ili nam je neprijatno što se tako osećamo. Ali, ako ignorišemo osećanja, ona neće nestati, samo će nas iznenaditi kada se najmanje budemo nadali.
Predvidite svoje osećaje – Naučite unapred predvideti kako ćete reagovati nakon odredjenog dogadjaja ili akcije. Izbegavajte raditi stvari koje će inspirisati negativne osećaje. Ovo najviše zavisi od činjenice koliko dobro poznajete sami sebe. Važno je da znate šta u kom momentu možete od sebe da očekujete. Ako ovo nije slučaj, nećete moći da predvidite emociju i dolazite u situaciju da se nepotrebno izložite neprijatnim situacijama.
Pitajte druge kako se osećaju – Ne možete znati kako se neko oseća ako ne pitate, osim ako imate izrazito razvijenu empatiju. U svakom slučaju, morate ih prvo razumeti da biste mogli saosećati se sa njima. Slušajte ih pažljivo bez predrasuda. Ovo će vam, osim toga što ćete upoznati druge, pomoći da upoznate sami sebe. Nekada je moguće da uvidite gde drugi greše i da tako rešite svoj problem.
Budite manje osetljivi – Ako neko kaže nešto sa čime se ne slažete, nemojte se odmah povlačiti ili napadati. Ovakve reakcije govore samo kako se ne možete nositi sa kritikama. Umesto toga, zahvalite se na iskrenosti i usredsredite se na vrednosti njihovih komentara. To ne znači da treba da dozvolite da vam svako svašta kaže i da na taj način modifikujete svoje ponašanje i svoje emocije.
Probleme sagledajte u celosti – Kada vam se nešto loše dogodi i mislite kako propada celi svet, razmislite o tome koliko je vaš problem ozbiljan.Koliko će on važnosti imati za 10 godina? Deset meseci? Deset nedelja, minuta? Ako taj problem već za jedan dan ili nedelju dana neće ni postojati niti imati bitne posledice, da li je onda uopšte vredan toga da se nervirate i dižete tenziju i sebi i možda i drugima? Pokušajte da iskorenite impulsivnost iz vašeg ponašanja, jer će vas ona dovesti do neželjenih efekata jednostavnih situacija u kojima će vas neko nehotice povrediti i umesto da izbrojite do 10, reći ćete nešto nesmotreno zbog čega ćete kasnije žaliti.
U sredu, 15.05.2013. godine sa početkom u 10.30 časova u malom amfiteatru škole prezentovani su radovi studenata iz psihološke grupe predmeta nastali u okviru projekta Od potencijala do postignuća.
Prezentovane su sledeće teme:
-
Veštine javnog nastupa – Ana Stanojlović
-
Konflikti – Jelena Smiljanić
-
Komunikacija – Aleksandra Mitrović
-
Emocionalna inteligencija – Svetlana Krstić
Mentor projekta je doc.dr Tanja Nedimović.
Jelena Smiljanić
Nefunkcionalan, nekonstruktivan konflikt je moguće izbeći uz odgovarajuće komunikacijske veštine. Konstruktivan i koristan konflikt je moguć samo uz komunikaciju koja je dorečena, iskrena, ne ugrožava drugog sagovornika, koja je praćena pozitivnim odnosima i stavovima, razumljiva, ravnopravna, poštena i oslobađajuća.
Prilikom konflikta, moramo biti potpuni, do kraja dorečeni, što znači da ne smemo izostaviti ono što je bitno, a naglašavati ono periferno samo zato što to nama više odgovara i vodi našim ciljevima konflikta. Svoje mišljenje i pretpostavke moramo proveravati, menjati, pa i odbacivati. Funkcija kvalitetnog konflikta je upravo u dopunjavanju, konkretizaciji, proveravanju sadržaja naših razgovora.
Naše ponašanje kada ništa ne govorimo (neverbalna komunikacija – držanje tela, mimika lica, pogled, boja i visina glasa, gestovi itd) su dobri pokazatelji iskrenosti naših reči. Najvažniji deo postupka sa konfliktom je upravo naše ponašanje za vreme razgovora. Samo kada su naše misli, reči i osećanja usklađeni sa našim ponašanjem, moguće je očekivati kvalitetan konflikt i zdrave, uspešne odnose među ljudima.
