Veoma mali broj korisnika Interneta u našoj zemlji koristi mogućnosti RSS-a, a korišćenje je veoma jednostavno i izuzetno korisno. Kako ne bih izmišljao „toplu vodu“, postoje dve mogućnosti: nastavite čitanje e-knjige Dragana Varagića (7. strana) o kojoj je bilo reči u članku Šta je blog?, ali još bolje je da pogledate sledeće uputstvo na Blogdoksirekoblog.
Ako ima još pitanja, tu su komentari…uživajte čitajući nove tekstove i komentare na našem blogu.
Napomena: postupak dodavanja RSS-a za članke (na blogu) ponovite i za komentare.
 Prečice za RSS na blogu  Prečica za RSS na sajtu Visoke škole
Rajko Djurić, „Politika“, Nedelja, 27.mart 2011.,str.09. – „Od evro- rokera do konzervativaca“
Četiri dominantna društvena karaktera i različiti socio-kulturni stilovi. – Ljudi protesta i evro-pioniri su najmanja grupa. – Paradoksi i apsurdi kapitalizma.
Materijalistički društveni karakter, sa pretežno konzervativnim shvatanjem i težnjama, vladajući je društveni karakter u Evropskoj uniji, koju čine 27 zemalja sa oko 500 miliona stanovnika. Jezgro strukture tog karaktera čine materijalna dobra i vrednosti, potrošački mentalitet i, uglavnom, tradicionalna shvatanja i težnje.
To je jedan od glavnih zaključaka dugogogodišnjih naučnih istraživanja, koja su izvršena u 15 evropskih zemalja, sa ciljem da se dodje do saznanja o osnovnim evropskim mentalitetima i glavnim socio-kulturnim tipovima i modelima u Evropi.
Nakon analize obimnog materijala, francuski istraživački centar (CCA), na čijem je čelu ekspert za socio- kulturne stilove i modele, sociolog Bernar Katla, saopštio je da u Evropi preovladjuju četiri mentaliteta: 1.mentalitet „bez korena“, 2. mentalitet odan pravilima, 3.tragalački mentalitet, 4. tradicionalistički mentalitet. U okviru tih identifikovanih mentaliteta pojavljuju se različiti socio-kulturni stilovi, koji su na osnovu odredjenih zajedničkih karakteristika, grupisani u 14.tipova.Ti socio-kulturni stilovi, kako dokazuju istraživači, posledica su brzog mešanja i preplitanja kultura naroda i zemalja Evropske unije.
Društvena grupa, kojoj se pripisuje mentalitet „bez korena“, neprestano je u pokretu, teži novom i drugačijem, impulsivna je, sklona frustracijama i revoltu. Ljudi do 40-te godine života čine većinu u toj grupi.Oni žive u manjim ili većim gradovima, imaju osrednje prihode i, po pravilu, su individualisti. Njihova je glavna težnja – doživeti „lepšu stranu“ života. Angažovani su i spremni da preuzmu društvenu odgovornost.Preipadnici te grupe su takodje mnogi mladići i devojke, koji nisu još ušli u 20-tu godinu.Oni nalaze smisao života pretežno u stvarima koje ih ispunjavaju zadovoljstvom i u zabavi.Dela su za njih mnogo važnija od ideologije.To je, reklo bi se, tip mešavine evro-dendija i evro-rokera, koji u proširenoj Evropi nalazi brzo i lako različita zadovoljstva i razloge za optimizam. Istraživanja pokazuju da je to svojvsteno i delu evropske omladine, koja je još bez stalnog zaposlenja, ali je u neprestanoj potrazi za novim potrošnim dobrima,.
Drugoj društvenoj grupi, čiji je mentalitet satkan od pravila, daju pečat evro-biznismeni i karijeristi.Većinu čine osobe mladje od 40 godina, mnogi od njih nisu u braku, obrazovani su, imaju visoke prihode i iracionalan odnos prema kupovini. Deo te grupe su i tzv. slobodni mislioci, koji norme i pravila pretvaraju u odredjene strategije i pseudoidelogiju, kao, recimo, „legalisti“, „sveci“, „heroji“ i „moralisti“.Tako u stvari oni štite svoje lične interese ili interese svoje klike.Oni su obično „glasnogovornici“ i „dušebrižnici“ nacije, države ili partije ili odredjenih moćnih institucija i ustanova.Slikovito kazano, oni uvek stoje na „merdevini“, naročito u kriznim situacijama. Ali,čim zadovolje lične ambicije i dokopaju se važnijih pozicija, njihov radikalizam splašnjava kao sapunica.
Najheterogenija je treća društvena grupa, kojoj daju pečat ljudi inovatorskog duha i idealnih predstava o životu, ali medju kojima su vrlo brojni oni koji žive u virtuelnoj stvarnosti. Njen prvi deo su tzv. moderatori, ljudi srednjeg doba, sa originalnim idejama i humanističkim težnjama. Drugi deo čine tzv. formalisti, stariji od 50 godina, sa srednjim i višim prihodima.Treći deo predstavljaju tzv. arhitekti, izmedju 40-te i 60-te godine života, koji su visokoobrazovani i od svih vrednosti najviše cene slobodu.Četvrti deo su tzv. sudije, bračni parovi, koji pridaju značaj principima i toleranciji.I, najzad, to su „besprekorni“, uglavnom starci i starice.