Kako bismo došli do kvalitetnog razgovora, moramo da prihvatimo različit govor kod sagovornika, njegovo pravo na različito mišljenje, drugačije od našeg. Sagovornika moramo poštovati, razumeti, pohvaliti pozitivno ponašanje, a ne samo napadati jer će to proizvesti kontraefekat.
U toku konflikta dobro je zastati i porazgovarati o načinu samog sukobljavanja, a onda nastaviti (npr. kada su u konfliktu dve osobe koje se međusobno vole i poštuju, u jednom trenutku mogu zastati jer shvataju uzaludnost vređanja jedno drugoga). Na taj način se konflikt može pretvoriti u šansu održavanja i jačanja naših ljubavi, naših odnosa, saradnje. Upravo taj "razogovor o konfliktu" se pretvara u kvalitetan dijalog.
Važan je način ponašanja u konfliktu, a ne sam sadržaj konflikta. Konflikti nisu samo rezultat međusobnog neslaganja, već mnogo više međusobnog nesporazuma, slabog poznavanja i pogrešnog razumevanja. Da bismo bili razumljivi, moramo da govorimo povezano, logično, ističemo ono što je bitno i sadržaj razvijamo postupno. Razgovaramo o konkretnim stvarima, sa malo reči, a više informacija, bez suvišnih digresija (skretanja sa teme) i "filozofiranja". Cilj nije uklanjanje postojećih razlika, već njihovo razumevanje, upoznavanje i bolje međusobno dopunjavanje.
Ravnopravni razgovor znači da obe strane imaju jednako pravo na različitost, neslaganje, odvojenost. To je osnova pravilnog postupanja sa konfliktom. Dopunjavanje u svojim različitostima, a ne insistiranje na prihvatanju samo jednog rešenja.
Konflikt ima svoj početak, trajanje i kraj koje prilagođavamo potrebama sagovornika. Cilj kvalitetnog konflikta nije dotući sagovornika, te moramo imati osećaj za "previše" i "prejako".
Kvalitetan razogovor je onaj u kome je prisutna naša ličnost, originalne misli i zaključci, predlozi, sumnje… Govorimo u naše, a ne u nečije, tuđe ime, direktno, iskreno i jasno.
Između subjektivnog i objektivnog bi trebalo napraviti razliku. Ono što mislimo i osećamo nije ono što smo stvarno videli i čuli. Isto tako, ono što smo videli i čuli, ne mora odgovarati onome što u stvarnosti zaista postoji. U suprotnom, konflikt je pun subjektivnog tumačenja, nagađanja, dodatnih grešaka. Naša zapažanja mogu biti i subjektivna, mogu biti pogrešna, mogu biti poluistinita. Kritički stav čini da konflikt bude konstruktivan, jer dopuštamo mogućnost ispravljanja, dopunjavanja, proveravanja i menjanja.
Sagovorniku bi trebalo dozvoliti da kaže šta misli i oseća, bez prekidanja i menjanja teme. Ako nismo saglasni sa onim što sagovornik iznosi, to ne znači da se ne slažemo i sa njim koji to iznosi. Sagovornika poštujemo, cenimo, uvažavamo i prihvatamo takvog kakav jeste. Sagovorniku se priznaje ono što je dobro učinio, iako se u ovom trenutku sa nama ne slaže i ne radi ono što od njega očekujemo. Svoje greške i svoj deo odgovornosti prihvatamo, imamo poverenja u sagovornika i njegove dobre namere, ne ugrožavamo ličnost i autonomiju drugoga. Razmišljamo o onome o čemu govorimo, ali i o onome što čujemo. Međusobno slušanje je od izuzetne važnosti za bolje upoznavanje i kreativnu saradnju. Bez slušanja razgovor se pretvara u monolog, čime konflikt postaje besmislen i bezuspešan.