Grupa, kojoj se pripisuje tradicionalistički mentalitet, što znači privržena je tradiciji, starim vrednostima i pridaje najveći značaj sigurnosti, sastavljena je takodje od više tipova.Većinu čine 55- godišnjaci, ljudi jednostavnog obrazovanja i niskih prinadležnosti, čiji je glavni „prozor u svet“ televizor.To su, zatim, „večni stražari“, četrdesetogodišnjaci, tzv. evro-prudenti, čija je tipična odlika nepoverljivost.Treći deo ove grupe predstavljaju penzioneri, tzv. izolovani Evropljani.I najzad, četvrti deo predstavljaju tzv. evro-vigilanti, koji su nepoverljivi do krajnjih granica i vrlo konzervativni.Takvih je najviše u zemljama severoistočne Evrope – Estonija,Letonija i Litvanija.
Ljudi protesta i tzv. evro-pioniri, koji su emancipovani, svesni svoje okoline, kreativni i spontani predstavljaju najmalobrojniju grupu u današnjoj Evropi.Oni su inače najbrojniji u zemljama jugozapadne Evrope – Španija i Portugal.
Pošto su u kapitalizmu ključni odnosi materijalni i ideološki, jedno od vrlo značajnih pitanja tiče se integracije ljudi u gradjansko društvo i održanje vladajućeg poretka. Kapitalizam, koji neprestano razara životne i društvene procese, primoran je da, pored prinudnih i institucionalnih , koristi i razna druga sredstva i „lepila“. Marketing-karakter koji je , pomoću manipulativnih sredstava, postao dominatan društveni karakter, pokazao se kao vrlo uspešan štit i vrlo efikasno narkotičko sredstvo.Na taj način prazni se ne samo ljudski džep, već se može neopaženo isprazniti glava i srce ljudi i obuzdati njihova volja.
Posmatrano sa tog stanovišta, istraživanja pokazuju paradoksalnu, a u nekom smislu čak apsurdnu situaciju. Naime,ljudi iz društvenih grupa, koji imaju kritičko mišljenje i stavove prema kapitalizmu i čije su vrednosti vrlo udaljene od vladajućih ili su čak u nepomirljivom odnosu sa njima, predstavljaju najveći lični resurs kapitalizma, tj. najveći su potrošači njegovih ekonomskih, socijalnih i kulturnih roba i usluga.Nasuprot njima su ljudi iz društvenih grupa, koji srcem i glavom pripadaju kapitalizmu, ali su sa vrlo malim ličnim resursima, tj. njihove potrebe su vrlo male za kapitalistička dobra i usluge.
Doduše, ti paradoksi i apsurdi su najbolje predstavljeni i opisani u književnosti, a jedna lapidarna formuliacija glasi: Kapitalizam je uzajamna neprijateljska suprotnost, svi stradaju, ali se ne zna pouzdano dan sahrane!
ANKSIOZNOST
Anksioznost se najopštije definiše kao odgovor ljudskog organizma na opasnost ili pretnju u budućnosti. Prema teorijama kognitivno-bihejvioralnih terapija, anskioznost, kao emocionalni poremećaj nastaje kada osoba stalno procenjuje opasnost situacije i/ili podcenjuje svoju sposobnost da se izbori sa zahtevima ugrožavajuće situacije. Specifičnije se može definisati kao osećanje zebnje koji se javlja kao odgovor na znak pretnje nekoj vrednosti koju osoba smatra od suštinskog značaja za svoju egzistenciju. Pretnja može biti u odnosu na fizičku egzistenciju, psihološku egzistenciju ili specifične vrednosti osobe. Reč anksioznost potiče od latinske reči anxietas, što znači – nespokojstvo, briga, zebnja, strepnja.
Anksioznost može izazvati fizičke i emocionalne simptome. Specifična situacija straha može dovesti do nekih ili svih ovih simptoma za kratko vreme. Kada se situacija smiri, simptomi obično nestanu.
Fizički simptomi anksioznosti su:
– Drhtavica i grčenje;
– Osećaj punoće u grlu ili grudima;
– Ostanak bez daha ili ubrzano lupanje srca;
– Osećanje vrtoglavice;
– Znojenje ili osećaj hladnoće, hladno-vlažne ruke;
– Prenaglašeni refleksi;
– Napetost u mišićima, bol ili mučnina (mialgija);
– Zamor;
– Problemi sa spavanjem, kao sto je nemogućnost da se zaspi ili da se ostane budan, rano buđenje ili nemiran, nezadovoljavajući san.
Emocionalni simptomi anksioznosti:
– Nemir, razdražljivost ili osećanje kao da ste „na ivici“ ili uzbuđeni;
– Preterana zabrinutost;
– Strah od toga da će se dogoditi nešto loše, osećaj predstojeće propasti;
– Nemogućnost koncentracije;
– Konstantno osećanje tuge.
Uloga/svrha anksioznosti je kod većine autora objašnjena evolucionom teorijom (Warren & Zgourides, 1991; Beck & Emery, 1995). Smatra se da je anskioznost proizvod evolucije ljudske vrste. Tokom evolucije ljudske vrste anksioznost je normalno služila da pripremi organizam za borbu ili bežanje u potencijalno pretećim situacijama. Svrha normalne anksioznosti je da u takvoj situaciji obezbedi zaštitu osobe ili organizma.
Prema kategorijalnom modelu sistematizacije poremećaja anksioznosti postoji više različitih homogenih grupa u okviru ove široke kategorije (generalizovani poremećaj anksioznosti, panični poremećaj, agorafobija, specifična fobija, socijalna fobija, opsesivno-kompulzivni poremećaj, postraumatski stresni poremećaj, akutni stresni poremećaj). Prema savremenijem, dimenzionalnom modelu poremećaja anksioznosti, individualna simptologija značajno odstupa od simptoma u gore navedenim kategorijama. Tako, neki od psiholoških simptoma su manje-više prisutni kod bilo kog gore spomenutog anksioznog poremećaja. To su strah od straha, strah od toga da će nas naša okolina u bilo kom smislu negativno proceniti ili neprihvatiti, hipohondrični strah, panični napad, briga, izbegavanje određenih životnih situacija, opsesivno ponavljanje određenih misli ili prisilno izvođenje nekih radnji, sumnja u sebe i stalno negativno razmišljanje o određenim situacijama (ruminiranje).
* Panični poremećaj
Panični poremećaj je poremećaj u ponašanju koji se karakteriše periodičnim i iznenadnim paničnim napadima. Da bi se moglo govoriti o paničnom poremećaju potrebno je prisustvo najmanje jednog paničnog napada u jednom mesecu, a napadi moraju biti prisutni više meseci uzastopno. Neki istraživači smatraju da jedan panični napad ne predstavlja prisustvo oboljenja, nego je tek pojava dva panična napada dovoljno za postavljanje dijagnoze. Panični poremećaj se karakteriše stalnim nemirom oko pojave novog napada, zatim nemira zbog mogućih posledica usled napada ili promenama koje dovode do uobičajenog ponašanja (izbegavanje radnih ili školskih obaveza). Uz to, panični napadi ne bi trebalo da se javljaju zbog zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, lekova ili zbog neke poznate organske bolesti (hipertiroidizam, vestibularna disfunkcija). Takođe, ovi napadi se ne mogu objasniti drugim mentalnim poremećajima (kao što je socijalna fobija za napade koji se javljaju samo u socijalnim situacijama).
* Fobije
Fobija je izražen i uporan strah od specifičnog objekta ili situacije (insekti, životinje, visine, ubod igle i ranjavanje, otvoreni ili zatvoreni prostor, ljudi, mrak, letenje, itd.) koji je praćen izbegavanjem tih objekata ili situacija.
Agorafobija je vrsta fobije koja za razliku od specifične fobije nije strah od specifičnih stvari i situacija, nego se osoba napadima panike plaši samog napada panike i/ili anksioznosti u toj situaciji, ali se ne plaši same situacije. Struktura straha kod specifične fobije obično sadrži katastrofiziranje, ne samo oko potencijalne opasnosti koja dolazi od objekta, već i katastrofiziranje oko opasnosti koja dolazi od sopstvene rakcije.
Izbegavajuće ponašanje ima za svrhu da ublaži ili eleminiše potencijalnu opasnost koja dolazi od samog objekta straha ili da se kontroliše anksioznost ili panični strah od zastrašujućeg objekta ili situacije.
Izvor straha kod specigfičnih fobija su preuveličavanje opasnosti, preuveličavanje verovatnoće dešavanja opasnosti, potcenjivanje sopstvenih sposobnosti za izlazak na kraj sa pretpostavljenom opasnošću, potcenjivanje pomoći sa strane.
IZVORI:
Za nas kao buduće vaspitače veoma je značajno da naučimo da prepoznajemo znake i povrede koji ukazuju na zlostavljanje dece. Bilo da se radi o zlostavljanju od strane porodice, jednog ili oba roditelja, ili druge dece. Shodno tome, osnovni oblici zlostavljanja su sledeći:
- Fizičko;
- Emocionalno (psihičko);
- Seksualno zlostavljanje;
- Zanemarivanje.
* Fizičko zlostavljanje
To je namerno nanošenje povreda i nesprečavanje istih. Ova vrsta zlostavljanja rezultira postojanjem povreda i znakova koji su posledica povreda, a nalaze se na raznim delovima tela. To su modrice od udaraca, bacanja i štipanja; opekotine od upaljene cigarete ili zagrejanih tela, te lomovi udova. Tu spadaju još i izgladnjivanje ili davanje pokvarene ili otrovne hrane (ili bilo kakve materije), zatvaranje u podrum i slične prostorije. Povrede mogu biti namerno izazvane, a moguće je i da nastanu jer roditelji nisu dovoljno zaštitili svoje dete.
* Emocionalno zlostavljanje
Emocionalno zlostavljanje može se odrediti kao hroničan stav ili obrazac ponašanja roditelja, odnosno drugih srodnika, koji poručuje deci da su bezvredna, nevoljena, neželjena, da vrede jedino kao sredstvo zadovoljenja tuđih potreba ili da su ozbiljno ugrožena fizičkim ili psihičkm nasiljem. Ovi postupci štete emocionalnom razvoju dece.
Uključuje:
- Odbijanje i ponižavanje;
- Terorisanje i pretnja nasiljem;
- Izolovanje i ograničavanje slobode;
- Iskorištavanje i narušavanje ličnih granica;
- Ignorisanje, emocionalna nedostupnost;
- Zanemarivanje obrazovanja, mentalnih i zdravstvenih potreba deteta.
Deca mogu biti svedoci nasilja između roditelja. Takva deca žive u strahu i troše svoje snage na brigu kako o sebi, tako i o svojim roditeljima. Ona često moraju da preuzmu odgovornost u situacijama kojima još nisu dorasla.
Posebnu grupu čine deca zavisnika. U takvoj situaciji ona su u dodiru s odraslima koji su toliko zaokupljeni svojim svetom da ne primećuju njih i njihove potrebe. Deca su izložena strahovima i nepredvidivim situacijama koje ne razumeju.