Pogrešno je misliti da smo samo mi pametni i uvek u pravu. Tolerantnost i otvorenost za drugačija mišljenja i tumačenja jeste način da napredujemo i usavršavamo sami sebe. I tuđe, a ne samo naše mišljenje može biti ispravno!
Kod sagovornika ne pronalazimo samo greške, slabosti i negativne karakteristike, već i ono pozitivno, dobro, uspešno i prihvatljivo. Sklonost tome da nešto loše, makar to bilo samo delić nečega, proširimo na celinu (celokupnu ličnost) vodi do negativnog, neuspešnog konflikta.
Svi ljudi su subjektivni i svaki je sa svojeg stanovišta u pravu – ne radi se toliko o različitim istinama koliko o različitim uglovima gledanja na pojedine događaje i o različitim tumačenjima tih događaja. Koreni neslaganja su često baš u tome što svako od nas vidi samo svoj deo stvarnosti i taj deo neopravdano pretvara u čitavu stvarnost. Ništa nije ili crno ili belo, postoji čitav spektar boja. Insistirajući samo na svom pravu, najbrže ćemo ga izgubiti. Prihvatajući činjenicu da i drugi mogu biti u pravu, zadržaćemo i svoje pravo.
Primer:
Roditelji malog Marka su došli u vrtić na razgovor sa vaspitačicom. U zavisnosti od toga kako će vaspitačica postaviti problem i započeti razogovor zavisi i reakcija roditelja.
"Marko je jedno nevaspitano dete! On je apsolutno nepopravljiv, sa njim je nemoguće raditi, on tuče drugu decu, smeta im, ja ne znam šta ću sa njim, on je nemoguć!"
U većini slučajeva, roditelj će se osetiti ugroženo, napadnuto, te bi reakcija roditelja bila odbrambena:
"Pa, možda bi moj Marko bio bolji kada biste mu vi posvetili više pažnje umesto što pijete kafu sa koleginicama po ceo dan!"
… Konflikt će se nastaviti u potpuno drugačijem smeru nego što je na početku bilo zamišljeno. Ali, ako vaspitačica bude ovako započela razgovor:
"Marko je jedno zaista inteligentno dete, on je pun potencijala, jako je kreativan, međutim, primetila sam u njegovom ponašanju malu dozu agresivnosti koja odstupa od očekivane u tom uzrastu i javlja se kada ima poteškoća u komunikaciji sa drugom decom. Ja sam sigurna da na tome možemo zajedno raditi i pomoći mu da prevaziđe te poteškoće. Da li ste i vi primetili nešto slično? Da li je bilo nekih promena unutar porodice u poslednje vreme?"
Ovakvim pristupom ne napadamo celu ličnost već pohvaljujemo ono što je dobro, a izdvajamo jedan segment u ponašanju koji predstavlja problem, te ne dolazi do konfliktne situacije, već do uspešnog, kvalitetnog razogovora od kojeg će obe strane imati korist.
Korišćena literatura
· Brajša, P. (1996). Umijeće svađanja. C.A.S.H., Pula.
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
Ana Stanojlović
Pre nego što razradimo sve na šta treba da mislite kako biste napravili dobru prezentaciju – od planiranja šta da kažete, do vizuelnih pomagala, postavljanja na scenu i izvođenja – treba pre svega da ustanovite šta želite da postignete tom prezentacijom. Zašto je držite? Da informiše? Da utiče? Da zadivi?
Najvažniji deo svake prezentacije je početak. Potrebno je da vas vaša publika prihvati već na samom početku. Oni treba da osete da ih vi razumete i da ste uspostavili adekvatan odnos sa njima. Oni će brzo doneti svoju odluku na osnovu onoga što vide ili čuju. Treba da uz pomoć vaše verbalne i neverbalne komunikacije da stvorite pozitivnu atmosferu. Mnogi prezenteri započinju svoju prezentaciju nekom šalom. Imajte na umu da one mogu biti mač sa dve oštrice. Moraju biti prigodne, prihvatljive i ispričane u pravo vreme da bi njihov efekat bio dobar. Početak prezentacije je svakako i vreme kada razvijate svoju temu i pridobijate interesovanje publike. Slušaoci uglavnom dolaze spremni da slušaju. Vi trebate da učinite da oni žele da vas čuju. Svaka pogrešna pretpostavka koju možete imati kada definišete svoju publiku možete dovesti do toga da publika već na startu ostane iza vas.