* Seksualno zlostavljanje
Pod seksualnim zlostavljanjem podrazumeva se svaki seksualni kontakt deteta i odrasle osobe (ili adolescenta starijeg 5 ili više godina od žrtve), pri čemu odrasla osoba koristi dete kako bi zadovoljila sopstvene seksualne potrebe.
Seksualno zlostavljanje obuhvata široki spektar aktivnosti: od zajedničkog gledanja pornografskih časopisa i filmova, do posmatranja odraslog pri masturbiranju ili seksualno obojene igre, dodirivanja, masturbacije, kao i oralnog, analnog i genitalnog snošaja.
Dete može biti aktivno ili pasivno. Deca o svemu ćute jer u početku nisu ni svesna šta im se u stvari događa; nasilnik ih podmićuje, a posle i obavezuje čuvanjem tajne, pa i zastrašuje kako ne bi nikome o tome govorila. Znači, zastrašujući i zbunjujući aspekti seksualnog zlostavljanja su tajnovitost i saučesništvo. Uz sve to, deca se osećaju krivom i odgovornom za to što im se događa. Ako se dete direktno pita o tome, ono obično poriče takva iskustva.
Kod mlađe dece se takva iskustva mogu prepoznati u karakterističnim motivima likovnog izraza (preko crteža) i kroz specifičan seksualno obojeni način ponašanja (kroz igru). Drugim osobama dete prilazi kao što to njemu čini nasilnik. Javljaju se i mnoge zdravstvene smetnje i poremećaji ponašanja. Samodestruktivna ponašanja seksualno zlostavljane dece mogu kulminirati samoubistvom u doba adolescencije – kada se samoubistvo vidi kao jedini odgovor na pitanje „Reći nekome ili ne reći“.
* Zanemarivanje
Zanemarivanje je najčešći oblik zlostavljanja dece. Javlja se kad nije primereno zadovoljena neka od detetovih osnovnih životnih potreba, a može izazvati oštećenje zdravlja. U nekim slučajevima zanemarivanje je vrlo vidljivo, a u nekim je pak nevidljivo sve dok ne bude prekasno.
Zanemarivanje može ozbiljno da utiče na telesno i mentalno zdravlje, ali i da dovede do smrti deteta, naročito ako je dugotrajno i ako je počelo u prve tri godine života.
Može biti:
- Emocionalno (nezadovoljavanje emocionalnih potreba) – nedostatak topline, vaspitanja, podrške i stimulacije.
- Fizičko (nezadovoljavanje osnovnih fizičkih/telesnih potreba) uključujući sigurnost, čistoću, hranu, brigu o zdravlju i odeći.
– Medicinsko/zdravstveno (nebriga za fizičko ili mentalno zdravlje)
– Obrazovno (nezadovoljavanje obrazovnih potreba, npr. obaveznog školovanja).
Kako bi se razjasnio pojam zanemarivanje, važno je razlikovati zablude od činjenica:
| ZABLUDA |
|
ČINJENICA |
| Većina siromašnih porodica zanemaruje svoju decu. |
|
Siromaštvo nije zanemarivanje i porodice sa niskim prihodima mogu se primereno brinuti o deci. |
| Deca će prevladati posledice zanemarivanja. |
|
Mogu imati kognitivne i neurološke deficite kao posledice zanemarivanja. |
| Zanemarivanje nije tako ozbiljan problem kao zlostavljanje. |
|
Zanemarivanje je ozbiljan zdravstveni problem. |
| Ako je porodica prijavljena zbog zanemarivanja, deca se automatski oduzimaju. |
|
Deca se oduzimaju samo ako žive u uslovima opasnim za život i sigurnost. |
ZAKLJUČAK: Ukoliko se susretneš i prepoznaš neki od navedenih oblika ponašanja, povreda ili znakova zlostavljanja kod dece, važno je da ne okreneš glavu na drugu stranu. Moraš da znaš da – NIKAD NISI SAM/A! Obrati se za pomoć koleginici ili kolegi u vrtiću, stručnim saradnicima, direktoru. Postoje i nadležne institucije, kao što su centar za socijalni rad koje se bave ovakvim problemima. Ti si možda jedina vrata detetu u takvoj situaciji!
LITERATURA: Pakaški, M. (2009): „Zlostavljanje i zanemarivanje“ u Ćuk, M., Živković, D. & Korać-Mandić, D. (ur). Mentalno zdravlje, Novosadski humanitarni centar, Novi Sad.
Disgrafija je nesposobnost deteta da savlada veštinu pisanja (prema pravopisnim pravilima određenog jezika), koja se vidi u mnogobrojnim, trajnim i tipičnim greškama. Teškoće, tj. greške, nisu povezane s neznanjem pravopisa, i trajno su zastupljene bez obzira na dovoljan stepen intelektualnog i govornog razvoja,normalno stanje čula sluha i vida i redovnog školovanja.
U velikom broju slučajeva disleksija i disgrafija se kod deteta pojavljuju zajedno. Ipak, u mnogim slučajevima specifične teškoće u pisanju postoje odvojeno. Takvo dete može imati teškoće u čitanju samo na početku školovanja, a ozbiljne teškoće u pisanju ostaju mnogo duže, kada je čitanje već savladano. Statistička istraživanja pokazuju da su poremećaji u pisanju kod učenika 4., 5. i 6. razreda osnovne škole 2-3 puta češća pojava nego poremećaji u čitanju.