Šta privlači interesovanje publike, a što odbija njeno interesovanje?
Privlači:
· Kada je prezentacija dobro pripremljena;
· Kada je prezenter uredno obučen;
· Kada prezentacija počinje na vreme;
· Kada je pripremljen uredan prezentacioni materijal;
· Siguran početak prezentacije;
· Odlučan glas.
Odbija:
· Petljanje u poslednjem trenutku;
· Neuredno obučen prezenter;
· Kašnjenje početka prezentacije;
· Neuredan prezentacioni materijal;
· Klimav, nesiguran početak prezentacije;
· Mumlanje, zamuckivanje i sl.
Pre nego što počnete da pravite prezentaciju, treba da vam bude jasna njena svrha. Veoma je važno poštovati:
· Logiku i redosled – da li su argument ili izlaganje bili logički struktrurisani, sa tačkama koji su imale razumljiv sled?
· Verbalna fluentnost – da li je priča išla tečno ili je bilo zastajkivanja i isprekidanosti?
· Jasnoća izražavanja – da li je govornik koristio jednostavne i direktne reči, da li je moglo da se prat sve što je prezenter rekao/la?
· Glas – da li je glas govornika bio dovoljno jasan i odgovarajuće jačine, da li je imao određeni tempo i modulacije ili je bio monoton?
· Stav – da li je stav bio primeren, da li je kao takav bio od pomoći izlaganju?
· Gestikulacija – da li je govornik koristio gestikulacije, tako da su one imale dobar efekat?
· Vizuelna pomagala – da li su vizuelna pomagala bila jasna i relevantna, da li su ona dobro korišćena?
· Početak i završavanje prezentacije – da li je početak bio interesantan i pridobio pažnju publike, a završetak pozitivan?
· Pitanja i diskusija – da li je publika bila ohrabrivana da postavlja pitanja i da li se prezenter pozabavio njima na odgovarajući način?
· Informativno i zanimljivo ili potpuni promašaj- kako ste doživeli izlagača, temu i sadržaj po završetku prezentacije?
Korišćena iteratura:
· Džej, E., Džej, R. (2006). Uspešna prezentacija – Kako da pripremite i održite uspešnu prezentaciju. Clio, Beograd.
· Giblin, L. (2007). Umeće vođenja razgovora. Finesa, Beograd.
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
Ana Stanojović
Ukoliko se prezentacija radi u Power point-u pridržavajte se sledećih saveta:
· Doći ranije pre izlaganja i proveriti da li oprema radi, da li je rezolucija na projektoru i laptopu ista, ako nije slajdovi mogu biti odsečeni
· Neadekvatno je prezentovati slajd koji ima samo naslov, a onda dodavati po nešto svakim klikom. Mnogo je bolje da stavite sve što želite da kažete na slajd nego da zasnivate svoju širu priču na delovima slajda koje ćete onda pokazivati kada je to potrebno;
· Ne koristite miš kao kursor; brže je, preciznije i prirodnije da prosto pokazujete prstom ili olovkom za prezentacije;
· Koristite velike fontove, nemojte koristiti tamna slova na tamnoj pozadini ili svetla slova na svetloj pozadini;
· Ne treba da se koristi slajd sa previše reči; slajd je podrška prezentatoru, a ne zamena;
· Reči u slajdu treba da teku u horizontalnim redovima. To je smer pod kojim smo svi naučili da čitamo i pišemo i svaki drugi smer predstavlja za nas novinu, koja otežava čitanje.
Korišćena iteratura:
· Džej, E., Džej, R. (2006). Uspešna prezentacija – Kako da pripremite i održite uspešnu prezentaciju. Clio, Beograd.
· Giblin, L. (2007). Umeće vođenja razgovora. Finesa, Beograd.