 DISGRAFIJA, devojčica, 12 godina,slobodan tekst
Simptomi disgrafije
U simptome disgrafije spadaju mešanje velikih i malih slova, nepravilna veličina i oblik slova, nedovršena slova, smanjena brzina pisanja ili prepisivanja, pričanje sa sobom u toku pisanja, opšta nečitljivost. Zgrčeni prsti prilikom pisanja; neobičan položaj tela, ručnog zgloba i papira prilikom pisanja; nepotrebno brisanje napisanog; neprepoznavanje velikih i malih slova, kao i normalnih i kurzivnih slova; pogrešno korišćenje margina i redova; neorganizovano pisanje po strani; nedovoljna brzina prilikom prepisivanja; opšta nečitljivost; potreba za verbalnim signalima; oslanjanje na mentalnu sliku onoga šta npr. radi ruka dok piše; primena verbalnih uputstava i sporo planiranje.
Disgrafičan rukopis je neuredan, loše postavljen u prostoru stranice na kojoj je izveden, bez jasno izvedenih margina. Tekst je često neuredan, redovi su ulomljeni, talasasti ili silaze koso, ne prate očekivan horizontalni pravac. Reči su između sebe stisnute ili je prostor između njih neujednačen, čas je širi , čas je uži. Druga grupa obeležja disgrafičnog rukopisa odnosi se na loše oblikovanje slova. Često se ispravljaju slova docrtavanjem delova, „retuširanjem“. Slova se ne nadovezuju nego se često nadodaju, sudaraju ili jedna iskaču iznad drugih. Neka su slova “atrofična“. Treću grupu obeležja disgrafičnosti čini nepoštovanje proporcija delova slova i oblikovanje slova u odnosu na tri zone u okviru kojih se rukopis postavlja.
Vrste disgrafije
Disgrafije su klasifikovane u 4 osnovne grupe:
- vizuelne,
- auditivne,
- jezičke
- grafomotorne.
Vizuelne disgrafije nastaju usled izmenjene vizuelne percepcije i diskriminacije, poremećaja vizuelne memorije, prostorne orijentacije i suženog opsega vizuelne percepcije. Najčešći simptomi su nedovoljno uočavanje razlika između slova sličnih po obliku, zbog čega dolazi do njihove zamene. Poremećaje prostorne orijenatacije naročito srećemo kod dece kod koje nije uspostavljena dominacija jedne polovine tela. Deca s tim oblikom disgrafije imaju uglavnom dobro razvijeni usmeni govor. Teško se snalaze jedino u upotrebljavanju reči koje imaju prostorno i vremensko značenje. Gotovo nikada ne upotrebljavaju ili u govoru mešaju predloge „ispred“, „iza“, „iznad“, „između“, parove prideva „tanak-debeo“, „uzak-širok“, „kratak-dugačak“, „visok-nizak“ i sl. U većini slučajeva zamenjuju ih rečima „veliki-mali“. Teško im je razlikovati surotno značenje svakog od tih pojmova. Iako skoro sva deca s poremećajem u čitanju i pisanju teško usvajaju pojmove „levo-desno“, za ovu kategoriju dece taj je zadatak posebno naporan. U pisanju se neformiranost vizualno-prostorne percepcije i orijentacije manifestuje u mešanju slova. Kako možemo prepoznati vizuelne greške? Dete veoma teško usvaja grafički oblik (optičku sliku) pojedinih slova, a u kasnijim razredima meša vizuelno slična slova. Većina dece imaju iste teškoće i u savladavanju čitanja (vizuelna disleksija). Tako se, na primjer, pisana slova „n“ i „u“ i štampana slova „b“ i „d“ razlikuju samo položajem u prostoru (isti oblik je drugačije okrenut u prostoru u odnosu na posmatrača).
Auditivne disgrafije nastaju usled nerazvijenog fonemskog sluha kada i pored normalnog fiziološkog prijema zvuka ne postoji auditivno diferenciranje fonema. Sposobnost auditivnog uočavanja razlika između akustički sličnih glasova uslov je za izgradnju jasne auditivne predstave tih glasova, pa ne raspolaže ni odgovarajućom auditivnom memorijom za njih. Auditivne disgrafije dolaze do izražaja u diktatu i u svim oblicima samostalnog pisanja.
Jezičke disgrafije u osnovi imaju patološki jezički razvoj i patološki nerazvijen govor. Sreću se obično kod učenika koji imaju razvojnu disfaziju. To su deca sa oskudnim rečnikom i izrazitim agramatizmom. U sličnu kategoriju spadaju i predškolska deca s proširenim artikulacionim smetanjama. Detetu je teško da rastavlja tekst na rečenice, rečenice na reči, reči na morfeme (koren, prefiks, sufiks), slogove i foneme (na primer: „za plakao“, „ja je“, „nadrvo“, „pas tele boja“ umesto „pastelna boja“, „svakamen“ umesto „svaki kamen“, „tamrlja“ umjesto „tamna mrlja“)
Grafomotorne disgrafije proističu iz nerazvijenih i nekoordinisanih grafomotornih pokreta ruke, koji dovode u pitanje sam rukopis kao takav, a ne njegovu sadržajnu i pravopisnu (ortografsku) stranu. Deca ne mogu da savladaju poteze pisanja. Ona dopisuju elemente slova, dodaju suvišne elemente, zamenjuju slična slova (koja na početku imaju isti potez pisanja), pišu sporo, brzo se umaraju, a kada pišu brzo, čine i mnogo drugih njima netipičnih grešaka. Njihov je rukopis obično neravan, neujednačen (neka slova su veća, a neka manja, menja se nagib pisanja). Što dete duže piše, to je kvalitet lošiji
GRAFOMOTORNA DISGRAFIJA, dečak, 8 godina, diktat
Prema nivou izraženosti postoje:
- Laka disgrafija
- Izražena disgrafija
- Agrafija (potpuna nesposobnost pisanja, obično je prelazno stanje koje posle prve do druge godine školovanja prelazi u stabilnu disgrafiju, praćena je ozbiljnim specifičnim teškoćama u početnom učenju – dete ima velikih problema u učenju slova).
Dijagnoza
Deca čiji je problem disleksija i/ili disgrafija često su intelektualno natprosečna, pa na svoj poremećaj mogu da reaguju povlačenjem u sebe, izbegavanjem čitanja i pisanja i drugih školskih zadataka. Iz tog razloga, treba dete na vreme odvesti kod logopeda, koji će proceniti vrstu i težinu poremećaja i uključiti ga u tretman.
Lečenje
Na osnovu simptomatologije, izrađuju se individualni planovi i programi tretmana za svako dete. Roditelj ima važnu ulogu u realizaciji programa, koji je veoma širok i uključuje vežbe: auditivne percepcije, vizuelnog pamćenja i razlikovanja slova, grube i fine grafomotorike artikulacije glasova, logomotorike, impresivnog i ekspresivnog govora, pisanje štampanih malih i velikih slova azbuke u svesci s kvadratima, pisanje rečenica, zatim diktat, prepis i slobodan sastav.
Literatura:
http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-disgrafija.html#greske
http://www.stetoskop.info/Disgrafija-1753-c32-sickness.htm
 Većina dece je u jednom razdoblju života nemirna, impulzivna ili nepažljiva. Da bi simptomi za hiperaktivnost bili klinički značajni i zadovoljavali dijagnostičke kriterijume, moraju biti izraženiji od onoga što se smatra normalnim s obzirom na detetovo doba i razvojni stupanj te u značajnom stupnju narušavati funkcionisanje u različitim aspektima dečjeg života (npr. funkcionisanje u školi, vrtiću, slobodnim aktivnostima, socijalnim odnosima).
Mnoga su istraživanja potvrdila stabilnost ovih simptoma tokom vremena. Osnovni simptomi i prateći obrasci ponašanja zadržavaju se godinama, iako kod oko polovine dece s ovim poremećajem simptomi u velikoj meri nestaju kako se oni približavaju odrasloj dobi.
Razne su studije pokušale dati odgovor na pitanje kolika je učestalost ovog poremećaja. Iako se brojke dobijene različitim studijama ponešto razlikuju, čini se da je ADHD zastupljen kod oko 1 – 5 % populacije. Pri tome se pokazalo da je on izraženiji kod dečaka nego kod djevojčica, a omer se kreće oko 2:1.
KARAKTERISTIČNA PONAŠANJA HIPERAKTIVNE DECE
- Počinje raditi pre nego sto je dobio uputstva.
- Gleda kako rade druga deca pre nego što pokuša uraditi samo.
- Radi prebrzo i čini nepotrebne greske, a ne greske povezane s neznanjem.
- Stalno je u pokretu, sve dodiruje i ne može duže vreme sedeti na jednom mestu.
- Na pitanja odgovara prebrzo i ne daje sebi dovoljno vremena da razmisli.
- Nije sposobno slediti uputstva koje se daju celoj grupi.
- Ne može zapamtiti uputstva, iako nema teškoća s pamćenjem.
- Prelazi s jedne aktivnosti na drugu i retko kada završava započete zadatke.
- Ima teškoća u organizaciji pismenih radova: oni su obično zbrkani.
- Pogrešno tumači jednostavne izjave, ne razume mnoge reči i rečenice.
- Može ponoviti izjave koje su mu rečene pre dosta vremena, a ne može ponoviti one koje su rečene nedavno.
- Lako posrne i padne, nespretno baca predmete ili mu oni padaju iz ruku.
- Lako se povodi za onom decom koja puno pričaju i prave buku, često potpuno prekine rad da bi im se pridružio.
- Previše je pričljivo, često prekida razgovor.
- Često napušta klupu i nešto pretražuje po razredu, dok druga deca mirno sede.
- Ne pazi kada nastavnik nešto objašnjava, gleda negde drugde .
- Često kaže: „Ne mogu to učiniti“ i pre nego sto pokuša, lako odustajanje posebno je uočljivo kod novih zadataka.
- Govori, peva i šapuće samo sebi.
- Ne može izraziti misli na logičan i razumljiv način.
 Normalno je da mala deca budu hiperaktivna, da su stalno u pokretu, da istražuju, da su nemirna. U okvirima normalnog razvoja motorička aktivnost se povećava do treće godine života, nakon čega se aktivnost smanjuje.
Hiperaktivnost se ponekad dijagnostikuje i kod dece mlađe od 4 – 5 godina. Takva deca: puno plaču, imaju teškoće u spavanju, često se bude, teško ih je smiriti i utešiti. Kod hiperaktivne dece ponekad se ne pojavljuje strah od odvajanja i ona su nekritična u prilaženju nepoznatim osobama.
U predškolskoj i školskoj dobi hiperaktivna su deca izrazito nestrpljiva, nikada nisu na svom mestu, ne slušaju učitelja, brbljaju dok druga deca rade u tišini. Često prekidaju rad u grupi, upadaju u reč i ometaju druge u izvršavanju zadataka ili aktivnosti.