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
Jelena Smiljanić
Po definiciji, konflikt je bilo koja situacija u kojoj dve ili više strana smatraju da imaju međusobno inkompatibilne ciljeve, tj. to je sukob nespojivih ili teže spojivih tendencija i delovanja.
Konflikti predstavljaju normalnu pojavu u društvu koje poštuje različitosti među ljudima, njihovu individualnost, identitet i ličnost. Konflikt je znak da se sagovornici međusobno slušaju i utiču jedno na drugog, tj. znak kvalitetnog razgovora koji nam pomaže da stvorimo sopstveno mišljenje i stavove. Konflikt ne bi trebalo izbegavati i potiskivati jer će to dovesti do pojačane razdražljivosti, međusobne netrpeljivosti, slabe saradnje, a utrošiće i velike količine naše psihičke energije, te ćemo postati umorni, a moguće su i posledice na psihosomatskom planu.
Zato je važno na konflikt gledati kao na nešto korisno, a ne štetno, jer nam pomaže da uočimo problem i brže pronađemo rešenje. Konflikt aktivira naš mozak, podiže adrenalin, zahteva određeni napor. Kroz konflikt mi spoznajemo i sami sebe, ponekad razbijamo iluziju koju imamo o nama, čine nas realnijima. Dolazi do promena, jer najčešće tek nakon konflikata menjamo stavove, ponašanje i navike…
Po efektima do kojih dovode, konflikti se mogu podeliti na funkcionalne (dovode do konstruktivnih promena u odnosima među pojedincima, grupama, povećavaju efikasnost i sl) i nefunkcionalne (dovode do stagnacije, pogoršanja odnosa, nasilja i sl). Svaki konflikt ima potencijal da bude funkcionalan ili ne, a šta će biti zavisi pre svega od stavova i reakcija učesnika u konfliktu. Važno je imati na umu da u svakoj konfliktnoj situaciji imamo mogućnost da biramo kojim ćemo putem krenuti. Uspehom se zato može smatrati konstruktivni postupak sa konfliktom. Problem nije u konfliktima, već u načinu njihovog rešavanja. Život bez konflikata i rasprava nije moguć, ali je moguće učenje veštine uspešnog i humanog postupanja u konfliktnoj situaciji među ljudima, odnosno, sticanje komunikacijskih veština.
Korišćena literatura
· Brajša, P. (1996). Umijeće svađanja. C.A.S.H., Pula.
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
Aleksandra Mitrović
Komunikacija je uspostavljanje veze između jedinki putem nekih znakova. Znak je draž koja zamenjuje nešto, upućujući na neki objekat, osobu, stanje i podrazumeva određeno značenje. Reč „učenik” (napisana ili izgovorena) jeste jedan znak, ali je i znak osmeh (jer znači zadovoljstvo), namrštene obrve (jer mogu označavati bes ili ljutnju). Ako se na lavež psa skupe ili razbeže neke životinje, može se reći da su one reagovale na lavež kao na znak (npr. da dolazi opasnost).
Ponekad se razlikuju dve vrste znakova- simboli i signali. Simoboli su znakovi kojima se namerno drugim osobama saopštava neko značenje. To su, u prvom redu, govorni ili pisani jezik. Simbolima se služi čovek. Signali su nemamerno proizvedeni znaci koji takođe upućuju na neko značenje. Smeh, grimasa na licu, plač – jesu takvi signali kojima se sponatano izražavaju određena stanja i koje druge osobe tumače kao izraz stanja i raspoloženja. O komunikaciji se često govori u okviru šire problematike socijalne interakcije. Socijalna interakcija je neposredno uticanje jedne ili više osoba na ponašanje druge osobe ili grupe osoba. Interakcija često podrazumeva međusobno delovanje koje se odvija neposredno u datom trenutku. Takva je, na primer, zajednički rad, međusobna rasporava i slično. Ako se ima sve to u vidu, meže se reći da je komunikacija, s jedne strane, vid socijalne komunikacije (pošto se komunikacija može odvijati i praktično a ne samo simbolično), a sa druge, da je komunikacija uslov i komponenta socijalne interakcije.