Hiperaktivna deca imaju poteškoća u organizaciji, često zaboravljaju da ponesu knjige, pribor, skloni su gubiti svoje stvari. Zbog takvog ponašanja nastavnici hiperaktivnu decu vide kao nedisciplinovanu i zločestu. Druga deca ih u početku vide kao zabavne i zanimljive, međutim, kada hiperaktivno dete reaguje impulzivno, fizički ili verbalno napadne ili ugrozi drugo dete ili ga omete u učenju, testu ili igri, vršnjaci ga takodje počinju odbacivati.
Literatura: http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-hiperaktivnost.html
Rajko Djurić, „Politika“, Ponedeljak, 21.mart 2011.,str.08
Nemački istraživači su registrovali oko 120 neonacističkih i neofašističkih simbola, koji imaju političko značenje i smisao. U prvoj grupi su oni simboli koji potiču iz doba nacionalsocijalizma i Hitlerove Nemačke. U drugoj grupi su simboli koje koriste neonacističke i neofašističke partije i organizacije stvorene posle Drugog svetskog rata. I, najzad, u trećoj grupi su simboli koji se iz taktičkih razloga izražavaju pomoću odredjenih brojeva.
Pored Nemačke – u kojoj je ,na osnovu zakona te države, korišćenje tih simbola, naročito nacističkih, zabranjeno – neonacistički simboli mogu se, na žalost, videti još u mnogim današnjim evropskim i vanevropskim zemljama, počev od grafita, preko sajtova, pa do raznih političkih i masovnih skupova.
Najpoznatiji i najupečatljiviji su kukasti krst i duplo S, koje je bilo oznaka esesovaca.Kukasti krst, stvoren po uzoru na indijsku svastiku,tzv. sunčani točak, postao je 1933. godine službeni simbol nacionalsocijalizma i simbol Hitlerove Nemačke. Taj simbol označava borbu čiji je cilj pobeda „arijevskog čoveka“ u svetu. Duplo S, koje potiče iz rune, modelilirao je i dizajnirao 1933. nacistički grafičar Valter Hek, jedan iz tima kojim je rukovodio nemački slikar Karl Dibič (1899 – 1985), Himlerov savetnik „za umetnička pitanja“.
Iz nacističke simbolike potiču takodje „vučja udica“, „legendarni vuk“ zupčanik sa kukastim krstom, itd. Takozvana „vučja udica (u obliku iskošenog latiničnog slova Z sa crtom na sredini) bila je oznaka tenkovske SS divizije. Vuk koji zavija, „legendarni vuk“ – književnik Herman Lens ( 1866 – 1914) objavio je 1910. roman „Wehrwolf“, koji se čitao u doba nacizma kao Biblija – postao je simbol SS organizacije, koja se posle poraza nacističke Nemačke 1945., borila protiv saveznika. Njen predvodnik bio je nemački književnik Hans Ceberlajn (1895 – 1964), koji je 1948. osudjen na doživotnu robiju. Zupčanik sa kukastim krstom, oznaka Nemačkog radnog fronta (DAF), postala je 90-ih godina najpre simbol Nemačke slobodarske radničke parije , FAP, koja je zabranjena 1995, a zatim Nacionaldemokratske partije Nemačke , NPD.
Odal runa, koja je u Trećem rajhu bila simbol Hitlerove omladine, postala je omiljeni simbol mnogih današnjih neonacističkih i ekstremno-desničarskih organizacija i partija evropskih država. Posle Drugog svetskog rata odal runa bila je najpe simbol tzv. Viking omladine i Saveza nacionalističkih studenata u Nemačkoj, koje su zabranjene.
Poznatije neonacističke i ekstremno-desničarske partije i organizacije koje su stvorene izmedju 1977. i 1997. su Akcioni front nacional-socijalista, ANS, čiji je predvodnik bio oficir Mihael Kinen (1955 – 1991), Nacionalni aktivisti , NA, koja se deklariše kao nastavljač nacističke partije i SS-a (njen je vodja Tomas Brel), Nacionalni front, NF, takozvana kadrovska organizacija, koja je zabranjena 1992; Nacionalna ofanziva, NO, koja se pročula po organizovanju proslava Hitlerovog rodjendana, i, najzad, Omladinski pokret u Tiringenu, osnovan 1997., čiji je simbol crveni trougao sa belim krugom, u čijem je središtu mitski simbol „triskele“.
Nakon zabrana pomenutih i drugih organizacija i partija, stvoreni su simboli pomoću brojeva i karakterističnih slova. Na primer, 18 znači „Adolf Hitler“; 88 – „Heil Hitler; 28 –„Krv i čast“, 74 – „Velika Nemačka“; 84 – „Živela Nemačka“ itd. Simboli stvoreni pomoću slova WP – „Bela moć“; WAR – „Otpor belih Arijevaca“; RaHoWa – „Svet rasni rat“ itd. Ti simboli su obično u kombinaciji sa krugom unutar koga je krst, tzv.sunčani krst ili keltsski krst. Mladi, koji pripadaju tim partijama, istetovirani su tim i sličnim simbolima, nose ih na majicima, jaknama ili ih koriste kao pozdrave i bojne pokliče.
Neonacističke partije i pokreti snabdevaju svoje pripadnike raznim „modnim“ stvarima, čiji su proizvodjači, na primer, američka „Alfa industrija“ ili engleske firme „Fred Peri“, „Ben Šerman“ i „Lonsdale“.Oni koji ne boluju od kratkog pamćenja, rekli bi, istorija se ponavlja!