Komunikacioni proces
U komunikaciji razlikujemo nekoliko najbitnijih elemenata:
· pošiljalac poruke – inicijator ili pokretač komunikacije, komunikator, izvor poruke;
· primalac poruke – jedinka čovek ili grupa koja prima poruku i tumači njeno značenje;
· poruka – informacija ili značenje koje se znakom ili sistemom znakova prenosi od pošiljalaca do primaoca; poruka ima sadržaj (npr. izraz osećanja, apel, zahtev, konstataciju) i formu (usmena ili pisana, gestovna, paralingvistička).
Komunikacija može da bude jednosmerna i uzajamna ili dvosmerna. Jednosmernu komunikaciju obično obavljaju novine, a i očavamo je i u grupama sa direktinim ili autoritarnim vođenjem. Prava uzajamna komunikacija je razgovor prijatelja, gde se svako istovremeno nalazi i u ulozi pošiljaoca i u ulozi primaoca poruke. Odnos proizvođačkih firmi prema potrošačima dugo vremena se održavao kao odnos jednosmerne komunikacije (npr. upućivanje propagandnih poruka) ali se vremenom zaključilo da su nužne i povratne informacije o potrebama, željama ili primedbama potrošača. Tako se danas obavlja vrlo složena istraživačka i ukupna aktivnost u okviru koncepta „tržišnih komunikacija”.
Verbalna komunikacija je osnovna i najvažnija komunikacija među ljudima. Zasnovana je na sposobnosti čoveka da proizvodi glasove (foneme) i da te glasove kombinuje u reči, a reči u rečenice sa određenim značenjem. Posebnim simbolima (slovima) glasovi i reči se pretvaraju u system pisanih znakova – pisani jezik. Verbalana komunikacija među članovima jedne zajednice je moguća jer ti članovi procesom učenja usvajaju određen jezik kao sistem simbola, odnosno rečima prepisuju isto značenje i služe se istim istim pravilima (istom gramatikom) povezivanja reči u rečenice. Jezik je deo kulture i sredstvo za usvajanje i održavanje kulture. Dete se rađa sa sposobnošću govora, a u toku razvoja, putem različitih oblika učenja (uslovljavanje, mehaničko učenje, oponašanje), usvaja terminologiju i način formulisanja misli i ideja.
Neverbalna komunikacija je komunikacija pomoću neverbalnih znakova. Takvi znakovi su različiti pokreti mišića lica (mimika ili facijala ekspresija) i pokreti ruku ili delova dela. Osim ovih kinezioloških znakova, važni su i prostorni ili proksemički znakovi (blizina, raspored i ponašanje u prostoru).
Kada je upitanju jezik razlikuje se često tzv. denotativno i konotativno značenje. Denotativno značenje je osnovno značenje koje je obično sadržano u rečenicama, i ono trebalo da bude isto za sve članove jedne zajednice koja koristi isti jezik. Konotativno značenje je pridodato značenje. Često je izraz specifičnog iskustva, potom stavova i emocionalnog odnosa prema onome na šta se znak odnosi. Zato se ono razlikuje od pojedinca do pojednica, od grupe do grupe, a pokazuje promenljivost i u vremenskoj dimenziji. Denotativno značenje reči „srce” je vrlo jasno (telesni organ sa karakterističnom funkcijom), ali su mu pesnici, koristeći proširene pogrešne prestave, pridali specifično konotativno značenje.
Korišćena literature:
· Kuzmanović, B., Štajnberger, I. (2000). Psiholigija. Zavod za udzbenike i nastavna srestva, Beograd.
Ana Stanojlović
Pravljenje grešaka je normalan deo javnih prezentacija. Nije pitanje šta činiti ako napravim grešku, već se radi o tome šta činiti kada napravim grešku. Najvažnije je imati na umu da treba ostati miran i nastaviti dalje. Nemojte se plašiti publike. Vaša publika je obično vaš prijatelj. Pošto su mnogi od njih isto tako nervozni kada govore pred drugim ljudima, oni će imati razumevanja ako pogrešite. Mnogi od njih će osetiti olakšanje što ste vi, a ne oni tamo pred svima i diviće se načinu na koji sve uspevate da izvedete. Naravno, to razumevanje će donekle zavisiti od mesta gde imate svoju prezentaciju. Publika ne zna da ste pogrešili, osim ako im vi sami to ne kažete.
Nervoza koju osećate pre nego što počnete je dobra. To je energija za vaš nastup. To će vas popeti na scenu i uvesti u priču. Ako ne osećate taj nemir, ako nemate tu energiju u sebi, vaš nastup neće imati nikakav rezultat. Energija je instiktivna reakcija na stres. Telo zna da nešto treba da se desi i priprema se za to.
I ono najvažnije – ne popuštajte pred strahom! Vaša reakcija sa poslednjeg nastupa umnogome će uticati na to kako ćete reagovati u budućnosti. Ako kažete sebi plašim se, ne mogu ja ovo, zaboravi na ovo, onda ćete sledeći put, negde u svojoj glavi reći ovo je stvarno strašno, ne mogu ja to, znam da ne mogu, nisam mogao ni kada sam prošli put pokušao. I tako strah raste pri svakom pokušaju. Nasuprot tome, ako prebrodite svoj strah, on će se sve više smanjivati na osnovu iste logike – prošli put sam mogao, pa mogu i sad.
Korišćena iteratura:
· Džej, E., Džej, R. (2006). Uspešna prezentacija – Kako da pripremite i održite uspešnu prezentaciju. Clio, Beograd.
· Giblin, L. (2007). Umeće vođenja razgovora. Finesa, Beograd.
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
Aleksandra Mitrović
Započnite razgovor: Voleo bih da porazgovaramo o…
Moje shvatanje je…
Budite otvoreni kada su osećanja drugih: Poznato mi je da vam se ne dopada nova procedrura…
Budite otvoreni kada su u pitanju vaša osećanja: Nije mi lako da ovo kažem…
Neprijatno mi je da govorim o tome…
Kada nešto ne ide po planu: Koliko mi je poznato , dogovorili smo se da… Zbog čega onda …
Kada više nemate opcije na raspolaganju: Ukoliko se ovo još jednom ponovi, neću iamti drugog izbora osim da… a ja bih radije da to izbegnem.
Kada izgleda da će doci do rasprave: Ovaj razgovor ne vodi ničemu. Zato predlažem da… i da popričamo o tome kada…
Obavezivanje sagovornika: Šta bi ste vi više voleli?
Dakle, da li smo se dogovorili o tome da …?
Da li je to definitivni pristanak…?
Korišćena literature
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
Aleksandara Mitrović
Submisivno ponašanje ili stav: Kada sam ponizna,inferiorana,snishodljiva a najčešće ne kažem ono što mislim, prihvatam i trpim tuđe odluke, dopušta drugima da manipulišu sa mnom, ne prihvatam odgovornost za ono što mi se dešava, poričem da imam bilo kakva prava.
Submisivno ponašanje: Mislim samo na to kako se ti osećaš.
<< Bolje je da ti pobediš nego ja.>>
Asertivno ponašanje ili stav: Kada sam asertivan najčešće kratko i jasno kažem ono što mislim,osećam i verujem, slušam druge i prihvatam činjenicu da imaju sopstven stav, znam da budem jaka i sledim svoja uverenja, zadržavam pravo da mogu da napravim grešku, dopuštam drugima da donesu odluke sami za sebe, izbegavam da me ponese neko dominantno osećanje ili ljutnja.
Asertivno ponasanje: Mislim na to kako se ja osećam i kako se ti osećaš.
<< I ja i ti dobijamo, pobeđujemo.>>
Agresivno ponašanje ili stav: Kada sam agresivna najčešće maltretiram, ismevam ili im laskam kako bi prihvatili ono što ja želim, ne slušam ili ne prihvatam ono što drugi govore, hoću da moja reč bude posednja , osećam da stvari mogu da sagledam samo iz svoje perspektive.
Agresvno ponšanje: Mislim samo na to kako se ja osećam.
<<Ja pobeđujem, a ti gubiš.>>
Korišćena literature
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
|
|