Za razliku od Nemačke, u kojoj postoje zakoni, Centrala za političko obrazovanje i čitav niz drugih institucija i ustanova koje se vaspitnim i drugim sredstvima bore protiv neonacista, u mnogim drugim evropskim zemljama neonacisti i ekstremno-desničarski pokreti se uglavnom tolerišu. Medjutim, ako se očima zakona ne gleda šta se dogadja iza kulisa života, onda će to neko morati ipak da plati onim što je najvrednije – životom ili slobodom.
nisam siguran koliko je korektno da ovako naslovim članak, ali smatram da je doprinos kolege Bojana Kiša ovom blogu ogroman i da je obeležio prvih 20 dana njegovog postojanja. Naslov je istovremeno pomalo i provokativan, što meni kao autoru garantuje veću čitanost. Zapravo, želeo sam da vam se svima zahvalim.
Kada je blog 01.03.2011. pokrenut koleginica dr Tanja Nedimović je ideju odmah prihvatila i uključivši studente 10.03.2011. objavljen je prvi prilog u okviru teme „Neka pitanja mentalnog zdravlja“. Koleginici Tanji se srdačno zahvaljujem, a studentima (klikom na meni „Studenti“ možete videti o kome pišem) takodje pripadaju velike zasluge za sledeće statističke podatke. Ako bolje pogledate blog „živi“ tek 10 dana, a registrovano je preko 200 poseta, preko 900 puta su pročitani članci, konkretno danas je već preko 30 osoba pristupilo blogu (zahvaljujući možda i kišnom i hladnom danu, koji nas je iznenadio u trenutku kada smo pomislili da je konačno stiglo proleće).
Još malo brojeva: objavljeno je ukupno 30 članaka i preko 40 komentara (najbolji dokaz da je neko pročitao članak je postavljanje komentara). Iznad svih cifri stoji činjenica i da su sadržaji članaka izuzento interesantni, informativni i zasnovani na činjenicama iz brojnih izvora (literatura, Internet…). Pošto sam kao inicijator ovog bloga prvih dana pomišljao da je ovo „loša“ ideja, uverili ste me u suprotno, zato vam svima još jednom upućujem veliko HVALA i pozivam vas da se što više i što direktnije uključite u rad bloga.
A, da, počeo sam sa „Poštovani kolega Kiš,…“ predlažem vama, ali i svim studentima koji imaju šta da kažu, da iskoristite http://www.blog.rs/ (već spominjan u članku Kako (na)pisati članak – I deo). Imam utisak da vam je ovaj (naš) blog pomalo „tesan“ (ograničen na temu), a da imate mnogo toga što biste rekli i napisali, a na osnovu svega vidjenog čini mi se da imate i vernu publiku koja će vas „čitati“. Savetujem vam da pogledate i http://debeljuca.com/ blog našeg sugradjanina Ivana Ćosića, posebno (trenutno aktuelni) tekst „Napisati stoti“.
Konačno, na blogu se (od danas) nalaze prečice za praćenje putem RSS-a, o čemu ću više pisati u narednom članku.
Mentalno zdravlje je naučna disciplina koja koristeći doprinose drugih nauka predstavlja skup nastojanja i mera usmerenih na zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja. Rad na zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja naziva se prevencija.
Dejvid Mikenik definiše mentalno oboljenje kao oblik devijantnog ponašanja koje je bizarno, iracionalno ili sadrži natprosečno visok nivo distresa (unutrašnje reakcije na teškoće). Ono se javlja kada misaoni procesi, osećanja ili ponašanja pojedinca odstupaju od uobičajenih očekivanja ili iskustava, a sama osoba ili neko iz njene okoline smatra da je to problem koji zahteva intervenciju.
S laičke tačke gledišta, mentalno oboljenje se obično prepoznaje po vrlo bizarnom ponašanju koje je za posmatrača besmisleno. Takvo ponašanje može da uključi besmislen govor, različite vizije, pojavu da neko vidi i čuje nešto što drugi ne vide ili ne čuju i ponašanje koje je bizarno bez očiglednog razloga. Ljudi ne oklevaju pri razlikovanju ponašanja za koje misle da je „loše“ od ponašanja za koje smatraju da je „bolesno“. Dok god u ponašanju opažaju motive ličnog interesa, skloni su da o njemu misle kao o „lošem“. Nasuprot tome, ponašanje koje izgleda besmisleno skloni su da okarakterišu kao bolesno. Na primer, siromašna osoba koja stalno krade po radnjama biće viđena kao loša, što odražava činjenicu da nemamo teškoća da joj pripišemo motive za to. Naprotiv, zbunjeni smo motivacijom vrlo bogate osobe koja radi isto i skloni smo da to ponašanje razumemo kao bolesno. Profesionalci koji se bave mentalnim zdravljem često procenjuju ponašanje slično kao i laici. Teškoća je baš u tome što ima samo nekoliko jasnih kriterijuma ili objektivnih testova pomoću kojih je moguće povući ovu razliku.
Mentalna bolest je, svakako, daleko složeniji i neuhvatljiviji pojam nego što može da izgleda. Definicija je uslovljena kulturom, ali sva društva ipak prepoznaju osobe sa ozbiljnom mentalnom bolešću kao drugačije i postupaju sa njima na poseban način.
LITERATURA
- Mikenik, D. (2005): Mentalno zdravlje i mentalna bolest: definicije i perspektive u Dimitrijević, A. (ur): Savremena shvatanja mentalnog zdravlja i mentalnog poremećaja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
- Vlajković, J. (1990): Teorija i praksa mentalne higijene, Savez društava psihologa Srbije, Beograd
|
|
